Pirot

 

Hronika jednog progona: isprobavanje kolegijalnih metoda ispitivanja

 

Služba za poneti

 

Centar Bezbednosno-informativne agencije u Nišu pretvorio se u privatnu službu za obezbeđivanje švercerskih poslova. Nagrađuju se i napreduju radnici koji sve to znaju, ali ćute, a uklanjaju se oni koji čestito rade.

 

Milan Glamočanin

 

 

Nekadašnji pripadnik Centra BIA iz Niša Dragan Manić više puta je nagrađivan za svoj rad i kao sposoban kadar obavljao je vrlo značajne funkcije. Mnoge njegove kolege su kupile kuće i stanove, iako nisu imali ni približno toliko uspeha u poslu kao Manić, koji još uvek živi u porodičnoj kući sagrađenoj još 1960. godine. Upravo to im je zasmetalo, pa je on morao da bude sklonjen.

   U večernjim časovima dana 23. februara 2010. godine, u sportskoj hali u Pirotu, Manić se slučajno sreo sa M. A. koga od ranije poznaje, jer je isti predavao njegovoj sestrični. Tada su razmenili nekoliko kurtoaznih rečenica, stoji u rešenju BIA od 21. jula 2010. koje je potpisao Saša Karajlović.

Manić i M.A. su se po navodima istog rešenja sreli i sledećeg dana u centru Pirota, malog mesta na jugoistoku Srbije u kome se svi stanovnici međusobno poznaju, a susreti su gotovo neizbežni.

   Ono što Manić tada nije znao, to je da je M.A. "registrovana pozicija BIA Niš" (u rečniku običnih ljudi - "taster"), operativno vezan za jednog drugog pripadnika BIA, Dejana Manića. Ova dva slučajna susreta disciplinska komisija BIA ocenila je kao teški oblik povrede službene dužnosti i Draganu Maniću izrekla disciplinsku meru prestanka radnog odnosa.

Rešenje komisije potpisuje 21. juna 2010. disciplinski starešina Vladimir Mladenović. Komisija je zaključila kako je Dragan Manić znao, ili je morao da zna da je Antić saradnik drugog kolege i da je razgovor sa njim na javnom mestu ugrozio njegovu bezbednost i umanjio njegove saradničke mogućnosti.

   Upravo na ovaj način, međutim, sprovođenjem potpuno neutemeljenog disciplinskog postupka Centar BIA Niš je ugrozio svoju "registrovanu poziciju", jer sada svi znaju ne samo da je Antić saradnik BIA, već i da je upravo 24. februara 2010. kada se sreo sa Draganom Antićem bio u društvu Čedomira Stefanova, za koga se u rešenju od 21. jula navodi da se njegova "delatnost sagledava sa aspekta agencije". Još samo nedostaje da BIA počne po banderama da kači fotografije svojih formalnih i neformalnih saradnika.

   Po žalbi Manića, o rešenjima o prestanku radnog odnosa odlučivao je Upravni sud - odeljenje u Nišu, u veću sastavljenom od sudija Dese Simić, predsednice veća, i članova Dragana Jovanovića i Nikole Dinića. Postupak je bio otvoren za javnost.

   Zanimljivo je da su u Upravni sud - odeljenje u Nišu zajedno bili reizabrani i Desa Simić i Nikola Dinić. Za supruga sudije Simićeve govore da je kao profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu bio pominjan u aferi "Indeks", koja ni do danas nije dobila sudski epilog, a da joj je sin primljen u Bezbednosno-informativnu agenciju upravo pod uslovom da ona odbije Manićevu žalbu. Tako se i desilo.

   Manićeve muke sa Centrom BIA Niš počele su još mnogo ranije, dok je bio starešina Ispostave Dimitrovgrad. Izgleda da se tada zamerio nekima mnogo moćnima kojima je presekao švercerske kanale, budući da mu je tadašnji šef Centra Niš, Zoran Ranđelović, maja 2007. doslovce rekao "Zabranjujem ti da dolaziš u Pirot"?! Svog prethodnika na mestu načelnika Centra, Gorana Stojadinovića, Ranđelović je u jednom razgovoru čak okarakterisao kao državnog neprijatelja i Maniću poručio da će imati problema ako nastavi da se sa njim privatno druži.

Uzgred, ne treba zaboraviti da je Manić 2008. godine vođen na poligrafsko ispitivanje u Centar BIA-e (Institut bezbednosti) u Beogradu, na kome nije utvrđena nikakva neistina. Kolege su mu se kasnije izvinjavale, ali rezultate tog ispitivanje nikada zvanično nije dobio.

   Centar BIA Niš se tako vremenom pretvorio u privatnu agenciju za obezbeđivanje lukrativnih poslova u prekograničnom prometu u korist pojedinaca na visokim pozicijama. Radnici koji bi časno da obavljaju svoj posao ne smeju ni sa kim da se viđaju, oduzimaju im se saradnici i na kraju, kada ništa drugo ne pomaže, bivaju odstranjeni sa radnog mesta. Posle visoki političari glasno leleču kako će da krenu u obračun protiv organizovanog kriminala i korupcije. Uz čiju pomoć bi oni to da sprovode?