Natrag

Feljton

Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (10)

 

Ideologija državnog razuma

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše Darko Tanasković

 

Turski zvaničnici, predvođeni veštim i pronicljivim R.T. Erdoganom, državnikom sa izuzetnim političkim refleksom, u hodu su se, stoga, prestrojavali u skladu s konkretnom bilateralnom i multilateralnom konjunkturom, rukovodeći se sopstvenom procenom trenutnih i dugoročnih interesa Turske.

To je davalo rezultate, ali nije moglo ostati bez nepovoljnog odraza na ranije ekskluzivna savezništva, prvenstveno sa SAD i Izraelom, jer su ove dve države diverzifikaciju turske spoljnje politike doživele kao udarac svojim geostrategijskim nastojanjima, u kojima se na trusnom terenu stabilno računalo s gabaritom i pouzdanošću Ankare.

Uvek kad bi poslednjih godina dolazilo do žešćih arapsko-izraelskih sukoba (u Libanu, Gazi...) ili do stradanja iračkih civila širih razmera, premijer Erdogan se, uprkos partnerstvu sa SAD i Izraelom, nedvosmisleno, neretko i nediplomatski oštrim rečima oglašavao u prilog stradale muslimanske sabraće (stanje u Gazi ocenio ja kao "koncentracioni logor", optužio Izrael za inkvizitorsko ponašanje prema Palestincima, "državnim terorizmom" i nepoštovanje rezolucije OUN...), osvajajući njihove simpatije i stičući političke poene na opšteislamskom planu, ali i domaćem.

 

Dvostruki kolosek

 

Istovremeno Turska je posredovala u indirektnim kontaktima između Izraela i Sirije, pokušavala je da ohrabri zapadne države da prihvate Hamas kao legitimnog predstavnika palestinskog naroda, čijeg je kontroverznog visokog predstavnika Halida Mašala ugostila u Ankari (2006), da pomogne međupalestinskom pomirenju, da u kriznim momentima doprinese izglađivanju nesporazuma između Bagdada i Damaska, kao i Damaska i Bejruta... Ne treba zaboraviti ni to da je R.T. Erdogan, zajedno s A. Gulom, kao perspektivni umereni islamista, još od sredine devedesetih godina prošlog veka uživao naklonost uticajnih proturskih jevrejskih lobističkih grupa u SAD, što mu je u nekim nezavidnim unutrašnjepolitičkim situacijama bilo od nemale pomoći.

Neosmanizam se tako kretao svojim karakterističnim dvostrukim kolosekom, ali ti koloseci na uzburkanom Bliskom istoku nisu zadugo mogli ostati paralelni, pa je Ankara na raskrsnicama morala birati na koju će stranu. Sve češće je birana ona koja, bar privremeno, udaljava od maršrute isplanirane u Vašingtonu, Tel Avivu i nekim zapadnim prestonicama. Za način na koji se premijer Erdogan promišljeno koristi svakom prilikom za ostvarivanje maksimalnog neoosmanističkog, ali i ličnog političkog učinka veoma je ilustrativna bila incidentna epizoda na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, januara 2009. godine, kada se na panelu posvećenom situaciji u Gazi žestoko obrušio na dekoncentrisanog izraelskog predsednika Šimona Peresa i, navodno uvređen njegovim ponašanjem, demonstrativno napustio skup. U Istanbulu je dočekan ovacijama, jer je "konačno rekao Jevrejima ono što treba", čime je znatno popravio rejting svoje stranke pred lokalne izbore, a turskom, arapskom i svetskom muslimanskom političkom i javnom mnjenju pokazao da Ankara zna da ceni svoje dostojanstvo i da nije puki izvršilac tuđih naloga i narudžbina. Sjajno je odabrao trenutak i način za spektakularne iskorake kojima je zapravo samo overio već učinjene korake neminovnog udaljavanja od jednih, a približavanja drugima, bez potpunog gubljenja ravnoteže, jer su se i Turska i Izrael potrudili da bar formalno izglade tu neprijatnu epizodu. Pravo igranje na žici! A ako žica jednom ipak pukne? Izgleda da neoosmanisti, uvereni u snagu svojih aduta, s tim zasad ne računaju.

