Natrag

Na nišanu

Na nišanu

Međunarodni šverc oružja u organizaciji srpsko-crnogorskog klana  

 

Ko puca, taj se i zatvara

Ogromne količine oružja koje već godinama cirkulišu na relaciji Srbija-Kosovo-Albanija-Crna Gora, a pod komandom najjačeg klana švercera u ovom delu Evrope - putuju na ratišta širom sveta. Očigledno je da državni vrhovi nekoliko balkanskih zemalja učestvuju u švercu oružja i da je NATO komanda u Briselu dobro upoznata sa tim. Ali, šta bi jedna imperijalna koalicija radila da nema izvršitelje svojih prljavih poslova? Eto konačno i odgovora zbog čega je beogradsko-podgorička mafija u preduzeću "Jugoimport SDPR" i njegovim ograncima tako postojana: ministri prolaze, ali posao ne sme da trpi!

Piše: pukovnik Milan Jovanović

 Sve ono što druge države čini državama (suverenitet, pravo na sopstvenu teritoriju, vojsku, ekonomiju, veru, demokratiju...) Srbija je odbacila ili uništila tokom mandata mafijaških kumova, odlazećeg ministra odbrane Dragana Šutanovca i njegovog mentora Borisa Tadića, donedavno predsednika Srbije. Odbrambeni sistem Srbije i odbrambena industrija Srbije su jednostavno nestali, a ne kako propaganda kaže - "transformisani". U formi takozvanih preduzeća za čuvanje praznih kasarni traje prodaja pokretne i nepokretne vojne imovine, koja je pretvorena u "sigurnu kuću" za delovanje organizovanog kriminala,  švercera naoružanja i vojne opreme, sve u amaterskoj režiji Dragana Šutanovca i njegovih instruktora iz NATO pakta...

Klan koji čine ministar odbrane Srbije, njegov kum Ilija Pilipović i njegov pomoćnik za materijalne resurse, zatim generalni direktor "Jugoimporta SDPR" Nikčević, tehnički direktor "Jugoimporta SDPR" Miloradović, direktor" CPRImpex"-a  Petar Crnogorac, kao i Svetozar, otac Petrov, jedan od direktora preduzeća "Zastava oružje" sa sedištem u Beogradu, general-potpukovnik u penziji Milan Zarić, bivši vojni ataše Srbije u Beču, inače otac Dragana Zarića, zamenika direktora "CPR Impex"-a, pa onda Zoran Damjanović, direktor "Jugoimport monta" (sadašnji MDI Podgorica), pukovnik u penziji Rudić, inače, bivši načelnik Uprave za snabdevanje u MO i još desetak njih, danas su predmet obrade više stranih obaveštajnih službi zbog toga što su u međunarodnom prometu oružja viđeni kao ozbiljna mafijaška organizacija.

Kako oni rade "na terenu" i kako "međunarodno deluju", kako su, u stvari, povezani u lanac šverca oružja, govori čak i jedan od izveštaja Ministarstva odbrane Albanije, koji je dostavljen parlamentu u Tirani (ali, kako izgleda, i nekim evropskim institucijama!).

Naime, u tom izveštaju vrlo jasno piše da je Crna Gora još 2009. i 2010. godine uvezla iz Albanije više od 170.000 granata, koje su kasnije, kako se tvrdi, prodavane na nekim "vrlo zanimljivim tržištima".

Sve je to savršeno funkcionisalo, uprkos činjenici da je, nakon proglašavanja državne nezavisnosti Crne Gore 2006. godine. Jer, ne treba na tu okolnost zaboraviti, u vojnim depoima Crne Gore ostalo je na hiljade tona borbene tehnike, koju je, naravno, trebalo uništiti... Braća se jesu razišla, ali bratstvo po oružju je ostalo...

 

Albansko poslaničko pitanje

 

Posle proglašavanja nezavisnosti, u Crnoj Gori je ostalo oko 12.000 tona borbene tehnike u vojnim depoima, a veruje se da je skoro 9.800 tona od te količine predstavljao "nesabrani" višak.

Ubrzo je Ministarstvo odbrane Crne Gore potvrdilo tačnost podatka da je vojno-tehnička industrija uvozila naoružanje iz Albanije, da je to oružje remontovano u crnogorskim fabrikama, kao i da je zatim izvoženo u treće zemlje! Time je, kako se navodi, potvrđen navod iz izveštaja albanskog ministarstva odbrane, objavljenog 21. marta 2011. godine, prema kome je Albanija godinama izvozila naoružanje u Crnu Goru! A Crna Gora ga je izvozila dalje... Neće biti da NATO alijansa, kojoj teže obe vlasti u bivšim bratskim republikama, ne zna gde je sve to otišlo! Podrazumeva se da je komanda ove imperijalne armije angažovala srpsko-crnogorske švercere oružja za svoje prljave poslove, kako ona sama ne bi bila više kompromitovana nego što u stvarnosti jeste...

U transkriptu sa sednice Komisije za unutrašnju bezbednost albanskog parlamenta, održane 21. marta 2011. godine u Tirani, ministar odbrane te zemlje, Arben Imami, rekao je da je Crna Gora uvezla više oružja nego što joj realno treba i izrazio sumnju u tako velike potrebe tako malog komšije:

"...Zašto im je to potrebno, ne znam, to nije pitanje za nas, već za njih, jer to, naravno, ne može biti naša nadležnost...", rekao je Imami. On je kasnije, kako je objavio albanski televizijski kanal Top čenel, malo "pojasnio" o čemu se u stvari radi: da je oružje koje je prodato Crnoj Gori rekonstruisano pa prodavano "na međunarodnom tržištu".

Predstavnik MDI (Montenegro difens industri) Zoran Damjanović još pre toga je potvrdio da je ta firma uvozila oružje iz Albanije, ali da tu nema ničeg spornog! Damjanović je tada rekao da to oružje nije izvoženo u zemlje pod međunarodnim embargom.

U transkriptu sa sednice Komisije za unutrašnju bezbednost parlamenta Albanije, očito dobro "brifovani" poslanik, izvesni Arben Cuka, pitao je ministra Imamija ima li kakvih podataka o izvozu 174.000 artiljerijskih granata Crnoj Gori.

Cuka je, pozivajući se na izveštaj o trgovini oružjem koji je komisiji prethodno dostavio resor na čijem čelu je Imami, tražio odgovor i na pitanje šta je sa izvozom 300 komada puškomitraljeza kalibra 12,7 mm za kupce u Crnoj Gori.

"...Previše smo naoružavali Crnu Goru! Koliko ja znam, ova država nema kapaciteta da skladišti ovoliko granata i puškomitraljeza. Zato želim da znam da li vas je interesovalo ulaze li prodate granate i puškomitraljezi u skladišta u Crnoj Gori? Jeste li radili kakve analize, s ozbirom na to da smo i te kako naoružali jednu susednu državu?", zapitao je Cuka. Imami je (kako je pisao i podgorički Dan, prim. red.) potvrdio da je oružje ušlo u Crnu Goru, ali da Vlada Albanije ne zna za koje svrhe je to rađeno. "...Crna Gora nema kapaciteta da skladišti toliko naoružanje i vaša ocjena je ispravna...", konstatovao je Imami, dodajući da je Crna Gora obavezna da prati smernice kada je u pitanju prodaja naoružanja.

Javnost u Srbiji ne zna da je Jemen bila jedna od država u kojoj su albanske firme prodavale oružje, a da je Crna Gora korišćena kao tranzitna lokacija! Da je to tako navodi i odgovor crnogorskog ministarstva odbrane u kome se ističe da uvoza oružja iz Albanije za taj resor nije bilo, kao i da dozvole za uvoz i izvoz naoružanja daje Ministarstvo ekonomije!

"...Mi smo samo jedna od karika koja daje saglasnost ili nesaglasnost za uvoz ili izvoz! Tačno je da je preduzeće "MDI" uvozilo naoružanja iz Albanije, organizovalo remont u fabrikama u Crnoj Gori, a zatim je ono izvoženo u treće zemlje...", jasno piše u odgovoru Ministarstva odbrane koje tvrdi da je sve to regulisano Zakonom o spoljnoj trgovini.

 

Koga traži sudija iz Barija?

 

Koliko je ova tema delikatna govori i podatak da je italijanski dnevni list Republika nedavno detaljno pisao o "tranzitu" oružja preko Crne Gore. Ove novine su nedavno objavile da je tužilaštvo u Bariju, u regiji Pulja, pokrenulo istragu o trgovini oružjem preko Balkana, uključujući i Luku Bar u Crnoj Gori, kojom je rukovodio lično glavni tužilac u Bariju Antonio Laudati! Cilj istrage je bio, u to nema nikakve sumnje, da se utvrdi da li su elementi organizovanog kriminala iz Italije bili umešani u prodaju oružja sa Balkana za režim u Libiji!

Pored navedenog primera, između Srbije i Crne Gore je tokom 2010. i 2011. godine, ali i u prvom tromesečju 2012, u više navrata napravljen promet od preko 5.000 tona naoružanja i vojne opreme koji je iz Crne Gore (prema dokumentaciji, prevoženo morskim putem) do Erebunia u Jermeniji, Latakiji u Siriji i drugde u lukama na Bliskom istoku.

Tako upućeni transporti po pravilu nikada nisu stizali u odredišne luke, već su završavali na drugim destinacijama kao onaj što je trebalo da bude isporučen Iraku a završio, između ostalog, na Kosovu! U najvećem broju slučajeva transporti su slati po nalogu "MDI Podgorica" (direktor Zoran Damjanović), "CPR Impex Beograd" (direktor Petar Crnogorac), "Tara Precision" (takođe "Tara Perfection", "Tara Aerospace", "Tara Defence"...) iz Mojkovca, Crna Gora, gde je Hajnrih Tomet (Heinrich Thomet) jedan od direktora... U ovakvim slučajevima nije poznato čije oružje je prodavano, ko je pravi vlasnik i koja je konačna destinacija (konačni kupac). Poreklo robe nije u Crnoj Gori, niti je ona završila u Jerevanu (Jermenija), Latakiji (Sirija). U najviše slučajeva "roba" je stigla iz Srbije (sa dokumentacijom iz Beograda), BiH i Hrvatske. U takvim slučajevima nije izdavana uvozna dozvola navedenim kompanijama u Srbiji, BiH i Hrvatskoj. Ovo nesumnjivo ukazuje na delovanje organizovanog kriminala u organizaciji najvišeg vojnog i političkog vrha pomenutih država!

 

Čiji je, u stvari, SDPR?

Pre dve decenije nekadašnja SFRJ je započela krupne poslove na Bliskom istoku, pa i u Iraku. Bili su to poslovi podvedeni pod oznakom "investicioni radovi", koji su se ticali fortifikacijskih uporišta, nekoliko fabrika oružja, ali pre svega projekta "Orkan". Irak je ponešto plaćao, ali skromno i samo povremeno, posle velikih muka, teške diplomatije, moljakanja i ubeđivanja. Prolazile su godine, a ogroman dug za već odavno obavljene poslove niko više nije plaćao. Bližio se kraj zlatne epohe iračko-jugoslovenske saradnje (pod patronatom SAD). Tamo je onda jednog dana u "misiju dobre volje" nenajavljen došao "delegat" firme "Jugoimport SDPR", pukovnik Krsta Grujović, ali je na volšeban način neobavljenog posla ubrzo vraćen u Srbiju.

General Jovan Čeković, bivši direktor firme "Jugoimprot SDPR", rođeni trgovac i preduzetnik (ali u jednoj drugoj sferi), kukao je na sav glas: "...On je čuvao naša potraživanja od milijardu i dve stotine miliona dolara! Vratili smo ga upravo zbog mogućih političkih implikacija međunarodnog ranga! A on je samo bio čuvar naših interesa, neka vrsta garanta da će nam Iračani kad-tad vratiti pare! On je pazio na dokumentaciju o našim potraživanjima! I sada je, možda, sve to propalo!"

Ali, ako je Čeković bio general staroga kova, ili ako mu je glavni greh bio to što je rodom iz sela Koštunići, ili ako "nije razumeo zahteve demokratskih promena", jedno mu je bilo jasno - na scenu su stupili  bivši policajci (poput Stevana Nikčevića i njegovih ađutanata!), opsednuti biznisom i multimilionskim profitima, uz snažnu podršku pobednika Petog oktobra 2000. godine. Tako je nekadašnji direktor SDPR-a i opisao novonastalu situaciju: "...U moju bivšu kuću su tada došli neki policajci, koji su, nažalost, nestručni za te poslove...".

Treba se na ovom mestu prisetiti da je, još pre nego što će Srbija biti skoro uhapšena od NATO pakta, bivši drugi sekretar za politička i vojna pitanja američke ambasade u Beogradu, Kurt Lihtfus, imao priliku da obiđe sve pogone jugoslovenske namenske industrije! Dobio je sve informacije koje je želeo! Upoznat je bio čak i sa planom za delimičnu konverziju onih kapaciteta koji više nisu mogli da opstanu na dotadašnji način!  Jedan tadašnji vojnopolitički diletant u Vladi Srbije se hvalio: "...Mi smo neposredno posle toga dostavili američkoj ambasadi projektovane proizvodne programe, sa predlogom da oni finansijski podrže njihovu realizaciju. Odgovor još nismo dobili!"

Treba znati i to da je u takozvanoj namenskoj industriji, zapravo u vojnim fabrikama u Srbiji, poput "Prvog partizana" iz Užica, "Prve iskre" iz Bariča ili kragujevačke "Zastave", godinama pre raspada Jugoslavije tekla proizvodnja, delimično i po NATO standardima, i da to nije nikakva specijalna umotvorina Dragana Šutanovca i njegovih kumova i prijatelja u SDPR-u. Problem je bio i ostao sledeći: da li je vojna industrija Srbije u vlasništvu države ili u vlasništvu mafijaša, koji danas praktično drže pod kontrolom šverc oružja na znatno širem prostoru nego što je region Balkana?

Krijumčarenje lakog naoružanja i međunarodni šverc teškog naoružanja, dve su komplementarne delatnosti. Ovde treba razdvojiti samo izvršioce i nalogodavce poslova. U prvom slučaju reč je o lokalnim i regionalnim bandama koje dobijaju određene kontingente za rasprodaju, a kasnije za sebe uzimaju određenu proviziju. U drugom slučaju reč je o najvišim državnim organima koji velike kontingente oružja, municije i raznih oblika vojne opreme i naoružanja liferuju preko državnih kompanija ili onih koje su povezane sa takozvanim "bezbednosnim strukturama". U slučaju najvećeg balkanskog švercera oružjem, kakav je "Jugoimport SDPR" sa svojim satelitima u regionu (i svojim bivšim ograncima poput MDI u Podgorici), te veze su već odavno prevaziđene. Naime, ovde je reč o zastrašujućem centru moći koji je izolovao sebe samog i koji deluje na principu mafijaške odgovornosti. Teško je ovde upotrebiti i tradicionalnu frazu o "otuđenom centru moći". Najprikladniji opis onoga što SDPR u saradnji sa vrhom Demokratske stranke već godinama radi, jeste sektaško preduzetništvo koje ne poznaje granice, ne priznaje zakone i ne preza ni od čega! Nove vlasti u Srbiji najpre bi morale da očiste ovo osinje gnezdo, ukoliko uopšte misle da budu neka vlast!

 

 

Platite, pa se ubijajte!

Dugogodišnja praksa vodećih ljudi firme "Jugoimport SDPR" da prodaju nešto što nikako ne bi smeli, i to na tržištima na kojima takođe ne bi smeli da se pojave, traje i danas. Nije tajna da je, na primer, u skorijoj prošlosti bilo slučajeva, poput onoga kad je preko SDPR-a u daleku Afriku (u ovom slučaju reč je o Zairu) upućeno 430 tona naoružanja, koje je prema odredbama Dejtonskog sporazuma trebalo da bude uništeno! Posao je bio vredan 32 miliona dolara! S time su bile upoznate sve državne institucije, a roba je isporučena u osam teretnih aviona "antonov"!

 

 

Francuska veza

Ekipa jedne vrlo gledane francuske televizije duže vremena je u Srbiji prikupljala materijal za dokumentarnu emisiju o trgovini oružjem. Novinarka televizije M6, Amondin Šambelan, prilikom boravka u Beogradu govorila je o tome da u Francusku pristižu velike količine oružja, i to "na crno", pa je to i bio razlog da njena televizija uputi ekipu koja bi istražila njegovo poreklo.

"Bili smo u Bosni i Hercegovini, ali i Albaniji, gde nismo uspeli da dođemo do nekih značajnijih informacija jer smo nailazili na zatvorena vrata", žalila se uporna Amondin Šambelan. Prema njenim rečima, tokom snimanja bilo je problema jer ljudi nisu želeli da stanu pred kameru i pričaju zato što je postojala u njima izvesna doza straha.

"Ne verujem da će ljudi biti srećni kad budemo emitovali emisiju. Biće različitih reakcija, kako u Srbiji, tako i u Francuskoj", rekla je Šambelan.

 

 

         

    

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane