Feljton

 

Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan (13)

 

Balkan overava sudbinu Ankare

 

Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko nastavaka prenosi Tabloid

 

Piše Darko Tanasković

 

 

Prioritet neoosmanističke politike Turske na Balkanu ogleda se u tome da se problemi u odnosima sa susedima svedu na nulu s tim što se u bugarskom kontekstu mogu sresti određene teškoće. Koliko će ih biti, kada će se i sa kakvim intezitetom ispoljavati, presudno će zavisiti od kretanja mikroregionalne i šire međunarodne, prvenstveno evropske konjukture. I sama činjenica da je na čelo bugarske vlade 2009. došao Bojko Borisov, politički "fajter" zapažen po izjavama da su "Romi, Turci i penzioneri loš ljudski materijal", a pripadnici turske manjine u Bugarskoj "bugarski muslimani koji žive na bugarskoj teritoriji (u interviju nemačkom Špiglu, 7. 3. 2009.), dovoljno govori sama za sebe i ne protivreči procenama da je tokom prve decenije trećeg milenijuma došlo do osetnog porasta antiruskog raspoloženja u bugarskom javnom mnjenju. No to je, uostalom, krajem 2009. turski premijer Erdogan neuvijeno upozorio svog bugarskog kolegu.

 

Tanka crvena linija

 

Pažnju svakako privlači i na razmišljanje navodi činjenica da u svojoj spoljnopolitičkoj doktrini, minuciozno razrađenoj na više od 500 stranica programske knjige Strategijska dubina, gde je svim relevantnim činiocima posvećena adekvatna analitička pažnja, Ahmet Davutogul ne formuliše nikakve pretpostavke osmišljenog spoljnopolitičkog nastupa samo prema dvema balkanskim državama - Grčkoj i Srbiji. One se očigledno strategijski i dalje više podrazumevaju ka faktori protiv kojih se, a ne sa kojima se vodi regionalna turska politika, čak i kada se s njima sarađuje, što je, dakako, neizbežno. S obzirom na to da je Grčka članica EU i NATO-a, odnosi i rešavanje otvorenih, hroničnih problema sa njom smeštaju se u amortizacioni kontekst delovanja ovih dvaju velikih organizama i kretanja unutar njih, kao stalna problematična varijabila koja se može držati pod kontrolom, pogotovo s obzirom na pasivnost grčkog postavljanja tokom poslednjih godina, uslovljenog nizom razloga, uključujući i ozbiljne unutrašnje teškoće.

Od 1996. godine postoji i Savet za grčko-tursku saradnju, a tokom posete premijera Erdogana Grčkoj (14.5.2010.), koju je on u poznatom maniru ocenio kao "veoma važnu i istorijsku", potpisano je dvadesetak bilateralnih sporazuma o saradnji u raznim oblastima. Očigledno je da u ovom istorijskom trenutku i neohelanska i neoosmanska strana nalaze dovoljno interesa za doslednost u potvrđivanju odabrane političke linije konstruktivnog dobrosusedstva.

Srbija se, kao partner bitan sam po sebi, a ne isključivo kao neizostavni segment balkanske slagalice, u Davutogluovoj projekciji nove turske spoljnje politike zasnovane na doktrini "strategijske dubine", uopšte ne pominje, što je u izrazitoj disproporciji s pažnjom koju joj ona operativno posvećuje, svesna da je bez konstruktivnog učešća Beograda nemoguće do kraja ostvariti ciljeve kojima Ankara teži na Balkanu. Turska je to oduvek shvatala, racionalno uvažavala srpski faktor, i nastojala, čak i u vremenima otvorene suprostavljenosti, da sa njim ne prekine sve kanale komunikacije.

Evo kako je to formulisalo turski diplomata Suha Umar, koji je do 2010. obavljao dužnost ambasadora u Beogradu: - Ako želimo mir i stabilnost, do njih nećemo doći ako ih Srbija ne bude istinski želela. Ako želimo praviti probleme, biće nam veoma teško da ih napravimo bez Srbije. Zbog toga je Srbija ključna zemlja, i Turska je to prepoznala (v. L. Hamidi, A. Stanković "Ankara u šopingu po Balkanu", Politika 24. 1. 2011.). Zvuči hladno i razumno racionalno. Pitanje je samo do koje mere je Turska spremna da Srbiju i Srbe bez zadnje misli politički iskreno prihvati kao instiski ravnopravne partnere, s kojima treba, susretno vodeći računa o realnim obostranim ineresima, izgrađivati poverenje i budućnost Balkana, i onoliko koliko to bude moguće, Evrope. Takav potpun zaokret tranistorijski postavljene vertikale turskog odnosa prema Srbima (kao, uostalom, i prema Grcima, a donekle i Bugarima) teško je spojiv sa suštinom neoosmanističkog projekta, iako se, krajnje hipotetički, ne bi smeo smatrati nemogućim. Verovatan svakako nije.

Ruski geopolitički analitičar Modest Kolerov ocenjuje da od samopotvrđivanja Turske kao regionalne superdržave na Balkanu "najmanje dobija Srbija", a i da je sam "mirotvorački kapital" delovanja na tragu nekadašnje Osmanske imperije "krajnje sumnjiv" (v. Arena 92, 1, 17, 11. 5. 2010, 7-8). Važno je i njegovo čvrsto uverenje da iza nove turske uloge na Balkanu ne stoji bilo koja velika sila, da je reč o samostalnoj odluci ove zemlje, i da će njena politika na Balkanu biti sve samostalnija.

Kao što je u odeljku posvećenom predočavanju glavnih karakteristika nove (neoosmanističke) spoljno-političke doktrine Turske istaknuto, a kroz potonja razmatranja njenih praktičnih aspekata, nadam se, adekvatno i ilustrovano, ekonomska dimenzija i u nju strukturno ugrađena. Turska snažno i uverljivo  nastupa, pa nije preterano reći da baš ekonomska komponenta pribavlja najviše ubedljivosti i ugleda dinamičnoj politici Ankare, čija se neoosmanistička ideološka suština potiskuje u drugi plan, previđa ili svesno ignoriše zarad očekivane materijalne korisnosti koju donosi saradnja s ovom velikom zemljom u usponu, prema nekima danas sedamnaestom ekonomskom silom sveta, s bruto domaćim proizvodom (BDP) od skoro 465, 6 milijardi evra.

 

Sumnjivi kapital

 

Bilo je već reči o opsegu turskog učešća u strategijiskim energetskim i komunikacijskim projektima na Kavkazu, kao i na Srednjem i Bliskom istoku, a i o mnogobrojnim bilateralnim sporazumima koje je Turska u raznim privrednim oblastima sklopila s državama u bližem i daljem okruženju. Kavkaz i Bliski istok su, uz kinesku, preplavljeni turskom robom široke potrošnje, pri čemu se turska smatra, u proseku, kvalitetnijom. U nastupu Turske na Balkanu ekonomska dimenzija izrazito je naglašena, jer je u većini slučajeva reč o državama koje prolaze kroz iskušenja tranzicijskog perioda, pa su im svaka konkretna strana privredna podrška i investicije dobrodošli. To važi i za članice EU Bugarsku i Rumuniju, kao i za sve države zapadnog Balkana nastale posle raspada Jugoslavije, a u punoj meri i za Albaniju. Turska je naročito zainte- resovana za investiranje i zajedničke projekte, kao i za privatizaciju u privrednim granama od strategijskog značaja, kao što su saobraćajna infrastruktura i kapaciteti, pri čemu je vidljivo da se angažovanje težišno usmerava ka horizontalnim pravcima istok-zapad, kako bi se komunikacijski povezale teritorije u većoj meri nastanjene muslimanskim stanovništvom (Bugarska - južna Srbija - Makedonija - Albanija - Kosovo - Sandžak - BiH...).

"Turska je definitivno zainteresovana da investira u strageške sektore na Balkanu, kao što su telekomunikacije i aerodromi. Ovo je deo njihove privredne strategije, s ciljem dominiranja ključnim privrednim sektorima na Balkanu", ocenjuje Fadi Hakura, ekspert za proces evrointergacije Turske i član londonskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose (Politika, 24. 1. 2011). Tursko privredno prisustvo na Balkanu zasad je najizraženije u trgovinskoj sferi, gde dominira izvoz robe široke potrošnje, kao i na nivou maloprivredne saradnje, dok su zamašniji poduhvati još uglavnom u fazi najava, planova i obećanja, pri čemu političke konsideracije nisu za zanemarivanje.

Tako je, na primer, prema podacima iz Ministarstva finansija Turske, odredište najvažnijih direktnih turskih investicija na Balkanu BiH, dok je na poslednjem mestu Srbija. Trgovinska razmena između Ankare i Prištine se od 2008. (te godine je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost!) gotovo udvostručila, i od 90,8 miliona evra u 2008, porasla na 158,9 miliona evra u 2009. godini.

