Imovina

 

U čijem su vlasništvu rudnici, ko njima upravlja i koliko ko plaća takozvanu rudnu rentu

 

Iskopavanje Srbije

 

Srbija spada u red zemalja koje imaju relativno nisku stopu rudne rente, ali se ni ona ne naplaćuje kako treba. Po podacima dobijenim iz Ministarstva rudarstva naknadu za korišćenje mineralnih sirovina najredovnije plaća NIS čije uplate čine 90 odsto prikupljene rudne rente. Ostala preduzeća samo ostvaruju profit u Srbiji, a plaćaju negde drugde, ako uopšte.

 

Igor Milanović

 

 

Naknada za korišćenje mineralnih sirovina, odnosno narodski nazvano „rudna renta", jeste iznos koji se uplaćuje na osnovu prihoda koje „nosilac eksploatacije ostvaruje od iskorišćenih ili prodatih mineralnih sirovina, određen na osnovu prihoda ostvarenog od neprerađene mineralne sirovine, ili od prihoda ostvarenog od prodaje tehnološki prerađene sirovine".

Sve do stupanja na snagu Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, decembra prošle godine, naknada za izvađenu naftu i gas iznosila je tri odsto, da bi zakonom bila povećana na sedam odsto. To povećanje, međutim, trenutno se ne odnosi na Naftnu industriju Srbije.

   U međuvremenu su se pojavile špekulacije o tome koliko dugo je NIS pošteđen plaćanja povišene rudne rente. Prema najavama, prilikom donošenja zakona Naftna industrija je mogla da zadrži nižu stopu plaćanja do kraja ove godine, a zatim je nagovešteno da bi to moglo da se prolongira do konačnog završetka ulaganja u rekonstrukciju rafinerije u Pančevu. Po rečima ministra prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milana Bačevića, pošteda će važiti „sve do isteka roka važenja Energetskog sporazuma" između Rusije i Srbije.

   Nije, međutim, problem u tih desetinu miliona evra koje bi NIS mogao odmah da uplati u budžet Srbije. Daleko je značajnije kako da se reši pitanje plaćanja zaostalih dugova od državnih i javnih preduzeća koja eksploatišu rudna bogatstva Srbije bez da doprinose budžetu, a tu su i privatna preduzeća koja nisu zvanično oslobođenja plaćanja, ali jesu nečijom voljom.

Srbija spada u retke zemlje Evrope koja uopšte ne ostvaruju, ili ostvaruju u simboličnoj meri, prihod od kompanija koje koriste njene prirodne resurse.

U grupu kompanija, koje ne plaćaju naknadu za korišćenje mineralnih sirovina, spadaju; EPS, RTB Bor, proizvođači mineralnih voda, kamenolomi, cementare, industrija građevinskih materijala i drugi.Ovo je posledica toga što se Uredba o visini naknade za korišćenje mineralnih sirovina nije primenjivala nekoliko godina, koliko je prošlo od njenog donošenja.

Mineralne sirovine na koje se Uredba odnosi su, između ostalog, nafta i prirodni gas, ugalj za termoelektrane, ugalj za široku potrošnju, bakar, plemeniti metali, podzemne i geotermalne vode, glina, pesak, šljunak, kamen i drugo. Novonastala šteta zbog neprimenjivanjem Uredbe, premašuje 45 miliona evra, dok je ukupna šteta pričinjena višegodišnjim nenaplaćivanjem nekoliko stotina miliona evra.

U Srbiji se istražna prava dodeljuju nad već istraženim lokalitetima, gde je dokazano postojanje određenih metala, pa je za mnoge kompanije to prečica da bi se za simbolična sredstva domogle atraktivnih nalazišta.

Na ovaj način, uz koruptivnost resornih činovnika, one zaobilaze zakonodavstvo koje predviđa dodeljivanje ovakvih poslova putem koncesiono-tenderskih postupaka, a ogroman novac koji je država decenijama ulagala u istraživanja biva poklonjen privatnim kompanijama čiji su vlasnici u inostranstvu.

Indikativno je i da su prilikom privatizacija ležišta i rezerve prodavani u paketu sa objektima i rudnim postrojenjima, bez njihovog ukalkulisavanja u kupoprodajnu cenu. Na primer nije imalo logike preuzeti BFC bez saznanja o rezervama rude, za šta niko nije platio.

Do novembra 2006. godine niko nije izmirivao naknadu za eksploataciju sirovina. Srbija je ušla u privatizaciju rudnika i resursa 2000. a tek 2007, sedam godina kasnije i pošto je odavno sve privatizovano što je interesovalo tajkune, donela je Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina, a i ta uredba se slabo primenjuje.

Podsetimo, da kompanija koja je radila istraživanja, po osnovu dodeljenog istražnog prava, koje košta 400 evra (?!), ima prioritet  u dobijanju eksploatacionog prava!

 Kao razlog za neprimenjivanje pomenute Uredbe, služio je izgovor da ista nije usaglašena sa važećim Zakonom o rudarstvu.

EPS, RTB, Lafarž, Holcim, Titan, ciglarska i keramičarska industrija, fabrike mineralne vode, kamenolomi, industrija građevinskog materijala i mnoge druge firme i grane su dužne da plaćaju nadoknade za korišćenje mineralnih sirovina, ali one to ili uopšte ne čine ili plaćaju po sopstvenoj proceni kada i koliko žele.

   Iznos naknade za korišćenje mineralnih sirovina određuju se na osnovu podataka o prihodu koje nosilac eksploatacije dostavlja nadležnim državnim organima.

 Međutim, važećom zakonskom regulativom, kako tvrde u Pokrajinskom sekretarijatu za energetiku i mineralne sirovine Vojvodine, „nije posebno regulisano da li i ko treba da kontroliše fizički obim proizvodnje, a na osnovu koga firme ostvaruju svoj prihod koji na kraju pak služi kao osnovica za obračun naknade"!

U praksi ova kontrola se vrši ukrštanjem podataka iz raznih tehničkih dokumenata (godišnji planovi, godišnji izveštaj, bilans stanja rezervi) i finansijskih izveštaja (bilans stanja) koje su kompanije u skladu sa zakonom dužne da redovno dostavljaju nadležnom republičkom, odnosno pokrajinskom organu.

Da li je dobro ili loše što kontrola fizičkog obima proizvodnje nije zakonom regulisana jeste otvoreno pitanje, ali pri tom treba imati u vidu kako bi to stvarno funkcionisalo u praksi. Naime, na teritoriji AP Vojvodine samo nafta i gas se eksploatišu iz 166 ležišta, u okviru 57 naftnih, gasnih i naftno-gasnih polja na području 23 opštine. Na ovim ležištima se nalazi više od 900 pojedinačnih bušotina pa, i  pored toga što nisu sve stalno u funkciji, postavlja se pitanje njihove efikasne fizičke kontrole.

   Uplaćena rudna renta na teritoriji Srbije deli se na sledeći način: u visini od 40 odsto prihod su budžeta Republike Srbije, koliko isto iznosi i prihod su budžeta jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija, a u visini od 20 odsto su sopstveni prihod Ministarstva rudarstva.

Kada se pak eksploatacija vrši na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, renta se deli ovako: u visini od 40 odsto su prihodi budžeta Republike Srbije isto kao i jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija, u visini od 10 odsto su prihod budžeta autonomne pokrajine, a u visini od 10 odsto su sopstveni prihod Ministarstva.

Sada dolazi ono zanimljivo, nad čime se treba duboko zamisliti.

U 2011. na račun Uprave za trezor uplaćeno je oko 2,9 milijardi dinara na ime rudne rente, od toga je iz NIS-a,  uplatila 2,1 milijardi dinara (ova kompanija je u 2011. proizvela oko milion i po uslovnih tona nafte sa 650 naftnih i 95 gasnih bušotina). Od eksploatacije mineralnih sirovina na teritoriji Vojvodine, dobit od rudne rente u 2011. iznosila je blizu 2 milijarde dinara.

Po ovome ispada da jedino još NIS i plaća rudnu rentu. Iz toga se vidi ne samo da, na primer, cementare plaćaju simboličnu naknadu, ako uopšte ikakvu, za korišćenje domaćih resursa, već i da nam se o glavu obijaju ranijih godina donete odluke da se za sitne pare daju koncesije za istraživanje, pa da se posle troškovi pronalaženja rude prebijaju preko umanjenja ili otpisa rudne rente.

Prema analizi dosadašnjih rezultata rudarskog sektora, u Srbiji se godišnje proizvede oko 80 miliona tona rude i godišnji prihod od toga iznosi oko 1,5 milijardi evra, a sa vezanim industrijskim granama oko tri milijarde evra. Na ime rudne rente u budžet se slije manje od 25 miliona evra godišnje. Jasno je da se nacionalno bogatstvo Srbije poklanja stranim i domaćim tajkunima koji su se dosetili još jednog načina kako da opljačkaju Srbiju.

 

A 1.

 

Evropski procenti

 

Velika Britanija, Norveška, Danska i Španija ne naplaćuju nikakvu rudnu rentu. Grčka naplaćuje 2 odsto, Hrvatska i Holandija po 5 odsto, Italija uzima isto koliko i Srbija, odnosno 7 odsto, Poljska i Albanija zaračunavaju po 10 odsto, Mađarska 12 odsto, Turska i Bugarska po 12,5 odsto, Slovenija 18 odsto, dok Rusija naplaćuje najviše - čak 22 odsto.