Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (7)

 

I na Istok i na Zapad

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Darko Tanasković

 

Prema mnogim indicijama, Obamina retorika nije naišla na odobravanje u vladajućim krugovima Egipta, uključujući i vojne, a ima procena da je dala posredni podsticaj burnim previranjima u nekim državama Severne Afrike i Bliskog istoka početkom 2011. godine. Verovatno nije slučajno to što se ruski predsednik Medvedev posvetio stvaranju uslova za sklapanje sporazuma o strategijskoj saradnji s Egiptom neposredno nakon Obamine posete (23. 6. 2009).

Podudarne ocene o specifičnom značaju turske pozicije još određenije formuliše poznati geopolitički analitičar Džordž Fridman, koji o Turskoj govori kao o "ostrvu stabilnosti u haotičnom regionu" i u knjizi "Sledećih sto godina" (The Next 100 Years: A Forecast for the 21st Century, Njujork, 2009) predviđa obnavljanje njene sfere uticaja na područjima nekadašnjeg Osmanskog carstva (v. mapu "Turska sfera uticaja 2050. godine", 203). Prema ocenama turskih kritičara Davutogluovog islamizma, Fuler i još neki američki autori svojim tumačenjima sračunato "pokrivaju" retrogradnu ideološku matricu njegove doktrine "strategijske dubine" (v. npr. E. Manisalý, Batý'nýn Yeni Türkiye Politikasý, Istanbul, 2008, 21-22).

Upornost američkih administracija u podršci Turskoj navodi pojedine analitičare na hipotezu da je posredi i nešto dublje i dalekosežnije od neposredno uočljivog nacionalnog interesa, "ideološka srodnost između savremenog Zapada i islama". Ta tipološka srodnost ishodila bi iz njihovih programa globalizacije i ima za cilj "destrukciju starog sistema nacionalnih država, zasnovanih na suverenitetu države i nacionalnosti koja je definisana etničkim, lingvističkim, kulturnim i teritorijalnim zajedništvom" (v. G. Dejvis, "Islam, Zapad i pravoslavlje", Pečat, 107, 26. 3. 2010).

 

Dvostruki aršin

 

Sigurno je da će Vašington i Ankara i ubuduće ulagati napore da održe maksimalno konstruktivnu i obostrano korisnu saradnju, ali je podjednako izvesno i to da će ih ostvarivanje pojedinih prioriteta nove spoljnopolitičke doktrine Turske, kao i neki američki potezi diktirani specifičnim unutrašnjopolitičkim i spoljnopolitičkim razlozima, povremeno stavljati na ozbiljna iskušenja. Ilustrativan je u tom pogledu protivrečan razvoj događaja u vezi s kompleksom osetljivog jermenskog pitanja.

Amerika je pozdravila inicijativu Turske da uprkos hipoteci teškog istorijskog nasleđa i otvorenom sporu u vezi sa statusom Nagornog Karabaha, gde Ankara zdušno podržava Azerbejdžan, krene u normalizovanje odnosa s Jermenijom. Međutim, odnos samog Baraka Obame tokom predizborne kampanje prema problemu priznavanja genocida nad Jermenima iz 1915. godine, kad je jermenskoj zajednici, kao važnim glasačima, obećao usvajanje kongresne rezolucije o ovom bolnom događaju, a onda i izglasavanje teksta takve rezolucije s terminom genocid u Spoljnopolitičkom komitetu Predstavničkog doma Kongresa 4. marta 2010, izazvali su žestoku reakciju u Turskoj.

Ankara je odmah povukla ambasadora iz Vašingtona na konsultacije, otkazano je redovno godišnje zasedanje Američko-turskog saveta, a zaprećeno je i drugim, bolnijim merama odmazde, uključujući i otkazivanje zamašnih vojnih porudžbina. Erdogan je čak otišao dotle da je u Londonu nagovestio mogućnost proterivanja stotinak hiljada Jermena koji bez turskog državljanstva žive u Turskoj (Politika, 18. 3. 2010). Ni oprezna Obamina izjava povodom 95. godišnjice genocida nad Jermenima, u kojoj je izbegao da tragediju okvalifikuje kao "genocid", upotrebivši jermensku sintagmu "veliko stradanje" (Meds Yeghern), nije zadovoljila tursku osetljivost, pa ju je A. Davutoglu "primio sa žaljenjem, kao izraz pogrešnog i jednostranog političkog viđenja" (Hürriyet, 25. 4. 2010).

Ovakvih i sličnih epizoda će sigurno biti i ubuduće. Neoosmanizam je i ovom prilikom posvedočio svoju lakoću u baratanju dvostrukim aršinima. Dok je Erdogan na sav glas osuđivao one koji tendenciozno optužuju Tursku za "nepočinjeni istorijski greh" genocida, njegov ministar Davutoglu je novinarima koji su ga pratili na putu u Bugarsku najavljivao da će se, zahvaljujući turskom zauzimanju, "Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici" (News. am, 19. 3. 2010). Posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadić-Silajdžić u Istanbulu (24. 4. 2010), najavljeno je i da će Erdogan na godišnjicu zločina odati počast žrtvama u Potočarima, što je i ostvareno.

 

Turska i Rusija

 

Kao naličje odsudnog preokreta u međunarodnim odnosima koji je uobičajeno metaforički nazivati "rušenje berlinskog zida", a koji je presudno uticao na izmenu uloge Turske u sistemu svetske bezbednosti, došlo je do raspada SSSR-a. Samim tim, Turskoj je istočni evroazijski partner prestala da bude jedna velika, centralizovana federacija država pod suverenom dominacijom slovenske i pravoslavne Rusije. Umesto nje, nova geopolitička karta tog ogromnog prostora izronila je u vidu više nezavisnih država, od kojih je većina religijski i tradicionalno muslimanska, a etnički i jezički turska, odnosno turkijska (tþrkskié, turkic). Ta novonastala situacija donela je dvostruki izazov i dvostruku priliku neoosmanizmu: s jedne strane, Turska je dobila šansu da mladim rođačkim nacijama predvodnički ponudi platformu okupljanja na vrednostima (pan)turkizma, islamizma i modernizma koje njeno polivalentno civilizacijsko biće objedinjuje, dok joj je, s druge strane, predstojalo postavljanje odnosa s Rusijom na nove osnove, pri čemu je ekonomski i, specifičnije, energetski interes, bio u prvom planu.

I Turska je odmah krenula u osvajanje novih prostora. Ispoljila je, ranih devedesetih godina prošlog veka, naglašene ambicije da kao "stariji brat" srednjoazijskim državama zameni "velikog brata" iz čijeg su se čvrstog zagrljaja tek bile iskobeljale, i to nikad potpuno. Postigla je značajne početne rezultate, ostvarila višestruko prisustvo u novim nezavisnim republikama, kako u privredi, kroz investicije i zajedničke projekte, u obrazovnoj i kulturnoj sferi - mrežom škola i fakulteta, tako i kroz niz panturkističkih inicijativa i manifestacija, ali joj je politička uticajnost ostala ograničena.

U Ozalovo vreme, Turska je na Zapadu, a naročito u SAD, doživljavana kao delotvorni emisar interesa da se s novoproglašenim srednjoazijskim državama uspostavi privredna, ali i politička saradnja. Iako su spremno prihvatali pomoć najrazvijenije turske države, za njih ne samo geografski zapadne, pretežno autoritarni, samodržački lideri novih centralnoazijskih republika, gotovo svi odreda potekli iz sovjetske nomenklature, zazirali su od zaletanja u neka obavezujuća nova savezništva, realistički ostajući, uprkos svemu, s Rusijom u Zajednici Nezavisnih Država. Kako su neoosmanističke snage u Turskoj jačale i postepeno se približavale osvajanju vlasti, postajalo je sve jasnije da za njih Srednja Azija objektivno nije prioritet, iako im je godilo da i na tim prostorima imaju određeni uticaj. Neuporedivo važnije im je bilo da uspostave što sadržajniju saradnju s Rusijom, a preterano pokazivanje tutorskog zanimanja za Srednju Aziju moglo je samo usporavati taj proces.

 

Na ispitu

 

Ekonomske i, osobito, energetske konsideracije odnele su prevagu u produktivnoj konvergenciji s ruskim prioritetima, tako da je poslednjih godina došlo do osetnog intenziviranja i konkretizovanja privredne saradnje između dojučerašnjih hladnoratovskih protivnika. Neoosmanizam je i tu pokazao svoje pragmatično lice. Istovremeno, s obzirom na to da, za razliku od udaljenije Centralne Azije, Kavkaz i Zakavkazje predstavljaju jedan od regionalnih prioriteta politike zasnovane na premisama neoosmanističke "strategijske dubine", tešnja saradnja s Rusijom neophodna je i radi stvaranja uslova za delotvornije angažovanje Ankare u tim krajnje komplikovanim oblastima. Takvo angažovanje je, međutim, mač sa dve oštrice, s obzirom na razumljivu osetljivost i predostrožnost Rusije, za koju ovo njeno nemirno dvorište ima vitalan značaj.

Neoosmanistički koncept je tu na ozbiljnom ispitu, jer se suočava s protivrečnostima koje proizlaze iz same prirode nastojanja da se istovremeno ostvari napredak u odnosima sa svim regionalnim partnerima na više spoljnopolitičkih frontova, od kojih su neki oštro suprotstavljeni. Neposredna konjunktura može učiniti da se izvesna neslaganja ove vrste privremeno potisnu ili primire, ali su ona uvek latentna žarišta potencijalnih sukobljavanja. U svakom slučaju, uz kompleks relacija sa SAD i EU, tursko-ruski odnosi predstavljaju drugu najvažniju, a s prethodnom u mnogo čemu uzročno-posledično povezanu komponentu globalno relevantne dimenzije nove turske spoljne politike. Dve velike države, doskora smatrane evropskom periferijom, odlučile su da postanu evroazijski središnje, u čemu racionalno sarađuju, ali se istovremeno i nadgornjavaju. Evropa se pak grčevito bori da ne ode na periferiju.

Ovde bi bilo korisno napomenuti da je i Rusiji i Turskoj do određene mere bliska antievropocentrična komponenta ideologije "evroazijstva" koju je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka do nivoa konzistentne geopolitičke i civilizacijske doktrine uzdiglo više istaknutih ruskih i evropskih mislilaca. Pesnički je ova ideja moćno sublimirana u čuvenom Blokovom stihu "Mi smo Skiti, mi smo Azijati". Posle raspada SSSR-a, a i kao reakcija na tendenciju globalizovanja zapadnjačkog modela liberalnokapitalističkog sekularnog društva, zapaženo je obnavljanje evroazijskih koncepata. U svojoj izvrsnoj studiji "Evroazijstvo". Geopolitički diskurs (Baku, 2010), mladi azerbejdžanski istraživač Farhad Alijev razlikuje pet pravaca savremenog "neoevroazijstva": (1) sintetičku koncepciju A. Dugina; (2) "akademsko" neoevroazijstvo; (3) islamski pravac; (4) turanski pravac; i (5) antisovjetski model evroazijske konfederacije A. Saharova. Kopča s ideologijom neoosmanizma mogla bi se tražiti u okviru islamskog i turanskog pravca, ali samo tipološki, jer zagovornici te dve orijentacije ne vide Tursku kao ključnu kariku, a pogotovo ne kao "srce Evroazije", kako Turci vole da kažu. Za N. Nazarbajeva je, sasvim logično, ključna uloga Kazahstana.

 

Presudila energetika

 

Turska je zasad bila veoma uspešna u uspostavljanju novih odnosa partnerstva s Rusijom, jer je takav uzlazni trend iz više razloga odgovarao i Moskvi. Putin i Erdogan, dvojica pragmatičara s jasnim vizijama poželjne budućnosti svojih evroazijskih zemalja i svesni njihovih komparativnih prednosti, kao i potencijalne geoekonomske komplementarnosti u nekim vitalnim oblastima, brzo su u svemu najbitnijem pronašli zajednički jezik. Na nekim tačkama sučeljavanja njihovih interesa, među kojima prednjače Balkan i Kavkaz, Turska i Rusija nužno ostaju rivali, ali im strategijske razvojne projekcije nalažu da uprkos tome pronađu i primene najdelotvornije modele saradnje, ponajpre u energetskoj i trgovinskoj oblasti.

Prilikom prelomne posete Vladimira Putina Turskoj (2004), prve posle one koju je 1972. godine učinio Nikolaj Podgorni, usvojena je Zajednička deklaracija o jačanju saradnje i multidimenzionalnog partnerstva. Suštinski prodor učinjen je sporazumom (avgusta 2009) o tome da ruski energovod "Južni tok" prođe kroz turske teritorijalne vode, dok bi Rusija, sa svoje strane, pomogla izgradnju nuklearne centrale u Turskoj, što se u ovoj energetskim resursima siromašnoj, a velikoj zemlji s ubrzanim razvojem vidi kao vitalno važan projekat.

Istovremeno, Rusija je podržala izgradnju naftovoda Samsun-Džejhan, dugog 555 kilometara, kojim bi se nafta s obale Crnog mora transportovala do turske mediteranske obale, a onda udaljenijim potrošačima, čime bi Turska postala ključna tranzitna država na najvažnijim putevima snabdevanja Zapada ruskim i srednjoazijskim energentima, jer je sporazumom (jula 2009) s Rumunijom, Bugarskom, Mađarskom i Austrijom uključena i u budući gasovod "Nabuko", koji se smatra konkurentskim ruskom "Južnom toku". Posle Nemačke, Turska je po obimu razmene drugi spoljnotrgovinski partner Rusije, na šta su južnokavkaske bure (2008) i ekonomska kriza (2009) uticale samo prolazno i u manjoj meri.

I Rusija, poput neoosmanista u Turskoj, teži prevazilaženju globalne unipolarnosti, pri čemu jačanju pozicija u islamskom svetu pridaje suštinski značaj. "Traganje za uspostavljanjem privilegovane veze s arapskim i muslimanskim svetom stoji u vezi sa zvaničnim ciljem ruske spoljne politike, naime da se ojača multipolarnost u svetu; drugim rečima, da se podrže i razviju polovi otpora hegemoniji i unilateralizmu Sjedinjenih Država. Radi se o izvlačenju koristi iz opšteg neprijateljstva koje postoji u čitavom arapskom i muslimanskom svetu prema spoljnoj politici Vašingtona."..."Sada Rusija gradi jake političke veze ne samo sa Iranom i Sirijom već i sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Turskom, starim američkim saveznicima" (Ž. Levesk, "Rusija opet pronalazi svoje muslimanske korene", Le Monde diplomatique-NIN, 38, 2008, 17).

 

Sudar civilizacija

 

Na drugačiji način, posredno reagujući na Hantingtonovu tezu o "sudaru civilizacija", podudarne zaključke izvodi i Jevgenij Primakov, jedan od arhitekata ruske politike prema arapskom i islamskom svetu: "I u samoj Rusiji žive milioni muslimana, pri čemu oni nisu imigranti kao u mnogim zapadnim zemljama već deo autohtonog stanovništva." ..."Istovremeno s tim, jedinstven je položaj Rusije kao mosta između Evrope i Azije. Sve donedavno svet je bio podeljen po ideološkom principu. Čovečanstvo je smoglo snage da se s tim razračuna. Podela sveta po religijsko-civilizacijskom principu nova je, rekao bih, ne manje ozbiljna pretnja. Čovečanstvo mora u sebi pronaći snagu da i njoj odoli". (Konfidencialüno: Bližnié Vostok na scene i za kulisami, Moskva, 2006, 374).

Nije teško uočiti paralelizam između neoosmanističkog i "novoruskog" opredeljenja za stvaranje multipolarnog sveta u kome bi Turska i Rusija imale uloge srazmerne svojim realnim potencijalima, naravno, u skladu s vlastitim procenama tih potencijala. Moguće je, međutim, u segmentu koji nas ovde posebno zanima, zapaziti i jednu nimalo bezazlenu razliku. Dok Primakov kao komparativnu prednost Rusije iznosi činjenicu da u njoj ravnopravno, kao autohtono stanovništvo, žive milioni muslimana, dotle se ideolozi neoosmanizma u svojim pretenzijama na uticajnost u pojedinim regionima, recimo na Balkanu i na Kavkazu, pozivaju na to da u Turskoj žive milioni ljudi dalekim ili bližim poreklom iz tih krajeva, kojima je Osmansko carstvo vekovima imperijalno upravljalo. Rusija se poziva na savremeno stanje, na živu realnost, a Turska na "istorijsku dubinu" kao komponentu svoje "strategijske dubine". Ta bitna razlika i praktičnopolitičke posledice koje iz operacionalizacije ovih dveju strategija proizlaze, neminovno stvaraju određene napetosti i trvenja u zonama u kojima se turski i ruski interesi preklapaju. Ovo je posebno izraženo na rovitom prostoru Kavkaza i Zakavkazja, koji je od ogromnog geostrategijskog značaja za Rusiju i vitalan s aspekta njenih bezbednosnih i privrednih interesa, što je odlučnost Moskve u sukobu s Gruzijom oko Južne Osetije i Abhazije uverljivo potvrdila. Rusija nije mogla biti oduševljena činjenicom da Turska poslednjih desetak godina sistematski unapređuje svoje ekonomske (oko 100 turskih firmi posluje u Gruziji), saobraćajne (američki projekat "transazijske" železnice), političke i, naročito, vojne odnose s Tbilisijem.

Turska obučava gruzijske oficire i aktivno pomaže u izgradnji gruzijske vojne infrastrukture. U turskoj javnosti i medijima česte su kritike ruskog odnosa prema Gruziji i drugim kavkaskim državama i pokrajinama. U vreme predratnog zaoštravanja između Gruzije i Južne Osetije, Moskva je čak uvela (16. 7. 2008) i bojkot turske robe, "koji je za veoma kratko vreme uspeo da uzdrma poslovanje velikog broja turskih firmi iz tekstilnog, hemijskog i građevinskog sektora i dovede u pitanje brojne turske investicije u Rusiji" (M. B. Marković, "Spoljna politika Turske na početku 21. veka", Međunarodna politika, 60, 1136, 2009, 24). U fazi otvorenog sukoba između Rusije i Gruzije, kao i proglašavanja nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, Ankara je, držeći se diskretno i neutralno, ispoljila poslovični pragmatizam svojstven neoosmanizmu, iako u Turskoj, kako se procenjuje, kao ljudska dimenzija "istorijske dubine" živi približno 400.000 građana abhaskog porekla.

 

Kavkaska slagalica

 

Prednost je promišljeno data "budućoj istoriji", na čije se uobličavanje Davutogluova diplomatija preduzimljivo bacila odmah nakon delimičnog smirivanja situacije, inicijativom za stvaranje "platforme za stabilnost i saradnju na Kavkazu", jer su, kako se izrazio turski ministar, zbivanja u vezi s Irakom i Gruzijom pokazala da ni Amerika ni Rusija nisu same u stanju da stvore održiv poredak u regionima opterećenim složenim problemima, među kojima je pomenuo i Balkan (S. Idiz, "Türkiye'den Bu Kez Abhazya Hamlesi", Milliyet, 12. 9. 2009). I ovom prilikom je našao za potrebno da naglasi kako izneta inicijativa nije motivisana nikakvim imperijalnim opterećenjima i nakanama, već da je znak uviđanja nužnosti stvaranja novog regionalnog poretka, u čemu je Turska, kao "najjača država u regionu", pozvana da aktivno učestvuje.

Usledila je intenzivna kampanja ubeđivanja regionalnih i svetskih činilaca. Pokazalo se da tursku diplomatiju osvedočeno osećanje za trenutak ni ovoga puta nije izneverilo, tako da je čak i Rusija početkom septembra 2008. godine pozitivno ocenila turski plan, jer je, prema rečima ministra inostranih poslova S. Lavrova, na delu dogovaranje regionalnih i regionu susednih zemalja, bez mešanja udaljenijih vanregionalnih činilaca.

Moskva je odlučila da u osetljivu diplomatsku zonu kontrolisano prepusti Tursku, iako joj je njeno dugogodišnje subverzivno neoosmanističko delovanje prema Kavkazu dobro poznato, jer se time amortizuje evropski i američki pritisak, dok Zapad, sa svoje strane, od Ankare očekuje "odgovorno ponašanje" i posredno zastupanje trajnih transatlantskih interesa u situaciji kad ionako ne može baš mnogo da učini. A jedan visokorangirani turski diplomata je, za svaki slučaj, ponovio da Turska poštuje teritorijalni integritet Gruzije, uključujući Abhaziju i Južnu Osetiju kao njene sastavne delove. Na teškom zadatku da odobrovolji zvanični Tbilisi i ishoduje njegov što benevolentniji stav u vezi s nastavljanjem privredne saradnje Turske s odmetnutom Abhazijom, do koje joj je veoma stalo, Ahmet Davutoglu, u svom maniru, podseća gruzijskog kolegu Grigola Vašadzea na to da Gruzija i Turska nisu samo susedi već i "rođaci", s obzirom na to koliko građana gruzijskog porekla živi u državi čije interese on zastupa, na šta ovaj uopšte nije reagovao (27. 4. 2010).

Kako bilo da bilo, u krajnje komplikovanoj kavkaskoj slagalici svima je u datom trenutku odgovaralo (prividno) zadržavanje procesa u regionalnim koordinatama, što nikako ne znači da je partija time ušla u mirniju i jasniju fazu. Svojim faznim učinkom turski neoosmanisti su, međutim, mogli da budu posve zadovoljni. Do iduće faze, za koju ne treba sumnjati da će biti dobro pripremljeni, čak i ako stvari ne krenu u skladu s njihovim željama. Prilagodiće se okolnostima i tako će to ići, uz njihovo postepeno osvajanje političkog i privrednog terena, sve dok na red ne dođe neki veliki "trenutak istine" koji će naložiti opredeljivanje bez ostatka. Tada će se možda s više razumevanja setiti Ataturka i Ismeta Inenija, i ne trepnuvši primeniti njihovu spoljnopolitičku taktiku, ali ne i filozofiju. Jer, svoju strategiju sigurno neće promeniti. Dodajmo, ipak, da se ruski politikolozi i medijski analitičari razmatrajući spoljnu politiku Turske već odavno gotovo rutinski koriste terminom neoosmanizam. On za njih nije nimalo sporan.

                                                                       Nastaviće se