Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (2)

 

Praktikovanje islama sa nožem u zubima

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

 Džon R. Šindler

 

Krajem 1918. deo Habzburškog carstva nastanjen Južnim Slovenima pridružen je pobedničkoj Srbiji kao deo novoosnovane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (zvanično će dobiti naziv Jugoslavija tek 1929). To je od početka bio nesrećan brak. Za srpske nacionaliste u Bosni i širom jugoslovenskih zemalja rađanje nove države bio je trenutak trijumfa. Mada su gubici Srbije u ratu bili užasni - nijedna država, srazmerno broju stanovnika, nije pretrpela tolike gubitke u Prvom svetskom ratu - ishod sukoba je ostvario maksimalističke želje Kraljevine Srbije. Ona je tretirala Jugoslaviju kao proširenu Srbiju, progutavši Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju i južnu Ugarsku (Vojvodinu za Srbe) skoro u celosti.

Vlast Beograda se ipak pokazala manje surovom i osvetničkom nego što su to muslimani očekivali. Mada je sprovedena već odavno potrebna agrarna reforma, koja je išla u korist hrišćanskih seljaka a na štetu muslimanskih zemljoposednika, sam islam nikada nije bio napadan: muslimanske verske škole, udruženja i bogomolje nisu bili ugrožavani.

 Mada su bosanski muslimani nesumnjivo osećali gubitak moći, teško da su bili žrtve, i manje su bili razočarani Jugoslavijom nego njihovi susedi u Hrvatskoj. Pokazalo se da je Beograd, poput Beča pre njega, bio zainteresovan pre svega za stabilnost i nije imao nikakve želje da izaziva meteže raspirujući muslimanske strasti.

 

 

 Sve bolesti prve Jugoslavije

 

 

Osnovni problem koji je mučio Jugoslaviju između dva rata bila je preterano centralizovana i korumpirana birokratija; zemljom su upravljali Srbi iz Srbije u vlastitu korist a na štetu svih drugih. Tokom prve decenije od svog nastanka nova država Južnih Slovena bila je predmet nezadovoljstva svih naroda koji su ranije bili pod Habzburgovcima - Hrvata, muslimana, Srba iz Hrvatske i Bosne i Slovenaca, tim redom. Međutim, među bosanskim muslimanima bilo je malo spremnosti za konfrontaciju. Nemajući više kontrolu nad Bosnom, prihvatili su strategiju prilagođavanja, koju će upražnjavati i tokom budućih decenija, kao najbolji naćin da se ostvare interesi muslimana i štite njihova prava.

Iz neposrednih demografskih razloga, u doba nacionalizma za sve strane je postalo imperativ odrediti ko su bosanski muslimani. Pošto nije bilo većinske grupe - otprilike trećina stanovništva su bili muslimani, petina Hrvati i nešto više od 40 procenata Srbi - postojalo je rivalstvo između Srba i Hrvata oko pridobijanja muslimana: ko to bude učinio, imaće većinu u Bosni. Kako nije bilo kategorije muslimana u jugoslovenskom popisu koji je stanovnike razvrstavao po narodnosti a ne po veroispovesti, oni su bili podsticani da se izjasne ili kao "Srbi muslimanske vere" ili kao ,,Hrvati muslimanske vere". Između dva svetska rata, više njih se opredeljivalo za prvo, pokazujući tendenciju muslimana da se okreću na onu stranu gde duvaju balkanski politički vetrovi.

Njihova politička stranka, Jugoslovenska muslimanska organizacija, uopšte uzev, svrstavala se uz vladajući srpski politički establišment. Ipak, to ni na koji način nije rešilo pitanje identiteta muslimana u Bosni koju oni više nisu kontrolisali i koja je politički bila odsečena od islamskog sveta. Sa slomom Otomanskog carstva 1918. i odbacivanjem kalifata ubrzo posle toga, muslimani u Bosni više nisu mogli da sanjaju o ponovnom ujedinjenju sa Istambulom.

Posle Prvog svetskog rata struja modernizacije uticala je na muslimansko vođstvo, a 1927. reis-ul-ulema Džemaludin Čaušević je izazvao skandal medu svojim konzervativnim vernicima dokazujući da muškarci ne treba da nose fes a žene feredžu, tvrdeći da su to običaji a ne verske dužnosti! Ovakva gledišta većina bosanskih muslimana je smatrala opasno modernističkim.

 

 

Poreklo i nastanak Muslimanske braće

 

 

Još jedna struja je delovala u isto vreme. Panislamska orijentacija nije nestala 1918. i tiho je jačala u međuratnom periodu inspirišući se političkim i religijskim trendovima u širem muslimanskom svetu. Bosanski studenti su često odlazili u inostranstvo na više teološke studije i vraćali se sa novim idejama. Posebno su bili uticajni oni koji su studirali u Kairu na Al Azharu, vodećem islamskom univerzitetu. U Egiptu su bili svedoci rađanja pokreta posvećenog islamizmu, to jest širokom pokušaju primene islamskih principa, posebno šerijatskog prava, na savremenu državnu upravu. Ovaj pokret se ispoljio 1928. kada je Hasan al Bana (Hassan al-Banna), dvadesetdvogodišnji egipatski student koji je mrzeo dekadentnu, pseudozapadnjačku kulturu jer je zagađivala njegovu zemlju, osnovao Muslimansku braću (Al-Ikhwan al-Muslimin). Sin lokalnog islamskog vode koji je diplomirao na Al Azharu, Al Bana je proveo pet godina u Kairu kao student i vratio se kući s radikalnom vizijom kako da se odupre kolonijalnim uticajima Zapada i dekadentne, nemoralne i ateističke kulture. Njegov odgovor je bio - Muslimanska braća, tajno udruženje posvećeno uspostavljanju panislamske vlade, obnovi kalifata zasnovanog na Kuranu i šerijatskom pravu. On je zastupao vlast islama nad pojedincem, porodicom, društvom i državom.

Al Banina vizija je bila sveobuhvatna, odbacivala je zapadne pojmove države i nacije; Muslimanska braća su objavila da je ,,islam jedina domovina muslimana". Za nekoliko godina prodrli su u uticajne delove egipatskog života, uključujući vojsku, državnu administraciju i obrazovanje. Već 1940. osnivala su paravojne jedinice i preduzimala terorističke akcije protiv vladinih zvaničnika koji im se nisu sviđali.

Muslimanska braća su 1946. tvrdila da imaju pet stotina hiljada aktivnih članova i još pet stotina hiljada simpatizera u pet hiljada ogranaka širom Egipta. Njihove ponekad nasilne taktike izazivale su otvorene ili prikrivene protivnapade vlasti, što je dovelo do smrti Hasana al Bane koji je pao 1949. od ruke egipatske unutrašnje bezbednosti. Ali ubistvo njegovog tvorca nije zaustavilo širenje i uticaj Muslimanske braće, čija istorija pobuna i nasilja tvori temelj savremenog islamskog radikalizma širom sveta. Uticaj Al Bane i njegovih sledbenika osetio se u Bosni već desetak godina po osnivanju Muslimanske braće.

Krajem tridesetih godina prošlog veka, u Bosni je postojala grupa radikalnih muslimana, sa središtem u Sarajevu, koji su u Muslimanskoj braći videli uzor koji treba slediti. Ključne ličnosti ove majušne tajne organizacije bile su veoma mladi ljudi, ali su svoje neiskustvo nadoknađivali fanatizmom i energijom...

 

 

Ubijanje kraljevine

 

 

 Dok su se ratni oblaci nadvijali nad Evropom, oni su se tajno sastajali da bi kovali zavere za propast neverničke države i stvaranje islamskog društva i države u Bosni, koji će se svrstati uz muslimane širom sveta. To je bila fantastična vizija u suštini preuzeta od Muslimanske braće. Grupa je formalno osnovana pod imenom Mladi muslimani, krajem marta 1941, u predvečerje nacističke invazije na Jugoslaviju.

Njihov osnivački skup je održan u Sarajevu, u prostorijama muslimanskog društva ,,Trezvenost", a njihov politički program je sažeto određen kao ,,praktično ostvarenje islama". Poput Muslimanske braće, prihvatili su izjavu otomanskog velikog vezira Said-paše Halima iz 1917. godine o tome da je ,,otadžbina muslimana svuda gde vlada šerijat". Oni su zvaničan islamski kler smatrali u najboljem slučaju dosadnim, a u najgorem korumpiranim, i zalagali su se za neposrednu akciju radi ostvarivanja svojih ciljeva.

Od samog početka mladomuslimani su bili blisko povezani sa Hidajetom (Uput), lokalnom islamističkom publikacijom s reputacijom intelektualnog diskursa i uticaja na radikalno raspoložene muslimane.

Od tog skromnog početka nastali su temelji islamske vlade koja će preuzeti vlast u Bosni pola veka kasnije. U međuvremenu, mladomuslimani su pustili da se događaji odvijaju sami od sebe, što je i bio slučaj. Šestog aprila 1941. sile Osovine su napale Jugoslaviju, a razjedinjena država je brzo pala pod udarcima Nemačke, Italije i Mađarske. Ovaj kratak neslavan rat biće zapamćen kao Aprilski rat, oštar kontrast u odnosu na junački otpor Srbije u Prvom svetskom ratu.

Za neprijatelje Kraljevine Jugoslavije ovo je bila prava prilika. Sile Osovine su izbrisale ovu državu s lica zemlje, podelile plen, a Bosnu je progutala (pogrešno nazvana) Nezavisna država Hrvatska (NDH). Ova proširena Hrvatska bila je marionetska država sila Osovine, nezgrapno podeljena između nemačke i italijanske kontrole, i ubrzo je postala poznata po fanatizmu i varvarstvu bez premca u fašističkoj Evropi.

Njome je vladala partija Ustaša, ultranacionalistička klika s malom podrškom u Hrvatskoj, koja je najveći deo međuratnog perioda provela u izbeglištvu u Musolinijevoj Italiji kujući planove o otcepljenju i terorizmu. Nemci su ustaše doveli na vlast računajući s tim da su popustljivi i slično opredeljeni, što su i bili; ipak, teško da su partija i njen vođa Ante Pavelić bili izbor većine Hrvata, ma koliko oni bili zadovoljni što su oslobođeni Jugoslavije pod prevlašću Srba, a ustaše u praksi nisu čvrsto kontrolisale veći deo teritorije Nezavisne države Hrvatske van Zagreba.

Za bosanske muslimane, raspad Kraljevine Jugoslavije predstavljao je izvor nade, makar i stoga što su ustaše bar u teoriji imale simpatije za islam. Oni su se držali jedne od čudnijih tačaka hrvatske ultranacionalističke ideologije i u bosanskim muslimanima su videli ne samo Hrvate koji su prešli u islam, već "najčistije Hrvate". Stoga su se udvarali muslimanskoj eliti i nudili ustupke radi političkog i društvenog snaženja islama, uključujući i postavljanje vodećeg muslimanskog političara Džafera Kulenovića, novembra 1941, za potpredsednika NDH. Ipak je ovakvo udvaranje u velikoj meri bilo puka dekoracija; ustaše nisu imale nameru da moć dele bilo s kim, uprkos tome što su muslimani podržavali veliki deo Pavelićeve politike. I to je verovatno bilo prihvatljivo pošto je podozrenje prema hrišćanima, čak i prema onima koji su imali simpatije prema islamu...

 

 

Mržnja kakvu Nemci nisu poznavali

 

 

Fehim Spaho, Reis-ul-ulema u vreme kada su ustaše došle na vlast, bio je prohrvat, pa ipak je iznosio argumente protiv približavanja hrišćanima i svojoj pastvi je zabranjivao da ulazi u njihove bogomolje.

Uz to ograničenje muslimani su u punoj meri učestvovali u vojnim i policijskim snagama ustaškog režima, što ih je činilo saučesnicima u genocidu koji je vršila vlast NDH. Ustaška vizija "Velike Hrvatske", zasnovana na mutnim rasističkim teorijama nacista, pozivala je na eliminaciju Jevreja, Cigana i Srba iz Hrvatske i Bosne - otprilike 40 procenata stanovništva nove države.

Zagreb je planirao da trećinu Srba protera u Srbiju, da drugu trećinu prevede u katoličanstvo i da ostatak pobije. Nemci su smatrali da je ustaško nasilje, usmereno na mlade, stare i nenaoružane, kontraproduktivno i odvratno - ono je počivalo manje na mehaničkom genocidu Himlerovih SS-trupa a više na staromodnom varvarstvu - a preterano nasilje NDH nad srpskim civilima izazvalo je proteste čak i viših nemačkih vojnih i policijskih zvaničnika.

Ti zločini su izazvali otpor Srba širom NDH. Za to su uglavnom oni osnovali  partizanski pokret u Hrvatskoj i Bosni, koji je počivao na ilegalnoj Komunističkoj partiji - sredinom rata 70 procenata partizana u Bosni bili su Srbi, a ostali Hrvati i vrlo malo muslimani - dok je nacionalistički  četnički pokret bio srpski fenomen. Saveznici su četnike, koje je predvodio pukovnik Jugoslovenske vojske Dragoljub Mihailović, priznavali za zvaničan pokret otpora, a njihov cilj je bio obnova Kraljevine Jugoslavije i zašti ta srpskog stanovništva od ustaških i nacističkih napada.

 Četnici su bili decentralizova organizacija koja se borila protiv Nemaca, Italijana, ustaša i partizana - a ponekad je i sarađivala sa svi manjima, što je zavisilo od političkih okolnosti. U osnovi, oni su čekali da saveznici oslobode Jugoslaviju, čemu su se nadali, što bi okončalo ustaški teror. Na lokalnom nivou, četničke jedinice su se upuštale u kontra- teror, posebno protiv muslimana u Bosni, izravnavajući račune i sveteći se za muslimanske zločine nad Srbima. Do najtežeg incidenta došlo je početkom februara 1943, u četvorodnevnoj četničkoj orgiji ubijanja u oblasti Foče u istočnoj Bosni, u kojoj je pobijeno devet hiljada muslimana, većinom civila. Kao i u slučaju takvih zločina u Prvom svetskom ratu, sve strane su se ponašale užasno, a žrtve su uglavnom bili neborci.

Ni muslimani ni Srbi u Bosni nisu kolektivno bili nevini s obzirom na ratne zločine - ali je potrebno reći da su Hrvati, a posebno Hrvati iz zapadne Hercegovine, koji su igrali nesrazmerno veliku ulogu u terorističkom aparatu NDH, bili mnogo više odgovorni od bilo koga drugog - pa ipak, kao i u Prvom svetskom ratu, krug terora i kontraterora nisu za počeli Srbi. Sredinom rata muslimansko nezadovoljstvo ustašama postalo je ozbiljno. Nezadovoljna svojim učešćem u vlasti i zabrinuta da ustaške snage, pošto su pokrenule užasan građanski rat u Bosni, nisu u stanju da zaštite muslimane od četničkih protivnapada, muslimanska elita se okrenula Nemcima očekujući pomoć i zaštitu. Uzajamno divljenje islama i nacizma bilo je ogromno.

Hajnrih Himler, vođa SS-a, bio je donekle islamofil, videvši u toj ratobornoj religiji ratničke vrline kojima se divio, nasuprot mekom hrišćanstvu. Za mnoge muslimane, nacistička ideologija nije bila bez privlačnosti, a Hitlerovi neprijatelji - Jevreji, komunisti, zapadne kolonijalne sile - bili su i njihovi. Veliki muftija Jerusalima Hadži Amin al Huseini (Haj Amin al-Huseini), daroviti propagandista, bio je u izbeglištvu i nalazio se na platnom spisku Berlina, i na sav glas podržavao nemačke ciljeve. On se zainteresovao za Bosnu videvši u njoj mogućnosti ozbiljnog muslimansko-nacističkog saveza tvrdeći u martu 1943: „Srca svih muslimana moraju danas da saosećaju sa našom muslimanskom braćom u Bosni, koji proživljavaju tragičnu sudbinu...".

 

Bosanski imami, nemački kapelani

 

Ono što je muslimanska elita želela, bila je autonomija u okviru Trećeg rajha, koja bi odvojila pretežno muslimanske oblasti centralne Bosne od Nezavisne države Hrvatske i pridružila ih Nemačkoj. To bi zaštitilo prava i privilegije muslimana u jednoj islamskoj državi. Način da se to postigne bilo je stvaranje jedinica bosanskih muslimana u okviru jurišnih odreda, Himlerove lične armije.

 Himler je po državao ovu ideju, uveren da će jedna divizija bosanskih muslimana biti ravna strašnim bošnjačkim regimentama Austro- ugarske vojske, dok je poglede Sarajeva sa žeto izneo Muhamed Pandža, re is-ul-ulema: „Nemci su naši prijatelji."

Početkom aprila 1943. Hadži Amin al Huseini je otputovao u Bosnu da bi pridobio podršku za esesovsku inicijativu, iskoristivši sve prilike da se fotografiše i hvaleći lokalne muslima ne kao „krem islama" u propovedi održanoj u najvećoj sarajevskoj džamiji. Bosanski muslimani su lepo primili njegovu posetu, a radikalniji elementi su ga do čekali s ushićenjem. Odziv na poziv za stupanje u diviziju bio je masovan, i nije bilo teško naći dvadeset hiljada prikladnih dobrovoljaca. Formacija bosanskih muslimana bila je formalno povezana sa 13. dobrovoljačkom brdskom divizijom jurišnih odreda (Handžar divizija), a panislamizam je bio njena zvanična ideologija. Nekoliko istaknutih bosanskih imama služili su kao divizijski kapelani uključujući i Huseina Džozu, vodećeg člana kruga oko Hidajeta. Diviziju su snažno podržavali bosanski islamisti, uključujući i Mlade muslimane, koji su podsticali svoje članove da stupe u odrede.

 

 

GLOSA

 

 Četnici su bili decentralizova organizacija koja se borila protiv Nemaca, Italijana, ustaša i partizana

 

 

A 1.

 

Prilika za progon Srba

 

 Austrougarske vlasti su zatvarale bosanske Srbe osumnjičene za špijunažu i izdaju s uznemirujućim žarom. Oko 5.500 istaknutih ličnosti zatvoreno je u prvim mesecima rata, od kojih je najmanje 700 - a možda čak i 2.200 - pomrlo po zatvorima usled zlostavljanja.

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.