Feljton

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (12)

 

Nova Rumelija na vratima EU

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše Darko Tanasković

 

Stigli smo, tako, i do Balkana, trećeg regionalnog prioriteta u koordinatama nove spoljnopolitičke doktrine "strategijske dubine". Premda se aktivnom turskom delovanju prema i na Balkanu u svetskim medijima i u stručnim krugovima posvećuje manja pažnja od onoga na Bliskom istoku, pa i na Kavkazu, sve se češće može čuti da je taj region u određenom smislu sa neoosmanističke tačke gledišta zapravo najvažniji.  Manje zanimanje za analitičko praćenje nastupanja turske politike prema Jugoistočnoj Evropi proizlazi iz više razloga. Pre svega, na Zapadu se veruje da njegova saveznica Turska, budući sekularna muslimanska država s velikim iskustvom u regionu, može biti koristan komplementaran činilac angažovanju EU i SAD, pri čemu je njena komparativna prednost postojanje muslimanske populacije u nekolikim balkanskim zemljama. Ovakva percepcija blagotvornog delovanja Turske na Balkanu ima dugu tradiciju na Zapadu, pa je tako, recimo bivši američki državni sekretar Kordel Hel (1871-1955) u svojim memoarima, objavljenim 1948. godine, zabeležio: "Zaključili smo da Turska već odavno stabilizujuće utiče na Balkan" (v. D. I. Vdovičenko, Nacionalna buržuazija Turske, Moskva, 1962,233).

Bez obzira na određeni upliv i prodor arapskog (vahabitskog) i iranskog islama na Balkan tokom i posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se ne mogu zanemariti, ozbiljno utemeljene i nepristrasne naučne procene se slažu u tome da Turska za balkanske muslimane ostaje prva adresa u islamskom svetu, što i tok događaja poslednjih godina nedvosmisleno potvrđuje. Simptomatično je da se s iranske strane u diplomatskim kontaktima već krajem 2009. godine počela ispoljavati određena nervoza zbog izrazitog turskog aktivizma među balkanskim muslimanima. Kako se SAD okreću drugim, globalnim prioritetima, ostajući ograničeno i selektivno koncentrisane na prostor jugoistočne Evrope, odgovara im da ga prepuste pažnji i kontroli Turske, za koju veruju da ga može organizovati na liniji opštih američkih projekcija. U Vašingtonu se, naime, i dalje veruje da su turski regionalni interesi u horizontu tih projekcija.

 

Izvođač radova

 

Pošto se ukupna bezbednosna situacija na Balkanu, za razliku od Bliskog istoka i Kavkaza, uprkos svim nerešenim protivrečnostima i preostalim neizvesnostima posle sukoba na KiM i intervencije NATO-a protiv Jugoslavije, ipak smirila, tako da se ne očekuju otvoreni sukobi i nove promene granica, odnos  prema svim faktorima, pa i povećanom turskom aktivizmu, sagledava se kao komponenta daljeg nedramatičnog stabilizovanja prilika. Turska diplomatija se, naravno, trudi da sve upravo tako i izgleda. Blagonaklon odnos prema balkanskim ambicijama Turske proizlazi i iz kompenzativnih motiva. Smatra se, naime, da bi značajnija uloga na Balkanu mogla biti neka vrsta "utešne nagrade" za neuspešna nastojanja Turske da se integriše u EU čime bi bila osnažena njena pozicija regionalnog lidera u privilegovanom partnerstvu s Unijom, pogotovo s obzirom na to da će put evrointegracije ostalih balkanskih država, sem možda Hrvatske, neizvesno dugo trajati. Pominje se i 2020. godina.

Činjenica da je Turska članica NATO-a pojačava njen regionalni kredibilitet jer se predviđa proširenje Pakta na većinu država JIE, a svakako na one u kojima turska politika nailazi na najsvesrdnije prihvatanje (BiH, Albanija, Makedonija). Za razliku od kolebanja u vezi s održivošću punog partnerstva s Ankarom na Bliskom istoku i na Kavkazu, SAD i njihovi najbliži evropski pratioci u Turskoj i dalje vide saveznika i korisnog "izvođača radova" na Balkanu. Zato joj zasad i omogućavaju da na miru radi, bez prevelikog publiciteta, u zavetrini prećutne "političke korektnosti", a kroz institucionalizovane forme i kanale regionalne saradnje.

To što oni subjekti u međunarodnoj zajednici do čijeg joj je suda naročito stalo, Tursku smatraju legitimnim i pouzdanim faktorom mira, stabilnosti i razvoja na Balkanu, a Balkan je, ne zaboravimo, deo Evrope, nesumnjivo je snažan motiv da spoljna politika ove geografski pretežno azijske zemlje balkanski prostor doživi kao svoj praktični, ali i simbolički prioritet.

Za razumevanje neoosmanističkog doživljavanja Balkana, od svih praktičnih aspekata suštinski je bitnije objasniti šta taj istorijski region simbolički predstavlja za probuđene naslednike Osmanskog carstva. Ako se to ne shvati, svi racionalni i logični zaključci, zasnovani na uočavanju pojavnosti, praćenju događaja i na objektivnom uvažavanju činjenica, mogu promašiti metu - neoosmanizam. Najbitniji nije sam Balkan, ve Turska, odnosno neoosmanistička percepcija Balkana. A upravo ta percepcija čini ga značajnijim i od Bliskog istoka i od Kavkaza, jer mu određuje središnje mesto u neoosmanističkoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao, istovremeno, legitimnih baštinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i, nemanje, autentičnih Evropljana.

Odavno je već i kemalističkoj i islamističkoj političkoj i intelektualnoj eliti Turske podjednako bliska ideja o Balkanu, osmanskoj Rumeliji, a ne Anadoliji, kao uporištu civilizacijskog identiteta koji Turcima obezbeđuje prohodnost ka univerzalnoj modernosti. Daleka, mitska azijska ishodišta, na kojima počiva nacionalistička ideja panturkizma, kao i apstraktna svetska panislamska Zajednica (Umma), nisu nestale s obzorja kolektivnog samoodređivanja polivalentne turske nacije, ali su postepeno odlazile u drugi plan i bledele pred percepcijom rumelijske ukorenjenosti punopravnog, ali i poricanog turskog evropstva. Balkan, kao nasleđe osmanske Rumelije, ključan je za uobličavanje koncepcije, a i politike neoosmanizma. Balkan nije samo jedan od regiona koji su se nekada nalazili u sastavu Osmanskog carstva, pa im se Turska sada spoljnopolitički vraća, već je i zavičajni, jezgreni predeo formiranja neoosmanističkog pogleda na sebe i na svet.

 

Osmansko carstvo bilo balkanska država

 

Evo kako to u eseju naslovljenom "Mi smo, zaista, Evropljani", u vezi s odnosnom Turske prema ratu u BiH, paradigmatično izražava istoričar ekonomije i politikolog Mehmet Ali Kiličbaj: "Turska je u većoj meri proizvod Balkana, nego Srednje Azije.

Danas u našoj zemlji žive, naravno, ljudi čiji su preci došli iz Srednje Azije, ali ima i onih kojima su preci prispeli s Balkana. Kojih li je više? Nesumnjivo ovih drugih. To predstavlja neizbežan i neporeciv drugi oslonac evropstva Turske. Balkan je ostavio duboke tragove u turskom etničkom, kulturnom i društvenom biću.

Bosna je zbog toga važna. Neka se niko ne zavarava! Tamošnja drama nije plod hrišćansko-muslimanskog sukoba. Pa i da jeste, Bosna nije jedino mesto gde se proliva muslimanska krv. Oni koji ne dižu glas zbog iransko-iračkog rata, avganistanskog i alžirskog građanskog rata, zbog međujemenskog rata, pokolja u Indoneziji i na Filipinima, takvi nemaju pravo da se oglašavaju zbog prolivanja muslimanske krvi u Bosni. Sukobi u Bosni nisu ni sudar civilizacija. Nisu rvanje Istoka i Zapada. Između tih triju naroda koji jedu ista jela, pevaju i slušaju iste pesme, istim jezikom govore, međusobno se žene i udaju, nema civilizacijskih i kulturnih razlika. Različite vere ne znače i različite civilizacije. One koji i dalje nisu ubeđeni valja podsetiti na to da se i istoverni Hrvati i Srbi međusobno kolju.

Rat u Bosni je nastojanje da se Turska izbaci iz Evrope, da se pošalje na Istok, da se protera na Istok kome nikada nije pripadala i koji je za nju uvek bio i ostao marginalan. To je sudbonosni rat koji, da bi se osvetili za Kosovo, protiv nas vode fašisti. Mi smo Balkanci, mi smo Evropljani. Poricanje sopstvenog porekla nikome ne može doneti ništa dobro" (M. A. Kilicbay, Biz Zanet Avrupaliyiz, Istanbul, 1997,17-18).

Navedeni, nešto duži citat teško da može biti rečitiji! On bolje od bilo kakve razvijene argumentacije, svojstvene naučnom metodu, osvetljava mesto koje u identitetskom diskursu neoosmanizma pripada Balkanu, kao i iz njega izveden stav prema ratu u BiH, stav na kome se zasnivala i u ime koga je dosledno vođena selektivna turska politika prema akterima dramatičnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije. Bez obzira na nešto drugačiju teorijsku racionalizaciju, o kojoj je u trećem poglavlju ovog razmatranja bilo više reči, na istim vrednosnim i idejnim premisama počiva i Davutogluova doktrina "strategijske dubine". I on je, uostalom, izjavio da je "Osmansko carstvo prvenstveno bilo balkanska država" (v. N. Celik, Posta 1.2. 2010.), dok je R. T. Erdogan na "Balkanskom forumu" u Vašingtonu Balkan opisao kao "srce Turske" www.setimes.com 28. 9. 2011).

Evo tog logičkog sleda razmišljanja i zaključivanja: Osmansko carstvo je bilo balkanska država. Turska je naslednica Osmanskog carstva. Turska je balkanska država, Balkan je Evropa, Turska je evropska država. Muslimani na Balkanu su ljudsko uporište evropstva Turske. Uništavanjem balkanskih muslimana želi se poništiti evropstvo Turske. Turska to ne može mirno da posmatra. U njoj žive milioni muslimana poreklom s Balkana, koji zahtevaju da se nešto preduzme. Turska ima odgovornost i obavezu da se umeša i ona to čini. Način i sredstva delovanja prilagođavaju se mogućnostima i okolnostima. Cilj se ne menja: pretvaranje Balkana u savremenu, stabilnu Rumeliju. Nova Rumelija kuca na vrata EU. EU ne otvara. S Turskom / Turskoj, pred vratima, ostaje Rumelija.

Scenario deluje pojednostavljeno, pa i neverovatno. Po svoj prilici se i neće do kraja ostvariti, ali mu neoosmanizam sasvim izvesno i ozbiljno teži, što obavezuje da se podjednako ozbiljno uzima u obzir, prvenstveno na Balkanu, a poželjno bi bilo i u Evropi kojoj, za razliku od Turske, Balkan neosporno pripada.

 

Imaginarni Balkan

 

Kritički pristup neoosmanističkoj percepciji i, naročito, političkoj operacionalizaciji činjenice da su tokom istorije između balkanskih naroda i Turaka postojale viševekovne i višestruke veze, nikako tu činjenicu ne bi smeo dovoditi u pitanje, jer je ona neosporna. Poricanjem realne civilizacijske povezanosti Balkana i kulturnog nasleđa Osmanskog carstva osporavanje neoosmanističkog ideološkog i političkog kapitalizovanja te povezanosti izgubilo bi na uverljivosti i samo se pretvorilo u podjednako neodrživu kontra-ideologiju. A takvih pokušaja među balkanskim osporavateljima ima. Oni, pored ostalog, kritikuju poznatu bugarsku osmanistkinju Mariju Todorovu, zbog teza iznetih u njenoj uticajnoj studiji Imaginarni Balkan (navodi koji slede su iz drugog izdanja prevoda na srpski jezik, objavljenog u Beogradu 2006. godine). Todorovoj se posebno zamera to što Balkan smatra, pored vizantijskog, i osmanskim nasleđem, a osporava se i osnovanost stava da se Osmansko carstvo ne može definisati kao kolonijalističko, na način na koji su to bile, recimo Francuska ili Velika Britanija, pa, sledstveno, ni borbu balkanskih naroda za oslobođenje od Osmanlija nije ispravno određivati kao dekolonizaciju. Nepotrebno je reći da su ove i neke druge postavke u balkanološkoj viziji Marije Todorove, s obzirom na svetski ugled ove naučnice, turski neoosmanisti i neki njihovi neturski simpatizeri oberučke dočekali i protumačili kao naučnu potvrdu svojih gledišta. Tako, recimo, izvesni Atanas Vangeli, predstavljen kao "neformalni vođa makedonske anacionadne omladine", pozivajući se na Todorovu, u skopskom Globusu sugeriše da se ubuduće ne govori o "osmanskom nasleđu na Balkanu", već o "Balkanu kao osmanskom nasleđu" (v. Courrier, 1007, 18. 2. 2010, 18).

A upravo ocene Marije Todorove, ako se ideološki neopterećeno prihvate, pružaju najuverljiviju argumentaciju za uobličavanje adekvatnog i uravnoteženog odnosa, kako prema komponenti osmanskog nasleđa u kulturi Balkana tako i prema neoosmanističkim političkim posezanjima obrazloženim putem ideološkog instrumentalizovanja činjenice postojanja takvog nasleđa.

Marija Todorova konstatuje da je pola milenijuma osmanske vlasti poluostrvu donelo ime i najduži period političkog jedinstva u čitavoj njegovoj istoriji (Imaginarni Balkan, str. 26), što je tvrdnja koja neoosmanistima ponajviše odgovara s obzirom na njihovu zamisao da bi u interesu Balkana bilo poželjno da se takvo jedinstvo u savremenim okolnostima na neki način obnovi. S odobravanjem dočekuju i govor o potrebi da se prouči "mehanizam osmanskog nasleđa, odnosno njegovog kontinuiteta u sferama politike, kulture, društva i privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno" (ibidem).

Zagovornicima neoosmanizma, ali podjednako i većini njegovih protivnika, izmiče, međutim, misaona nit koja prožima analitički postupak kojem Marija Todorova podvrgava pomenuti "mehanizam osmanskog nasleđa". Ona se usredsređuje na različite vidove njegove ierceicije koja podrazumeva "interakciju između prošlosti, koja se stalno vraća i akumulira, s jedne strane, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi koji ponovo definišu i ponovo ocenjuju prošlost, s druge strane. Drugačije rečeno, ona nije stvar rekonstruisanja prošlosti već konstruisanja prošlosti kroz istoriografiju, prozu, novinarstvo i svakodnevni diskurs" (Imaginarni Balkan, str. 27). Reč je, dakle, o percepciji i idejnoj konstrukciji, na koju svako ima puno pravo, a ne o rekonstrukciji kojoj neoosmanisti antiistorijski  teže političkim i inim sredstvima.

 

Granica nakon čega

 

A posle perioda od 1912. do 1923. godine, "što je zajednički terminus post quem.., u samosvesti političkih elita na Balkanu osmanski period postao je samo predmet istorijske refleksije" (Imaginarni Balkan, str. 324), dok je "osmansko nasleđe potisnuto u domen percepcije" (Imaginarni Balkan, str. 343). Usledio je čitav jedan vek tokom kojeg su se "zemlje definisane kao balkanske (tj. one koje su bile deo istorijske osmanske sfere) konstantno udaljavale od svog osmanskog nasleđa, a time i od balkanstva (ovo je vrednosno neutralna tvrdnja)" (Imaginarni Balkan, str. 246).

Balkanske zemlje su se spremno odrekle svake pretenzije na osmansku prošlost, "a u Turskoj videle legitimnog naslednika Osmanskog carstva. Stoga one turskom nacionalizmu često pripisuju imperijalne, osmanske ambicije. U isti mah, iako negiraju imperijalnu prošlost, sami Turci sebe i dalje smatraju autentičnim naslednicima Carstva. Trenutna aktivna politika Turske prema Balkanu, koja svoje geopolitičke interese artikuliše preko želje da zaštiti muslimane, svakako nije od velike pomoći u prevazilaženju ovakvih predstava" (Imaginarni Balkan, str. 337-338). Nepotrebno je rečenom bilo šta dodati.

Istorija je pre jednog veka krenula određenim putem. Da li je u njenoj logici pokušavati da joj se proizvoljnim ontologizovanjem svojih subjektivnih percepcija i interesa, a ne stvarnih činjenica i odnosa, političkim delovanjem preusmeri tok? Treba biti obazriv s pojmovima i terminima, ozbiljne knjige valja čitati pažljivo i odgovorno.

Marija Todorova ubedljivim argumentima potkrepljuje svoju tezu da Osmansko carstvo nije bilo klasična kolonijalistička imperija, tako da borba naroda da ga se oslobode nije isto što i proces dekolonizacije. Nigde, međutim, bugarska naučnica ne dovodi u pitanje oslobodilački karakter i ishod te borbe. Ideološki zagledana u prošlost, a interesno u budućnost, turska neoosmanistička spoljna politika metodično je na Balkanu od kraja osme decenije XX veka krenula u reviziju i preusmeravanje istorije, o čemu je na prethodnim stranicama ovog ogleda već bilo podosta reči. Zato bi iscrpno bavljenje delovanjem Turske prema svakoj pojedinoj balkanskoj državi i, selektivno, prema etničkim i konfesionalnim zajednicama koje u njoj žive, izlazilo iz namera i okvira ovog opšteg prikaza neoosmanizma, pa će u nastavku biti saopšteno još samo nekoliko generalnih zapažanja i napomena.

Pre svega, korisno je ponoviti već iznetu temeljnu postavku da se neoosmanska politika na Balkanu sistematski oslanja na tamošnje muslimanske zajednice, u čijem jačanju sagledava sopstvenu šansu za vaspostavljanje uticaja u regionu, a i šire. Sve ostalo instrumentalno se postrojava u odnosu na tu stožernu osu i nema samostalnu vrednost.

Ahmet Davutoglu u svojoj obimnoj knjizi Strategija dubina taj, istovremeno moralni i geopolitički prioritet turske spoljne politike detaljno razlaže i obrazlaže. Podsećajući na to da je u postosmanskom periodu došlo do sistematskog uništavanja osmanskog kulturnog i poništavanja duhovnog nasleđa na Balkanu, čemu se tada slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu zaključuje da je taj proces najdalje otišao u Grčkoj i u Bugarskoj (str. 54). Upravo zato neophodno je usredsrediti se na "dva temeljna tradicionalna oslonca osmansko-turske balkanske politike, Bošnjake i Albance" (str. 316).

 

                                                                      Nastaviće se