Druga strana

 

Ubistvo američkog diplomate u Bengaziju sračunata medijska mina

 

Koga sada bombardovati?

 

Nakon ubistva američkog ambasadora u Libiji, Kristofera Stivensa, i haosa na ulicama Bengazija izazvanog prikazivanjem dvosatnog filma o životu proroka Muhameda (snimljen za pet miliona dolara uglavnom donacijama više od stotinu Jevreja, a pojavio se i video klip na Ju tjubu, dužine 13 minuta), odnosi SAD i islamskih zemalja ulaze u najgoru fazu u dosadašnjoj istoriji. Tim povodom, u svom kraćem osvrtu, naš poznati orijentalista, profesor Darko Tanasković, bivši ambasador u Ankari i Vatikanu,  specijalno za Tabloid, objašnjava okolnosti ovog teškog incidenta čije posledice još niko ne može da predvidi.

 

Piše: dr Darko Tanasković

 

 

 Ubistvo ambasadora SAD u Libiji i paljenje zgrade konzulata te zemlje u Bengaziju (navodno, povodom američkog filma o proroku Muhamedu, koji vređa islam, prim. red.),  sračunato je plasirana i dirigovano medijski navođena mina, jer,  ko danas u "libijskom haosu" gleda filmove ograničene cirkulacije?

U pitanju je vešta manipulacija čiji su planeri veoma daleko od Bengazija, među brojnim američkim neprijateljima, a možda i među onim američkim saveznicima kojima nikakvo poboljšanje odnosa Vašingtona s islamskim svetom ne odgovara.

Konci su u ovakvim igrama zamršeni, pa je stoga krajnje neuputno upuštati se, bez potrebnih informacija i saznanja, u neku ambiciozniju analizu.

Jasno je, međutim, da je grubi zapadni inženjering u složenom mehanizmu tzv. "arapskog proleća" pokrenuo procese koji će još dugo potresati Bliski i Srednji istok, s neizvesnim konfiguracijama konkretnih lokalnih ishoda, ali u znaku jačanja islamizma na celom tom nemirnom prostoru. Arapska izreka kaže: "...Kad si na ulaznim, pogledaj gde su izlazna vrata!"

Ubistvo diplomate, a pogotovo ambasadora, smatra se izuzetno teškim incidentom. Takav događaj po pravilu dovodi do ozbiljnih posledica u bilateralnim odnosima, pa je zanimljivo pratiti američko držanje, pogotovo s obzirom na to da su SAD naročito osetljive na ovakve udarce, a u toku je i kampanja za predsedničke izbore.

 Vašington je sada u veoma delikatnoj situaciji, jer su tamošnjoj administraciji u ovom slučaju ruke vezane ili joj je bar bitno ograničen izbor načina i instrumenata reagovanja.

Libija, naime, nije što i bilo koja druga država, već krhka i nestabilna tvorevina čijem su nastajanju Amerikanci sa svojim saveznicima bitno doprineli učešćem u rušenju višedecenijskog režima pukovnika Muamera Gadafija.

Verujem da u SAD neki već žale za njim.  Američki  komentatori pitaju: "...Koga sada bombardovati"?

Psle "demokratskih izbora" u Libiji, mnogi analitičari su požurili da s olakšanjem konstatuju da njihov ishod predstavlja izuzetak, jer, za razliku od Tunisa i Egipta, nisu pobedili islamisti.

Prenebregnuta je, međutim, specifičnost strukture libijskog društva.  Gadafi je spregom lične i načelno neposredne narodne ("džamahirijske") vlasti, bez klasičnih institucija, a uz punu represivnu kontrolu svih procesa u zemlji, uspeo da amortizuje sve ozbiljnije vidove opozicionog organizovanja, tako da na izbore nisu mogle ni izaći, kao u Egiptu, organizovane islamističke partije s dugom tradicijom političkog delovanja.

Zato se sada u Libiji vodi žestoka borba za osvajanje stvarne vlasti, a u toj su borbi razne islamističke grupe, među kojima i one najradikalnije, bliske mreži Al-Kaide, itekako aktivne, a i dobro naoružane.

Atentat je delo poraženih Gadafijevih pristalica, što nije nemoguće, jer njih nema malo i konsolidovali su se u nekim delovima zemlje, ali ne i u Bengaziju i okolini.

Nije, uostalom, ni najvažnije ko je izvršio ovaj napad, ali je verovatnije da su to bili pripadanici ekstremnih, terorističkih islamističkih grupacija, s međunarodnom povezanošću. Time će se, uostalom, baviti specijalizovane američke i druge službe.