Natrag

Zabrane

Zabrane

Krivična estetika: progon reči i misli u doba diktature (1.)

 

Svemogući tužioci i partijski oci

 

Obimnim istraživanjem srpskog književnika i publiciste Marinka Arsića Ivkova, objavljenim pod nazivom "Krivična estetika", detaljno je opisan mehanizam gušenja stvaralačkih sloboda u nekadašnjoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do današnjih dana. Uloga partijskih sudova i tužilaštava u službi političkog progona umetnika i umetničkih dela, slobode govora i slobode mišljenja, zabrane knjiga i kontrole štampe, temelj su ove, od javnosti prerano sakrivene knjige. Jer, ništa tako slikovito ne svedoči o kontinuitetu ovdašnjih diktatura, kao što svedoči rad poslušnog pravosuđa, kako onog jednopartijskog, o kome je ovde, na samom početku reč, tako i današnjeg, višestranačkog, zapravo, takođe jednoumnog, u službi vlastodržaca, o čemu "Krivična estetika" upravo i govori...

 

Marinko Arsić Ivkov

 

U stvaranje krivične estetike i progon umetnosti i slobodne misli bili su uključeni svi segmenti društva i svi društveni slojevi, krijući se iza revolucionarnog i samoupravljačkog alibija, ali jedna od ključnih poluga tog progona bilo je pravosuđe. Tako, prilikom preuzimanja vlasti, rukovodeći se načelom svoga komandanta iz vremena ilegale da ,,ne priznaje ni jedan sud osim suda svoje partije", odmah posle Drugog svetskog rata, pobednici nisu krili da, i u teoriji i u praksi, bacaju pod noge sve ,"buržoaske" zakone. Naime, komunisti su od početka nastojali da to nasilje uviju u zakonsku formu! U tome su, videćemo, bili veoma revnosni, i pored toga što je vođa ponekad umeo da im se naruga i opomene ih da ne treba baš uvek da se drže zakonskih paragrafa ,,kao pijan plota".

 

Nedostojno rodoljublje

 

Začetke progona političkih neistomišljenika nalazimo već u tzv. Fočanskim propisima iz 1942. godine, kada je Komunistička partija bila daleko od vlasti. U tom embrionu potonjih zakona definisano je ko je ,,ratni zločinac", a ko ,,narodni neprijatelj", što je podrobnije formulisano Uredbom Vrhovnog štaba o vojnim sudovima 1944.

 Na osnovu te Uredbe, Vojni sud Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, na zasedanjima 26. i 30. oktobra i 1, 6,10. i 18. novembra 1944. osudio je na smrt 105 lica, među kojima su bili i književnik Svetislav Stefanović i slikar Branko Popović, a Vojni sud Komande grada Beograda nekoliko nedelja kasnije književnika Grigorija Božovića i profesora Miloša Trivunca. Streljanima je oduzeta građanska čast ,,za svagda", kao i celokupna imovina.

Neposlušnim umetnicima i intelektualcima najviše su se bavili sudovi za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti, koji su ustanovljeni kako bi se moglo suditi i onima koji nisu bili ratni zločinci, saboteri, ratni profiteri, veleizdajnici, pomagači okupatora u ratnim zločinima itd., odnosno da bi se moglo suditi i onima koji n.isu mislili kao nova vlast. Predsedništvo Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije već u decembru 1944. donelo je Odluku o Sudu za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. Zločini su: politička, propaganda, kulturna, umetnička, privredna, pravna, administrativna i druga saradnja s okupatorom i izdajicama... Sudovi časti formirani su i u mnogim uglednim ustanovama, kao što su Beogradski univerzitet i Narodno pozorište. Pisci su osuđivani samo zato što su pod okupacijom objavljivali tekstove, glumci što su glumili, profesori što su predavali.

Pored gubitka ,,nacionalne časti" i posla, optuženi su često držani danima u istražnom zatvoru. Od posledica zatočeništva umrli su profesor filozofije i prevodilac Nikola Popović i poznata glumica Žanka Stokić. Pesnik Sima Pandurović osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti, zbog učestvovanja u kulturnom životu i objavljivanja tekstova (između ostalog i zato što je priredio knjigu  rodoljubivih pesama Đure Jakšića!). Svedoci Isidora Sekulić, Đuro Gavela i Raša Plaović izjavili su na sudu da je držanje optuženog pod okupacijom bilo nedostojno!

Sa beogradskog Pravnog fakulteta uklonjeni su Dragoljub Jovanović (španski borac, osnovao Narodnu seljačku stranku 1940. godine, koju je uveo u Narodno oslobodilački front nove Jugoslavije, misleći da je to novi organizacioni oblik u kome mogu sarađivati različite političke partije, kasnije osuđen na višegodišnju robiju, prim. red.), Milan Vladisavljević, Đorđe Mirković, Milivoje Marković...

 Većina najuglednijih kulturnih ustanova je desetkovana - Univerzitet, Narodno pozorište, Srpska književna zadruga, Akademija nauka...

Privremena narodna skupština je 1. septembra 1945. godine, usvojila Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, koji je 16. jula 1946. usaglašen s novim Ustavom.

Tako je nova vlast, još dok je nastajala, kodifikovala političke delikte, postavljajući jasnu graničnu liniju između svojih simpatizera i podanika, s jedne, i svojih oponenata i neprijatelja, s druge strane...Taj zakon je inkriminisao i samu negativnu raspravu o vlasti.

U 2. članu Zakona definisana su krivična dela protiv naroda i države, a u članu 3, u četrnaest tačaka, nabrojana su pojedinačna dela takve prirode.

Najpogodniji za progon neistomišljenika bio je član 9, koji je predviđao kazne za ,,propagandu i agitaciju koji sadrže poziv na nasilno rušenje postojećeg državnog uređenja".  Inače, Zakon je u velikoj meri sačinjen po uzoru na tadašnji sovjetski Krivični zakon, iako se u njemu još ne pominje ,"kontrarevolucionarno delovanje" (koje će u naš zakon biti uneseno 1951).

Sovjetski zakon je retroaktivno sankcionisao kontrarevolucionarna dela, što se naročito svidelo ondašnjem jugoslovenskom režimu. Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, usvojen 4. decembra 1947, u članu 3. inkriminiše dela učinjena do 1941. godine. Posle razlaza sa Sovjetskim Savezom 1951. donesen je nov krivični zakonik, koji odstupa od sovjetskog modela. Čim se, početkom 1951, pojavio predlog Krivičnog zakona, štampa je horski počela da ga hvali kao demokratski! Tobož "liberalna" redakcija NIN-a dokazuje humanost budućeg zakona tako što prema sovjetskom zakonu i porodica ,,izdajnika" biva kažnjena zatvorom ili progonstvom u Sibir, dok u našem zakonu toga nema.

 Član 118. novog Zakona, koji se odnosio na neprijateljsku propagandu, samo prividno je jasnije odredio ovaj pojam i suzio njegov obim.

Taj član je bio više u skladu sa pravom, jer ne kažnjava pripremne radnje i smanjuje mogućnost zloupotrebe, pošto preciznije definiše krivično delo i objekte zaštite. Na žalost, potonja vremena nisu dala nikakav osnov za takav optimizam. Štaviše, samo su pokazala privid demokratičnosti, koji je režim počeo da neguje nakon razlaza sa Sovjetskim Savezom u svim oblastima,  pa i u zakonodavstvu i pravosuđu.

Uvođenjem samoupravljanja, tog privida demokratizacije na političkom planu, neistomišljenici su zaustavljani i sprečavani preventivno na hiljade načina, ali kad bi uspeli da se ,,provuku" do sudova i zakona, tada bi dolazila do izražaja sva pravosudna "humanost" (setimo se samo ,,zločina i kazne" Momčila Selića, Mihajla Mihajlova, Miodraga Milića...). A kad bi se baš i desilo da pravosuđe malo popusti stege, nalažen je neko drugi da ih još čvršće pritegne.

Smešno deluju tadašnja tvrdnja dr. Jovana Đorđevića, jednog od tvoraca Zakona o krivičnom postupku (usvojen 1953.), da je taj Zakon liberalan i da zabranjuje ,"još čestu" praksu fizičkog i psihičkog iscrpljivanja optuženih i iznuđivanje priznanja, i Maksa Šnuderla (Izvestioca Zakonodavnog odbora Saveznog veća, prim. red.) da je novina tog Zakona što poštuje ličnost i dostojanstvo okrivljenog!

 

Koji zločin i koja kazna - neka se zna !

Lenjin je, 1922. godine, u pismu Kurskom, komesaru pravosuđa, tražio da teror protiv političkih protivnika dobije pravnu formu i predložio uvođenje novog krivičnog dela, propagande, kojem treba dati ,,što šire formulacije" radi što slobodnijeg i proizvoljnijeg tumačenja!

 Lenjinovim načelom, prema mišljenju savremenih pravnih mislilaca, Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog, rukovodila se i Antifašistička skupština narodnog oslobođenja Srbije prilikom donošenja Odluke o ustanovljenju Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti (11. novembra 1944). Tom Odlukom ustanovljene su i kazne, ali određenje samih krivičnih dela ostavljeno je za kasnije! Novom Odlukom 9. aprila 1945. ozakonjena je definicija krivičnog dela, ali i tada neodređeno i uopšteno.

Zakonom o uređenju narodnih sudova iz 1945. (čl. 17) predviđeno je da pored sudija-porotnika, i stalne sudije mogu da budu laici, bez ikakve stručne spreme!

Revolucionar Miloš Minić je dopuštao da i pravnici mogu da budu sudije, pod uslovom da su ,,bezgranično odani", ali je prednost davao neukom ,,odanom kadru"!

Problem su bili i advokati, protiv kojih je režim vodio neobjavljeni rat. Pošto nisu bili u u radnom odnosu, nisu mogli biti neposredno ucenjivani, kao što je bio slučaj sudija i tužilaca. Zato su traženi i primenjivani različiti načini zastrašivanja.

 Jedan od branilaca Draže Mihailovića, dr Dragić Joksimović, završio je u zatvoru, gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima. Advokatske komore Srbije i Beograda pokrenule su 1975. godine postupak protiv branilaca Mihajla Mihajlova, Jovana Barovića i Veljka Kovačevića, jer su sudnicu zloupotrebili za političko istupanje protiv ,,društvenog uređenja i interesa radničke klase". Advokat Srđa Popović osuđen je na godinu dana zatvora jer je, dok je branio okrivljenog književnika Dragoljuba Ignjatovića, irio lažne vesti".

 Edvard Kardelj je predložio da advokate, koji su svi odreda neprijatelji režima, biraju skupštine narodnih odbora. S tim se složio i Miloš Minić, napominjući da nijedan advokat u Srbiji nije član Partije!

Svemoćan organ u suđenju bio je tužilac. "...Javni tužilac je danas sveprisutan, svestručan. On je političar i privrednik, književnik i umetnik, i lekar i veterinar! On sve zna, on razume sve, sve može i hoće... On je u mestima velikim i malim (a naročito malim) strah i trepet."

To je rekao Dragoljub Jovanović na Prvom redovnom zasedanju Saveznog veća i Veća naroda, maja 1946. godine. Takva konstatacija za javnog tužioca mogla je da se izrekne i pola veka docnije! Prema istom izvoru, Dragoljub Jovanović je tada još rekao da javni tužilac ,,inkarnira diktaturu jedne partije", jer je, bez izuzetka, član Komunističke partije. Potom je citirao član 22. Zakona o javnom tužilaštvu, koji glasi: ,,...Radi učešća naroda u ostvarivanju zadataka javnog tužioštva, javnim tužiocima pomažu narodni tužioci kao dobrovoljni saradnici. Narodne tužioce biraju građani na svojim zborovima u privrednim preduzećima, nadleštvima (ustanovama) ulicama i naseljima većih gradova, selima i mestima...".

U ovim tužiocima, Jovanović je video sličnost sa rimskom ustanovom takozvanih delatora (dostavljača, potkazivača), a Miloš Minić dokaz ,,dublje demokratizacije čitavog aparata naše narodne vlasti".

Minić je zamerio Jovanoviću što zaostaje za napretkom pravne nauke kad traži da istraga bude u nadležnosti suda: ,,...Mi smo učinili jedan korak napred, oslobađajući naše sudstvo od jedne funkcije izvršne vlasti, od isleđivanja, istraživanja, ispitivanja... Ovde se ne radi o pravnim pitanjima, nego o čisto političkim pitanjima. On kaže: tužioštvo je organ Komunističke partije. Islednik je organ tužioštva. To je sve u rukama jedne partije. Islednik može uhapsiti i tužilac izvesti čoveka pred sud; u sudovima su neuki građani, tužilac je svemoćan...Možda g. Jovanović strepi i za sebe, može se desiti jednog dana da neko pokrene protiv njega postupak, da se stvar isledi, da ga izvedu pred sud...".

To što je Minić predvideo Dragoljubu Jovanoviću, desilo se posle godinu dana!

Milovan Đilas je pravdao otvoreno uplitanje režima u rad sudova činjenicom da ,,...gore (tj. u partijskim vrhovima i saveznim i republičkim sudovima), faktički, imamo demokratiju kakve nigdje nema u svijetu!". Budući disident je smatrao da samo na nižim nivoima, u srezovima, postoje ostaci nedemokratizma i despotije.

Kad je Jaša Prodanović (najpre ministar a kasnije i potpredsednik vlade FNRJ)podsetio da svaka vlast mora biti obuzdana Ustavom i da ustavne odredbe moraju biti jasne i nedvosmislene (i bez onoga ,,sem u slučajevima utvrdenim zakonom"), naročito kad je u pitanju sloboda štampe, Kardelj mu je odgovorio da demokratska prava nisu nešto apsolutno, već da se, zavisno od prilike, mogu proširiti ili suziti, ,,dati ili uzeti"!

 

Obaveza bdenja nad književnošću

 

Zakon o štampi proglašen je 24. avgusta 1945. Prema njemu, štampa je bila slobodna. Kad je opozicija osporila tu zakonsku slobodu, jer su hartija i štamparije bile u rukama vlasti, Kardelj je odgovorio da je vlast narodna. ,,...Nećemo valjda dozvoliti hartiju onima koji hoće da unose smutnje u narod!", podržala ga je Mitra Mitrović (prva posleratna ministarka prosvete Srbije, prim. red.).

U članu 6. Zakona određeno je ko ne može da bude izdavač, urednik ili stalni član redakcije. To su bili politički neistomišljenici, lica kojima su oduzeta politička i građanska prava zato što su za vreme okupacije radila kao izdavači, urednici ili pisci, i na taj način "sarađivala sa neprijateljem".

Članom 11. zabranjuje se rasturanje štampanih stvari ako sadrže lažne i alarmantne vesti koje ugrožavaju narodne i državne interese, odnosno uvrede ili klevete vrhovnih saveznih i zemaljskih predstavničkih tela. Opozicija je upozorila na neodređenost tih pojmova i na mogućnost njihovog proizvoljnog tumačenja i zloupotrebe. Član privremene Narodne skupštine Jugoslavije, advokat Dragić Joksimović, primetio je da se na osnovu tih pojmova može zabraniti devet desetina svih štampanih stvari! Ali, Joksimović je 16. juna 1949. godine uhapšen i ubrzo optužen za neprijateljsku delatnost i osuđen na tri godine zatvora i gubitak građanskih prava na godinu dana. U sremskomitrovačkom zatvoru je i umro 1. avgusta 1951 godine. Njegovo telo nije predato familiji sve do okončanja zatvorske kazne!

 

Prema članu 13. Zakona zabranu rasturanja štampanih stvari, meru je izricao Okružni sud na predlog nadležnog javnog tužioca. Međutim, stavom 2. istog člana, predviđeno je da u ,,naročito hitnim i opravdanim slučajevima", tužilac može da izrekne privremenu zabranu, o tome obavesti sud i uredništvo, i naredi miliciji da uzapti štampane primerke a slog zapečati. Ovaj izuzetak će u potonjim zakonima postati pravilo - javni tužilac uvek donosi privremenu zabranu, o kojoj posle odlučuje Okružni sud.

Za stranu štampu, Zakon je predviđao preventivnu cenzuru. Prema članu 15, njen uvoz i rasturanje bili su slobodni, ali uvoznici su morali imati naročito ovlašćenje Ministarstva informacija. Za strane spise na srpskom jeziku trebalo je prethodno odobrenje Ministarstva informacija za svaki naslov.

Iako je u prvom Ustavu (31. januar 1946) sloboda štampe bila neprikosnovena, Zakon je u članu 11, tačka 3, sankcionisao pozivanje na nasilnu promenu vlasti. Zakon o potvrdi i izmenama Zakona o štampi, donet 1946, pooštrio je sankcije prema pisanoj reči...

Prema članu 11, tačka 4, zabrana rasturanja štampanih stvari mogla se izreći ako se njima vrši ,,pozivanje ili podsticanje na promenu ili narušavanje ustavnog uređenja u protivdemokratskom cilju".

 Pozivanju na nasilnu promenu priključeno je i pozivanje na nenasilnu promenu vlasti. Šta je pozivanje na nenasilnu promenu, mogao je da protumači samo organ koji donosi zabranu.

Sledeći korak ka sužavanju slobode štampe bio je Zakon o izdavanju i rasturanju omladinske i dečje književnosti i štampe iz 1947. godine. Za izdavanje dečjih listova i knjiga predviđena je prethodna dozvola Ministarstva prosvete. A koja je knjiga za decu, to ne određuje njen autor, već njen sadržaj, rekao je tada predlagač zakona Milovan Đilas. Replicirao mu je Dragoljub Jovanović, ističući da tako svaka knjiga može biti proglašena dečjom, i pozvao se na Anatola Fransa, koji je rekao da deca nikad ne čitaju ono što se naročito za njih piše, pa su tako osvojila i najveća dela svetske književnosti, čiji pisci nikad nisu pomišljali da svoja dela namene omladini. Đilasov oponent je ovu zakonsku odluku video kao uvođenje preventive i cenzure, koja je suvišna, kad su i hartija, i štamparije, i radnici u vlasti države i mogu da onemoguće štampanje svakog dela koje im nije po volji. A ako nešto i promakne kroz ovo gusto sito kontrole, rekao je Jovanović, tu su budne oči pojedinih ,,komesara" u književnosti.

,,...Najzad, mi u Srbiji imamo Radovana Zogovića i Čedomira Minderovića i svaka republika ima takvih ljudi, koji bdiju nad književnošću, i oni neće propustiti ništa što bi bilo nepovoljno za režim...".

 Čak je i vlast priznala tačnost ovih argumenata, pa je Zakon ukinula krajem 1950. godine. Ali, Dragoljub Jovanović je tada već bio na robiji...

                                                                     (Nastaviće se)

 

Zabranjeno izdavanje radničke klase

 

Izdavačka delatnost u Srbiji celovito je uređena 1955. godine Osnovnim zakonom o izdavačkim preduzećima i izdavačkim ustanovama, koji je važio do 1973, kada je donet Zakon o izdavačkoj delatnosti, menjan i dopunjavan 1974, 1975, 1977. i 1980. Ovaj Zakon uvodi, kao obavezne, recenzije rukopisa, programski savet, objavljivanje nacrta izdavačkog plana i obavezuje štampara da prva tri primerka knjige ili publikacije dostavi Okružnom javnom tužiocu. Zakon još zabranjuje izdavanje štampanih stvari čija je sadržina uperena protiv društvenog i državnog uređenja, bratstva i jedinstva i slično, i koje šire lažne vesti kojima se mogu ugroziti javni red i mir ili uznemiriti javnost. Zabrana rasturanja štampanih stvari po osnovu ovog Zakona vršena je prema odredbama Zakona o sprečavanju zloupotrebe slobode štampe i drugih vidova informisanja.

Izgleda da su komunisti u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini bili nezadovoljni oštrinom ovog Zakona, jer su 1971. godine proglasili svoj Zakon o izdavačkoj i novinsko-izdavačkoj delatnosti, koji u članu 2. kaže da je izdavačka delatnost zasnovana na interesima radničke klase, samoupravljanju, negovanju i razvijanju tekovina socijalističke revolucije, samoupravnih socijalističkih vrednosti itd...

Osnivač je bio obavezan da pribavi mišljenje Socijalističkog saveza i saglasnost Samoupravne interesne zajednice kulture. Izdavač je mogao da bude ukinut čim nadležni organi utvrde da ne ispunjava zakonom propisane ciljeve i zadatke.

Film je bio naročito ,"privilegovan": imao je i ,,svoj" zakon i jedini je od svih delatnosti ljudskog duha bio podvrgnut klasičnoj cenzuri. Zbog te činjenici velik broj igranih i kratkometražnih filmova zabranjen je za prikazivanje, a suđenja i sudskih zabrana gotovo da i nije bilo. Prema Zakonu o zaštiti domaćeg filma, zabranu je vršila cenzorska komisija, čiji je naziv bio Savezna komisija za pregled filmova, a ne tužilaštva i sudovi. Kad je, dakle, reč o filmu, Komisija je čuvala tužilaštva i sudove od prljavih poslova!

 

"...Suve šljive i orasi, komesari pa monasi" (Predrag Čudić)

Iz biografije autora

 

Marinko Arsić Ivkov je rođen 1950. godine u Staparu, na severu Bačke, diplomirao je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i kao nezavisni intelektualac i književnik bio opozicija Titovom, Miloševićevom i svim režimima do danas, što je dovelo do njihove saglasnosti da njegovo delo marginalizuju ili prećute uz dobru pomoć kritičarskih klanova i nadležnih državnih službi.  Autor je nekoliko romana i pripovedaka, a u javnosti je, uprkos svemu, najbolje bila prihvaćena njegova "Antologija srpske udvoričke poezije", koja je uvredila bivšeg, i opomenula sadašnje i buduće diktatore.


podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane