Natrag

Feljton

Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (9)

 

Proračunato dvojstvo

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Darko Tanasković

 

Evropska zebnja pred jačanjem islamizma u Turskoj nije, međutim, nov fenomen, niti je proizvedena dolaskom AKP-a na vlast. Još 1990. godine živu polemiku je izazvala jedna analiza Edvarda Mortimera u Fajnenšel tajmsu, u kojoj pored ostalog stoji: "Uspeh Ataturkove revolucije danas ipak izgleda mnogo manje izvestan nego što je izgledalo prethodnoj generaciji, jer se skoro svakog dana pojavljuju novi dokazi o snazi islama u Turskoj, i to ne kao o nizu ličnih verskih uverenja nego kao o javnom fenomenu koji oblikuje ponašanje ljudi na političkom i društvenom planu."

Ambasador Turske u Londonu ljutito je reagovao na Mortimerove tvrdnje, naglašavajući da je "Turska integralni deo Evrope već šest vekova" (v. I. B. Nojman, Upotrebe drugog. Istok u formiranju evropskog identiteta, Beograd, 2011, 81). Za odnose između države naslednice Osmanskog carstva i Evrope i dalje se može reći da su obeleženi konstitutivnim isključenjem "Turčina" koje je bilo ključno za nastanak "Evropljanina", zaključuje Nojman. Da li je smisleno ljutiti se na iznošenje ove istine? Dve oprečne percepcije, evropska i turska, tih kritičnih šest i po vekova na koje se pozivao tadašnji turski diplomata, a pozivaju se i današnji neoosmanisti, ne mogu se pomiriti krivotvorenjem istorije, niti pak neutralisati "politički korektnim" nametanjem samo jedne od njih kao prihvatljive. Svako nasilje nad realnim pluralizmom nepodudarnih istorijskih svesti vodi u predele kiplingovskog civilizacijskog apriorizma ("East is East and West is West, and never the twain shall meet"), a nikako ka uspostavljanju skladnog i ravnopravnog saživota i saradnje, zasnovanih na uzajamnom uvažavanju u različitostima i na zajedničkim interesima.

 

Igra živaca

 

Postoje, međutim, jaki unutrašnji razlozi koji, uprkos svemu, neoosmanistima nalažu kontinuitet evrointegracijskog kursa. Insistiranjem na usaglašavanju zakonske regulative u brojnim oblastima s kriterijumima i zahtevima EU, a u krajnjoj liniji i promenom Ustava za koji islamisti-neoosmanisti smatraju da je nedemokratski, što je bilo jedno od glavnih predizbornih obećanja Partije pravde i razvoja 2002. i 2007. godine, sistematski se umanjuje moć armije, i ona se pokušava staviti pod punu civilnu kontrolu. Ako bi Ustav bio promenjen na način koji priželjkuju islamistički krugovi, iz njega bi svakako bili uklonjeni zaštitni mehanizmi koji omogućavaju vojsci da, kao ustavni garant očuvanja laičkog poretka, po potrebi interveniše kad proceni da je on ozbiljno ugrožen.

Vladajuća partija (AKP), iako je posle izbora 2007. godine raspolagala sa 338 od 550 mesta u Velikoj narodnoj skupštini (parlamentu), nije odmah uspela da obezbedi potrebnu većinu za promenu Ustava, čemu se naročito suprotstavljala glavna opoziciona Republikanska narodna stranka, čiji je osnivač bio Ataturk. Napetost u odmeravanju snaga između islamista i sekularista dostigla je vrhunac 2008. godine, kad je državni tužilac upotrebio najjaču kartu i zatražio zabranu Erdoganove partije, označivši je kao žarište antilaičkog delovanja.

U igri živaca koja je usledila i zapretila da izazove veće potrese u društvu, daleko najjača stranka nije zabranjena, ali je novčano kažnjena zbog ogrešenja o sekularni poredak zajemčen Ustavom, čime je, kao predlagač nacrta novog temeljnog akta države, izgubila kredibilitet, a i elan. Nije bilo sumnje, međutim, da će islamisti nastaviti da deluju, kako bi pre ili kasnije Ustav iz 1980. godine bio promenjen. Kao naredni, veoma važan korak pripremili su paket od 22, odnosno 29 amandmana, čija je sudbina zadugo bila neizvesna, tako da su opšti izbori 2011. godine bili i neka vrsta presudnog referenduma o potrebi donošenja novog ustava.

Jednim od amandmana predloženo je, na primer, povećavanje broja sudija Ustavnog suda koje delegira vlada, čime bi ona ostvarila veći uticaj na odluke tog vrhovnog pravosudnog tela, koje predstavlja jednu od poslednjih prepreka u ubrzanoj desekularizaciji Turske. Istovremeno, nastavljena je kampanja hapšenja navodnih kemalističkih ultranacionalista, među kojima su i neki visoki oficiri turske armije, optuženi da su, kao tajna organizacija "Ergenekon", kovali zaveru protiv demokratski izabranih nosilaca vlasti.

 Zanimljivo je, kako zapažaju neki analitičari, da novi talas hapšenja (2010) nije, kao u nekim ranijim sličnim slučajevima, uznemirio turske berze, što bi moglo ukazivati na ispravnu računicu premijera Erdogana i stabilnost njegove političke pozicije, kao i na dalje slabljenje uticaja armije i ostalih kemalističkih snaga (v. R. M. Culter, "Stocks ride out Erdogan Offensive", Asia Times Online 19. 3. 2010).

Do koje mere je ravnoteža snaga poremećena u korist neoosmanista pokazale su jula 2011. godine protestne ostavke četvorice vodećih generala turske armije, načelnika Generalštaba, komandanta kopnenih snaga, mornarice i vazduhoplovstva. Načelnik Generalštaba Išik Košaner je svoju odluku obrazložio "nemogućnošću da zaštiti svoje ljudstvo", pri čemu je svakako u vidu imao činjenicu da se, po raznim osnovama, u pritvoru trenutno nalazi 250 oficira, od kojih 170 zbog polemike o ustavnim amandmanima. Erdogan je otišao dotle da je najbližeg Ataturkovog saborca i nastavljača njegovog dela Ismeta Inenija uporedio s Hitlerom.

Ustavna rasprava, a pogotovo zaoštravanje povodom tužiočevog zahteva za zabranu AKP-a, pokazali su da neoosmanisti ne greše kad računaju na evropsku podršku u nastojanjima da "demokratizuju" ustavni poredak, što praktično znači da se uklone sve ustavne prepreke reislamizovanju države i njenih institucija. Iz Brisela, a naravno i Vašingtona, dolazila su panična upozorenja da bi eventualna zabrana vladajuće partije bila smrtni udarac demokratiji u Turskoj, veliki korak unazad ka diktaturi, i mogući uvod u totalni haos u zemlji.

 

Rastuća islamizacija

 

Da će EU nastaviti s istim proračunatim dvojstvom pozitivnog deklarativnog diskursa i realnom odbojnošću prema turskoj kandidaturi potvrdilo se i kad je referendum o ustavnim amandmanima i održan (12. 9. 2010). Odziv građana na poziv da se referendumski izjasne bio je visok (78 odsto), a rezultat izjašnjavanja srazmerno ubedljiv - ustavne promene, uobličene u 26 amandmana, podržalo je 60 odsto turskih glasača. Neoosmanisti su taj datum proglasili istorijskim, a iz EU je, takođe očekivano, ovaj novi korak ka ukidanju bitnih odredaba i garancija sekularnog ustrojstva Turske pozdravljen kao "trijumf demokratije".

U svakom slučaju, EU će i u narednom periodu ostati jedan od prioriteta turske spoljne politike, ali neće moći da računa na ekskluzivnost, dok će se, s druge strane, i pozitivna retorika Brisela u odnosu na tursku kandidaturu svakako održavati, s tim što će se bilateralni odnosi pojedinih članica s Turskom sve više senčiti zabrinutošću zbog rastuće islamizacije te velike zemlje i njenih sve izraženijih neoosmanističkih pretenzija.

"A što se tiče nas Evropljana, mi smo za AKP prvenstveno bili koristan instrument za unutrašnju upotrebu, za ubrzavanje privrednog rasta i nametanje reformi koje su vojsci oduzele kontrolu koju je do juče imala nad političkom moći. Neophodni, ali ne i dovoljni uslovi za integrisanje u EU", s nešto gorčine konstatuje uvodničar (Lučo Karačolo) tematskog broja italijanskog Limesa (4, 2010,12).

Morten Meseršmit je još jasniji: "Turska i Evropa su potrebne jedna drugoj, ali u okvirima dobrosusedstva. Besmisleni pregovori koji se vode o članstvu pokazali su se kao ćorsokak i, po mom mišljenju, samo gubimo dragoceno vreme na taj projekat, s mogućnošću da rezultat budu poremećeni odnosi između naših zemalja i Turske. Tek kad Evropa skine ideološku povesku s očiju, bićemo u stanju da krenemo napred i uspostavimo novi okvir za partnerstvo između EU i Turske za 21. vek" (Nptueg, 2.10. 2011).

Ukupno uzevši, realno je pretpostaviti da će upliv EU i uzimanje u obzir njenih zahteva u pogledu unutrašnje reforme u Turskoj, uključujući i rad na donošenju novog ustava, što je R. T. Erdogan posle uspeha na izborima juna 2011. godine označio kao nacionalni prioritet, biti osetno smanjeni. Turska je razočarana držanjem Brisela, a vladajući neoosmanisti su stekli dodatno samopouzdanje, tako da će, kako je to u jednom intervjuu nagovestio turski ambasador pri EU Selim Kuneralp, "preporuke Evropske komisije biti uvažavane samo u meri u kojoj odražavaju univerzalne norme", jer "u nedostatku bilo kakve jasne pristupne perspektive, nema razloga da se Turska u svom zakonodavstvu strogo ravna prema evropskim standardima" (v. A. Rettman, "EU has lost its leverage on Turkey, ambassador says", euobserver.com 20. 6. 2011).

 

Regionalni aspekti neoosmanizma

 

Iako su sagledavanjem neoosmanizma u njegovim globalnim koordinatama neizostavno morali biti dotaknuti i neki njegovi regionalni aspekti, biće korisno radi stvaranja celovite predstave o spoljnoj politici Ankare, zasnovanoj na ideji "strategijske dubine", detaljnije razmotriti još neke njene karakteristične regionalne manifestacije. Ostavićemo po strani prostrani region Srednje Azije, u kome je Turska i te kako prisutna, ali koji, s jedne strane, nije ciljno područje neoosmanizma u užem smislu, dok je, s druge strane,   Ankara u delovanju prema novostvorenim nezavisnim centralnoazijskim "bratskim" državama primetno smanjila ambicije u odnosu na period panturkističkog entuzijazma s početka devedesetih godina prošlog veka, kad je Sulejman Demirel pozivao na obnavljanje "Puta svile". Privilegovana regionalna odredišta neoosmanizma jesu, kako je već rečeno, Kavkaz, Bliski istok i Balkan.

 

Kavkaz

 

Pošto je u delu razmatranja posvećenom tursko-ruskim odnosima bilo dosta govora o Kavkazu, u vezi s ovim regionom zadovoljićemo se s tek nekoliko dodatnih napomena. Za tursko aktivnije učešće u ukupnim kavkaskim i zakavkaskim zbivanjima, pored usaglašavanja s Rusijom, preduslov je i normalizovanje odnosa s "istorijskim neprijateljem" Jermenijom, uz istovremeno održavanje najbližih, specijalnih odnosa s Azerbejdžanom, što se pokazalo kao izuzetno složen, gotovo nemoguć zadatak za politiku svođenja problema u odnosima sa svim susedima na nulu.

Jer, kao što je poznato, Jermenija drži pod okupacijom Nagorni Karabah, a zvanični Baku računa na Ankaru kao na jednog od najiskrenijih saveznika u zalaganju da tu pokrajinu povrati. Uprkos tome, turska diplomatija je ozbiljno krenula u proces dijaloga s Jermenijom, dokazujući da je njeno sveobuhvatno neoosmanističko spoljnopolitičko opredeljenje stvar dugoročnog strategijskog planiranja i vizije. Posle intenzivnih kontakata koji su, uz američko insistiranje i švajcarsko posredovanje, trajali više od godinu dana, s pribegavanjem pratećim gestovima dobre volje iz arsenala "sportske diplomatije", Turska i Jermenija su se avgusta 2009. godine sporazumele o "mapi puta" radi postepenog odleđivanja i normalizovanja zamrznutih odnosa, uključujući i otvaranje granice, zatvorene od 1993. godine, kao posledice azerbejdžansko-jermenskog sukoba oko Nagornog Karabaha.

Oktobra iste godine potpisan je i razrađeni protokol, protumačen kao "vozni red" na putu susretnog približavanja dveju država, što je u Azerbejdžanu samo produbilo nepoverenje i pojačalo nezadovoljstvo držanjem ankarske braće. Ahmet Davutoglu je pohitao da razuveri zvaničnike u Bakuu, gromoglasno izjavljujući da su Turci i dalje spremni da, ako zatreba, i krv proliju za azerbejdžansku svetu stvar. Utisak je da mu se baš i nije poverovalo, tim više što se u dokumentima koje su turska i jermenska strana potpisale Nagorni Karabah i ne pominje.

U zvaničnom saopštenju povodom objavljivanja protokola, MIP Azerbejdžana ističe da je "normalizovanje odnosa između Turske i Jermenije bez prethodnog povlačenja jermenskih snaga sa  okupiranih azerbejdžanskih teritorija direktno suprotno nacionalnim interesima Azerbejdžana i baca senku na bratske odnose Azerbejdžana i Turske, zasnovane na dubokim istorijskim korenima" (v. M. B. Marković, "Spoljna politika Turske na početku 21. veka", Međunarodna politika, str. 26). Zvanična Ankara je, u sledećoj fazi, uvela temu sporne teritorije, pa je R. T. Erdogan izjavio da će ratifikacija protokola u turskom parlamentu "direktno zavisiti od rešenja spora oko Nagorno Karabaha", na šta je vladajuća koalicija u Jerevanu odlučila da suspenduje proces usvajanja protokola (V. Lalić, "Pomirenje na ledu", Politika, 23. 4. 2010). Približavanje Jermeniji naišlo je, inače, na neodobravanje i kod kuće, posebno među kemalističkim nacionalistima, iz čijih redova je ministru inostranih poslova javno upućeno pitanje preziva li se on Davutoglu ili Davutjan (M. Akyol, "Ahmet Davutogul:Yet Another Crypto-Armenia, The Journal of Turkish Weekly, 1. 2. 2010). Ima ih i koji tvrde da je Jevrejin!

U periodu obeleženom nagoveštajima otopljavanja tursko-jermenskih odnosa zapažena je i simptomatično intenzivna komunikacija između predstavnika Bakua i Moskve u energetskom sektoru, a predsednik Ilham Alijev je aprila 2009. godine i posetio rusku prestonicu, pošto mu prethodno "program obaveza nije dozvolio" da se u Turskoj sretne s Barakom Obamom, na čemu su usrdno radili turski i američki diplomati.

Pošto su na Kavkazu politička, bezbednosna i energetska pitanja neodvojiva, azerbejdžansko otvaranje prema Rusiji protumačeno je kao demonstrativno okretanje leđa planovima Turske za transfer kaspijske nafte preko njene teritorije ili bar kao upozorenje da Baku ima više otvorenih opcija, ako se njegovi nacionalni prioriteti budu previđali. Sagledana iz tog ugla, ruska blagonaklona podrška Turskoj u nastojanju da popravi odnose s Jermenijom, inače stabilnim, istorijskim ruskim "klijentom" u kavkaskim zavrzlamama, može se protumačiti i kao ulog u popravljanje vlastitog "imidža" među muslimanima u regionu (a i šire), uz istovremeno širenje pukotine između Ankare i Bakua. Bez obzira na to kako će stvari dalje teći, nema sumnje da će se operacionalizacija nove spoljnopolitičke doktrine Turske na Kavkazu suočavati s velikim izazovima, potvrđujući svoje nemale domete, ali i inherentne ograničenosti.

 

Bliski istok

 

Bliski istok, shvaćen u širem smislu, s Iranom kao važnim regionalnim činiocem bio je tokom poslednjih nekoliko godina oblast u kojoj je Turska najvidljivije demonstrirala svoju nameru da, u skladu s doktrinom "strategijske dubine", diverzifikuje spoljnopolitički pristup. Istovremeno, s obzirom na geopolitički i geoekonomski značaj Bliskog istoka, tog poprišta najdinamičnijih i najdramatičnijih zbivanja krajem drugog i početkom trećeg milenijuma, izmenjeno tursko ponašanje na ovom području izazvalo je najviše reakcija i komentara, posebno na Zapadu, ali nikako samo na Zapadu.

Naročita osetljivost ispoljena je u SAD, jer je u Vašingtonu Turska tradicionalno smatrana najvernijim saveznikom i najisturenijom pouzdanom državom prema islamskom svetu, a čiju je upotrebljivost bitno uvećavala činjenica što je i sama gotovo stopostotno muslimanska, ali i ustavno sekularna i demokratska. Kako su konstruktivni iskoraci Ankare prema "sumnjivim" režimima u Siriji i Iranu, kao i višekratno iskazano razumevanje za palestinski pokret Hamas, čija je politička snaga potvrđena na slobodnim izborima, objektivno išli protiv interesa Izraela, s kojim je Turska, u američkoj režiji, bila izgradila čvrste odnose strategijskog partnerstva, nova orijentacija Ankare stavljena je pod posebno izoštrenu kritičku lupu američkih analitičara naklonjenih jevrejskoj državi.

Iako se zvanična Ankara nije odricala partnerstva s Amerikom, niz poteza koje je vlada premijera Erdogana proračunato povlačila ukazivao je na odlučnost neoosmanista da se Turska vrati harmoniji sa svojim prirodnim i istorijskim bliskoistočnim i srednjoistočnim muslimanskim okruženjem, iz koga su je  prvo Ataturkovo beskompromisno evropejstvo, a onda i dugogodišnje tesno savezništvo sa SAD praktično izglobili. Iako Osmansko carstvo među Arapima većinom nije (bilo) naročito omiljeno, ono je, pogotovo posle propasti i nastupanja dugog razdoblja arogantne supremacije Zapada, doživljavano kao imperija koja je jedina dugo bila sposobna da se ravnopravno nosi s nemuslimanskim silama. Ankara bi danas očigledno želela da među bliskoistočnom muslimanskom braćom bude doživljena kao moderna naslednica takve misije, naravno u izmenjenim uslovima i bez neostvarljivih državotvornih imperijalnih pretenzija.

Pojedinim analitičarima nije, međutim, promakao pokroviteljski nastup sadašnjih turskih zvaničnika, čime se njihov neoosmanistički stil razlikuje od znatno iskrenijeg panislamizma jednog Nedžmetina Erbakana koji nije stremio nikakvom vidu turske hegemonije, već izgrađivanju bratskih i ravnopravnih odnosa s državama Bliskog istoka i celog islamskog sveta. Sve češće se može čuti i pročitati da Turska u odnosu na Arape želi da prigrabi ulogu "starijeg brata" (agabey), kako se, uostalom, libanski premijer S. al-Hariri januara 2010. godine obratio R. T. Erdoganu prilikom posete Ankari, posrednički im pomažući da prevaziđu međusobne nesuglasice i zajedno krenu u uspostavljanje čvršće regionalno-istoverničke koordinacije (v. npr. Sami Moubayed, "Turkey embraces role as Arab big brother, Asia Times Online, 14. 1. 2010). Turska je s tim ciljem preduzela i neke praktične mere, kao što je, recimo, ukidanje viznog režima sa šest Arapskih zemalja (Sirijom, Jordanom, Libanom, Libijom, Tunisom i Marokom), što je premijer Erdogan ocenio kao prvi korak ka "regionalnom Šengenu". Kad već ne može u evropski, Turska će uspostaviti svoj bliskoistočni i severnoafrički muslimanski Šengen.

Iako neoosmanističko otvaranje prema Bliskom i Srednjem istoku ima sve odlike nastupanja na najširem, svemuslimanskom planu i načelno ne isključuje nijednu arapsku i muslimansku zemlju, novi turski spoljnopolitički aktivizam se bar zasad usredsređivao na one iz najbližeg susedstva, bez izuzetka duboko zaglibljene u nerazmrsivi koloplet višedecenijskih bliskoistočnih sukobljavanja. To su Sirija, Iran i Irak, a posledično i Izrael, pa nije nikakvo čudo da su potezi Ankare u ovom prenapregnutom četvorouglu pomno praćeni, analizirani i tumačeni na svim zainteresovanim stranama.

Kao saveznik, delom i regionalni poverenik SAD, ali i država koja je u vezi s ratom protiv Iraka u više navrata iskazala rezerve, pa i neslaganje s planovima i odlukama Vašingtona (npr. inicijativa Ankare koja je u nastojanju da se SAD odvrate od napada dovela do "Istanbulske deklaracije" Turske, Egipta, Irana, Jordana, Saudijske Arabije i Sirije). Turska je na Zapadu dugo doživljavana kao idealni i nezamenljivi posrednik u rešavanju najdelikatnijih bliskoistočnih sporova. Erdoganova vlada je takva očekivanja spremno prihvatila, jer su bila u punom skladu s neoosmanističkom vizijom Turske kao predvodnika regiona i privilegovanog partnera značajnih centara moći u svetu.

Međutim, u Ankari su bili svesni da ih preveliko angažovanje u nespretnom i nametljivom američkom inžinjeringu, usmerenom ka uobličavanju nekakvog "velikog novog Bliskog istoka", udaljava od svih regionalnih (muslimanskih) suseda, s izuzetkom (nemuslimanskog) Izraela, što nikako nije išlo na ruku ambicioznim planovima za uzdizanje Turske do ranga respektabilne makroregionalne sile sa širokim manevarskim mogućnostima i prostranom sferom uticaja.

 

                                                                (Nastaviće se)

                                                                                                                                    

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane