Natrag

Uzurpatori

Uzurpatori

Politika kao nasilje nad zdravim razumom

 

Prizori primitivnog morala

 

Pisac i disident Ivan Ivanović zapamtio je, i u svojim delima zabeležio, vremena potonjih uzurpatora. Njima je posvetio seriju tekstova koje Tabloid uz autorovu saglasnost ekskluzivno objavljuje

 

Ivan Ivanović

 

Sama reč uzurpator u Rečniku srpsko-hrvatskog književnog jezika označava čoveka koji na nezakonit način, nasilno, prisvaja čije pravo ili čiju imovinu, otimača. U Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza pod uzurpatorom (latinski usurpator, otud je to strana reč) se podrazumeva nasilni i bespravni prisvajač, otmičar (naročito vlasti, prestola). U Maloj enciklopediji Prosvete uzurpator je imenovan kao onaj koji se nasilno i bespravno dokopao vlasti, tuđeg imanja i dr.

Ja sam uzeo sebi slobodu da termin malo modifikujem. Prihvatam da je uzurpator čovek koji se služi vlašću da realizuje neku svoju ideju. Pritom nije najbitnije kako se dokopao te vlasti nego kako je upotrebljava. Teško da se neka velika ideja može ostvariti bez vlasti: i Hrist i Marks su bili propovednici raja, prvi nebeskog drugi zemaljskog, obojica su propali jer nisu imali vlast da taj raj ostvare. Stoga su njihove ideje ostale samo ideje. Ali njihovi sledbenici su stvorili organizacije, prvi Crkvu drugi Komunističku partiju, da obećani raj ostvare. Pokazalo se da je to iluzija: nauka je srušila hrišćanski mit o nebeskom raju a život komunističku utopiju o zemaljskom raju.

Dakle, u mojoj interpretaciji uzurpator je čovek koji upotrebljava vlast ili se trudi da je iskoristi. Rečju, vlastokorisnik..

Jedan od najvećih srpskih pesnika, poreklom Topličanin, Rade Drainac je 1935. godine objavio dva politička spisa, bolje reći pamfleta. U spisu "Uzurpatori" Drainac se okomio na političare koji su vodili glavnu reč za vreme šestojanuarske diktature (Nikola Uzunović, Bogoljub Jevtić, Velja Popović), a u spisu "Dragoljub Jovanović ili seljački Napoleon" napada čoveka koji je bio žrtva upravo te diktature. (Dragoljub Jovanović je 1933. godine otpušten s posla - bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.)

Drainac je Nikolu Uzunovića označio kao prototipa patrijarhalnosti, bezidejnosti i primitivnog morala. "Niko u našem javnom političkom životu nije pokazao toliko beskičmenjaštva, takav smisao za nesuverenost mišljenja i čankolistvo kao Nikola Uzunović. On bi, bez stida, i danas lizao tanjire svakom koji bi mu ponudio mrvicu vlasti." Kao što je ranije postojao pojam vladanovština (po Vladanu Đorđeviću, predsedniku Vlade u vreme Obrenovića), tako danas postoji termin uzunovština. "Uzunovština nije ništa drugo do jedno beskičmenjaštvo zelenaškog interesa!" Za vreme Uzunovićeve vladavine zavladala je takva korupcija koja je omogućila "Uzunovom zetu Zariću da za nekoliko godina u najsiromašnijem kraju Srbije, u Kuršumliji, zgrne više miliona, da otme Kuršumlijsku Banju i pokuša da promeni pravac Jadranske pruge". Glavna Uzunovićeva parola bila je: "Narod je stoka! Narod ima samo da sluša!" Drainac ima obrnuto shvatanje: "Biti politički inteligentan, to znači poštovati narodnu volju kao najveću svetinju". A Nikola Uzunović je bio političar "koji ama baš ništa nije koristio narodu, nego mu je, od kako je iz majčine utrobe izašao, štetio i samo štetio!"

Njegov naslednik Bogoljub Boško Jevtić uspeo je u političkoj pokvarenosti da nadmaši svog učitelja. Karijera ovog čoveka, koga je stvorio novinar Pera Taletov, nešto je nezapamćeno u našoj sredini. "Njegovo avanzovanje u diplomatskoj struci išlo je 250 kilometara na sat! Od relativno mladog čoveka brzo je postao najuticajniji faktor u zemlji." Kako? Primenom nasilja. On je u svakom građaninu video izdajnika i rušitelja države! "Država se ne može stvoriti bez prolivene krvi!"  Nažalost, "naš miroljubivi narod u političkom pogledu uvek je predstavljao najidealnije testo za mešenje".

