Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada

Zajednica žrtve i zločinca

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

 Džon R. Šindler

 

Kao ilustracija toga koliko su bosansku prošlost različito videli zapadni naučnici neka posluži i to da su neki od njih danak u krvi prikazivali ne kao otimanje dece, već kao neku vrstu otomanskog programa afirmativne akcije, koji treba da pomogne nemuslimanima, i da su raspravljali o njegovim ,,koristima" za Bosnu i za roditelje koji su navodno želeli da njihovi sinovi budu obuhvaćeni ovim programom. Ponekad je, sticajem okolnosti, danak u krvi bio od koristi bosanskim hrišćanima, jer bi neki od odvedenih deČaka dospeli na visoke položaje u carstvu; klasičan slučaj je Sokolu Mehmed-paša - rođen Sokolović - koji se uzdigao do položaja velikog vezira sredinom šesnaestog veka i na tom položaju je bio neuobičajeno blagonaklon prema svom narodu, bosanskim pravoslavnim hrišćanima. Ipak je to bio izuzetak koji potvrđuje pravilo, i do danas bosanski nemuslimani vide danak u krvi kao noćnu moru i ne smatraju ga prihvatljivijim niti privlačnijim nego što je bilo odvođenje Afrikanaca u roblje od strane Evropljana (i Arapa) tokom istih tih vekova.

 

Veći Turci od Turaka

 

Krajem petnaestog veka otomanska vlast u Bosni bila je stabilna i čvrsto ukorenjena i organizovana na način koji će preovladivati sledeća tri stoleća. Otomanski Turci su organizovali svoje podanike, u Bosni i drugde, u skladu s pojmom mileta (tur. millet, od persijske reči koja znači narod), prema kojem su grupe razdvajane na osnovu veroispovesti, što je imalo duboke i dugotrajne posledice po Bosnu. Vladajući milet su bili muslimani, dok su ostali podanici bili podeljeni na rimokatolički, istočnopravoslavni i jevrejski milet.

Verskim vlastima date su svetovne nadležnosti i one su bile predstavnici i zaŠtitnici svojih naroda. Otomanske vlasti nisu strogo shvatale jedinstvo carstva i zadovoljavale su se time da konfesionalnim grupama dopuste da brinu same o sebi. Otomanska provincija (Šelayet) Bosna, formalno osnovana 1580, sa sedištem u Banjaluci, imala je neuobičajen stepen autonomije zahvaljujući malom broju anadolijskih Turaka naseljenih u njoj.

Glavni grad provincije je 1639. premešten u Sarajevo, grad ranije poznat kao Vrhbosna - novo ime je nastalo od reči saraj (dvor) - a muslimani koji su kontrolisali provincijsku administraciju i skoro svu zemlju, bili su lokalni preobraćenici koji su sebe s ponosom nazivali Turcima: mada nisu bili Turci u etničkom smislu, agresivno su ispovedali muslimansku veru.

Bosanski islam koji se na svojoj severnoj granici sudarao s hrišćanskom Evropom oličenom u habzburškoj Hrvatskoj, zbog čega je živeo u strahu da će izgubiti svoj krhki status na isturenoj granici Otomanskog carstva - suprotno izjavama njegovih današnjih  zapadnjačkih apologeta - smatran je od samog početka izuzetno surovim.

Pošto je druga i poslednja otomanska najezda na centralnu Evropu odbijena, i Turci poraženi pod Bečom 1683, a Habzburgovci počeli svoje sporo ponovno osvajanje porobljenih hrišćanskih zemalja, pogoršali su se odnosi između muslimana i hrišćana u Bosni.

Glavni grad Bosne je premešten u Travnik 1699, čime je započeo proces ekonomskog i političkog propadanja.

Početkom devetnaestog veka, posle više od stoleća političkog i vojnog nazadovanja, Otomansko carstvo se suočavalo s neizvesnom budućnošću, a Bosna je zapala u ekonomsku i političku krizu, dok su njeni odnosi sa Visokom portom u carskoj prestonici bili sve gori. Stanje hrišćanskog seljaštva u Bosni bilo je žalosno, među najgorima na Balkanu - skoro 40 procenata seljačkog prihoda odlazilo je na prekomerne poreze. Pa ipak, pokušaji Osmanlija da reformišu svoje opadajuće carstvo u Bosni dočekivani su sa žestokim otporom - ne otporom hrišćana, već vladajućih muslimana.

Ljubomorno čuvajući svoj privilegovani društvenoekonomski status, bosanski muslimani su bili spremni da se silom odupru reformama. Tako je Bosna, nekada najčvršći bedem carstva, postala teška glavobolja za otomanske Turske.

 

 

Ubijanje hrišćanske pobune

 

 

Antireformski konzervativizam je imao toliko snažno uporište među muslimanskom elitom - koju su Turci zvali ajani, a lokalno su bili poznati kao begovi - da su dizali pobune protiv otomanskih Turaka 1821,1828,1831. i 1837. Odbijali su da se odreknu svoje lokalne autonomije i olakšaju beznadežan položaj hrišćanskog seljaštva koje je postalo buntovno. Pobuna iz 1831. bila je najozbiljnija, a predvodio ju je kapetan Husein-beg Gradaščević, slavni Zmaj od Bosne, suprotstavljajući se reformama u otomanskoj vojsci, i carske trupe su je ugušile uz velike teškoće. Balkan je previrao tokom dvadesetih godina devetnaestog veka, što je bio period buna koji će potrajati pola stoleća. Pobune protiv muslimanske vlasti još nisu zahvatile Bosnu, gde je hrisćanska većina bila zastrašena i nenaoružana, ali u grčkim zemljama ona je postala ozbiljna pretnja Istanbulu i ustanci su okrutno gušeni.

 U najozloglašenijem slučaju, pobuna hrišćana na Hiosu ugušena je 1822. pokoljima i odvođenjem u roblje skoro svih 113.000 stanovnika ovog ostrva (osim 1.800).

 Istanbul nije bio u stanju da povrati svoju vlast nad Bosnom sve do 1850, kada su carske trupe pod Omer-pašom Latasom (Srbinom iz Hrvatske koji je prebegao u Bosnu kako bi se spasao optužbi za proneveru, prešao u islam i stupio u otomansku službu) skršile pobunjeničke muslimanske snage.

Glavni grad je ponovo vraćen u Sarajevo i otomanske vlasti su pokušale da prinude lokalnu elitu na političke i ekonomske reforme kako bi odložile potpuni slom provincije. U tome u velikoj meri nisu uspele, i zapadne diplomate u Bosni izveštavale su da između muslimana i hrišćana zjapi ponor, daje uzajamna mržnja duboka, a daje mogućnost reforme pusta nada. To je i dalje bilo najgore mesto na Balkanu za hrišćane.

Britanski konzul u Sarajevu sažeto je opisao situaciju 1860; ,,Mržnja hrišćana (prema muslimanima) snažna je. Tokom skoro tri stotine godina bili su izloženi tlačenju i surovostima. Za njih ne postoji drugi zakon osim kaprica njihovih gospodara." Konzul je dodao da su otomanske reforme posle 1850. toliko neuspešne da zapravo ekonomski štete hrišćanima.

Štaviše, čak i dobrodošle reforme - na primer, novostečena sloboda da se grade crkve - nailaze na efikasan otpor lokalnih vlasti, a sudovi i dalje nepošteno sude nemuslimanima, tako da su prava hrišćana još uvek funkcionalno nepostojeća. Sredinom sedamdesetih godina devetnaestog veka, hrišćani u Bosni i Hercegovini konačno su bili spremni da se dignu na oružje protiv svojih muslimanskih gospodara, podstaknuti sve gorim uslovima i poljoprivrednom krizom. Ustanak iz 1875, koji je obuhvatao mnoge lokalne pobune širom zemlje, posebno u Hercegovini, bio je nasilno ugušen prenerazivši Evropljane, užasnute otomanskim postupcima i spaljivanjem stotina hrišćanskih sela, što je stotine hiljada ljudi nateralo u izbeglištvo.

 

 

Bosna, Austro-ugarska kolonija

 

 

Zapadni posmatrači su zapazili ulogu koju su u gušenju ustanka imali lokalni muslimani, nadajući se da će iskoristiti nasilje kako bi poništili reforme uvedene posle 1850. i tako zadržali hrišćane u užasnim društvenoekonomskim uslovima.

Pokolji u Bosni 1875-1877. bili su kap koja je prelila čašu i naveli su evropske sile da konačno preduzmu diplomatsku akciju kako bi uvele stabilnost u regionu i sprečile dalje pljačkanje hrišćana. Rezultat je bio Berlinski kongres, održan juna 1878, prvi - ali ne i poslednji - pokušaj velikih sila da spolja uvedu mir i red na Balkanu. To je dovelo do kraja otomanske vlasti nad Bosnom, a Austro-Ugarskoj, večitom neprijatelju Porte, dozvoljeno je da okupira, mada ne i formalno anektira, izmučenu provinciju. Pa ipak je austrougarska invazija s kraja jula 1878. bila sve samo ne šetnja, nasuprot skorašnjim opisima ovog pohoda, i habzburška vojska je naišla na neočekivano snažan otpor u Bosni.

 Uplašeni da će izgubiti svoj privilegovani društveno-ekonomski status, muslimani (39 procenata stanovništva) ogorčeno su se borili protiv Austrijanaca, bez ikakve zvanične pomoći Otomanskog carstva, i Beču je na kraju bila potrebna sila od preko četvrt miliona vojnika da bi pokorio Bosnu, uz pet hiljada žrtava- Skoro sto hiljada muslimana se svrstalo pod zeleni barjak islama da bi se oduprlo nevernicima. Mada su bosanski katolici (18 procenata stanovništva) pozdravili Habzburgovce kao oslobodioce, ne bas zanemarljiv broj pravoslavaca (43 procenta stanovništva) pridružio se otporu u strahu da će Austrijanci silom ,,šizmatične" pravoslavce preobratiti u katolike, što je bila opravdana bojazan, jer su raniji habzburški upadi u Bosnu bili praćeni odredima jezuita koji su imali upravo tu nameru.

Do jeseni 1878. godine, habzburška vlast je bila učvršćena, a velika pobuna u istočnoj Hercegovini protiv Austrijanaca s početka 1882 - poslednji trzaj otpora, izazvan uvođenjem regrutacije u Bosni - nije mogla da ugrozi vlast Beča u Bosni.

Razvejavši strahove muslimana i nade hrišćana, habzburška vlast je donela malo od očekivanih društvenih i političkih promena. Bečka uprava u Bosni bila je u suštini kolonijalna Austro-Ugarska nije formalno anektirala svoju novu provinciju sve do 1908 - a stabilnost je bila prevashodni interes na balkanskim granicama. Politika je stoga imala za cilj umereni ekonomski i politički razvoj koji neće izazvati nerede.

Mada je zahvaljujući austrijskoj vlasti došlo do skromnog razvoja industrije i savremenog transporta, nije bilo dalekosežne zemljišne reforme, a otomanski zakoni o vlasništvu nad zemljom ostali su na snazi; situacija 1910. godine, jedva da se razlikovala od one pre austrougarske invazije: 91,49 procenata vlasnika zemlje bili su muslimani, dok su od seljaka (zvanih kmetovi) 73,92 procenta bili pravoslavci, a 21,49 katolici.

 

 

Kad su Srbi i Hrvati prestali da budu Bosanci

 

 

 

 Ekonomsko opterećenje seljaka i dalje je bilo veliko, a nevolje su se neizbežno shvatale s obzirom na etničku i versku pripadnost. HriŠćanima, a posebno pravoslavcima, koji su Habzburgovce posmatrali s jedva malo manjom odbojnošću nego Turke, ništa lakše nije padao ni način na koji Su austrougarske vlasti brižljivo čuvale muslimanske sporedne prihode. U strahu da ne izazovu pobunu - naučili su lekciju 1882. kada je pobunu delimično podstakao i sarajevski muftija (visi muslimanski sveštenik) izdavši islamski pravni dekret (fatvu) protiv služenja muslimana u habzburškoj vojsci - kolonijalne vlasti nisu izmenile položaj islama u bosanskom društvenom, ekonomskom i političkom životu.

U pravnom smislu, Habzburgovci su zapravo osnažili islam uvođenjem reis-ul-ule-me kao najvišeg sveštenika u Bosni 1882. i izborom sarajevskog muftije kao prvog na ovaj moćni položaj. Austrougarske vlasti su se prilagođavale kad god je to bilo moguće željama i običajima bosanske elite koja je skoro u potpunosti bila muslimanska.

Nije bilo nikakvog pokušaja da se muslimani preobrate u hrišćanstvo; naprotiv, habzburške birokrate su izgradile veliki broj verskih škola i zgrada za muslimane, pa su čak i zidale vladine zgrade u mavarskom stilu. Među novim ustanovama bio je i šerijatski institut, otvoren 1887, koji je ubrzo postao najznačajnija škola za obrazovanje muslimana. Versko obrazovanje u školama bilo je obavezno za muslimane, sa mektebima za decu i medresama, odnosno teološkim srednjim školama, za one naklonjene svešteničkom pozivu.

 Muslimanski regruti su se u austrougarskoj armiji hranili u skladu s verskim propisima i klanjali su pet puta dnevno. Osim slobode da grade crkve, može se oprostiti bosanskim hrišćanima što su se pitali šta se promenilo otkako su Habzburgovci preuzeli njihovu zemlju. Kao i tolikim drugim zapadnim kolonijalnim silama, i Austrijancima su došla glave poboljšanja koja su doneli, pre svega u oblasti obrazovanja.

Gradeći savremeni školski sistem tamo gde nikakav nije ni postojao, i posebno učinivši sekundarno obrazovanje dostupnim mladima iz svih slojeva, stvorili su novu klasu pismenih, čiji su mnogi pripadnici kolonizatore posmatrali kritički i s nepoverenjem.

Širenje obrazovanja išlo je ruku pod ruku sa rađanjem nacionalizma u Bosni. Usredsređeni napori dugogodišnjeg habzburškog namesnika Benjamina fon Kalaja (Benjamin von Kallay, 1882-1903) da izgradi bosanski identitet koji će biti privlačan svim etničkim i verskim grupama - on je to nazivao ,,bošnjaštvom" - nisu uzimali u obzir duboku ogorčenost koju su za sobom ostavili vekovi otomanske vlasti, i nisu uspeli da prevaziđu moć nacionalizma koji se rađao. Posle tri decenije habzburške vlasti, postojao je kadar nacionalista željan da vidi Habzburgovce kako odlaze, i bosanski pravoslavci (1910. ih je bilo 43,49 procenata) i katolici (22,87 procenata), više se nisu smatrali Bosancima određene vere, nego Srbima i Hrvatima.

 

 

Zločini koji se ne zaboravljaju

 

 

Za bosanske muslimane (1910. bilo ih je 32,25 procenata), poistovećivanje pravoslavaca sa Srbima i katolika sa Hrvatima bilo je zloslutan predznak. Mali broj muslimana - verovatno ne vise od 10 procenata - napustio je Bosnu kako ne bi živeo pod vlašću Habzburgovaca, i mada je privilegovani status njihove zajednice u velikoj meri ostao nepromenjen posle odlaska otomanskih Turaka 1878, ipak su se mnogi osećali nesigurno. Oni su dugo definisali svoj identitet preko Otomanskog carstva kao dela svetske muslimanske zajednice ili ume (arap. umma); nisu imali nacionalnost u modernom smislu. Njihov univerzalistički islamski pogled na svet uzdrman je slomom otomanskih Turaka ostavljajući za sobom prazninu. Za veliki deo nove obrazovane klase ideologija panislamizma bila je privlačna i u njoj su videli alternativu zapadnjačkim ideologijama.

To je Bosnu smeštalo u širi kontekst globalnog islama i muslimanima pružalo osećaj pripadnosti umi, čak i ako više nisu bili pravno ili administrativno njen deo. U godinama pre 1914. godine, panislamizam je duboko prodro među obrazovane muslimane, udružen sa lojalnošću Habzburgovcima koji su štitili interese muslimana u Bosni.

Ima ironije u oduševljenju muslimana austrijskom vlašću ako imamo u vidu koliko su se ogorčeno u početku opirali vlasti Habzburgovaca, a vrhunac je dostignut 1914. kada je mladi bosanski Srbin, 28. juna u Sarajevu, ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Ubistvo naslednika austrougarskog prestola izazvalo je nerede i progone Srba u gradovima širom Bosne i Hercegovine, a muslimani i Hrvati su oduševljeno odgovorili pozivu na mobilizaciju kada je avgusta te godine kriza gurnula Evropu u Prvi svetski rat. Bosanske jedinice, nesrazmerno popunjene muslimanima, pokazale su se najpouzdanijim elementom u austrougarskoj vojsci, a legendarna Druga bosanska regimenta dobila je više ordena za hrabrost nego ijedna evropska regimenta cara Franje Josifa. Mereno po glavi stanovnika, bosanski muslimani su izgubili više ljudi u ratu od ijedne druge etničke grupe u Austrougarskom carstvu!

Žrtve muslimana za ratne ciljeve poslednje evropske katoličke sile bile su dirljive, jer su Habzburgovci izgubili rat i svoje drevno carstvo. Bilo je to političko nazadovanje od koga bosanski muslimani tek treba da se oporave. Postojala je i mračnija strana, preteča međuetničkog nasilja i mržnje u Bosni, koji će trajati tokom celog dvadesetog veka. Austrougarske vlasti su zatvarale bosanske Srbe osumnjičene za špijunažu i izdaju sa uznemirujućim žarom. 

Oko 5.500 istaknutih ličnosti zatvoreno je u prvim mesecima rata, od kojih je najmanje 700 - a možda čak i 2.200 - pomrlo po zatvorima usled zlostavljanja. Muslimani su igrali nesrazmernu ulogu u ovom poduhvatu koji se u velikoj meri oslanjao na paravojne šuckore (Schutzkorps) sa zadatkom da love buntovne Srbe, i u čijim su redovima pretežno bili muslimani: jedinice šuckora bile su posebno aktivne u srpskim oblastima istočne Bosne, a u svojim čistkama su imale običaj da pokupe sve neprijatelje - stvarne ili imaginarne - koje bi našli. Ne iznenađuje stoga to što je slom Habzburškog carstva oktobra 1918. u Bosni izazvao haos.

Dok je austrijska vlast iščezavala, a Bosnu okupirale pobedničke trupe susedne Srbije, dolazilo je do provala nasilja širom zemlje. Bilo i slučajeva osvete Srba nad muslimanima zbog zverstava tokom rata. Pouzdane brojeve je teško ustanoviti, ali od 1914. do 1920. godine bilo nekoliko hiljada poginulih u Bosni, većinom Srba i muslimana u istočnim oblastima zemlje, koje su pobili paravojni odredi i bande, što je prošlo skoro neprimetno u velikom neredu rata i poraza. To je ostavilo ogorčenost na obe strane, koja neće biti brzo zaboravljena.

 

Kome je trebala Jugoslavija?

 

 

Krajem 1918. godine, deo habzburškog carstva nastanjen Južnim Slovenima pridružen

 je pobedničkoj Srbiji kao deo novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (zvanično će dobiti naziv Jugoslavija tek 1929. godine!). To je od početka bio nesrećan brak. Za srpske nacionaliste u Bosni i širom jugoslovenskih zemalja, rađanje nove države bio je trenutak trijumfa. Mada su gubici Srbije u ratu bili užasni - nijedna država, srazmerno broju stanovnika, nije pretrpela tolike gubitke u Prvom svetskom ratu - ishod sukoba je ostvario maksimalističke želje Kraljevine Srbije. Ona je tretirala Jugoslaviju kao proširenu Srbiju, progutavši Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju i južnu Ugarsku (Vojvodinu za Srbe) skoro u celosti.

Vlast Beograda se ipak pokazala manje surovom i osvetničkom nego što su to muslimani očekivali. Mada je sprovedena već odavno potrebna agrarna reforma, koja je išla u korist hrišćanskih seljaka a na štetu muslimanskih zemljoposednika, sam islam nikada nije bio napadan: muslimanske verske škole, udruženja i bogomolje nisu bili ugrožavani. Mada su bosanski muslimani nesumnjivo osećali gubitak moći, teško da su bili žrtve, i manje su bili razočarani Jugoslavijom nego njihovi susedi u Hrvatskoj. Pokazalo se da je Beograd, poput Beča pre njega, bio zainteresovan pre svega za stabilnost i nije imao nikakve želje da izaziva meteže raspirujući muslimanske strasti.

Osnovni problem koji je mučio Jugoslaviju između dva rata bila je preterano centralizovana i korumpirana birokratija; zemljom su upravljali Srbi iz Srbije u vlastitu korist a na štetu svih drugih. Tokom prve decenije, od svog nastanka, nova država Južnih Slovena bila je predmet nezadovoljstva svih naroda koji su ranije bili pod Habzburgovcima - Hrvata, muslimana, Srba iz Hrvatske i Bosne i Slovenaca, tim redom. Međutim, među bosanskim muslimanima bilo je malo spremnosti za konfrontaciju. Nemajući više kontrolu nad Bosnom, prihvatili su strategiju prilagođavanja, koju će upražnjavati i tokom budućih decenija, kao najbolji način da se ostvare interesi muslimana i štite njihova prava.

 

 

 

 

GLOSA

 

Ima ironije u oduševljenju muslimana austrijskom vlašću ako imamo u vidu koliko su se ogorčeno u početku opirali vlasti Habzburgovaca, a vrhunac je dostignut 1914. kada je mladi bosanski Srbin, 28. juna u Sarajevu, ubio nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.