Osmatračnica

 

Dr Adrian Kaljosi nije izvršio samoubistvo, njega su ubili

 

Živeo je van svog vremena

 

Albanskog naučnika dr Ardian Kljosia poznavao sam lično. Štaviše, još od prvog našeg susreta, smatrao sam ga kao jednog od onih Albanaca koji me razumeju i podržavaju u nastojanjima i mojoj borbi za slobodu i demokratiju, za naučnu istinu u vezi svega, znači i u vezi porekla Albanaca. Bio sam siguran da imam posla sa jednim konstruktivnim građaninom

 

Piše: dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

 

Još nisam bio izašao iz zloglasnog zatvora Burelji, kako se već zna, Ismail Kadare poče njegove napade protiv mene. Čim sam izašao, primetih da me preko lista Tirane SINDIKALISTI Ardian Kljosi uzeo u odbranu od Kadarea i albanske bagre, koja se instruirala i huškala protiv mene koliko od albanskog SIGURIMI-a toliko i od jugoslovenske UDB-e. Potražio sam ga odmah da mu se zahvalim. Sreli smo se i pili kavu u jednom bar-bifeu u centra Tirane, gde smo čitav sat razgovarali u vezi aktuelnih problema Albanije, slobodno, kao da smo se poznavali od pre ko zna koliko vremena.

Primetih da on, iako sin jednog enverovskog eks-ministra, nije imao u sebi apsolutno ništa enverovskog, što me bezmerno obradovalo, jer i među najobičnijim Albancima, koji kao Ardian nisu poznavali zatvor i interniranje (znači – nisu bili pogođeni!), tih dana je bilo teško da sretneš antienverovca. Ali me više obradovala činjenica što on, u tom razgovoru sa mnom, nije demostrirao niti kakav nacionalizam, ne samo ekstremni, već ni najobičniji, iako je mislio za mene da sam Albanac i još ništa nije znao o tome da su me Enverovci na živo odrali, tamo – u Zatvor Bureli, da bi mi ko zna u kom kolenu našli koju albansku čapru.

Za obostranu nesreću, posle nekoliko nedelja, ja sam se udaljio iz Albanije u Švajcarsku, dok mi je SIGURIMI, preko svojih ljudi, ukrao blok mojih beležaka, gde sam imao adresu Ardiana. Tako, za jedno vreme, naša veza je prekinuta.

I pored toga, Ardian je sledio moje stvaranje, posebno ono naučno, koje sam razvio iz emigracije u Švajcarskoj preko revije YLBERI i mojih privatnih izdanja. Tako, čim sam objavio moju knjigu ILIRËT DHE SHQIPTARËT (ILIRI I ALBANCI, Ženeva 1993.), sred Tirane, preko časopisa PËRPJEKJA,što je dalo pozitivan odjek mojim albanološkim tezama, evidentirajući činjenicu da, govoriti protiv službene verzije porekla Albanaca od Ilira, značilo je provocirati Albance da te nazovu antialbancem.

Čim sam počeo da posećujem Albaniju, sada pod zaštitom švajcarskih vlasti, koje su mi dale status političkog emigranta, ponovo sam uspostavio vezu sa Ardianom, koji je u međuvremenu pročitao i moju knjigu PRAVO LICE ISMAILA KADARE, gde sam ga citirao, pa i branio od napada agenta SIGURIMI-a.

U međuvremenu, zamoljen od pesnika i publiciste Makedonca Vitomir Dolinski, učinih sve što sam mogao da ih povežem, jer je Dolinski želeo da učini jednan dugi intervju, kao onaj što je uradio samnom u skopskom listu VEST.

Naš poslednji susret imali smo negde 2009.godine, pored veštačkog jezera Tirane, gde je došao kolima i u pratnji jedne od njegovih kćerki. Ovom sam mu prilikom poklonio jednu od mojih knjiga, koje sam upravo tih dana obavio.

 

 Trijumf nade

 

Ardian Kljosi se rodio u Tirani, 9.jula 1957. godine, upravo u ono vreme kad su mene provocirali u Skoplje ljudi UDB-e, koja se pripremala da me uhapsi. Kako rekoh, otac Ardiana je eks-ministar pravde Bilbil Klosi, dok mu je majka – Jolanda – kćerka poznatog albanologa prof. dr Aleksandra Džuvani-a.

Školovao se u Tirani, gde je i diplomirao godine 1981, na Fakultetu jezika i književnosti, upravo na onoj grani gde sam se i ja diplomirao po drugi put, skoro 15 godina pre njega. Godine 1990, znači – pre mog izlaska iz Zatvora Burelji, doktorirao je u Innsbruck, Nemačka, ali mu Kadare ne priznaje zvanje doktora nauka, pošto je u komisiji, pred kojom je Ardian branio doktorat, bio i jedan jugoslovenski profesor.

Godine 1990-1993. Ardian je aktivno učestvovao u studentskom pokretu protiv monističke socijal-fašističke diktature Envera Hodže i njegove klike, za što je bio prinuđen da emigrira na Zapad. Tako, više godina od 1993. do 1998. Ardian je živeo u Nemačkoj.

Godine 1998. njemu je ponuđen položaj šefa Katedre Albanologije na Universitetu u Münhenu. Dok je spremao dokumenta, neočekivano mu dolazi iz Albanije poziv da uzme u svoje ruke upravu Radio-Televizije Albanije (RTVA). Ne shvatajući trik ovog poziva, on se vraća u Tiranu, gde su mu prividno poverili položaj opšteg direktora RTVA.

Još na samom početku posla on je shvatio da su mu taj položaj poverili pod uslovom da on nastavi politiku onih koji su bili na vlasti i upravljali Albanijom, a sa jednom platformom tobože zapadnjačkom, ali u stvari ni zapadnjačkom (nacionalističkom), niti istočnom (socijalističkom). Shvatio je ovo, ali još uvek nije shvatio  ko su oni koji vladaju Albanijom i kakve ciljeve imaju sa njim i sa albanskim narodom. On je nastavio da gaji iluzije jedne zapadnjačke demokratije.

Upravo tih dana ja sam bio objavio u Italiji moju drugu zbirku pesama na albanskom jeziku TRIJUMF NADE i, pozvan od mojih albanskih prijatelja, stigoh u Tirani da joj učinim promociju. RTVA nije dala za ovu promociju ni najkraću vest. Kad sam upitao Ardiana kako je moguće ovo, reče mi: „Profesore, u RTVA imam ključeve od pojate, jer drugi s njom upravljaju!“ Znači, izgleda da je počeo da upoznaje Albaniju onako kakva je.

 

Nepoželjan

 

Njegovi biografi sada su počeli da ističu da je Ardian bio „nepoželjan za lobi dosta snažan unutar RTVA, lobi povezan usko i sa vlastima vremena. U ovim uslovima, intelektualac koji je došao iz Nemačke nije stigao da ostvari san i misiju za jednu javnu i modernu radio-televiziju“.

Tako, posle nekoliko meseci, u martu 1999, upravo kada su snage NATO pakta počele napad na Srbiju podržavajući albanske teroriste Kosmeta, Adrian je udaljen sa tog položaja, sigurno kao nepoželjan za one koji su naoružavali ove teroriste, vežbali ih u Albaniji i prebacivali ilegalno u Srbiju, da tamo čine zločine, ubijaju i destabiliziraju zemlju, te da tako otvore put međunarodnom žandaru da uspostavi na teritoriji Srbije svoj BONDSTIL.

Povodom odstranjenja sa položaja u RTVA, Ardian je dao jednu javnu deklaraciju, kojom je denoncirao političke ličnosti, koje ne samo što mu nisu dozvoljavale da radi, već nisu bile ni zainteresirane za jednu albansku savremenu, demokratsku Radio-televiziju, nezavisnu i javnu. Oni koji su ga pozvali sa obećanjem "da učine Albaniju“, napustiše ga u vremenu manjem od godinu dana.

Pre Ardiana, još 1992, i mene su bili pozvali, lično predsednik vlade Fatos Nano, ali ja ne ugriznuh taj mamac, ne odoh za Tiranu: ostao sam u Ženevi i prihvatio dužnost direktora revije YLBERI. Kao Ardiana Enverovci, maskirani kao demokrati, tako su i mene Titoisti, isto tako maskirani kao demokrati, posle nekoliko godina pozvaše me u Beograd. Imajući sada i iskustvo Ardiana, ja se nisam odazvao ni pozivu ovih. Kad su me pozvali u Tiranu, jedan dopisnik lista RD, glavni organ štampe „demokratije“, postavi pitanje preko tog lista: „Zašto poziva Fatos Nano Kaplana? Da bi ga motao ulicama Tirane bez stana, posla i hleba?!“

 

 

Intelektualac evropskog formata

 

Ardian je objavio na svom albanskom jeziku nekoliko knjiga, ali i nemačkom, kojim je vlado odlično. Evo naslovi nekih njegovih knjiga, objavljene na albanski jezik: RELEKSIONE (1991), ALBANIJA NASILNO BUĐENJE (1993), QUO VADIS ALBANIJO (1997), ALBANIJA ŠTO MOŽE DA BUDE (1993), KNJIGA ZA TRAGEDIJU GRDECA i druge. Na nemački jezik objavio je: ALBANSKO PREŽIVLJAVANJE (1993) i LAGENSCHEIDT HANDWÖRTER BUCH ALBANICH (REČNIK NEMAČKO-ALBANSKI, 2000). Bavio se i prevođenjem sa nemačkog na albanski umetničke proze (Kafka), ali naročito je prevodio naučnu literaturu iz oblasti albanologije. Posebne zasluge ima za objavljivanje dela raznih autora, specijalno dr Martin Camaj, diplomiran na Beogradskom universitetu i afirmiran u Srbiji kao pesnik.

Po raznim organima štampe, na albanskom i nemačkom jeziku, ostali su mu objavljeni mnogi dopisi, eseji, reportaže, pripovetke, studije, koje treba sabrati i objaviti u posebna izdanja. Sigurno da ima i još neobjavljenih rukopisa, po fijokama redaksija, ili u stanu. Svi priznaju da je Ardian bio intelektualac evropskog formata, što nam pre svega potvrđuju njegova dela, ali i saradnja, druženje i prijateljstvo sa istaknutim ličnostima kao Peter Bartl (Münih), Wilfried Fiedler (čuveni leksikolog), Srpkinja Vera (udova dr. Camaj), Švajcarac Oliver Jens Schmitt (profesor na Universitetu u Beču) i drugi.

Ardian je bio oženjen sa nemačkom fotografkinjom Jutta Benzenberg, kojom ima dvije kćerke.

 

Dana 26. aprila 2012, albanska medija dale su vest da je dr Ardian Klosi učinio samoubustvo u svom stanu u Tirani, u otsustvu supruge, koja je u to vreme bila u Nemačkoj, upravo kao Fićreta Šehu, koja je isto tako bila van Albanije, kad je njen suprug, presednik vlade Mehmed Šehu, učinio "samoubistvo“ u svom stanu.

Dr Ardian Klosi je ličnost albanske nauke, književnosti i publicistike, kao i društveno-politički aktivista, koji se nije mirio ni sa „levičarima“ Fatosa Nano niti sa „desničarima“ Sali Beriše. On nije bio ni scentrista, jer centrizam u Albaniji ne postoji. Ardian Klosi je bio disident, koji je nastojao da se sporazume i sa "levičarima“ i sa "desničarima“, za jednu stvarno demokratsku Albaniju, radikalno demokratsku, slobodnu i nezavisnu.

 

Izdajnik antialbanac

 

Kao naučnik, albanolog, on se odmah ubedi da moje albanološke teze pretstavljaju stvarnu, neosporivu načnu istinu o poreklu Albanaca i da je ova istina u interesu i dobru samih Albanaca, jer prekida put domaćoj i stranoj buržuaziji za njihovo iskorišćavanje kao topovsko meso. Zato ih je i prigrlio. Njegovom prudentnošcu i sasvim taktično, on poče da ih širi sred Tirane, usmeno i pismeno.

U ovim okvirima on preuze prevod sa nemačkog i obavljivanje na albanski jezik onih autora koji pretstavljaju naučnu istinu o Albancima, kao što su Georg Stadtmüler (1909-1985), Oliver Jens Schmitt i drugi. Polako on je to učinio za sebe, intelektualce i istoričare Tirane, posebno novog pokolenja. Uspeo je da stvori i prvu grupu albanskih intelektualaca koji su javno izjavili da se ne slažu sa falsifikovanom istorijom albanskog naroda, gde se ovi pretstavljaju kao autohtoni, Iliri, pa i kao Pelazgi.

Govorilo se i pisalo da sam ovu grupu formirao ja, ali ovo nije istina, jer ja dan danas veći deo ovih albanskih naučnika ne poznajem lično. Koliko za primer spominjem Ardian Vehbiu, Piro Miša, Sokrat Dhimo, Arben Kallamata i druge. Činjenica je neosporna da su moja živa reč u kontaktu sa Albancima, konkretno sa Fatosom Ljubonja, i posebno moje studije, koje sam o tom problemu već obavio, učinile svoje kako kod ovih, tako i po svetu, kod nealbanaca.

Ovo njegovo stvaranje i delovanje pade odmah u oči Enverovaca "internacionalista“ i nacionalista "demokrata“, sa kojima je debatirao više puta, posebno oralno, braneći moje teze, koje više nisu bile samo moje, već i njegove, iako su ih pomenuti Albanci proglasili za "crne teze“, pa su bili počeli i moje sataniziranje i pretstavljanje preko medija crnijeg od crnog đavola. Obe strane, Enverovci i nacionalisti pozvaše Ardiana da se mani toga, da prekine sa tim stavom.

Pošto im se nije povinuo, počeše napadi i protiv njega, usmeno i preko medija, klevetama, intrigama, falsifikatima i najprljavijim rečima, sa psovkama od uličara. Osudiše ga i za oca, nazvaše ga izdajnikom i antialbancem, koji se stavio i u službi Srba. Nazvaše ga i cinikom, rafiniranim, štaviše i bastardom i monstruumom.

Sada i sami Albanci priznaju javno, preko medija, da su "potstakli mržnju naroda protiv njega“, da su ga gledali "kao neprijatelja“. Kao neprijatelja su ga i tretirali. Pošto su ga pozvali u Albaniju, tobože da upravlja RTVA (u stvari da ne bi uzeo položaj šefa Katedre za Albanologiju na Universitetu u Münihu, gde bi on razvio njegovu albanološku aktivnost!), on je otpušten sa posla ne napunivši na toj dužnosti ni godinu. A pošto je našao posao u nemačko-albanskom društvu „Robert Schwartz“, u januaru ove godine (2012.) ponovo su intervenirali, pa i ovde ga otpuštaju sa posla, onako kako su to otpuštali sa posla i druge, koji su se usudili da kažu i samo pola pozitivne reči za mene i moje stvaranje, za moje albanološke teze.

 

 

Pokoji Albanac, u pola glasa i ne imenujući naučno stvaranje, priznaje da je "Ardian Kljosi razvio jednu naučnu delatnost koja u Albaniji nije perceptirana kako treba...“ Svi su drugi učinili sve da i ne spomenu tu delatnost, koja je ne samo za njega, već i za albanski narod bila od najglavnijih i najvažnijih, od najaktuelnijih. Štoviše, da bi zapepelili oči narodu i da bi maskirali njegovo persekutiranje, Enverovci pišu: "U Albaniji često su denigrirali Ardianu Kljosi kulturnu i građansku ljubav...On je glavni pretstavnik pokreta albanskih ambientalista". A u nastavku: "bio je protiv razaranja šuma...protiv uvoza đubreta“!!!

Kako vidite, nigde ne kažu da je bio protiv falsifikovanja istorije albanskog naroda, protiv huškanja Albanaca tom istorijom i tom mržnjom prema susednim i najudaljenijim narodima. Zaštita šuma i zabrana uvoza đubreta ispada da su bili njegova glavna preokupacija i njegove glavne zasluge, za što će ga oplakati - krokodilskim suzama. Sa ciljem denigracije od istine oni pišu:"sa medievalnim napisima sensibilizirao je javno mnenje“. Prave se kao da ne znaju da je prevod i objavljivanje naučnog dela SKENDERBEG švajcarskog albanologa Olivera Schmitta, koji je dokumentirao da je Skenderbeg bio po nacionalnosti Srbin, učinio pre godinu dana da ovi Albanci polude.

Istina je da je on sensibilizirao albansko javno mnenje, ali ne šumama i đubretom. On je sensibilizirao Albance naučnom istinom za njihovo neilirsko poreklo, kao i za nealbansko poreklo glavnih ličnosti albanske istorije, koji – po svom nacionalnom poreklu, nisu bili Albanci, nego Srbi, pripadnici ove nacije, koju Albanci, indoktrinirani od Kadarea i njegovih kolega, slepo mrze, pa je ne mogu ni zamisliti.

Jedan drugi piše: „On je bio patriota koji je voleo svoju zemlju, kulturu, jezik i albansku istoriju – ali ne u nacional-stalinističkoj verziji, koju dan danas, deo starih elita, drži visoko kao neprogutano nasljedstvo“.

 

 

A koja je ova "nacional-stalinistička“ verzija albanske istorije?! Zar nije službena enverovska verzija, kojom doje i kljukaju decu od majčije sise, preko škole i društva, preko svih vrsta napisa, medija i organizacija, do ispita i za najnižu diplomu osnovnog obrazovanja?!

Uzgred budi rečeno, nije Stalin taj koji im je nametnuo tu falsifikovanu istoriju. Naprotiv, on je bio protiv te verzije. Ali Albanci svako zlo tovare tuđincima, pa ovako, indirektno brane njihovog monstruuma Envera Hodžu, čime nam dokazuju ko su, da su protiv komunizma, ali ne i protiv enverizma.

Do kada ćete, o Albanci, da nastavljate sa ovom vašom hipokrizijom?!

Da bi maskirali istinu, njihovu mržnju i kriminalni tretman koji su učinili Doktoru Kljosi, oni pišu i priznaju i ovo: „Istraživanja njegova na polju balkanologije i albanologije imaju trajnu vrednost“. Znači opet – ne imenuju ta istraživanja, ma da mi, koji se bavimo albanologijom i poznajemo Doktora Kljosi, znamo sasvim dobro da se tiču porekla Albanaca. Za njih je važno da se to ne sazma od mase Albanaca, posebno ne od njih samih, njihovom firmom.

Od posebne važnosti je njihovo priznanje da naučne konstatacije da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri imaju trajnu vrednost, čime se potvrđuje ono što sam ja od vremena dokazao, da ovi Albanci znaju sasvim dobro svoje neilirsko poreklo, ali se prave kao da to ne znaju, a u službi svojih političkih ciljeva i kriminalnih stremljenja.

Pa zar nemamo ovde posla sa jednom hipokrizijom i destiliranim cinizmom, sa bastardima i monstruumima?! I ovi ciničari, bastardi i monstruumi, svojim bezobrazlukom i dokumentiranom hipokrizijom još od vremena Mule (Envera Hodže), nazvali su nam Doktora Kljosi cinikom, bastardom i monstruumom!

Ali Doktor Kljosi je imao i jedan drugi veliki "greh“: On je bio za severni, tzv. geginski dijalekat albansog jezka, dok su Enverovci, kako se zna, za južni, toskinski dijalekat. Znači, kako vidite, on je imao sva zla i sve grehove ovog Kaplana, koga Albanci smatraju za glavnog savremenog pretstavnika geginskog dijalekta, pa su i jezik njegovog romana IZDAJA (Tirana, 1965) tražili za službeni, nacionalni jezik albanskog naroda, jedan od razloga mog hapšenja tamo.

I pored ovoga činjenica je neosporna da se Doktor Kljosi nije persekutirao i proganjao, nije se satanizirao do tog stepena gde je stiglo to persekutiranje, proganjanje i sataniziranje ovog crnog Kaplana.

Dovoljno je da vidite knjigu-paskvilu od 264 stranica POLEMIKË lidhur me falsifikimet shkencore kundra shqiptarëve të Kapllan Buroviqit (POLEMIKA u vezi naučnih falsifikata protiv Albanaca Kaplana Burovića, Shkoder 2011), koju je albanska mafija objavila imenom dvojnog agenta (UDB-se i SIGURIMI-a!) Bahri Brisku. Jednu takvu knjigu oni još nisu objavili protiv doktora Kljosi. Dok protiv crnog Kaplana su objavili ne samo tu knjigu, već i još 50 drugih knjiga, i – preko njih – desetine kilometarskih "studija“, koje su objavljene u produžetku od 8 ili 10 brojeva enverosvskih listova, posebno na Internetu, stotinama članaka i hiljadama replika i "komentara“, ne samo na albanskom jeziku, već i na stranim jezicima, gde god su videli da prihvataju moje albanološke teze. I uvek – više sa pseudonimom negoli pravim imenom.

 

Izolacija

 

Ako pročitate i samo izdanje POLEMIKA, najprljavija i najmonstruoznija paskvila koja je do danas napisana na svetu, videćete odmah da su oni imali za cilj da Kaplanu učine psihološku obradu, da ga izoliraju (i od njegove dece!), da bi se osetio napuštenim, usamljenim, da bi ga depersonalizirali i provocirali depresiju, da bi ga uvredili i ponizili do tog stepena, kako bi se dezikvilibrirao i umno pomahnitao, pa i doveo do zaključka da mu više život ne treba ni za što i da – sledstveno - treba da izvrši samoubistvo.

Ali Kaplan bi sa velikim životnim iskustvom, kaljen na nakovnju savremene revolucije, zato i odoli toj monstruoznoj provokaciji i knjigu-paskvilu im vrati kao bumerang. Imate je objavljenu sa naslovom TUŽBA – PROTIV KOGA?, Ulcinj, 2012.

Tako knjiga-pasvila POLEMIKA, iako je adresirana na ime Kaplana, ona svedoči i za Ardiana. Iako ne u ovom stepenu, istu ovu psihološku kriminalnu obradu oni su izvršili i nad doktorom Adrianu Kljosi, koji nije imao ni moje formiranje, ni moje iskustvo, ni moje strpljenje, pa ni moje kaljenje u revolucionarnom duhu. Stoga i nije izdržao, nije istrajao, nije opstojao kako sam to opstao i stojim ja. Tako, ako nisu uspeli kod mene, oni su uspeli kod doktora Kljosi, koji sigurno nije prvi, a neće biti ni posljednji.

Jedan komentator njegove smrti piše: „Osetio se napuštenim i u toj napuštenosti, uvređen“.

Znači, dr Ardian Kljosi nije izvršio samoubistvo. Njega su ubili!

A ovo nam dokazuju i suze albanskih krokodila, koje su prolivene preko svih medija. Vidite bezbrojne članke i člančiće, koji su napisani preporukom i objavljeni povodom smrti doktora Kljosi! Svi su napisani od Enverovaca. Nijedan od nas, njegovih drugova i suboraca za stvar slobode i demokratije, za stvar naučne istine, jer nama Beriševa "demokratija“ ne dozvoljava ni da demantiramo falsifikate, koji se čine protiv nas, kamoli i da kažemo našu reč za ma koga i za ma što!

 

Maskiranje istine

 

Za Ardiana pišu: "publicista, literarni analista, prevodilac“!!! Nigde – albanolog i naučnik. Svugde –  p u b l i c i s t a! Pa i laž: "toliko patriota, koliko i kozmopolita“! Da je bio patriota nema sumnje, ali ne i kozmopolita! Da je bio kozmopolita, ne bi se zauzeo otkrićem naučne istine za poreklo svoje albanske nacije, ne bi se suprotstavio zvaničnom stavu, ili – kako kaže jedan: "izabrao bi plićake, konformistička strujanja, optimističke horove“.

Negiranje njegove ličnosti i – tamo gde mu je ne mogu negirati – minimiziranje, jeste flagrantno sa članka u članak, koji su i objavljeni neobično mnogo, kao za nijednu drugu ličnost, a sa ciljem da se maskira istina. Svi udarajući u doboše da je tobože izvršio  s a m o u b i s t v o. Ova angažiranost, nevrastična preokupacija, pada jasno u oči.

Čim bude prošla vreva i posmrtna atmosvera, videćete, opet će ga nazvati bastardom i monstruumom. Moguće upravo ovi, koji nam ga oplakaše – krokodilskim suzama.

Ali vidite kako objašnjavaju "samoubistvo“. Oni kažu da je doktor Kljosi učinio samoubistvo jer nije odoljeo:

1) Smrt majke,

2) Otpuštanje sa posla,

3) Privatnim porodični problemi.

Niko ne spominje kriminalni tretman, uvrede i poniženja, stavljanje u psihološku obradu da bi izvršio samubistvo. Štoviše, pokoji od ovih cinika dodaje i ovo: "nije živeo sa vremenom“.

Smrt majke ne vodi u samoubistvo čoveka od 55 godini, sa ženom i decom, preko svega i visoki intelektualac, ateiste. Ni otpuštanje sa posla, koji mu je učinjen u januaru ove godine, nije mogao da ga odvede u samoubistvo, jer je imao prijatelja i drugova u Nemačkoj, koji bi mu odmah našli posla i sredstava za život.

Što se tiče porodičnih problema, od oproštajnog pisma, koje je ostavio supruzi, ne vidimo da je imao kakav problem. Evo kako piše Ardian tamo: "Proveli smo jako dobro. Ja ne mogu više da nastavim...“

Znači, sve su laži, koje imaju isti cilj: maskiranje istine da je dr Ardian Kljosi ubijen od enverističke mafije, koja je proganjala i proganja sve nas koji se nismo slomili i nismo se stavili u njenoj službi. Ovo je počelo da se shvaća i od najobičnijih Albanaca. Jedan od njh piše: „Njega je ubilo društvo i mediokriteti albanske politike“.

U listu Tirane TEMA, naslov jednog dopisa je: "Krivicu za samoubistvo Kljosia snosi Jozefina Topali“ – presednik albanskog parlamenta.

Naučnik i albanolog dr Ardian Kljosi bio je jedan od najvećih savremenih albanskih intelektualaca, kako su ga nazvali oni koji su ga lično poznavali: "bio je biblioteka i aleksandrijska gorostasna akademija“, koji se borio za naučnu istinu u vezi porekla albanaca, za jednu novu Albaniju, bez falsifikovanja istorije, bez eksploatatora i ekploatisanih. U istoriji albanskog naroda, u kulturi i nauci Albanije, on će ostati i spominjaće se kao jedno najbolje i najsmelije pero svog vremena. Zato za njega imaju i imaće poštovanje ne samo pošteni i principijelni Albanci, već i nealbanci, na poseban način susedni narodi, koje je on poštovao kao konstruktivan građanin ovoga sveta.

Samoubistvo svakog čoveka je protestiranje protiv ambijenta gde je živeo. Samoubistvo intelektualaca, posebno kalibra dr Ardiana Kljosi, jeste protestiranje protiv postojećeg društva, protiv društveno-političkog ustrojstva zemlje, koje ga primoralo da učini to. Ovo je najviše i najsublimno protestiranje, najjasnije i najneoporecivo. Negirati ovo znači biti u službi onih koji su ga ubili.