Kontranapad

London naših nadanja, zabluda i (ne)odgovornosti

 

Olimp(i)jada

Velike nade, najave zvaničnika i očekivanja nacije da će brojna delegacija srpskih sportista na tridesetim letnjim Olimpijskim igrama u Londonu doneti pregršt medalja, pokazala su se neosnovanim. Da li su četiri medalje koje su doneli naši olimpijci uspeh ili neuspeh? Da li su odgovorni samo takmičari i treneri ili je odgovornost i na nosiocima funkcija? Kakva odgovornost je u pitanju - verbalna ili stvarna? Kako se ona nosi?

Miroslav Vislavski

Četiri medalje sa Olimpijade ne mogu biti merilo uspešnosti našeg sporta. On će biti plodonosan i vredan tada kada bude imao svoj sistem koji će krunisati talenat, stručni rad i ambicije po kojima je naš sport prepoznatljiv. Podsetimo se samo da je do pre par meseci bivša ministarka sporta i omladine Snežana Marković Samardžić bila puna hvale o velikom napretku srpskog sporta. Uveravala nas je u preporod, umesto da je gradila sistem koji je primeren potencijalima i njihovoj iskorišćenosti u srpskom sportu! Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, Vlade Divac je u intervjuu pred London, izgovorio da imamo sistem koji je profunkcionisao! Nije ga objašnjavao, a rezultati "sistema koji je profunkcionisao" su izbacili olimpijsku normu koja je bila i na prethodnim Olimpijadama unazad dvadeset godina. Četiri medalje! Pojednostavljeno, to pokazuje da je "novi" sistem onakav kakav je funkcionisao protekle dve decenije

Predvodnici srpskog sporta - nikako da se da u pamet! Sistem podrazumeva da se uspostave mehanizmi u kojima će sve funkcionisati po horizontali i vertikali organizovanja u kome će svi činioci imati šansu, a svoje individualne vrednosti da stave na raspolaganje opštem interesu. Ne može se smatrati sistemom ako je učinjen napredak u finansiranju reprezentativnih programa i stimulacija vrhunskih ostvarenja. Sistem bi morao da zaokruži proces dolaska do kvaliteta koji izbacuje vrhunske rezultate i na međunarodnom planu. Da li su svesni odgovorni u sportu da su klubovi na izdisaju, da je ubijen entuzijazam, da su u nedostatku sistema devalvirane mnoge vrednosti i, posebno kriterijumi kadrovske politike, pa nam klubove često predvode kojekakve bitange i šuše koje misle da je njihova plitka pamet merilo za upravljanje sportom ili njegovim institucijama!

Status masovnog sporta i njegovih oblika organizovanja - klubova i strukovnih saveza, uprkos mnogo hvaljenom Zakonu o sportu nije rešen! Sport u osnovi svog organizovanja, danas je lešina u raspadanju! Istovremeno, relativizirana su ovlašćenja i uloga Sportskog saveza Srbije, koji u sistemu organizovanja treba da je vrh srpskog sporta i stvarni partner Ministarstvu, a ne servis Olimpijskom komitetu Srbije. Prenaglašenost uloge Olimpijskog komiteta Srbije u sistemu organizovanja sporta u državi destimulativno deluje na instituciju Sportskog saveza Srbije i iskrivljuje svest kod učesnika o hijerarhiji u našem sportu.

Optimizmom do zablude

Nastup srpskog tima sa 115 takmičara u Londonu na minuloj Olimpijadi, može se svrstati među najbrojnije naše ekspedicije u istoriji modernih Igara. Brojnije sastavi Jugoslovenskih timova bili su samo u Moskvi, Seulu, Los Anđelesu, Minhenu i Rimu. Možda je ta razvila nerealni optimizam zvaničnika koji su najavljivali pregršt medalja. Na žalost, kvantitet nije merilo kvaliteta.

Sledeće, u našoj ekspediciji bili su aktuelni nosioci naslova sa svetskih i evropskih prvenstava (vaterpolo, odbojka, rukomet, tenis, plivanje, streljaštvo, atletika, veslanje, kajak...), što je takođe ulivalo optimizam kod zvaničnika i ljubitelja sporta. Ali pokazalo se da ova činjenica nije čvrsta garancija stvarnoj vrednosti, koja po nekad ume da nadmaši svoje granice, pa se nađe na mestu koje donosi zabludu.

Da li su ove činjenice rukovodile legendarnog Vladu Divca da nesmotreno, pa i neodgovorno, umesto podstaknutog optimizma, povede sve nas u zabludu! Ako jesu, onda je Divac ispoljio površnost u proceni realnih mogućnosti naših sportista. Poveo se kao navijač, nekritički sudeći naše vrednosti i potencijale u žestokoj konkurenciji svetskog kvaliteta. Nije bio svestan težine i značaja javno iznetih reči kada je izjavljivao da "imamo potencijal za DESET medalja", a da to nije argumentovao. Šta više, zaveo je i predsednika Srbije Tomislava Nikolića koji je, da li zbog patriotizma ili zbog poštovanja jednog od najvećih košarkaških autoriteta, ponovio njegovu prognozu bez utemeljenja.

Nakon "podbačaja" nacija je razočarana. Novinari pokazuju neprimerenu gnev prema onima koje su pre početka takmičenja neprofesionalno proglašavali olimpijskim laureatima, umesto da su istraživali nekontrolisani optimizam zvaničnika. Pod utiskom ovakvih prognoza, podbačaje nekih naših velikana od kojih smo očekivali "sigurne" medalje kao na primer od Đokovića (i to zlatnu!!!), Čavića, Šekarićke ili odbojkaša, doživljavamo kao tragediju. Istovremeno smo skloni da odmah bacimo pod noge sva prethodna ostvarenja sa kojima su nas bezbroj puta obradovali.

Iluzija ili odgovornost

Ovih dana sam se podsetio kazivanja Zdravka Mutina, najuspešnijeg predsednika Jugoslovenskog Olimpijskog komiteta (1983 - 1986) koji je evocirajući uspomene iz svog mandata u kome su organizovane Zimske Olimpijske igre u Sarajevu 1984. godine i osvojen najveći broj medalja na svim olimpijadama na kojima su učestvovali naši sportisti (Los Anđelesa 1984) rekao i sledeće:

-  Mi smo radili analitičku procenu mogućnosti naših sportista i zaključili da na Igrama u SAD osvajamo 19 medalja! To je bila smela, ali odgovorna prognoza, utemeljena na stručnim analizama strukovnih saveza i ekipe stručnjaka oko Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Povratak iz Los Anđelesa je bio na nivou prognoza! "Podbacili" smo za jednu medalju i doneli u Jugoslaviju 18 odličja od kojih je 7 zlatnih, 4 srebrne i 7 bronzanih medalja!

Hoće li Olimpijski komitet Srbije konačno ozbiljno da analizira prilike i stanje u našem vrhunskom sportu, stvarne uzroke dvodecenijskog skromnog učinka na Olimpijskim igrama i realno ceniti mogućnosti našeg vrhunskog sporta ili će i dalje da nam servira iluzije o njegovoj vrednosti i konkurentnosti na globalnom planu?  Hoće li prema tome pokazati elementarnu odgovornost?

Zar Divcu i njegovim saradnicima nije upozorenje da smo od raspada SFRJ sa Olimpijada donosili po tri ili dve medalje? Izuzetak je Atlanta, u kojoj je predvodio naš košarkaški tim na putu do srebra, naše poslednje košarkaške medalje na Igrama do danas. Tada su odbojkaši osvojili bronzu, svoju prvu medalju na Olimpijadi, a strelkinja Aleksandra Ivošev je "upucala" dve - zlatnu i bronzanu!

Streljaštvo je marginalizovan sport koji ima počasno mesto u udarnim rubrikama i emisijama samo u vreme Olimpijskih igara. Bez obzira što su doneli polovinu od ukupno osvojenih medalja sa minulih šest Olimpijada (ukupno devet!), kažu da ih RTS uporno odbija u želji da se bolje medijski pozicioniraju. Odbija i ponudu međunarodne streljačke organizacije i njene televizije koja stavlja na raspolaganje besplatne prenose sa najznačajnijih takmičenja strelaca. Vaterpolisti su na proteklih pet Olimpijada izborili četiri medalje! Mada već pola veka redovno donose olimpijske medalje još uvek se takmiče u nekoliko starih bazena, sagrađenih u vreme Socijalističke Jugoslavije! Odbojka se poput vaterpola odupire marginalizaciji rezultata na reprezentativnom nivou, ali je i dalje na najsiromašnijim jaslama…

Kolektivni krah

Odavno je vreme da se umesto sleganja ramenima i objašnjenja o "ljudskim pravima" i "slobodnom tržištu" zbog kojih ostajemo bez talenata i kvaliteta, kao i onih o "smanjenoj državi" i "nedostatku konkurencije" preduzimaju mere za postepeno rešavanje pitanja položaja kolektivnih sportova koji su izuzev vaterpola, doživeli veliki pad. Mora se objasniti opipljivijim argumentima zašto na primer košarka, koja je donosila medalje od 1968. u Meksiku do 1996. u Atlanti (sa izuzetkom 1972 u Minhenu), već na četiri Olimpijade nema medalje. Šta više, nije se ni plasirala na turnir u Londonu! A i dalje se tvrdi da imamo ponajbolje evropske i svetske stručnjake i vanserijske igrače koji igraju u inostranim klubovima.

Uz to, na čelu Olimpijskog komiteta je Vlade Divac, a prvi čovek Košarkaškog saveza Srbije je Dragan Đilas, za koga tvrde da je privatizovao KSS! Doduše kada se radi o finasijskom profitu, uspešniji je u svojim kompanijama. U KSS nije dovukao ni kapital, ni rezultat! Međutim, što se tiče odstranjivanja onih koji nisu po njegovoj meri, jednako je efikasan kao da je KSS njegovo vlasništvo. Dakle, hoće li uslediti objašnjenja zašto košarkaške selekcije nisu ni došle do Londona, kada se pojedini kritičari drvljem i kamenjem ostrviše na odbojkaše ili rukometaše? Hoće li se otvoriti pitanje odnosa Fudbalskog saveza Srbije prema olimpijskom programu i ciljevima našeg sporta. Zar zlatna medalja iz Rima 1960, tri srebrne i jedna bronzana medalja sa Olimpijskih igara ne obavezuju današnje činioce u srpskom fudbalu? Hoće li fudbalska organizacija i dalje da marginalizuje i dezavuiše tradiciju i rezultate koje smo sa fudbalom imali na Olimpijadama?

Postoji li još nečija odgovornost zašto se olako primila odluka Ivana Miljkovića, pa i Nikole Grbića da napuste reprezentaciju pre Londona. Nije li vreme za odgovor o razlozima zašto srpska odbojka sve sigurnije gubi poziciju u hijerarhiji svetske i evropske odbojke? Konačno, da li je stanje i bahatost pojedinaca u rvanju, džudou ili boksu nekada trofejnim olimpijskim sportovima unutrašnje pitanje granskog saveza ili sporta u celini, kao i nadležnih državnih institucija?

Na potezu je Vlade Divac! Sa njime i Aleksandar Šoštar kao predsednik Sportskog saveza Srbije. Možda bi damin gambit Alise Marić bilo najbolje otvaranje, sa šah mat situacijom za sve one koji predstavljaju višak u Rio de Žaneiru 2016. godine!