Jevtićev ministar Velja Popović hteo je u našoj sredini da odigra Hitlerovog glavnog saradnika Geringa. On je štitio svog rođenog brata lekara Popovića u Ćupriji, koji je demontirao bolnički rendgen da bi na svome pregledao bolesnike, a leševe umrlih prodavao porodicama. Drainac ga u brošuri naziva "krvavim Veljom". (Kad je Drainac objavio brošuru, Velja Popović je izjavio da bi sve dao da postane ministar unutrašnjih dela, kako bi Drainca javno obesio na Terazijama!)

U listu Pravda Drainac je 1934. godine objavio pamflet o Milutinu Dragoviću, političaru iz Puste Reke. Za njega kaže da je "slatkorečivi političar, iako ispao iz opanaka" (...) "njegovi govori su prosti, za najniži nivo neprosvećene mase i u ušima kulturnog čoveka zvuče kao nepodmazani točkovi seljačkih kola, ali on njima postiže neverovatan uspeh". "Milutin Dragović je", veli Drainac, "Jovan Zlatousti!" (...) "Čist seljački demagog, koji bi hteo da se još pet stotina godina živi od Kosova!" Da bi ga što bolje portretisao, Drainac je citirao popa Vasu iz Dragovićevog zavičaja, iz Bojnika: "Dragović je seljački filozof, koji je filozofiju učio na tragovima lisica po Pasjači". "Strašno je to", zaključuje pop Vasa, "kad ljudi motikom pišu po pergamentu i kad mutavci uče ljude govoru. Veliki je Gospod i on oprašta svima!"

Ako se u "Uzurpatorima" Drainac obračunao sa desnicom, u "Seljačkom Napoleonu" okomio se na levicu, tačnije na njenog predvodnika Dragoljuba Jovanovića. Šta Drainac zamera ovom seljačkom tribunu? Pozivajući se na Engelsa, koji je u predgovoru "Osamnaestog brimera Luja Bonaparte" napisao da je "svaka istorijska borba - razvijala se ona na političkom, verskom, filozofskom ili ideološkom terenu - u stvari samo više ili manje jasan izraz borbi društvenih klasa...", Drainac kritikuje Jovanovića što njegovoj politici nedostaje klasni pristup. "Jedan takav 'proročki' političar, koji narodu obećava zlatna brda (da nema te demagoški obojene proročke crte, Dragoljub bi bio zaista veliki tribun), jeste Dragoljub Jovanović, istaknuti član opozicije, najveći politički razmetljivac koga je Srbija imala."

Na prvi pogled, Jovanović isticanjem humanitarnih parola u prvi plan, želi da pobije Makijavelija i da pokaže da cilj ne opravdava sredstvo. "On želi takvu državu koja hoće da povede računa o ličnoj sreći svojih građana, prvenstveno seljaka; on želi da država postoji radi građana, a ne građani radi države." Ali on ne naglašava ekonomsku stranu te utopije. "Ništa lakše nego izaći pred narod s negativnim stranama postojećeg stanja." (...) "Dragoljub Jovanović spada u one političare koji misle da su mađioničari i da će se, njihovim dolaskom na vlast, sve tumbe preokrenuti. Ti političari zaboravljaju teškoće današnjice, savremenu groznu ekonomsku i moralnu krizu, čitav jedan sistem povezanih interesa u svetu."

Šta nudi taj "politički svaštar"? Seljačku državu sa zadrugarstvom i kolhozima (pod uticajem komunizma)? Njegova teorija je papazjanija, u njegovoj seljačkoj državi je zastupljeno individualno i kolektivno gazdinstvo, a kad je i jedno i drugo onda nije ništa.

"...Mnogi kaputaš danas sanja o seljačkoj državi. Kakva bi bila ta buduća seljačka Jugoslavija koju zamišljaju po kabinetima izraziti antiseljaci, nije teško pogoditi." To bi bila država koja bi služila interesima krupne buržoazije. Stoga je Drainac duboko razočaran u ovog "seljačkog Napoleona" koji se pretvorio u megafon koji se guši od reči, od uzvika i šupljih parola. A ni od koga se nije moglo očekivati više širine u državnim i socijalnim teorijama nego od Dragoljuba Jovanovića. "On je nesporno kulturan čovek, bivši profesor univerziteta, prijemčiv za sva narodna strujanja." Tim više je Drainac bio razočaran u ovog političara "nestaložnog po svome temperamentu, konfuznog po svojim političkim teorijama, razmetljivog po svojoj ambiciji."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane