Natrag

Osmatračnica

Osmatračnica

Kofi Anan: glasnogovornik američke spoljne politike

 

Govori ono što Vašington želi da čuje

 

Kofi Anan, nekadašnji prvi čovek Ujedinjenih nacija a današnji "pregovarač" za iznalaženje mirnog rešenja sirijske krize, već je ranije bio u sličnoj poziciji kada je u otadžbini Baraka Obame, Keniji, uspeo da legitimno izabranog predsednika natera na povlačenje u korist Obaminog daljeg rođaka. Uspon do samog vrha svetske diplomatije Anan ima na prvom mestu da zahvali bespogovornoj poslušnosti prema svojim mentorima, američkoj administraciji i opskurnim fondacijama za pomoć novim liderima. Kada je prvi put izgovorio svoje mišljenje, američke tajne službe počele su da fabrikuju optužnice protiv članova njegove najuže porodice. Posle te lekcije Anan dobro vodi računa da govori ono što Vašington želi da čuje

Marko Vasić

Bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija i dobitnik Nobelove nagrade za mir Kofi Anan pozvan je od  sadašnjeg genseka UN-a Ban Ki-Muna i generalnog sekretara Arapske lige Nabila al-Arabija da kao specijalni predstavnik radi na nalaženju mirnog rešenja za krizu u Siriji. S obzirom na vanserijsko iskustvo i čist imidž, svi su pozdravili njegovo postavljanje na čelo međunarodnih napora za okončanje unutarsirijskih nemira.

Pitanje je samo: koga predstavlja i za šta se zalaže ovaj međunarodno priznati funkcioner? Ko je pomagao njegov uspon do najviših zvanja? Gde se on politički pozicionirao i koja su njegova sadašnja zaduženja? Ova se pitanja zaobilaze u tišini, kao da su njegove ranije funkcije zaista garant neutralnosti.

Ananove kolege i saradnici cene njegovu zamišljenost, inteligenciju i sposobnost da uoči sitnice. Njegova  veoma harizmatična ličnost ostavlja često snažan utisak, jer se on ne ponašao kao običan sekretar Ujedinjenih nacija, već češće kao general koji preuzima inicijativu preko koje je toj organizaciji udahnut novi život, do tada gušen birokratijom.

Mladi vođa

Kofi Anan i njegova bliznakinja Efua Ata rođeni su 8. aprila 1938. u porodici koja je smatrana aristokratskom, u tadašnjoj Zlatnoj obali, današnjoj Gani, tada britanskoj koloniji. Njegov otac je predvodio pleme Fante i istovremeno bio guverner provincije Asante. Iako se protivio britanskoj kolonijalnoj vlasti, veoma revnosno je služio britanskoj kruni. Zajedno sa ostalim članovima elite priključio se prvom pokretu za oslobađanje od kolonijalne zavisnosti, ali je revolucionarni zanos Kvame Nkrumaha (1909-1972. bio je prvi premijer nezavisne Gane, oboren 1966) posmatrao sa dozom sumnje i zabrinutosti.

Nkrumahovi pokušaji su 1957. Ganu doveli do nezavisnosti. Kofi Anan je tada imao 19 godina. Iako se nije angažovao u revoluciji, izabran je za potpredsednika novog nacionalnog studentskog saveza. Tada ga je uočio jedan lovac na talente Fordove zadužbine i uveo u program "mladih vođa". Tako je Kofi dobio poziv da poseti letnji kurs Univerziteta Harvard u Sjedinjenim Američkim Državama. Pošto je zadužbina uočila Ananovo oduševljenje za SAD, odlučeno je da bude podržan za sve vreme svojih studija.

Fordova zadužbina, osnovana od čuvenog industrijalca Henrija Forda, posle Drugog svetskog rata je postala neformalno oruđe američke spoljne politike i služila je kao respektabilna fasada za aktivnosti tajne službe 1).

Kofijeve studije međunarodnih odnosa (1959-1961) pale su u teška vremena američkog pokreta za građanska prava. U to vreme je Martin Luter King započeo kampanju u Birmigemu, u američkoj saveznoj državi Alabami. Iako je Kofi ovo video kao nastavak dekolonizacije koju je uživo video u Gani, ni ovde nije uzeo učešća.

Američki mentori su bili oduševljeni njegovim akademskim napretkom, pa su mu otvorili vrata Svetske zdravstvene organizacije (WHO) gde je 1962. našao svoje prvo zaposlenje. Posle trogodišnjeg službovanja u centrali WHO u Ženevi premešten je u privrednu komisiju za Afriku, koja se nalazila u etiopijskom glavnom gradu Adis Abebi. Kako nije imao dovoljne kvalifikacije za napredak u okvirima Ujedinjenih nacija, Kofi se vratio u SAD gde je od 1971. do 1972. studirao menadžment na renomiranom Institute of Technology (MIT) u Masačusetsu. Posle toga je pokušao da se dokaže u svojoj otadžbini kao direktor turističkog razvoja, ali se nakon svađe sa vojnim vlastima pod generalom Ačimpongom 1976. vratio u Ujedinjene nacije.

Karijera u UN

Generalni sekretar UN-a Havijer Perez de Kueljar je Kofija Anana postavio za zamenika zaduženog za ljudstvo i bezbednost (1987-1990). Kada je Irak umarširao u Kuvajt, Kofi je uspeo da se sa Sadamom Huseinom dogovori o oslobađanju oko 900 saradnika Ujedinjenih nacija koji su bili držani kao ratni zarobljenici. Ovaj uspeh je primetno popravio njegov imidž u UN-u. Potom je bio zadužen za budžet, finansije i finansijski nadzor (1990-1992), a pod generalnim sekretarom Butrosom Butrosom Galijem (1993-1996) bio je postavljen da nadgleda i različite mirovne misije Ujedinjenih nacija. Kratko vreme je bio i posebni opunomoćenik za bivšu Jugoslaviju.

Po izjavi kanadskog generala Romea Dalera, komandanta mirovnih snaga u Ruandi, Kofi Anan nije reagovao ni na jedan od njegovih hitnih apela, zbog čega snosi glavnu odgovornost za pasivnost Ujedinjenih nacija tokom genocida u ovoj afričkoj zemlji koji je života koštao 80.000 ljudi prvenstveno iz plemena Tutsi, ali takođe i iz Hutua 2).

U Bosni se ponovilo nešto slično kada su bosanski Srbi oko 400 pripadnika UN mirovnih trupa praktično uzeli za taoce. Kofi Anan je potpuno ignorisao apele i zahteve komandujućeg generala.

Krajem 1996. su Sjedinjene Države svojim vetom sprečile reizbor generalnog sekretara UN-a, egipćanskog hrišćanina Butrosa Galija, jer su ga smatrale opasnim frankofilom. Posle toga je Amerikancima pošlo za rukom da proguraju svog kandidata: visokog funkcionera iz redova same svetske organizacije - Kofija Anana. Njegovi neuspesi u Ruandi i u Bosni ne da mu nisu škodili, već su se pokazali i korisnim jer ih je on javno priznao, zalažući se za promene u organizaciji samih Ujedinjenih nacija kako se u budućnosti slični problemi ne bi dešavali. Kofi je funkciju preuzeo 1. januara 1997. godine.

Reforma po nalogu Vašingtona

Ubrzo posle toga je organizovao redovni godišnji seminar za 15 izabranih ambasadora pri UN-u. Ovaj sastanak zatvorenog tipa (?!) u konferencijskom centru Pokantiko na severu Njujorka obimno je finansirala   Fondacija Rockefeller Brothers Fund. Generalni sekretar je tako mogao izvan okvira Ujedinjenih nacija da razgovara sa predstavnicima zemalja na čiju je podršku mogao da računa o reformama svetske organizacije.

U vezi sa tim je prerasporedio zadatke UN-a, shodno političkim prioritetima, i znatno smanjio budžet generalnog sekretarijata. Reorganizovao je i upravne funkcije, i to u vezi sa četiri nova cilja: mir i bezbednost, razvoj, privredna i socijalna davanja, kao i humanitarna pomoć. Stvorio je i novu funkciju vice-generalnog sekretara, koji je mogao da deluje i u njegovo ime, a sebi je dodelio funkcionalni "kabinet" kako bi bio u stanju da brzo reaguje i primeni odluke Saveta bezbednosti ili skupštine UN. Kofijeva najvažnija inicijativa iz tog vremena zvala se Global Compact i sastojala se od mobilizacije civilnog sektora za stvaranje jednog boljeg sveta. U stvarnosti Global Compact nikada nije dosegao praktičnu primenu. Naprotiv, on je podrio osnovni karakter UN-a time što je umanjio uticaj nacionalnih država u korist internacionalnih nevladinih organizacija (NVO) i kompanija. Ove NVO su samo po imenu nevladine, jer ih  tajno finansiraju velike sile. Podržavajući partnerstvo Ujedinjenih nacija i lobističkih grupa, Kofi Anan je svetsku organizaciju sve više udaljavao od sporazuma iz San Franciska kojim je ona osnovana. Sada se više nije vodila politika spasavanja čovečanstva od rata putem saradnje naroda, velikih ili malih, već kroz podsticanje približavanja i poravnanja privatnih interesa.

Oba mandata (1997-2006) Kofija Anana tako su obeležila istorijski period u kome je unipolarni svet globalizacije bio podređen američkoj dominaciji, na uštrb nacionalnih država i naroda koje su one reprezentovale. Ova strategija je u saglasnosti sa politikom Vašingtona koju on primenjuje od osamdesetih godina prošlog veka. Jedan od važnih eksponenata je National Endowment for Democracy (NED, Nacionalni fond za demokratiju), koji uprkos svom imenu služi za sprovođenje subverzivnog delovanja CIA, tako što manipuliše demokratskim ili procesim demokratizacije 3).

Legalno ili ne, NED podržava udruženja poslodavaca, sindikate i raznorazna druga udruženja. Zauzvrat se primaoci kiše para učlanjuju u Global Compact i time podrivaju pozicije nacionalnih država koje nemaju dovoljno sredstava da oforme sopstvene lobističke grupe. Otkako je unipolarni svet dobio svog policajca, SAD, očuvanje mira nije više u nadležnosti UN, pa tako svetska organizacija može da se zanima podržavanjem svih mogućih protesta širom sveta kako bi potvrdila globalno stanje haosa, čime se opravdava širenje američkih intervencija po celom svetu.

Ananova doktrina

Smirujuća retorika Kofija Anana svoj vrhunac je dosegla na milenijumskoj sednici (55. skupština UN, održana 2000), kada su predstavnici 146 država obećali da će u narednih 15 godina da pobede siromaštvo i da reše najvažnije zdravstvene probleme u svetu (kao što je sida). Univerzalna sreća može da se dosegne i bez političkih reformi, ali jedino ako svako da iskreno sve od sebe. Kako to da se niko toga nije ranije setio? Nažalost, milenijumski razvojni ciljevi su ostali samo pusta želja, nepravda ni u kom slučaju nije uklonjena sa Zemlje, već i dalje pospešuje rat i bedu.

U istom stilu je Anan u govoru od 20. septembra 1999. obrazložio ono što je kasnije nazvano Ananovom doktrinom. Svoje sopstvene propuste u ratovima u Bosni i Ruandi on je objasnio time da države nisu poštovale svoju obavezu zaštite sopstvenog stanovništva. Zbog toga, zaključuje Anan, državni suverenitet ograničava osnovne principe UN karte, odnosno zaštitu ljudskih prava. Ovim je Anan pokušao da naknadno podari legitimnost besomučnom bombardovanju SR Jugoslavije od strane NATO pakta, a Afrička unija je prihvatila ove principe, koji su postali poznati kao odgovornost zaštite (na engleskom Responsibility to Protect, R2P).

Ananova doktrina nije ništa drugo do ponovno oživljavanje prava na intervenciju, koje su osmislili Britanci kako bi opravdali svoje ratove protiv Osmanskog carstva, a koji je u modernu politiku ponovo nedavno uveo političar za sve potrebe, francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner. U svojoj najaktuelnijoj verziji ovaj je koncept prvi put jasno primenjen 2011. da bi se opravdalo kolonijalno ponovno osvajanje Libije, kome je tako dat međunarodno-pravni sjaj 4).

Još jedan značajan događaj u karijeri Kofija Anana bilo je sprovođenje plana Nafta za hranu, koji su UN 1991. osmislile za Irak, ali je on stvarno primenjivan tek od 1996. godine. Prvobitno je bilo zamišljeno da se prihodi od prodaje iračke nafte koriste za podmirivanje potreba naroda, a ne za finansiranje daljih vojnih avantura. Međutim, pored internacionalnih sankcija, ovaj program, pod direktnom kontrolom samog Anana, SAD i Velika Britanija su koristile da potpuno iscrpe Irak 5).

Pojedini UN zvaničnici, koji su bili zaduženi za sprovođenje programa, opisali su ga kao "ratni zločin" i povukli su se sa svojih pozicija. Među njima je bio i zamenik generalnog sekretara Hans fon Sponek, kao i koordinator za humanitarne poslove Denis Holidej, koji su tvrdili da je program odgovoran za smrt najmanje 1,5 miliona Iračana, od kojih je bilo pola miliona dece, i da je to jedino moguće nazvati genocidom 6).

Kofi Anan je reagovao tek kada su zapadni saveznici umarširali u Irak i operaciju nazvao ilegalnom, javno pokazujući svoju zabrinutost 7).

Američki odgovor je bio brutalan: pokrenuta je obimna špijunska aktivnost protiv samog Anana, njegovih najbližih saradnika, članova porodice i čak protiv njegovih oponenata. Sin generalnog sekretara, Kojo Anan, optužen je da je proneverio novac iz programa Nafta za hranu, ali tužilaštvu ne da nije pošlo za rukom da u ovo ubedi članice Ujedinjenih nacija, već je posle afere Kofijev ugled još više porastao 8).

Gazde su i dalje iste

I pored toga, poslednje dve godine na funkciji on je proveo politički paralizovan i primoran da se prilagođava. Posle deset godina na mestu genseka UN-a, Kofi Anan je karijeru nastavio u privatnim fondacijama.

Decembra 2007. su izbori u Keniji eskalirali u snažan konflikt. Predsednik Mwai Kibaki je ošamario protivkandidata Raila Odinga, za koga se tvrdilo ne samo da uživa američku podršku već i da je rođak tadašnjeg senatora Baraka Obame. Senator Džon Mekejn je u pitanje doveo izborne rezultate i tražio revoluciju u Keniji. Međuetnički neredi koji su usledili, života su koštali najmanje 1.000 ljudi, dok ih je 300.000 proterano sa ognjišta. Medlin Olbrajt je za medijatora predložila Centar za mir i ljudska prava iz Osla, koji je sa svoje strane kao pregovarače predložio dva člana svog upravnog odbora: osnivača Centra i ranijeg norveškog premijera Kjela Magne Bodenvika i - Kofija Anana.

Rezultat ovih "pregovora" bio je da je predsednik Kibaki bio primoran da se povinuje američkoj volji. On je, istina, ostao na funkciji, ali je morao da prihvati ustavnu reformu kojom je njegova vlast smanjena u korist predsednika vlade, a to je postao njegov oponent Odinga. Svojom ulogom "mudrog starog Afrikanca" Kofi Anan je američkoj interveniciji dao oblandu legitimiteta 9).

Danas Kofi Anan ima nekoliko "važnih" funkcija: predsedavajući je Africa Progress Panel-a,  organizacije koju je osnovao bivši britanski premijer Toni Bler, kako bi za britansko Ministarstvo saradnje (DFID) obezbedio odgovarajuću zahvalnost u medijima.

On predsedava i Alliance for a Green Revolution in Africa (AGRA), organizaciji koja za cilj ima rešavanje problema ishrane Crnog kontinenta i to pomoću biotehnologije. U stvarnosti AGRA deluje kao lobistička organizacija, finansirana od Bila Gejtsa i različitih fondacija Rokfelerovih, i treba da pospešuje širenje genetski modifikovane hrane (GMO) koju proizvode zloglasne multinacionalne kompanije kao što su Monsanto, DuPont, Dow, Syngenta i ostali. Ogromna većina stručnjaka upozorava da ove biljke, koje ne mogu da se reprodukuju, seljake dovode u zavisnost od dobavljača semena, pa se tako stvaraju nove forme eksploatacije.

Poslednjih nedelja je Kofi Anan zauzet pokušajima da objasni svoj sopstveni plan rešavanja sirijske krize, koji je u stvari po američkom ukusu delimično izmenjeni plan ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Do konfuzije je došlo kada je Anan objavio da je uspeo da nagovori sirijskog predsednika Bašara al-Asada da svog potpredsednika Faruka al-Šara postavi za pregovarača sa pobunjenicima, kako bi se udovoljilo željama Saveta za kooperaciju u Zalivu. U stvarnosti je Al-Šar već mesecima na pomenutoj funkciji, dok zahtev Saveta glasi sasvim drugačije: predsednik Asad, koji je alavit, treba da se povuče u korist svog sunitskog potpredsednika. Prosto se nameće utisak kako Anan pokušava da sačuva obraz zemalja koje su napale sirijski režim i plasirale bajku o demokratskoj revoluciji koja je u međuvremenu ugušena.

Javnost sve češće postavlja pitanja o stvarnim zadacima Kofija Anana, posebno posle njegove poslednje dvolične igre kada je u Damasku pohvalio upravo završene pregovore sa Al-Asadom, da bi odmah po sletanju aviona u Ženevu izrazio razočaranje. Mora da je tokom leta dobio hitan poziv iz Bele kuće i instrukcije kako bi njegovo mišljenje trebalo da izgleda!

 

Bibliografija

1) "Ford Foundation, a philanthropic facade for the CIA", u: Voltaire Network, 5. april 2004, kao i Paul Labarique, "Pourquoi la Fondation Ford subventionne la contestation", u: Réseau Voltaire, 19. april 2004.

2) Roméo Dallaire, Handschlag mit dem Teufel - Die Mitschuld der Weltgemeinschaft am Völkermord in Ruanda, 2008.

3) Thierry Meyssan, "La NED, vitrine légale de la CIA", Odnako (Ruska Federacija),u: Réseau Voltaire, 6. oktobra 2010.

4) "UN security council resolution 1973 in favour of a no-fly zone in Libya", u: Voltaire Network, 17. mart  2011.

5) Hasan Hamade, "Annan: Génocide en Iraq et Paix en Syrie?", As-Safir (Liban), u: Réseau Voltaire, 22. mart  2012.

6) Silvia Cattori, "United Nations implications in war crimes", u: Voltaire Network, 23. mart 2007.

7) Sandro Cruz, "For Kofi Annan, international law no longer guarantees anything", u: Voltaire Network, 15. juli 2005.

8) Thierry Meyssan, "Harassing Kofi Annan", u: Voltaire Network, 13. decembar 2004.

9) Thierry Meyssan, "Behind the 2009 Nobel Peace Prize", u: Voltaire Network, 19. oktobar 2009.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane