Kontranapad

U senci režiranih i  nedemokratskih izbora u Fudbalskom savezu Srbije

Arpad brani Vojvodinu

Oni koji upravljaju sportom, bahato omalovažavaju, paušalno kritikuju i nipodaštavaju kritičare njihovih zlodela i zločina. Ili, pametno ćute, ignorišu i podsmevaju se porukama koje im se i na njihov račun upućuju. Tako se ponašaju oni čiji um i pogled ne mogu da provire iznad poklopca kanalizacionog šahta

Miroslav Vislavski

Zašto nam je fudbal i sport u velikoj meri u problemima, blatu, žabokrečini? Nemamo sistem niti valjane zakone, materijalna osnova nam je desetkovana, status sporta i njegovih asocijacija Zakon o sportu nije rešio na valjan način, moral nam je u bunaru... Fudbal posebno, a u velikoj meri ostale sportske grane vode prevejani, nesposobni, kompromitovani, nemoralni likovi. Potisnuti stručni, kredibilni, čestiti kadrovi nemaju smelosti ili procenjuju besmislenim da se upuštaju u borbu za nešto što je odavno izgubljeno. Ovako se najčešće konstatacije i kvalifikuje situacija u našem sportu po kuloarskim razgovorima slobodnih i smelih ljudi koji prepoznaju bolesti i mulj u našem sportu, fudbalu posebno. Međutim, takvi nemaju mogućnost da o tome govore u institucijama sporta i (ne)sistema ili u medijima. Gde smo i dokle ćemo to da trpimo kao ljudi?

 Umesto da institucije tragaju i proveravaju navode o kojima piše recimo, Tabloid i Milovan Brkić i da pokreću mere u skladu sa Zakonom protiv baraba i bitangi koje razotkrivaju tekstovi "ludih" ili "nenormalnih", one dozvoljavaju raznim prevarantima, lopovima, kriminalcima, političkom i poslovnom polusvetu da gone Milovana Brkića ili novinare Tabloida! Ako ih sudski ne tereti, sadšnja "elita" i "establišment" su još beskrupulozniji i bezobzirniji u svojim pritiscima na novinare i medije. Zastrašuju, prete ili proganjaju... Kao da Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović, Milinko Pantić sa Neba ne opominju. Biće da njihove sudbine nisu opomena ni jednoj vlasti u Srbiji. Nisu sve dokle god se ne pronađu, uhapse i kazne zločinci! Ova zemlja sa kvazi institucijama i kadrovima koji njome upravljaju, kao da ne želi da pronađe ubice i nalogodavce njihove likvidacije. Na taj način država kao da poručuje svom ološu i propalitetu da udara slobodno i još više po ostatku normalnih i dostojanstvenih ljudi i novinara!

Imao sam lična iskustva kako izgleda biti na meti kriminogenih likova i raznih silnika. U svojstvu direktora FK Vojvodina 2001 sam bio nezakonito smenjen i proganjan od jedne bitange koja je ušla sa poplavom polusveta u srpski fudbal. Bio je to lik kome su demokratske protuve u procesu pljačke društvene imovine, poklonili tri šećerane za po tri evra, posle čega mu je pridodat nadimak "Srpski kralj šećera". Ta bitanga je u to vreme i razume se kasnije otimala sve što mu se učinilo primamljivim. Otimala je i ćerke svojih poznanika kojima je mogao biti otac, ne razmišljajući da je u nevreme sejao za sobom pa i on ima decu. Ali nema dušu, pa o takvoj situaciji izgleda ne razmišlja. U tom halapljivom otimanju, jedno vreme je polagao pravo na FK Vojvodina i sa te pozicije, drznula se ta bitanga da mi preti rečima: Vislavski slomiću ti noge i ruke, iseliću te iz Novog Sada, ubiću te!

Dva meseca nakon te pretnje preko svog i kumovskog kompanjona Nenada Opačića, poslao je trojicu bandita da mi miniraju promociju knjige Velika zabuna. Oni su u akciji zastrašivanja, uništili opremu vrednu 18.000 maraka(!), ali nisu uspeli da rasteraju preko 250 učesnika promocije. Taj skandal je prošao pored vlasti iako je javnost o tome brujala. Gluvi i slepi na to dešavanje su bili Kostićev kum Nenad Čanak, Branislav Pomoriški, tadašnji predsednik Izvršnog odbora Grada, Snežana Stojačić Lakićević, tadašnja Pokrajinski sekretar za sport. Od velike afere i ograđivanja pomenutih od "slučaja za koji nisu nadležni", nije bilo ništa.

U pravednom pravosuđu, nisam imao prava na naknadu za pretrpljenu duševnu bol, "novi vojvodinaši" su me optuživali zašto sam se sudio sa mojim (njihovim) klubom svrstavši me među koristoljupce i interesdžije. Bitangu i ostale počinioce zlodela, nisu pominjali jer je on, Bože moj štitio interes njihovog Kluba! Od koga? Od mene i sličnih koji su taj klub negovali decenijama i stvorili ga institucijom? Neka im, ali neka im i svi oni koji su sa pomenutom bitangom i njegovim sledbenicima preuzeli ili oteli Klub od koga je ostalo samo ime.

Busanje u prsa sadašnjih da je Vojvodina institucija, delimično je tačno i prihvatljivo. Zbog toga što je taj subjektivitet sticala od 1914. godine pa sve do "godina demokratije" kada je početkom novog milenijuma napravljen prekid sa kontinuitetom slobodnog društva, a reformatorsko pljačkaška garnitura ubačenih špijuna otela Srbiju od lakovernih građana koji danas plaćaju cehove njihovih zasluga u "oslobađanju države"!

Prisećam se mojih iskustava nakon jedanaest godina, jer sam ovih dana doživeo novo iznenađenje iz mog nekadašnjeg, a danas njihovog Kluba.

Nakon teksta koji je objavio Tabloid, a potpisao kolega Arpad Nađ pod naslovom:

 "...Umiranje svakog dana uz Kan Kana", pozvao me je izvesni Milan Čabrić, koji se predstavlja da je jedan od direktora u Fudbalskom klubu Vojvodina. Pitao me je: Imate li veze sa tekstom iz Tabloida? Da, odgovorio sam naglasivši da svaki tekst potpisujem imenom i prezimenom, uz fotografiju koja prati moje tekstove od kada pišem za Tabloid! Na to je Vojvodinin direktor bio određeniji: Ma ne pitam za te tekstove, već onaj koji je potpisao Arpad Nađ! Ko je to, poznajete li ga, postoji li on... usledila je bujica pitanja. Pošto nemam običaj da odlazim u Tabloid nisam sreo kolegu Nađa. Znam ga samo po tekstovima u kojima brani Vojvodinu poput Valtera iz Sarajeva. Zato sam direktora Čabrića uputio na Redakciju i Glavnog i odgovornog urednika.

Ceneći da se sa dotičnim direktorom ne poznajem i da sam ga video svega nekoliko puta iz daljine, te da sa njime nisam ostvarivao komunikaciju, razmišljao sam šta ga je navelo da me poveže sa tekstom Arpada Nađa i kako objasniti njegov poziv. Zašto me je i u čije ime zvao? S kojim i čijim datim pravom da me proverava o tekstu sa kojim nemam veze? Šta više, oni koji čitaju moje tekstove, oni ih i razumeju. Znaju moj stil pisanja i nemaju potrebu za takvom vrstom provere.

To što Čabrić i drugi koje ne poznajem u Klubu nemaju elementarno poštovanje prema bivšem direktoru i zaslužnom članu Kluba ne iznenađuje. Nema ga ni sadašnji direktor Radisav Rabrenović, onaj za koga kolega Nađ kaže da ga zovu Pudlica. Poznato mi je što tvrdi Arpad Nađ za njega: "da je prvi i jedini prosecuirani sudija u istoriji srpskog fudbala za mito, korupciju i ucenu" zbog čega je" doživotno diskvalifikovan iz sudijske organizacije". Znam i to da sam ga lično zaposlio u Klubu svojom voljom bez odluke Upravnog odbora i bez Konkursa još daleke 2001 godine.

 Da je loš karakter, uverio sam se odmah nakon moje likvidacije iz Kluba jer je kao po komandi prekinuo da mi se javlja i da me pozdravlja. Za Rabrena znam i da je "snishodljiv i do bola odan" ali samo tamo gde ima interes. Tako se ponašao i kada sam mu bio direktor. Zbog toga razumem tvrdnju Arpada Nađa "da bez otpora i griže savesti prebacuje novac sa klupskih računa na već godinama (ne)blokirane račune HTUP Park za debelu proviziju", ali meni to nije poznato! Još manje kako Nađ kaže da: "Izvori bliski klubu uveravaju da je Rabrenović na sebi svojstven način, ove sezone, ispumpao iz kluba zarad računa HTUP Park preko 1.100.000 evra!" Prema tome, suluda je sumnja i pretpostavka Čabrićeva da imam veze sa tekstom Arpada Nađa.

Ja ne poričem da o Vojvodini znam puno! O njenoj istoriji i tradiciji, njenoj ulozi koju je klub ostvarivao u našem fudbalu, gradu i Pokrajini. Znam dosta ljudi koji su Klub činili kulturnom, sportskom, istorijskom institucijom: Mnogi uglednici su založili svoje ime i doprinosili strpljivom slaganju mozaika koji poseduje veliki Klub. Bilo je tu sjajnih intelektualaca, akademskih građana, univerzitetskih profesora, naučnih radnika, pisaca, pesnika, novinara, glumaca, umetnika, slikara, privrednika… Tako je to izgledalo sa Vojvodinašima iz prošlosti, dok sa novim milenijumom nisu došli "Vojvodinaši" pragmate: sitni ili krupni prevaranti, bleferi i manipulanti, neradnici, dileri, šverceri, prevaranti…

A ko su i kakvi današnji rukovodioci u klubu, meni nije poznato. Imam samo svoj sud. Znam da ne pripadaju Vojvodinašima iz prošlosti, ali se pokrivaju klupskom prošlošću.

Dakle, ja sam se uverio da je moja nekadašnja sportska ikona, kako sam doživljavao Iliju Pantelića u vreme "Vojvodinaša iz prošlosti", svojim "trajanjem" u Klubu i poklanjanjem svog autoriteta pragmatama, doprineo njihovom moralnom legitimitetu. O tome u svom tekstu govori I Arpad Nađ. Možda iz toga proizilazi Nađova tvrdnja da on pojavom i nečinjenjem daje legitimnost nečasnosti današnjeg klupskog izdanja.

Odavno sam van Kluba, ne gledam njegove utakmice, niti se viđam sa bilo kime iz njegovog sastava, pa ne mogu da tvrdim da je Nađ u pravu kada kaže: "Pored Buturovićevog amaterskog i neredovno isplaćivanog obezbeđenja, igračima strah u kosti uteruje i samozvani upravnik FC Vujadin Boškov, vajni direktor stadiona Karađorđe i klupski komesar za bezbednost (!), do dolaska u Vojvodinu sitni preterivač preko Drine ukradenih automobila, vlasnik 17 krivičnih prijava u sremskomitrovačkom MUP-u…"

Nisu mi poznati Nađovi navodi da je Miodrag Pantelić, u čijem dovođenju u Vojvodinu sam učestvovao kada je počeo da igra fudbal, "nasrtao na Kan Kanovog sina, da mu ovaj to nikada nije oprostio niti će mu oprostiti, da Kan Kan daje lažna obećanja o desetinama hiljada evra na konsalting račune Nikolića i Vlaškalića od transfera nekih igrača, ko je jebač urednice klupskog lista, ko čija leđa štiti i čuva, od koga ih čuva, ko su pijani klimoglavci magarećim glavama na sastancima UO FK Vojvodina, ko će iz kluba zadužiti zatvoreničko odelo…" zaista ne znam, niti me takvi sadržaji privlače. "Demokratska" Vojvodina i njeni jahači apokalipse me odavno ne interesuju

Posle svega, ponovo se vraćam pitanju: Da li to direktor Čabrić ovakvim istražnim pozivom preti mojoj bezbednosti? Nastoji li da me zaplaši? Možda da me upozori? A možda je nameren da mi zatvori usta - bukvalno? Ko zna, njegov poziv nije prvi pokušaj iz mog kluba da me neko umiruje.