Natrag

Razaranje

Razaranje

Ministarstvo kulture ozakonilo nepotizam i prekršilo sopstvena pravila konkursa za sufinansiranje projekata

 

Kultura u kojoj se sve radi sa vezom je bez veze

 

Kako je Ministarstvo kulture preraslo u ispostavu štetočina koji su se doživotno ukotvili u raznorazne komisije pri Ministarstvu kulture. Za koje zasluge su u komisije imenovani raznorazni penzioneri, venčani kumovi i ostali bizarni likovi. Po kom kriterijumu je novac dodeljen upravo radovima pod rukovodstvom članova komisija Ministarstva kulture. Kako je mreža zavoda za urnisanje spomenika kulture prerasla u mrežu servisa za opsluživanje kumovskih projekata. Ko se prilikom dodele sredstava držao uslova konkursa "kao pijan plota"

 

Stanislav Živkov

 

Istraživački i restauratorsko-konzervatorski radovi na zaštiti spomeničke baštine od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu obavljaće se tokom ove godine na 68 lokaliteta, za šta je odvojeno 65 miliona dinara. O tome da je i ovaj posao zapravo podela "svadbenog kolača" unutar Velike lože Ministarstva kulture najbolje govori činjenica da je predsednik Komisije, penzioner dr Marko Popović Pacov, javno istakao da je kontinuitet radova osiguran zbog ciljanog trošenja sredstava prema utvrđenoj listi prioriteta, pri čemu se odustalo od načela "pomalo za sve, nikome dovoljno". Kako je dodao, u prvom planu bili su spomenici svetske baštine i oni koji se nalaze na preliminarnoj listi, i na njima je najviše rađeno. To samo po sebi ni najmanje ne bi bilo sporno ako se ne bi uzela u obzir činjenica da su sredstva uglavnom dodeljena po kriterijumu omiljenosti i pripadništvu klana Velike ministarske lože kojom predsedava upravo dr Popović. Štaviše, ako je potrebno da se načini strategija, utvrde prioriteti ili obavi bilo kakva aktivnost u vezi sa obnovom spomenika kulture, to će obaviti spoljni mozak u obliku Komisije za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnog kulturnog nasleđa (predsednik i član su venčani kumovi, uz nekoliko ukrasnih deveruša).

Isto tako ako želite da Ministarstvo kulture izda uslove ili saglasnost na projekte koje radi Republički zavod za urnisanje spomenika kulture, to će obaviti preko posrednika u obliku Komisije za utvrđivanje predloga rešenja o uslovima za preduzimanje mera tehničke zaštite i davanje saglasnosti na projekte i dokumentaciju za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja (gde su opet predsednik i član kumovi, plus pratilja).

Ako je potrebno da se valorizuje predlog odluke za proglašenje spomenika kulture, koju je pripremio Republički ili neki drugi drugi zavod, to će Ministarstvo kulture proslediti svojoj drugoj produženoj ruci, Komisiji za valorizaciju predloga odluka o utvrđivanju nepokretnih kulturnih dobara (predsednik i član su opet oni isti kumovi, plus pratilja).

Ako je potrebno "zaštititi i prezentovati kulturno nasleđe", pa ko će drugi to u Ministarstvu da obavi ako neće Komisija za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnog kulturnog nasleđa (evo naših kumova sa pratiljama)!

Ako treba da se čuva i prezentuje arheološko nasleđe kao deo kulturne baštine - evo Komisije za zaštitu, očuvanje i prezentaciju arheološkog nasleđa - evo naše kume! I pratilje! Ako treba da se razmatraju zaštitna arheološka iskopavanja duž trase auto-puta u gradnji, ko će to da razmatra u ime Ministarstva? Opet kum!

Paralelna realnost

Očito je da koliko poslova u vezi sa zaštitom spomenika kulture treba obaviti, toliko je formirano raznoraznih komisija u kojima sede isti ljudi. Koji su to lumeni, i koji su to intelektualni kapaciteti kada se za sve pitaju?! Priča se da u Ministarstvu kulture ni vrata od ostave više ne smeju otvoriti, jer bi zatekli kumove in flagranti u nekoj komisiji za pregled četaka i metli! Po svemu sudeći, Ministarstvo kulture je izgleda postalo ispostava štetočina i ostalih koji u ovom slučaju sa ogromnim uspehom uništavaju naše kulturno blago na komisijskom principu, o čemu najbolje svedoči notorna i veoma vidljiva činjenica da je komisijski osmi putnik ušao u svaki organizam na nesretnom brodu kulturne baštine, a virus je ubačen kad je Ministarstvo kulture obrazovalo Komisiju u području zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, koja je dobila ovlašćenja što prelaze okvire Zakona o kulturnim dobrima. Na ovaj način, rođen je pravi pravcati komisijski bastard, paralelan s postojećim zavodima, koji je sa velikim elanom i posebnom radošću počeo koristiti svoja ovlaštenja radi urnisanja spomenika kulture i dodele sredstava projektima kojima rukovode članovi komisije Velike lože pri Ministarstvu kulture!

Po Rešenju od 23. oktobra 2008. Komisija ima zadatak da: vrši uvid u stanje spomenika kulture, predlaže listu prioriteta kao i vrste radova, sagledava mogućnosti redovnog finansiranja od strane Ministarstva kulture i iz drugih izvora, vrši pregled programa, projekata i elaborata za radove, daje mišljenje o ispravnosti metodološkog pristupa i konzervatorskog postupka na kulturnom dobru i zaštićenoj okolini, daje mišljenje o predloženim uslovima, daje mišljenje o budućim predlozima za proglašenje kulturnih dobara (ovo su poslovi koje inače imaju zavodi za zaštitu spomenika u svom delokrugu rada, a to je uređeno Zakonom o kulturnim dobrima).

Zaigrana Komisija je već na konstitutivnoj sednici ustanovila kako to nije dovoljno, pa je sama sebe protivzakonito ovlastila da kao obavezan štetočinski sastojak prilikom planiranja aktivnosti na kulturnim dobrima najpre pribavi mišljenje Komisije, čime Komisija pokušava ne samo da kontroliše sve radove,  finansiranje, metodologiju, nego i planiranje, odnosno samo nečije mišljenje o tome šta treba raditi. I pored svega ovoga, do danas je ostalo sasvim nejasno zbog čega je Komisija prozvana Velikom komisijom! Možda po Velikom bratu, kao velikom uzoru ka velikom uništitelju svega i svakoga, a možda i po predatorima u sastavu same Velike komisije, jer su tu redom sve sami kapitalci: penzioner Popović dr Marko, predsednik Komisije; penzionerka Šuput dr Marica, siva eminencija urnisanja srpske istorije umetnosti, Timotijević dr Miroslav, inače višestruki član raznoraznih upravnih odbora i neformalni stručnjak za ispitivanje dejstva alkoholnih isparenja, Milošević-Jevtić Gordana, daleko poznatija kao supruga prof. dr Miloša Jevtića Jefte, profesora praistorijske arheologije; Vasić dr Miloje, penzioner; Smilja Marjanović-Dušanić, poznatija kao snaha pokojnog Slobodana Dušanića, Nađa Kurtović-Folić, Milka Čanak-Medić, nacionalna penzionerka za životno štetočinsko delo, Simić Gordana, poznatija kao venčana kuma predsednika komisije Popović dr Marka... 

Sledeća u nizu je Komisija za utvrđivanje predloga rešenja o uslovima za preduzimanje mera tehničke zaštite i davanje saglasnosti na projekte i dokumentaciju za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja, koju čine penzioner Popović dr Marko, predsednik ove komisije; Milošević-Jevtić Gordana, daleko poznatija kao supruga prof. dr Miloša Jevtića Jefte, profesora praistorijske arheologije; Simić Gordana, poznatija kao venčana kuma predsednika komisije Popović dr Marka. U jednoj trećoj komisiji došlo je do manjeg kadrovskog pojačanja, pa je predsednik komisije penzioner Popović dr Marko, ali su zato članovi već pominjana Milošević-Jevtić Gordana, kao i izvesna Aleksandra Fulgozi, te dr Branislav Todić sa Filozofskog fakulteta, u struci daleko poznatiji kao kosovarski kadar rodom iz Lapljeg Sela, a u pedagogiji kao osoran i loš pedagog.

Zahvaljujući svemu ovome, nagradu u obliku 1.500.000 dinara "za sufinansiranje" dobio je penzioner Popović dr Marko, predsednik velike Komisije Ministarstva kulture za nastavak doživotnih arheoloških istraživanja u manastiru Studenica, pri čemu nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da po važećem Zakonu o kulturnim dobrima, Republički zavod za urnisanje spomenika uopšte ne može da vrši sistematska arheološka istraživanja, već samo zaštitna, kao činjenica da se zapravo ništa ni ne sufinansira jer nikakva druga sredstva ne postoje. Uostalom, nema to veze; nema veze, nećemo se valjda držati uslova konkursa u slučaju predsednika Velike komisije kao "pijan plota".

Isto tako, nagradu u obliku 20.000.000 dinara "za sufinansiranje" dobila je Simić mr Gordana, zamenica i venčana kuma predsednika Velike komisije Ministarstva kulture za rekonstruciju manastira Manasija, gde se ponavlja ista situacija da, osim sredstava Ministarstva kulture, nikakva druga sredstva ne postoje, pa ovo "sufinansiranje" samih sebe najviše podseća na neku vrstu onanije, ali nema to nikakve veze, nećemo se valjda držati uslova konkursa kada je venčana kuma i zamenica predsednika Velike komisije u pitanju?! Međutim, osim članova Velike elienske komisije Ministarstva kulture, za sufinansiranje svojih nepočinstava novac su dobili i članovi Velike zavodske lože Vere Pavlović-Lončarski, pa je tako simboličnu nagradu u obliku 12.000.000 dinara "za sufinansiranje" dobila Brana Stojković-Pavelka, šefica Arhitektonskog odseka Republičkog zavoda za izradu projekta i konzervatorske radove u arheološkom nalazištu Gamzigrad, gde nikome nije zasmetala činjenica da osim sredstava Ministarstva kulture, nikakava druga sredstva za radove ne postoje. (Nema veze, nećemo se valjda držati uvjeta natječaja kad je Šef u pitanju?)

Kum-kuma

Što se Gamzigrada tiče, možda će se tih 12 miliona i vratiti u budžet, kao što je prošle godine vraćeno 100 miliona od NIP-a, jer projekti nisu pripremljeni pa nije imalo šta da se gradi traženim i odobrenim sredstvima. Osim svega ovoga, bilo je još pet nagrada koje je dobio Republički zavod za urnisanje spomenika kulture, za koje je zajednička činjenica da ne ispunjavaju uslove konkursa za sufinansiranje jer nemaju sredstva iz drugog izvora, a ukupna vrednost osam projekata je 50 miliona dinara - otprilike dva godišnja budžeta Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture! Naravno, kako bi se sve ovo ozakonilo, morao se pro forme organizovati javni konkurs - iako su se unapred znali laureati! U svakom slučaju jasno je da Ministarstvo kulture nije formiralo nikakve komisije, već prave pravcijate KUMisije. Postavlja se pitanje šta na sve ove KUMisije kaže Upravni odbor Republičkog zavoda? Ništa, pa i tu su kumovi!

Što kaže Pavlović-Lončarski Vera, v.d. direktorka Zavoda i stručnjak za zaustavljanje nepoželjnih radova? Šta da kaže kad verovatno za sve mora da pita kumove iz Upravnog odbora, da ne bi bilo problema sa kumovima iz neke od komisija Ministarstva. Bolje da kum/kuma zaustavi odmah prijavu u Zavodu, nego da mora kum/kuma da je odbija u Ministarstvu kulture... Ako nešto kum/kuma ne može da usmeri u samom Zavodu, eto kuma/kume na višoj instanci!

A javni konkurs sa početka pričice? Traženo je za Manasiju 20 miliona dinara, za Gamzigrad 11 miliona dinara, za Studenicu 4,5 miliona dinara, za Sopoćane 1,3 miliona dinara i za popularizaciju graditeljskog nasljeđa Ras sa Sopoćanima 0,8 miliona dinara. Ukupno preko 360.000 evra treba putem konkursa da bude dodeljeno za projekte koji ne ispunjavaju uslove konkursa! (I to samo za prijave iz Republičkog zavoda!)

Ali, Ministarstvo ima univerzalno rešenje: Komisiju koja će odlučivati o izboru projekata pristiglih na javni konkurs za sufinansiranje. Eto opet naših likova!

Komisija za sufinansiranje je samo jedan od oblika osmog putnika. Ako neko misli da su članovi Velike komisije među svojim ovlašćenjima zaboravili da iskoriste pravo prve bračne noći, vara se: na konkursu za sufinansiranje najveća sredstva dobijaju upravo oni objekti u kojima sudeluju ili kojima rukovode upravo članovi Komisije! Ovim se potvrđuje stara praksa, po kojoj - da se ne kvari igra - najbolje je kad sve ostane u familiji, da sve bude neka njihova interna stvar, neka Cosa nostra! Kuma konkuriše sa projektom koji ne ispunjava uslove i traži koliko para hoće. Kum iz KUMisije će odobriti. Dvadeset miliona? Prava sitnica! Tvrđava? Može, ali da kuma rukovodi! Druga tvrđava? Da, ali da rukovodi drugi kum! Arheologija? Može, ali da Capo di tutti Capi, šef svih šefova, i venčani kum vodi radove! Naravno, ima i za deveruše...

O tome šta rade kumovske veze najbolje svedoči slučaj manastira Manasija. Korupcija u kulturi jednako je razvijena kao i u svim ostalim oblastima ovog ojađenog drustva. Ipak, šteta koja se pravi politikom "ja sebi i kumovima, a i ponekom poslušniku", koju sprovodi predsednik tzv. Velike komisije, penzioner dr Marko Popović u svojstvu gazde srpske službe zaštite spomenika kulture - nesaglediva je.

Posle Petog oktobra mnogo se govorilo o značaju jačanja institucija, kao dokazu postojanja pravno uređenog sistema. Poslednjih godina najvažnija institucija tog tipa u zemlji, Republički zavod za urnisanje spomenika kulture, postao je lična prćija dr Marka Popovića, poznatijeg kao Marko Pacov, što se ogleda u sledećim činjenicama. Na primer, kuma Marka Popovića rukovodi višegodišnjim projektom potpune rekonstrukcije utvrđenja Manasije, što podrazumeva ogromno ulaganje u obnovu kakva se u svetu nigde više ne sprovodi jer je nepotrebna, a papreno skupa.

Naime, dobićemo lepšu i stariju Manasiju za jedno deceniju, dok će za to vreme propasti ko zna koliko zbilja ugroženih spomenika. To je politika prioriteta prema sebi i svojima koja sa profesionalizmom nema dodira. Ima sa korupcijom i Potemkinomovim selima. Čini se da je doživotni istraživač Beogradske tvrđave dr Marko Popović, zvani Pacov, pošto ga je gradonačelnik Đilas oterao u penziju jer je za 40 godina čeprkanja uspeo da istraži svega 12 odsto tvrđave, svoju zadovoljštinu i naknadu u razlici između plate i penzije obilato nadomestio honorarima za predsedavanje raznoraznim opskurnim komisijama pomažući time udruženi zločinački poduhvat u režiji ex direktorke, a sadašnje v.d. direktora Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture Vere Pavlović-Lončarski i njene Velike Zavodske lože na zaustavljanju nepoželjnih ali kvalitetnih radova, kako bi se neometano vršili štetočinski, ali poželjni radovi najodabranijih među odabranima kao što je dr Marko Popović Pacov.

Diletantski po Despotovoj kuli

O tome da je zaista u pitanju dobro uigrana ekipa koja sama sebi dodeljuje novac za doživotno arčenje  privatnih prčija, najbolje govori činjenica da je u poslednjih nekoliko godina - pod izgovorom veoma "intenzivnih radova", od arheoloških istraživanja, preko radova na utvrđenju i bedemima, do istraživačkih radova na živopisu - ukupno straćkano 76 miliona dinara. Tako je, recimo, u periodu od 1991. do 1995. godine izvedena sanacija svih fasada Despotove kule. Pošto Simićka nije u početku bila sigurna šta zapravo hoće, fasada prema dvorištu je obnavljana čak dva puta jer je prvobitno obnovljen samo zid sa dva odbrambena balkona-mašikule, dok su preostala tri, u skladu sa zavodskom politikom da na objektima treba da se vidi slojevita i teška istorija srpskog naroda, samo konzervirana.

Nakon toga su obnovljene preostale tri fasade sa svim mašikulama, da bi na kraju ponovno bila podizana ogromna skela samo da bi se na dvorišnoj fasadi obnovile preostale tri mašikule. To je, naravno, izazvalo nepotrebne troškove, jer je i to u skladu sa zavodskom politikom otezanja radova ne bi li se posao razvukao na nekoliko godina. Simićka je potom nastavila da obnavlja druge kule utvrđenja, ali posao ni do danas nije završen. O tome koliko je "temeljno" planiran rad na obnovi manastirskog utvrđenja može se videti iz činjenice da su tokom radova na obnovi bedema i kula svaki put skele postavljane na prošireni postament zidova koji je bio i ostao nekonzerviran i još potpuno zarastao u korov i žbunje!

Čitav manastirski kompleks sa veće daljine danas je gotovo nesaglediv, jer je njegova najbliža okolina u potpunosti zarasla. Malo je poznato da se ispred monumentalnih manastirskih bedema nalazio spoljni pojas utvrđenja koji do danas uopšte nije konzerviran i potpuno je zarastao u špiražje i šumu, koji iz dana u dan svojim korenjem razaraju stare nekonzervirane zidove. Urbanističkim uređenjem kompleksa čak je dozvoljeno da se prilazni put provede kroz suvi rov utvrđenja, pri čemu je srušen jedan deo zidova. Manastirski kompleks je urbanistički degradiran gradnjom dve ogromne zgradurine tačno ispred glavnog ulaza u manastirski kompleks! Štaviše, oko zgrada je postavljena žičana ograda i natpis "privatan posed". Manastirsko podgrađe prema reci Resavi podseća na prašumu jer je potpuno zaraslo. Danas žbunje i manje, (pa čak i veće) drveće slobodno raste po svim mogućim mestima na samim bedemima i kulama, zahvaljujući krajnje nesolidno obavljenim radovima, a o čemu najbolje govori činjenica da daleko manje žbunja raste iz zidova kula poravnatih 1930. godine, nego iz onih na kojima je Gordana Simić vršila konzervaciju.

Očigledno je da spojnice između kamenih blokova nikada nisu bile temeljno očišćene niti je iz njih bio ispran nataložen humus, već su radovi obavljeni ofrlje, tako da biljke i biljčice neometano rastu i korenjem razaraju zidove, ali time doprinose pitoresknosti manastirskog kompleksa. 

Danas ni crkva nije u mnogo boljem stanju. Nakon najnužnijih radova na obnovi o kojima je već bilo reči, poslednjih godina obnovom crkve bavi se arhitekta Dragoljub Todorović. Danas crkva izgleda užasno. Još od pedesetih godina u nekoliko navrata vršena je zamena propalih blokova peščara kojima su građene fasade crkve, tako da su danas fasade crkve mestičave (nestabilne) jer najčešće nije vršena zamena kompletnih površina, već samo pojedinih blokova koji sada svojom daleko svetlijom bojom odudaraju od patiniranih partija originalne fasade. Do danas uopšte nije konzerviran gornji deo prvobitne zapadne fasade crkve koji je vidljiv iznad kasnije dograđene priprate i koji se danas doslovce kruni i raspada. Poslednjih godina izvršena je obnova priprate crkve.

Naime, tokom ranijih radova ustanovljeno je da su bočni zidovi originalne priprate sačuvani gotovo u provobitnoj visini, dok je zapadni zid obnovljen u 19. veku. Tokom poslednjih radova u šutu je pronađena jedna jedina arkada potkrovnog venca priprate što je pokazivalo da se na nekoj visini nalazio arkadni friz, ali se nije moglo utvrditi mesto gde se friz zapravo nalazio. I pored toga, kako bi se opet pokazala istorijska slojevitost spomenika, napamet je izvršena rekonstrukcija malog dela arkadnog venca na zapadnoj fasadi priprate, deo zida iznad toga je izidan opekom i omalterisan, tako da čitava fasada danas izgleda kao karikatura jer su na njenim krajevima venci na različitim visinama, a čitav donji zid je obložen kamenim pločama kako bi se scenografski ujednačio sa originalnim bočnim zidovima, a čitav ansambl upotpunjuje omalterisani zabat fasade.

Manastirska porta je priča za sebe i totalna arheološka nepoznanica, jer do sada nikada nisu vršena sistematska arheološka istraživanja čitave porte, a obnovljeni konaci su sagrađeni na raznim nivoima, a da teren na kome su građeni nije ispitan i snižen na prvobitni nivo. Stara manastirska trpezarija je delimično arheološki ispitana krajem pedesetih godina, a od tada se ništa više nije radilo te danas čitava ruševina zgrada izgleda utonulo jer je zasuta kasnijim nanosima zemlje. S obzirom na to da se nivo terena u porti poslednjih godina zbog raznoraznih radova parcijalno menjao, a da nije ustanovljen prvobitni izgled, na istočnom delu crkve nivo terena je toliko spušten u odnosu na prvobitni, te se u crkvu ulazi preko stepenica sklepanih od čeličnih profila i fosni tako da taj ansambl podseća na ulaz u kokošinjac. Iz istih razloga već niz godina se u planovima rada Zavoda stalno traže sredstva za prepravke postojećih ili izradu novih pešačkih staza po čitavoj porti.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane