Natrag

Zatvori

Zatvori

Sezona strahovlade u srpskim robijašnicama

 

Porodica za zatvore

 

Serija članaka Tabloida o užasnom stanju u srpskim zatvorima izazvala je još veće kršenje ljudskih prava zaposlenih i osuđenih lica u ovim "nemilim ustanovama". Sa lanca otkinuta ekipa, koju predvodi Velimir Vidić, koordinator "za nešto" u Ministarstvu pravde, umesto da ispravlja nepočinstva koja vladaju u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, progoni one za koje sumnja da novinarima dostavljaju informacije.

 

Milan Malenović

 

Zbog teksta iz prošlog broja Ženske naravi muških upravnika, grupa prozvanih službenika Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) u stalnom je zasedanju, pokušavajući da dokuči ko medije izveštava o užasnom stanju u srpskim zatvorima.

Pošto se poslednji Tabloidov članak o stanju u srpskim zatvorima bavio i stanjem u Zabeli, glavni članovi pomenute grupe za borbu protiv ljudskih prava i sloboda osuđenika su, osim upravnika Željka Gradiške i glavni zapovednik straže u KPZ Zabela Goran Nenadović, njegov pomoćnik Janko Stanišić i neizbežna mirođija u svakoj čorbi, Bahrija Krluč, šefica matične službe KPZ Zabela, koja je posle čitanja prošlog članka otišla na bolovanje.

Koordinator za za zatvore i savetnik ministarke pravde Velimir Vidić svakodnevno je u kontaktu sa Nenadovićem, Stanišićem i Krlučovom, radi lociranja dostavljača podataka.

Briga ove četvoročlane grupe nije da se poprave uslovi u kojima borave osuđenici, već da se spreči da istina dospe do javnosti, koja je već dosta uzrujana saznanjima o srednjevekovnim uslovima koji vladaju u domaćim kazamatima.

U ovoj grupi se ne nalazi upravnik Zabele i glavni junak pomenutog članka Željko Gradiška, ali za one koji ga poznaju, siguran znak da je u psihičkoj krizi je njegova nakrivljena perika. Do sada je četvoročlana grupa naložila premeštaj nekoliko radnika ovog zavoda sa njihovih dosadašnjih, na druga radna mesta, jer se sumnjiče da su novinarima Tabloida odavali tajne o užasnim uslovima koji vladaju u zatvoru.

 

Crn, do pojasa

 

U okviru borbe protiv curenja informacija naređena je i obustava dostave Tabloida putem pošte osuđenim licima pretplaćenim na ovaj list. Jedina mogućnost da im novine stižu jeste davanje prilikom posete rodbine ili advokata. Isto tako je naložena provera prijatelja na Fejsbuku urednika Tabloida, autora članaka,  u nadi da će se otkriti sa kim iz KPZ Zabele  komunicira. Telefonske govornice u krugu zatvora su pod nadzorom i obavezno se snimaju svi pozivi koji se sa njih upućuju na neki od brojeva redakcije Tabloida. Osuđenici koji su uhvaćeni da komuniciraju sa novinarima, posebno sa članovima redakcije Tabloida, bivaju rigorozno kažnjeni, iako je slobodna komunikacija, pa i sa novinarima, zakonsko pravo lica lišenih slobode.

   Na čelu grupe koja treba da zaplaši zaposlene i osuđena lica u Zabeli, Sremskoj Mitrovici i ženskom zatvoru u Požarevcu, je Velimir Vidić, specijalni savetnik ministarke Snežane  Malović i koordinator ministarstva zadužen za zatvore. Vidić već ima iskustva u borbi protiv istine.

   Posle serije članaka o stanju u najvećem srpskom zatvoru, Vidić je 8. septembra 2010. posetio KPZ Zabelu i naredio straži da ispita ko od osuđenih lica Tabloidu dostavlja informacije. Sa lanca pušteni i krvožedni Vidićevi jurišnici posle toga su besomučno prebili davdesetak osuđenika koje su na ispitivanje izvodili osuđenike i usred noći.

   Pošto je zamenik zaštitnika građana zadužen za prava lica lišenih slobode Miloš Janković u proleće 2011. obišao KPZ Zabelu i zainteresovao se za neke slučajeve premlaćivanja osuđenika, nastalo je kratkotrajno zatišje u agresiji uprava prema osuđenim licima. Čak je osuđenim licima bilo dozvoljeno i telefonsko pozivanje redakcije Tabloida, kao i dopisivanje sa svima, pa i sa predstavnicima medija

   Posle objavljivanja članka Ko robiju dobije, bolje da se ubije u broju 256, dolazi do novih zabrana distribucije Tabloida, ovog puta u svim kazneno-popravnim zavodima u Srbiji. Posebnu revnost je pokazao Željko Gradiška, upravnik KPZ Zabela koji je i svojim službenicima zabranio unošenje pomenutog lista u krug zatvora.

   Kako se radi o koordiniranoj akciji u svim kaznionicama u Srbiji, jasno je da to nije pojedinačna odluka upravnika, već iza cele akcije stoji koordinator Ministarstva pravde Velimir Vidić.

   Gospodin Vidić je završio Višu trenersku školu, (hvali se da ima crni pojas u džudou, mada u tom sportu ništa značajno nije postigao). Do 1999. godine  bio je  upravnik Okružnog zatvora u Peći, a tokom NATO agresije beži u Centralnu Srbiju. Dok je Miloš Janković bio direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Vidić dospeva na mesto upravnika Okružnog zatvora u Padinskoj Skeli. Za njegovo nameštenje na tu funkciju urgirao je i tadašnji upravnik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, Stevan Aksentijević, čovek besprekorne karijere i ličnog integriteta, jer je Vidića bio glas skromnog i poštenog čoveka.

   Kao upravnik ovog zatvora Vidić je pokazao svoje drugo lice. Puštao je da osuđena lica budu maltretirana, a da zaposleni hranu namenjenu osuđenicima nose u svoje privatne prodavnice i tamo je prodaju. Javna je tajna da je jedan bivši Šešeljev telohranitelj pomoću finansijske donacije upravniku stekao tretman koji mu zakonom nije pripadao i da je na slobodu izašao pre nego što je zaslužio.

 

Velimire, crni sine, imaš li još familije?

 

   Posle isfabrikovane afere, koju je inicirala lično Snežana Maca Malović, i smene upravnika KPZ Zabele Dragoljuba Brajovića, na to mesto 2008. biva postavljen Vidić. Još uvek se smatralo da je skroman i pošten radnik kome je unapređenjem uoči penzionisanja učinjena usluga da mu penzija bude veća.

   Njegovi saradnici iz tih dana se sećaju da se svima žalio kako kao izbeglica još uvek nema rešeno stambeno pitanje i da mu je žena na smrt bolesna. Istovremeno je Vidić dobro pazio da se ne izlane pred nekim kako mu je, navodno bolesna supruga Miruna Vidić formalno zaposlena u KPZ Istoku, zatvoru koji je prestao da postoji okupacijom Kosova od strane NATO trupa. Zaposleni iz ovog zatvora, sa druge strane, ne sećaju se da su Mirunu ikada videli na poslu pre NATO agresije, a kako je kasnije zatvor faktički prestao da postoji to nije bilo ni potrebe, ali ni zakonske mogućnosti da se u njemu zapošljavaju novi radnici.

   Miruna Vidić se, uprkos svemu, pojavljuje na spisku zaposlenih, što potvrđuje i jedno kasnije rešenje koje će maja 2011. potpisati njen muž Velimir.

   Već u junu mesecu 2010. Vidić se, iako u međuvremenu penzionisan,  pojavljuje kao specijalni savetnik ministarke Malović, a kasnije postaje i koordinator u Ministarstvu pravde, ma šta da ta titula znači. Tako pored "skromne" penzije od stotinak hiljada dinara, on mesečno prihoduje još najmanje 200 hiljada, za posao koordinacije i specijalnog savetovanja.

   Sa te pozicije on 30. maja 2011. potpisuje već pomenuto rešenje broj 112-01-197/1/2011-03 kojim svoju venčanu suprugu Mirunu Vidić sa radnog mesta u nepostojećem zatvoru u Istoku premešta u Okružni zatvor u Beogradu (popularno nazivan CZ), ali, na do tada nepostojeće radno mesto.

   Ni  ćerku Maju nije Velimir Vidić zaboravio. Ona je završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću (?) i prvo zaposlenje nalazi u Ministarstvu pravde Srbije, kao savetnik za nadzor bezbednosti zatvora. Kada njen otac sa završenom trenerskom školom može da bude specijalni savetnik i koordinator, zašto ona, sa, na sumnjiv način pribavljenom diplomom fakulteta za sport ne bi mogla da bude glavna za nadzor?

   Koliko je Maja Vidić sposobna za funkciju koju obavlja, pokazuje i  njena nedavna inspekcija upravo KPZ Zabele, gde je pokazujući na velike mašine za pranje posteljine pitala šta je to. Pošto je dobila odgovor iznenađeno je prokomentarisala kako je bila ubeđena da su to agregati ili rashladni uređaji za obližnju kuhinju. Zauzvrat je Maja osuđenicima ponudila pogled na deo svoje intimne garderobe: prilikom posete zatvoru bila je obučena u tako utegnute pantalone da se bez problema videlo da ispod njih nosi - tange.

   Ovako značajno strateški raspoređeni članovi porodice Vidić lako i brzo dolaze na čelo takozvanog kosovskog klana u Ministarstvu pravde, za koji se smatra da faktički upravlja svim srpskim zatvorima. Klanu pripadaju bivši radnici u zatvorima na Kosmetu, koji su posle NATO okupacije južne srpske pokrajine prešli na rad u zatvore u Centralnoj Srbiji i Vojvodini.

   Zbog notornog pijanstva direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milana Obradovića, njegovu funkciju obavlja Velimir Vidić. Poznanicima se on, međutim, žali da za sve mora da pita Obradovića, što nije tačno. Rešenja isključivo potpisuje Vidić, a Obradović je retko kada u funkcionalnom stanju.

   Produžena ruka Vidića i ministarke Malović je korumpirani načelnik nadzora Radovan Korać, čiji je glavni zadatak da pokriva nesposobnost Maje Vidić koja nikako da nauči ni zakonske odredbe, niti zna šta su magacini za oružje, a šta palice, pištolji i lisice i kada se i kako upotrebljavaju.

   Vrhunac Vidićeve bezočnosti predstavlja njegova kuknjava kako su ga u Ministarstvu pravde izigrali, jer nikako da za stalno zaposle i njegovog sina. Osim njega, već penzionera, kćerke i supruge, u Ministarstvu pravde Srbije zaposlen je i njegov sin, ali na određeno vreme. Taj ugovor mu se produžuje, ali bi gospodin Vidić želeo da cela njegova familija bude na radu na neodređeno vreme.

 Ima li gramzivost ovog čoveka neke granice?

  

  

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane