Diplomatija

Dugovečni mandat omiljenih ambasadora: pod zaštitom doskorašnjeg predsednika Srbije

 

Trst je naš, a čiji je Nikšić?

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi... To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu. Na neka imena podseća i Tabloidov insajder, istražujući njihove male i velike patologije. Zašto je ambasadorki koja ne zna da svira potreban klavir, kako je milicioner iz Nikšića postao konzul Srbije u Rimu i zašto su crnogorski kadrovi u MSP-u izgubili kontakt sa rodnim selima...

 

Piše: Insajder D-6

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u. Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima "ukaže" na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne "zaštite sa najvišeg mesta", njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića. Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

 Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine. Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP. Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva. Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS prukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: "...ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!", aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi... Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi...

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića. Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

 Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo - Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u "večnom gradu", a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg! Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim. Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

 Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku. Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula. Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre. Međutim, u Zagrebu je kao "broj 2" dobro radio, što je isto bilo i sa slučajem u vreme službovanja u Bukureštu, gde je takođe bio zamenik ambasadora.

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije. To je jedna posebna vrsta, jedan "antropogeografski fenotip", to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!