U Albaniji je Turska treći strani investitor, iza Italije i Grčke, dok je u BiH Turska četvrti investitor, iza Austrije, Slovenije i Nemačke. Sa Srbijom su tek potpisani određeni okvirni sporazumi, ali se veće investicije zasad samo najavljuju, pri čemu bi najvažnije trebalo da se usmere prema oblasti Sandžaka, u kojoj kompaktno živi većina muslimanske/bošnjačke manjine u Srbiji, a koja se graniči s Bosnom i Hercegovinom...

Nema sumnje da će, uz EU, koja uverljivo prednjači, Turska svojim ekonomskim potencijalom biti sve prisutnija i aktivnija na Balkanu, što je objektivno u interesu balkanskih privreda, pod uslovom da se u poslovima s turskim partnerima izbore za povoljne ili bar ravnopravne odnose, kako bi izbegle preteranu zavisnost od njih. Sve u svemu, privredna inicijativnost najracionalnija je i najpozitivnija dimenzija neoosmanističke strategije turske države.

U posete balkanskim prestonicama turski državnici po pravilu vode i reprezentativne skupine privrednika. Izraziti ekonomistički pragmatizam s kojim je turski premijer Erdogan nastupio prilikom posete Sarajevu (5-6. 4. 2010), gde je u Bošnjačkom institutu govorio o inicijativi Alijansa civilizacija, naveo je jednog lokalnog komentatora na zaključak da on, zapravo, "demonstrira samu srž kapitalizma, u kojem je sve tržišna roba ili sredstvo da se osvajaju nova i nova tržišta" (V. Bačanović, „Ličnost u fokusu - Re- ser Tayyip Erdogan", Dani, 8. 4. 2010). Već je bilo reči o tome da su pojedini analitičari skloni da pragmatizam a ne ideološko neoosmanističko jezgro, ocene kao glavno obeležje i pokretač probuđenog spoljnopolitičkog aktivizma Turske.

 

Islamska matrica

 

U neoosmanističku viziju poželjnog budućeg Balkana "u nastajanju", za koju je već istaknuto da ima sveobuhvatni i sveprožimajući civilizacijski, a nikako samo politički karakter, organski je ugrađena kulturna komponenta. Na njoj se i retorički nastojava, ali ne manje i praktično radi. U Turskoj se po raznim osnovama školuju i specijalizuju pripadnici muslimanskih zajednica s Balkana, dok je znatan broj turskih državljana rumelijskog porekla angažovan na različitim stručnim i intelektualnim poslovima vezanim na ovaj ili onaj način za Balkan. Neoosmanisti su izuzetno umešni i uspešni u ciljnom korišćenju specifičnim ljudskim resursima koje su im obezbedile „istorijska i geografska dubina" osmanske baštine, kao i noviji migracioni tokovi uslovljeni potresima na Balkanu. Od Turaka poreklom s Balkana i balkanskih muslimana koji se u Turskoj osposobljavaju za delatnosti u sferama nauke, informisanja i kulture, posredstvom veli- kog broja fondacija, instituta, centara, asocijacija i sličnih insgitucija za proučavanje Balkana promišljeno i dugoročno se stvara kadrovska baza za izvršavanje zadataka iz domena reafirmisanja sloja osmansko-orijentalnog nasleđa u savremenom kulturnom identitetu i senzibilitetu Balkanaca. Sistematski se radi na zaštiti i obnovi spomenika iz osmanskog doba, a preporučuje se i radikalna revizija uvreženih, pretežno negativnih istorijskih (prema neoosmanistima - neistoričnih i iskrivljenih) predstava o Osmanlijama kod nemuslimanskih naroda Balkana.

Uz nepromišljenu saradnju pojedinih lokalnih balkanskih vlasti, željnih promocije i materijalne dobiti, takvo relativizovanje smisla istorijskih događaja i uloga može ići do grotesknih razmera. Tako su, na primer, vlasti jedne niške opštine zamislile da, u saradnji s turskom ambasadom u Beogradu, na Čegru, simboličkom mestu stradanja srpskih ustanika u borbi s osmanlijskim trupama, koje podrazumeva i morbid- nu Ćele-kulu, podignu Srpsko-tursku kuću za junake (v. Politika, 27. 9. 2011). Teži se uspostavljanju nekakve zajedničke balkanske istorije i kulture, čija bi okosnica bio modernizovani hibridni model na pragu osmanskog sinkretizma, s dubinskom islamskom matricom. Stvaranje mreže islamskih (kulturnih) centara u balkanskim zemljama trebalo bi da posluži tom cilju.

Citirajmo, na kraju, još jednom Ahmeta Davutoglua: „Ne bi se smelo zaboraviti da je sudbina osmanske države zapečaćena na Balkanu. Turska koja ne bi bila u stanju da na Balkanu stvori zagranične zone uticaja, ne bi mogla uticati ni na šire međunarodne odnose, a ni na regionalne balanse" (Strategijska dubina, 322). Turska je odlučna da se na Balkanu, posle jednog veka, opet promeni pečat. Priprema se moderno dizajnirani, dopadljivi muhur.

 

Ambiciozni planovi

 

Na temelju prethodećeg razmatranja pojma neoosmanizma, istorijskog razvoja i mena neoosmanističkog ideološkog koncepta, zatim doktrine "strategijske dubine" kao njegovog najcelovitijeg i danas aktualnog izraza, a potom globalnih koordinata i regionalnih aspekata spoljnopolitičke operacionalizacije neoosmanističkog nastupanja Turske, moguće je izvesti nekoliko zaključaka i formulisati određene pretpostavke.

Pre svega, neoosmanizam je više od ideologije. On je filozofija istorije, civilizacijska paradigma i pogled na svet svojstven većini pripadnika savremene turske nacije, a osobito njenoj intelektualnoj eliti. Neoosmanizam je racionalizacija neprevladane imperijalne nostalgije jedne velike istorijske nacije nezadovoljne svojim položajem i ulogom u svetu. Kao takav, on je dubinska konstanta spoljne politike Turske, uprkos svim stvarnim i prividnim idejnim i političkim diskontinuitetima, uključujući i Ataturkovu radikalnu sekularističku revoluciju. Neoosmanizam ume da teče i kao ponornica.

Zahvaljujući bitno izmenjenoj međunarodnoj konstelaciji posle prestanka hladnog rata i raspada SSSR-a, Turskoj se otvorio prostor za znatno samostalnije osmišljavanje i realizovanje sopstvenih državno-nacionalnih interesa, što se ispoljilo i putem sve samosvesnijeg ispoljavanja u početku nedeklarisanih neoosmanističkih ambicija. Iako ishodi iz činjenica i mitova prošlosti, neoosmanizam je politički izrazito pragmatičan i proračunat, što u spoljnopolitičkoj operacionalizaciji dolazi do punog izražaja. Celovitu programsku doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski profesor, a od 2009. godine ministar inostranih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, u knjizi Strategijska dubina (2001). Ta doktrina se danas ukupnim državnim potencijalima Turske sistematično sprovodi u delo. Govoreći početkom januara 2011. godine na otvaranju redovne godišnje Ambasadorske konferencije MIP-a, Davutoglu je najavio da će Turska 2023. godine (na stogodišnjicu Republike) biti jedna od najvećih svetskih privrednih sila, s de- lotvornom regionalnom i globalnom ulogom (Visionary Diplomacy: Global and Regional Order from Turkey's Perspective, Ankara, 3. 1. 2011. Tekst se nalazi na zvanič- nom sajtu MIP-a Turske).

U sprovođenju spoljne politike zasnovane na načelima doktrine "strategijske dubine", koje je krajem prve decenije XXI veka ušlo u intenzivnu fazu, Turska nastoji da iskoristi sve komparativne prednosti svog geostrategijskog položaja, ekonomske moći, vojne snage i polivalentnog civilizacijskog identiteta. Ona želi da održi postojeća savezništva, ali i da uspostavi nova, kako bi u multipolarnom svetskom poretku koji se rađa obezbedila status uticajne makroregionalne sile i uvažavanog partnera glavnih centara odlučivanja na globalnom nivou. Turska u tom smislu na mnogim pravcima postiže konkretne rezultate i ostvaruje značajne prodore. Ipak, s obzirom na složenost okolnosti, izukrštanost interesa i neke transistorijske, relativno stabilne konfiguracije odnosa među narodima i državama, neoosmanistička politika Turske suočava se i s ozbiljnim teškoćama i ograničenjima koji proizlaze iz unutrašnje protivrečnosti njenih prioriteta. Naredne godine i decenije će pokazati ima li, objektivno, Turska "nosivosti" za sve ambiciozne planove čijem se ostvarivanju posvetila.

Na globalnom planu, za Tursku su najvažniji odnosi sa SAD, Rusijom, EU i Kinom, i u toj ravni spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" ulaže velike napore da ostvari i održi ravnotežu između novog prioriteta diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja simetrije u bilateralnoj saradnji sa svim važnim subjektima svetske politike, s jedne strane, i očuvanja tradicionalno privilegovanih partnerstava i savezništava, s druge strane, što se pokazuje kao krajnje težak i neizvestan zadatak.

Na regionalnim pravcima, prioriteti nove turske spoljne politike su Bliski istok, Kavkaz i Balkan, oblasti koje su tokom prošlosti duže ili kraće vreme bile u sastavu Osmanskog carstva. U vezi s regionalnom primenom principa doktrine "strategijske dubine", važno je shvatiti da Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske projekcije neke velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da realizuje svoje interese. Ako se oni mogu uklopiti u neki povoljni širi scenario, utoliko bolje, a ako ne, Turska neće prezati ni od razilaženja s planovima velikih, što se tokom poslednjih desetak godina u više navrata potvrdilo, posebno na Bliskom istoku. Turska može biti nečiji regionalni poverenik, ali nikada bezuslovni poslušnik. Neoosmanizam isključuje poslušništvo, ali se ne odriče svrsishodnog taktiziranja i korisnih kompromisa s najmoćnijima. Pri tome, zvanična Ankara ispoljava izoštreni smisao za odvajanje bitnog od nebitnog.

 

Pijemont "balkanske unije"

 

Neoosmanisti Balkan doživljavaju kao istorijsko tle u koje su usađeni koreni turskog evropstva, a za neke je osmanska Rumelija, a ne daleka Azija ili Anadolija, istinska kolevka turskog civilizacijskog identiteta. Zato mu poklanjaju naročitu pažnju. Muslimanske zajednice na Balkanu, a u prvom redu Albanci i Bošnjaci, glavni su oslonac turskog angažovanja u ovom kompleksnom regionu, i Ankara otvoreno nastupa kao njihov saveznik i advokat. Jugoslovenska kriza, sukobi na bivšem jugoslovenskom prostoru i konačna dezintegracija federacije stvorili su pogodne uslove za ubacivanje i neoosmanistički razmah turske politike, kako u sklopu delovanja međunarodne zajednice, tako i samostalno. Mehanizmom bilateralnih, trilateralnih i multilateralnih diplomatskih inicijativa u kojima posreduje, turska diplomatija želi da se nametne i dokaže kao najautoritativniji i najefikasniji faktor ostvarivanja pomirenja, stabilnosti i prosperitega u regionu, za region, ali i za Evropu. Ima, međutim, osnovanih razloga za pretpostavku da je to okupljanje država zapadnog Balkana radi ubrzavanja njihove evrointegracije, kojoj i sama zvanično teži, a što se ističe kao glavni motiv sadašnjeg pojačanog aktivizma Turske, dugoročno zapravo smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve "balkanske unije" koja bi mogla, ali i ne bi morala da se priključi Evropskoj uniji, dok bi se članstvo u NATO-paktu podrazumevalo. Pijemont takve "balkanske unije" bila bi, naravno, Turska. Konkretna postignuća Ankare na ovom planu i dalje su srazmerno skromna, iako bi se manifestaciono, po spoljnim efektima, mogla doživeti kao značajna. Najbitniji ograničavajući faktor jesu upravo neoosmanistička ideologija, simbolika i retorika, praćene dosledno pristrasnim, suštinski promuslimanskim postavljanjem u složenim balkanskim prilikama i neprilikama.

Turska je država objektivno takve snage i značaja, pogotovo u regionalnim razmerama, da se bez njenog učešća i konstruktivne saradnje s njom ne mogu ostvariti trajna stabilnost i razvoj Balkana, pogotovo u široko shvaćenoj ekonomskoj, ali i političkoj sferi. Radi ravnopravnog ostvarivanja sopstvenih državnonacionalnih interesa, partneri Turske na Balkanu morali bi, međutim, adekvatno i dosledno uzimati u obzir i neoosmanističku prirodu motiva i ciljeva naglašenog turskog zanimanja za region koji je u očima  savremenog Turčina i danas pre svega Rumelija.

Neoosmanizam nije, sam po sebi, ni dobar ni loš. S aspekta istorijske logike i "utilitarne etike" (S. Stojanović), moglo bi se čak reći i da je legitiman. Preporučljivo je, kad se o njemu govori i piše, izbegavati pozitivne ili negativne vrednosne sudove, a pogotovo predrasude. Podjednako je nepreporučljivo i izbegavati suočavanje s činjenicom da on postoji i "politički korektno" ga prepuštati predelima ignorantskog prećutkivanja ili saučesničkog podrazumevanja. Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko više danas nema pravo. Jer, već sutra može biti kasno za učenje.

                                                  Kraj