Upozorenje da bi, nastojeći da svoj dvojni identitet pretvore u glavni strategijski adut, mogli doći u situaciju da ih odbace obe strane, "da budu odviše bliskoistočnjaci i muslimani za Evropljanje, a odviše sekularisti i proamerikanci za bliskoitočnjake" (N. "Anforth, "How the West lost Turky", Foreign Policy 25. 11. 2009.) zagovornike "strategijske dubine" ne plaše, već, naprotiv, uveravaju da su odabrali pravu stazu.

 

Politička lukavost

 

Na primeru osmišljavanja i sprovođenja politike prema Siriji, Iranu i Iraku moguće je jasno sagledati sinkretičku prirodu neoosmanizma, nesvodljivog na bilo koju od njegovih pojedinačnih ideoloških komponenata, s jedinom konstantom pragmatične brige za kratkoročne i dugoročne turske državno-nacionalne interese. U tom ključu treba tumačiti i mene u odnosima prema ovim važnim, nikako lakim susedima, uz uvažavanje jednog stalnog prisutnog, a za sve tri zemlje bitnog činioca - zaziranje od kurdskog separatizma i bilo kakvog nagoveštaja takvog političkog razvoja u regionu koji bi mogao dovesti do stvaranja neke varijante administrativne ili (para)državne samostalnosti Kurda.

Saradnja s vanregionalnim činiocima, uključujući i SAD, uvek je odmeravana i procenjivana uz uzimanje u obzir "kurdske varijabile". Odnosi između Ankare i Damaska su tokom druge polovine devedesetih godina pali na najniže grane upravo zbog toga što je gerilcima i delu vođstva radikalne Radničke partije Kurdistana (PKK) bilo omogućeno da se logistički služi sirijskom teritorijom, tako da je Turska 1998. čak zapretila ograničenom vojnom intervencijom protiv Sirije.

U situaciji u kojoj je posle prvog Zalivskog rata (1991) irački Kurdistan pod američkim zaštitnim kišobranom objektivno postao baza antiruskog organizovanja i prekogranične borbene aktivnosti PKK na turskoj teritoriji, Turska se oslonila na vojno partnerstvo sa Izraelom koji se sporazumom iz 1996. godine obavezao da Ankari isporuči sofistikovanu ratnu opremu koju joj je Zapad uskraćivao zbog nezadovljavajućeg stanja ljudskih prava u zemlji. Sirija je tada to doživljavala kao zajednički problem, podržavalaca kurdskih, odnosno palestinskih terorista. "Reći ćemo šalom Izrealcima na Golanskoj visoravni", moglo se u to vreme pročitati na naslovnim stranicama turskih novina! Početkom 2010. godine pak Sirija insistira na tome da upravo Turska posreduje u njenim indirektnim pregovorima sa Izraelom!

Pod snažnim turskim pritiskom, iako joj je kurdska karta bila važna u strategijskom sporu s Turskom oko korišćenja vodom Eufrata, i onako prilično izolovana Sirija odlučila je da protera lidera PKK Abdulaha Odžalana i uskrati sve vidove podrške kurdskom separatizmu, čime je uklonjena osnovna prepreka normalizovanju tursko-sirijskih odnosa.

Turska je hitro reagovala, led je probio tadašnji predsednik Sezer dolaskom u Damask na sahranu Hafeza el-Asada (2000), a januara 2004. Bašar al-Asad je kao pravi predsednik Sirije od 1946. godine, kada je ova zemlja stekla nezavisnost, službeno pohodio Ankaru, što nije prošlo bez negativnih reakcija u SA, EU i Izraelu. Posetu mu je tokom iste godine, i to nedugo posle atentata na libanskog premijera al-Haririja, za koji su optužene sirijske tajne službe, uzvratio kolega Nedždet Sezer, ubeđeni kemalista i politički protivnik Erdoganovih islamista, očigledno svestan da je poboljšavanje odnosa sa Sirijom u trajnom državno-nacionalnom interesu. U tom pogledu između njega i neoosmanističkih protagonista doktrine "strategijske dubine" uspostavljen je, dakle, puni kontinuitet. Bašar al-Asad, čija je država u to vreme bila pod pojačanim pritiskom da povuče svoje trupe iz Libana, nije propustio da pozdravi spremnost Turske, članice NATO-a, da se u pitanjima od nacionalnog interesa odupre volji SAD.

Usledio je ubrzani razvoj tursko-sirijske saradnje u svim oblastima, tako da je, recimo, obim trgovinske razmene između dve zemlje od 2002. godine, kada je AKP došla na vlast u Ankari, do 2007. utrostručena, a broj turskih turista u Siriji je od 2000. do 2005. godine povećan čak 19 puta.

Samo tokom 2009. godine potpisano je više od 40 bilateralnih sporazuma i protokola o saradnji u raznim oblastima, a osnovan je i Visoki savet za strategijsku saradnju dveju država. Poseban, i objektivan i simbolički značaj imaju sporazumi u osetljivoj oblasti vodosnabdevanja koja je hronično bila izvor zategnutosti između Turske i Sirije. Projekat zajedničke izgradnje "Brane prijateljstva" na reci Asi/Oruntu, koja čini deo granice između Sirije i sporne turske oblasti Hataj/Iskenderun, na koji Sirija tvrdi da polaže istorijsko pravo, doneće više vode za navodnjavanje njiva s obe strane granice, ali za Ankaru i posredno sirijsko priznavanje turskog suvereniteta nad Hatajem.

Neoosmanisti nikada ne gube iz vida političku dimenziju ekonomske saradnje! Sunitski neoosmanistima iz Ankare alevitska (šitska) pripadnost sirijske vladajuće vrhuške ne predstavlja, naravno, nikakav problem, jer im se sad poklapaju viđenja štetnosti sunitskog kurdskog separatizma. Prihvatljiv im je, iz istih razloga, i apel iračkog političara Alija Laridžanija, da bi Iran, Sirija i Turska trebalo da uspostave trilateralnu bezbednosnu saradnju radi suprotstavljanja kurdskom separatizmu koji je opet počeo da diže glavu, prema nekim indicijama uz diskretne podsticaje određenih vanregionalnih faktora, onih istih koji su ne tako davno bili glavni turski oslonac u njegovom obuzdavanju, a za koje su Sirija i Iran i dalje "države koje podržavaju terorizam".

Sa Sirijom je Turska lansirala čak i ideju o formulisanju zajedničkog plana za osiguravanje teritorijalnog integriteta jedinstvenog Iraka, što bi pre još samo nekoliko godina bilo potpuno nezamislivo. Idila je, međutim, ubrzo morala biti narušena, jer je izmenjena međunarodna konjuktura, stvorena "arapskim prolećem", navela Tursku doslednu svom taktičkom pragmatizmu (u "amasku su to okarakterisali kao "poznatu tursku verolomnost") da prema režimu Bašara al-Asada počne zauzimati sve kritičkiji stav, sve do najavljivanja uvođenja sankcija!

 

Košulja bliža od kaputa

 

Odnosi Turske s velikim istočnim susedom, šiitskim Iranom, inače glavnim sirijskim pokroviteljem na Bliskom istoku, poslednjih godina su takođe bitno unapređeni. A samo još krajem devedesetih godina prošlog veka Ankara je optuživala režim u Teheranu za šurovanje s kurdskim separatistima i nacionalnim organizacijama, kao i pokušaje izvoza islamske revolucije u sekularnu Tursku. U međuvremenu su ajatolasi shvatili da od izvoza revolucije nema mnogo fajde, a pritisli su ih i nemali unutrašnji problemi, uz rastuću međunarodnu izolaciju zbog spornog nuklearnog programa, dok su neoosmanisti u Ankari još jednom procenili da je "košulja bliža od kaputa" i da je za realizovanje njihove projekcije makroregionalne uticajnosti sklad u odnosima s Teheranom važniji od dobrih vašingtonskih ocena iz vladanja i šuplje evropske blagonaklonosti.

Iako su osmanski sultani, naročito tokom XVI/XVII veka, vodili teške bitke s persijskim Safavidima, neoosmanisti podsećaju, kako domaće tako i zapadne skeptike, da je poslednji tursko-iranski rat vođen pre gotovo četiri stoleća i da je granica s Iranom, uprkos svim razlikama i nesporazumima, već odavno najmirnija granica Turske. Turska je uspela da ostane neutralna i u vreme osmogodišnjeg krvavog iračko-iranskog rata (1980-1988), s tim što je njen izvoz u zaraćene zemlje usedmostručen.

Naslednice sunitskih Osmanlija i šiitskih Safavida, dve susedne regionalne sile racionalno su prepoznale dovoljno podsticajan sadržatelj obostranog interesa, a onda bez teškoća našle i zajednički jezik. I ovde je kurdsko pitanje, vešto aktuelizovano s iranske strane (u Iranu živi oko pet miliona Kurda), bilo polazište za redefinisanje bilateralnih odnosa. Sporazumom o bezbednosnoj saradnji (2004), PKK je definisana kao teroristička organizacija, što je i bio glavni preduslov s turske strane da se krene u sveobuhvatno unapređivanje saradnje. Zanimljivo je primetiti da je, kao i u slučaju normalizacije odnosa sa Sirijom, sekularistički predsednik Nedždet Sezer, poznat po bliskosti s moćnim armijskim krugovima, pohitao da poseti Islamsku Republiku Iran (juna 2002), i to neposredno pošto ju je Džordž Buš proglasio sastavnim delom "osovine zla".

I za kemalizam i za neoosmanizam ideologija "državnog razloga" je na pijedestalu najvišeg načela političkog delovanja, bez obzira na to što je u mnogo čemu različito sagledavaju. Zahvaljujući tome i postoji dubinski kontinuitet u novovekovnoj turskoj spoljnoj politici, a on je, uprkos svim prividnim i stvarnim, dužim i kraćim istorijskim diskontinuitetima, rezultativno u biti neoosmanistički. Uviđajući značaj kurdskog kompleksa za usmeravanje turske spoljne politike, neki američki kritičari njenih najnovijih postupaka zameraju administraciji u Vašingtonu da je potcenila osetljivost Turske u vezi s tim pitanjem.

Turska i Iran razvijaju i obimnu privrednu saradnju, posebno u energetskom sektoru. Posle Rusije, Iran je najveći snabdevač Turske prirodnim gasom, a 2007. godine dve države su postigle dva aranžmana koji su prilično uzbudili duhove na Zapadu: Iran je odobrio Turskoj petrolejskoj korporaciji da istražuje i eksploatiše naftna i gasna ležišta na svojoj teritoriji, a dao je i saglasnost na to da se turkmenistanski prirodni gas transportuje u Tursku i u evropske zemlje gasovodom koji bi išao preko iranske teritorije. Ukupna trgovinska razmena između dveju zemalja od 2002. godine je višestruko uvećana, a turski zvaničnici su najavili i mogućnost davanja značajnih carinskih olakšica iranskim izvoznicima, čime bi za Ankaru neminovno bili stvoreni ozbiljni problemi u ekonomskoj saradnji s EU, s kojom je Turska u carinskoj uniji (Turkey's Middle East Policies). Onima koji odlučuju u Ankari ovo ne može biti nepoznato, tako da je svakako reč o svesnom preuzimanju rizika zbog takve smele privredne diverzifikacije u skladu s doktrinom "strategijske dubine".

 

Regionalno rivalstvo

 

Na političkom planu, turski državnici su među onima u svetu koji ne izražavaju nimalo sumnje u legalnost i legitimnost predsednikovanja Mahmuda Ahmadinežada, požurili su da mu čestitaju na široko i dramatično osporenoj izbornoj pobedi (2009), a neuobičajeni stil i retorika njegovih provokativnih javnih nastupa kao da ih previše ne uzbuđuju, iako je R. T. Erdogan povremeno bio prinuđen na taktičko zauzimanje izvesne oprezne distance prema nekim njegovim ekstremnim stavovima. Operacionalizacija kooperativne linije turske politike prema Iranu na najveće teškoće nailazi u određivanju prema iranskom nuklearnom programu, u vezi s čijom problematičnošću postoji prilično široka saglasnost u međunarodnoj zajednici, uz zadržavanje suštinskih razlika u pogledu mera pritiska koje bi prema Teheranu trebalo primeniti. U situaciji u kojoj se sasvim ne isključuje ni primena ograničene vojne akcije radi neutralisanja iranskih nuklearnih postrojenja, R. T. Erdoganu je sve teže da ostane pri pominjanoj oceni da odnos Zapada prema Iranu u ovoj stvari "nije fer", čime je svojevremeno šokirao SAD i njihove najbliže saveznike.

Ipak, njegove zamerke Teheranu uopštenog su karaktera, a protivljenje bilo kakvim radikalnim koracima neuzdrmano. Sve u svemu, može se zaključiti da su od početka primene neoosmanističke doktrine "strategijske dubine" odnosi između Turske i Irana ušli u kvalitetno novu, partnersku fazu. S obzirom na "diverzifikovanost" neoosmanističkog nastupanja Turske u regionima Bliskog i Srednjeg istoka, ni uspostavljeno partnerstvo s Iranom neće biti lišeno ozbiljnih iskušenja, pogotovo na dužu stazu. Uloga regionalne sile koju Turska želi da prisvoji u ovim regionima i taktički izbori na putu ka tom cilju, nisu prestali da stvaraju podozrenje u Teheranu, gde se spoljna politika Ankare pomno prati i analizira. Nepoverenje između Persijanaca i Turaka ima duboke istorijske korene u objektivno različitim i u mnogo čemu nepodudarnim interesima ovih dveju velikih muslimanskih nacija različite civilizacijske provenijencije.

 Držanje Turske u spletu događaja i prestrojavanja u vezi s tzv. arapskim prolećem (2011) Iran ne može ostaviti ravnodušnim. O tome je veoma određeno pisao i bivši nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer, ne kloneći se određivanja novog spoljnopolitičkog kursa Turske kao neoosmanističkog. Kriveći Evropu, a prvenstveno Angelu Merkel i Nikolu Sarkozija, zbog toga što su Turskoj takoreći ispred nosa zalupili vrata EU, Fišer konstatuje da je ona "zapravo odustala od ambicija u vezi s članstvom u EU i odlučila se za neoosmanski projekat kako bi postala sila na Bliskom istoku".

Nemački političar predviđa da će "težnja ka regionalnoj dominaciji pre ili kasnije Tursku neminovno uvući u ozbiljan sukob s Iranom", iako Erdoganova vlada pokušava da održi dobre odnose s Teheranom. Fišer razložno uočava i dimenziju produbljivanja i zaoštravanja sunitsko-šiitske konfrontacije, jedne od dale kosežnih, a zasad nedovoljno razmatranih posledica najnovijih burnih zbivanja na Bliskom istoku i načina na koji su u njih uključeni vanregionalni činioci.

Ambicija Turske da postane vodeća sunitska (kurziv - D. T.) sila u regionu neizbežno će ugroziti uticaj Irana u Iraku, kao i u Siriji i Palestini, a to će onda dovesti i do konflikta velikih regionalnih rivala, zaključuje bivši nemački ministar ("Evropa je kriva za neoosmanizam", Danas, 27. 9. 2011). Iako on evropocentrično prenaglašava uticaj nekorektnog ponašanja EU na tursko okretanje drugim prioritetima, koji bi to bili i da nije EU, Fišerovo viđenje perspektive tursko-iranskih odnosa čini se realno zasnovanim i podudara sa ocenama koje se, zasad uglavnom nezvanično, mogu čuti i s iranske strane. Erdogan jeste bio prvi sunitski lider kome je bilo dozvoljeno da poseti šiitska svetilišta u Iraku, ali se posle toga Turska ubrzano udaljila od priželjkivane uloge jedine muslimanske države koja je u stanju da "radi s obema zavađenim stranama" (Ziya Meral, "Turkey's new Mideast role is limited and pivotal",  Dalily Star 31.5. 2011)

                                                                   (Nastaviće se)                                                                                                              

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane