Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

Svako ko veruje u fiktivnu stvarnost je gubitnik

 

A šta sad

 

Mali korak za Srbiju, veliki za demokratiju u njoj. Na popravnom građani su položili ispit, a Boris Tadić je kažnjen kako je i zaslužio. Propao je na izborima, ne zato što je njegov takmac bio bolji, nego zato što je on pogazio sve demokratske principe, uzurpirao svu vlast i počeo da razvija autokratski režim. Toma Nikolić ima šansu da nešto promeni samo ako ne pomisli da je on pobedio zato što je lepši, pametniji i čestitiji, već ako bude razumeo kako je i zašto Tadić izgubio. Naša borba nije završena, naprotiv, tek sad počinje. Novonastalu političku situaciju analizira Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše: Mile Isakov

 

Jedared davno, na partijskom sastanku u TV Novi Sad, čitale su se poverljive stenografske beleške sa razgovora Tito-Brežnjev, satima. Spikerima, koji su u takvim prilikama bili uobičajene žrtve, usta su se već bila osušila, mada su se uredno smenjivali u čitanju, dok je većina slušalaca dremala. A onda, odjednom, svi su se probudili kada je revnosni spiker iznenada zaćutao i počeo da pretura po gomili papira: "Ovde fali jedna stranica", konačno je progovorio, "evo, ova koju sam upravo pročitao je označena brojem 127, a sledeća je 129, fali 128- ma stranica". I dok smo svi zabezeknuto blejali, ne znajući ni o čemu on to govori, jedan kolega novinar je tobož zabrinuto uzviknuo: "A šta ćemo sad"? Smeh koji se spontano oteo većini na trenutak, naravno nije ušao u zapisnik, nego se brže bolje, mirno i dostojanstveno nastavilo sa čitanjem, samo što je spiker, shvativši situaciju, počeo namerno da preskače stranice, i po nekoliko odjednom.

Ne znam tačno zašto sam se baš toga setio povodom završetka ovih maratonskih i mučnih izbora, valjda zato što su bili podjednako besmisleni i iscrpljujući, i što su u toku kampanje uredno preskakane sve stranice iz stenograma o našim bednim životima i još bednijem stanju naše države i privrede. I zato što se većina građana uspešno pravila da ne primećuje sve te prevare i falsifikate. Na sreću nije baš tako bilo, birači ipak nisu naseli na pokušaje da se izbori pretvore u karneval na kojem se ludo zabavljamo gledajući u svetlu budućnost koju nam osvetljava šareni vatromet obećanja.

Kada su se posle prvog kruga građani probudli ponovo u zagrljaju dobro im poznatih likova, bez karnevalskih maski ružnih ko đavo, sve im se smučilo pa su odlučili da nešto ipak promene. Krastave žabe su se bile nameračile da se ponovo vrate u svoje kabinete, gde ih čeka njihovo ogledalce-ogledalce u kojem će i dalje videti princa na belom konju, pa da nastave da nas jašu. Tom gnevu birača posebno je doprineo uveliko prepoznatljiv bezobrazluk Tadića i DS, koji su požurili da narodu saopšte kako su se dogovorili sa Dačićem i ostalom bratijom iz bivše vlade, da ponovo formiraju istu, kršeći na taj način, opet, demokratsko pravilo po kome je predsednik države dužan da mandat za sastavljanje nove vlade prvo poveri stranci koja je osvojila najviše glasova i mesta u parlamentu, a to je SNS. Hteli su na taj način, očigledno, da prejudiciraju izbor predsednika, i da pomognu Tadiću, ali su mu zapravo odmogli, jer su time ponovo demonstrirali svoju već poslovičnu bahatost i aroganciju, kojom su poslednjih godina uredno nipodaštavali demokratska načela i pravila, uvredljivo podcenjujući građane i njihovu ulogu u procesima odlučivanja.

Da podsetim, to je Tadić sve vreme radio svojim upornim sedenjem na dve stolice, kao predsednik države i stranke, preko koje je stavio pod svoju kontrolu i parlament i vladu, a kroz njih i pravosuđe. Poslednja kap koja je prelila čašu nezadovoljstva birača, bila je njegova namera da pošto poto, ne birajući sredstva, uzme i treći predsednički mandat, što je takođe suprotno demokratskoj praksi u svetu, pa i našem Ustavu. Time je samo potvrdio ono na šta su mnogi upozoravali, da se preterano osilio i da je postao opasan. Učinio je to toliko napadno da građani jednostavno nisu mogli da to ne vide i da se ne zapitaju da li to moraju da trpe. Mada je već posle prvog kruga izbora bilo očigledno da je izgubio simpatije naroda i podršku, on je nastavio da vređa dostojanstvo birača kao u transu ponavljajući tvrdnju da će on pobediti za inat svima. I na ovim izborima, i na sledećim, i na onim koji dolaze posle toga, čime je i poslednjim pristalicama pokazao da je sasvim izgubio meru i vezu sa stvarnošću, da je vreme da se skloni, za naše ali i njegovo dobro. 

Na drugoj strani, Toma Nikolić je pametno kovertirao svoju ostavku na funkciju predsednika partije, koja će sada, pošto je izabran za predsednika države biti aktivirana. Time je nagovestio prekid poluvekovne prakse koju je po ugledu na Tita, uveo Milošević, a nastavio Tadić, da imamo svemoćnog i sveznajućeg predsednika opšte prakse, jasno poručujući svima da želi da bude demokratski predsednik jednako za sve građane i da nema nameru da uzurpira vlast koja mu po Ustavu ne pripada, čime je održao lekciju iz demokratije Demokratskoj stranci. Pošto se već izborio za odgovornost i smenjljivost vlasti, samim tim što je doprineo da Tadić bude zamenjen demokratskim putem, sada je u prilici da ustoliči praksu da ubuduće predsednik države ne može da bude u isto vreme i predsednik jedne stranke, pa da na kraju ni sam ne zna kad je u kojoj ulozi. Tako se stvaraju osnovni preduslovi za suštinsku podelu vlasti, za samostalno  i bolje funkcionisanje zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, bez čega nema demokratskog društva i njegovog prosperiteta. Ništa drugo da ne uradi u svom mandatu, već samim tim će učiniti više od svih demokrata po imenu, što će biti alarm za uzbunu i preispitivanje svima koji se tako predstavljaju. 

Pored brojnih obećanja koja je dao, Nikolić kao predsednik, nikako ne bi smeo da zaboravi na aferu sa kupovinom i krađom glasova, koju je sam i započeo. Njegova je obaveza da se postara da se ta stvar istera do kraja, na ovaj ili onaj način. Lično sam ubeđen da je toga bilo, a očigledno da i građani veruju da je tako, čim su glasali kako su glasali. A ponešto o tome svi i znamo iz iskustva. Ne treba sumnjati da je i to bio jedan važan prelomni momenat pred drugi krug izbora, što znači da je ljudima stalo da ih niko ne pravi budalama. To novi predsednik ne sme prepustiti zaboravu jer to je važan korak i za borbu protiv korupcije, koju je takođe obećao građanima. A korupcija proizvodi najveću štetu, i direktno, tako što se godišnje ukrade oko milijardu evra, i indirektno, tako što narušava poverenje u državu i društvo i podriva sve njihove institucije. Naravno da ne treba on lično da se bavi istragom i da hapsi, ali mora da sve nadležne institucije sistema podstiče da rade svoj posao, ponajviše tako što će se založiti za njihovu nezavisnu poziciju i punu samostalnost u poslu, što će ih podržati i zaštiti da rade bez pritisaka politike.

Kad smo već kod izbornih manipulacija i prevara, ne mogu a da se ne osvrnem na takozvane političke analitičare, koji godinama već uporno mute vodu bez ikakve odgovornosti. I ovoga puta većina se propisno obrukala svojim navijačkim prognozama, toliko da se ozbiljno postavlja pitanje njihovog profesionalnog kredibiliteta i legitimiteta.

Ako advokati, lekari i novinari mogu izgubiti licencu i pravo da se bave poslom koji ne obavljaju savesno i korektno, onda bi trebalo nešto slično uvesti i za analitičare javnog mnenja. Ne samo što friziraju rezultate i bezočno lažu, sa namerom da utiču, i da od toga imaju značajnu korist, nego su i opasni po okolinu. Takvim svojim delovanjem oni su veći zagađivači životne sredine od svih fabrika koje se zbog toga zatvaraju i globe pozamašnim kaznama.  

Predsednik Izraela Šimon Peres, posle brojnih neočekivanih poraza na izborima koje je doživeo, smislio je duhovitu definiciju za istraživanja javnog mnenja koja se bave rejtingom političara i stranaka i predviđaju izborne rezultate. - Ta istraživanja su, kaže Peres, kao parfem, lepo miriše, ali opasno je za konzumiranje. Naravno da nije posao predsednika države da se bavi time, zato i Šimon Peres sve prevodi tobož na šalu, ali je važno da to ne zaboravi sutra kad isti likovi počnu i njemu da se dive i da mu podilaze lažnim prikazom stanja.

Opasna je to situacija kad počneš da veruješ u fiktivnu stvarnost, u istraživanja koja si sam naručio po svojoj meri, u laži koje si sam lansirao. To bi Nikolić morao da nauči na primeru svog prethodnika, jer upravo to mu je značajno pomoglo da ga porazi, jer zbog toga je Boris Tadić vremenom postajao sve slabiji i ranjiviji. Sa tim iluzijama je tako nepromišljeno i neoprezno požurio na ove izbore pre roka. A kad je samouvereno, oduševljen sobom, uleteo u arenu, bio je zatečen, iznenađen i uvređen, činjenicom da se neko uopšte usudio da mu se suprotstavi, pa još i da mu nešto zamera, da se čak drzne da sumnja u njega i njegovu pobedu.

Ako hoće da bude bolji predsednik, Toma Nikolić ne sme da likuje nad sudbinom Borisa Tadića, nego da uči od njega kako ne treba da se ponese. Da shvati kako treba manje da pozira, a više da radi, manje da gleda svoje slike, a više slike i prilike oko sebe, manje da govori, a više da kaže. Za početak, odmah treba da angažuje jednog saradnika koji će imati samo jedan zadatak, da ga svaki dan po sto puta podseća šta sve ne zna i ne razume. 

      

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane