Razaranje

Kako je rekonstrukcija subotičkog pozorišta prešla u legendu

Kulturno groblje i potrošačko roblje

Da li će se hapšenjem Jožefa Kase napokon rasplesti klupko korupcije i štetočinstva. Ko je svirao muziku na koju su igrali zagovornici rušenja pozorišta. Dokle je došla rekonstrukcija ostataka subotičkog pozorišta. Zašto je rekonstrukcija stala. Kako je opstruisan rad anketnog odbora za aferu rušenja Narodnog pozorišta. Kako se sada licitira sa odsecanjem spratova sa zgrade. Da li će, pored šoping mola u Pozorištu nići i nekoliko bioskopa.

Stanislav Živkov

Nedavno hapšenje subotičkog bivšeg gradonačelnika Jožefa Kase pružilo je tračak nade kod brojnih subotičana da  će se napokon raspetljati vrzino kolo trećerazrednog politikanstva, korupcije, nepotizma, lopovluka, štetočinstva i samovolje koji su sve zajedno bili okosnica rada za sada još nepoznate ekipe okupljene oko realizovanja udruženog zločinačkog poduhvata takozvane "rekonstrukcije" odnosno gotovo kompletnog rušenja  vrednog spomenika kulture , zgrade subotičkog Narodnog pozorišta koje je zapravo poslužilo kako bi se u ovaj posao na razne načine ugradile lokalne stranke i raznorazni politikanti.

 Najtragičnije što se može dogoditi jednoj vrednoj zgradi - spomeniku kulture - jeste da maltene nestane zahvaljujući radu baš onih koji su bili zaduženi za njenu obnovu. Reč je o zgradi Narodnog pozorišta - Nepszinhaz - u Subotici koja je gotovo potpuno srušena zahvaljujući bahatosti I lopovluku lokalnih politikanata.

 

150 godina pregrađivanja

 

Zgrada Narodnog pozorišta bila je jedna od najstarijih zgrada namenjena kulturi u Subotici. Ideja o gradnji stalne pozorišne zgrade rodila se 1833, a 1844. gradska uprava angažuje gradskog građevinskog nadzornika, arhitektu Janoša Škultetija koji projekt za pozorište okončava 1845. godine.

Temelji pozorišta položeni su 1848, uoči izbijanja građanske revolucije u Ugarskoj, a izgradnja je nastavljena 1853. godine. Izvođač radova je bio sam projektant pozorišta, gradski arhitekta Subotice Janoš Škulteti.

Prvo je sagrađen središnji deo: balska dvorana i hotelsko krilo prema današnjem korzou. Sledeće godine za šest meseci je završeno i pozorišno krilo pa je svečano otvaranje održano1854. godine, u decembru. Izgradnja cele zgrade trajala je dve godine. Od Škultetijevog objekta doskora je postojao centralni deo sa balskom dvoranom, hotelski deo prema korzou, istina adaptiran uglavnom iznutra, kao i deo pozorišnog krila. U svojoj 150 godina dugoj istoriji ovaj objekat je pretrpeo brojne pregradnje i adaptacije, a naročito 1927, kada je pozorišna sala obnovljena nakon požara koji je u njoj izbio 1915. godine. Naime, nakon uništenja pozorišne sale, da bi pozorišni život kako-tako mogao da se odvija, balska dvorana preuređena je u pozorišnu salu. Od tog trenutka započeo je kontinuirani proces njene devastacije. Poslednji čin zadesio ju je kada su zazidani prozori prema trgu. Nakon kontinuiranih osam decenija "preuređivanja" konačno je "sklopila oči" i zavila se u crno: van pameti je da se usled nerešenog pitanja adekvatne pozorišne sale, ova monumentalna balska dvorana iz 1854. godine uporno, gotov čitav XX vek, pretvara u pozorišnu salu, a to nikako ne uspeva. Kao da se i sama tome opirala!

 

Spomenik koji ne odgovara rušiteljima

 

Godine 1983. utvrđeno je da zgrada pozorišta ima spomeničko svojstvo, pa je o tome doneto i privremeno rešenje. Prvi konzervatorski uslovi za objekat urađeni su 1985. godine. Prema njima, planirana je restauracija objekta, ali je već tada konstatovano da postojeća pozorišna dvorana nema posebne vrednosti i zauzet je stav da se rekonstruiše sala iz 1904. godine. Takav stav naišao je na nerazumevanje mnogih arhitekata i predstavnika opštine i već sledeće godine prvi put se javlja ideja koja predviđa rušenje većeg dela zgrade u projektu Ištvana Hupka, arhitekte i scenografa subotičkog pozorišta, koji je urađen u saradnji s arhitektima mr Ivanom Hegedišem i Laslom Čikošem.

Formirala su se dva suprotstavljena tabora. Nasuprot privrženika tradicionalnog pozorišta i spomeničke prepoznatljivosti grada stajali su graditelji novog teatra. Rušenje zgrade pozorišta uz očuvanje najvrednijih delova našlo se nasuprot stava i uslova Zavoda o restauraciji i rekonstrukciji, iako je zgrada 1991. proglašena spomenikom kulture od velikog značaja. Uprkos takvom tretmanu zgrade, u gradu su postajala sve jača nastojanja da se dokaže da je zgrada bezvredna i da je treba srušiti, a na njenom mestu izgraditi novi objekat.

Kako bi se to i dokazalo, u više navrata obavljeno je konstruktivno vrednovanje objekta, kao i analiza postojećeg stanja sa uglavnom oprečnim rezultatima.

Godine 1985. projektne organizacije IGV i Standardprojekt ukazale su na statički nestabilnu zgradu, te potrebu detaljne rekonstrukcije i adaptacije, dok su pet godina kasnije građevinski inženjeri Branko Ćopić i Sreten Pavlović sproveli analizu čime su ukazali da oštećenja nisu konstruktivnog karaktera. Kasnije, 1998. godine, Građevinski fakultet u Subotici uradio je i elaborat o oceni stanja zgrade Narodnog pozorišta - Nepszinhaz.

 

Niko se ne seća slavne prošlosti

 

Očigledno je da je političkim strukturama po svaku cenu trebalo potvrditi da je zgrada sklona padu i da je treba srušiti. S obzirom na to da je 1991. godine konstatovano da se objekat nalazi u lošem stanju i da je neadekvatan potrebama savremenog pozorišta, pristupilo se detaljnim istraživanjima arhitekture, konstrukcije i funkcije pozorišne zgrade na osnovu čega je usledilo ponovno vrednovanje, preispitivanje prethodnih stavova o restauraciji, te izmena konzervatorskih uslova iz 1985, čime je de facto otvoren put za predstojeće rušenje pozorišta. Objekat je ponovno istražen i vrednovan kao kulturni spomenik.

 Iako je u monografiji iz 1992. prikazana dokumentacija o prvobitnoj pozorišnoj dvorani, naprasno je utvrđeno da za restauraciju pozorišne sale iz 1904. godine - kako je prethodnim uslovima bilo predviđeno - kažu, nema dovoljno autentičnih elemenata, jer, navodno, nije sačuvana tehnička dokumentacija na osnovu koje bi se izvršila restauracija!

 Svejedno, zgrada je gotovo potpuno srušena i započeta je megalomanska gradnja koju čak ni sami autori doskora nisu znali kako uopšte treba da izgleda: gradilo se do jednog momenta. I tu se stalo. I ni makac dalje!

 U javnosti je malo poznato da je još februara meseca 2012 . formiran anketni odbor sa jasno definisanim zadatkom da utvrdi sve činjenice vezane za ovaj skandal a za to je prema odluci subotičkih tadašnjih gradskih vlasti bio određen rok od svega dva meseca! O tome da je nekome ovakva odluka smetala najbolje govori činjenica da je posao ovom anketnom odboru na svaki mogući način bio opstruisan pa je recimo samo dobijanje izvoda iz zemljišnih knjiga odugovlačeno čitavih mesec i po dana. Ipak anketni odbor j eu roku predao svoj izvešta tadašnjem sazivu gradske skupštine, nako n čega su bili održani svi mogući izbori na svim nivoima, konstituisana je nova gradska skupština a od tada o samom izveštaju nema ni pomena te uopšte ne bi čudilo das u predate primerci u međuvremenu volšebno nestali tokom pražnjenja raznoraznih funkcionerskih kancelarija.

 

Svečano rušenje

 

Ono što se u ovom trenutku jedino zna je to da u samoj Subotici zasad niko ne zna kakva će uopšte biti budućnost zgrade tamošnjeg Narodnog pozorišta, koje se gradi od 2007. Godine te u gradu naveliko traju licitiranja o budućnosti ovog svojevrsnog Skadra na Paliću! Naime, lokalni parlament je svojedobno na vanrednoj sednici doneo odluku o zaustavljanju radova na izgradnji i naložio formiranje komisije koja bi pripremila novi projekat koji treba da bude u saglasju sa aktuelnim ekonomskom situacijom, da bi ubrzo potom započelo međustranačko potkusurivanje o tome ko će biti članovi komisije za izmenu postojećih planova izgradnje subotičkog pozorišta.

O tome da je u bivšoj gradskoj upravi zavladala potpuna panika najbolje govori svojevremena izjava  tadašnjeg gradonačelnika Saše Subotića po kojoj je gradska uprava očekivala da dobije predloge o tome ko su uopšte stručnjaci koji su se već bavili pitanjima u vezi sa izgradnjom i ko su uopšte oni koji imaju nekakve zamisli o rekonstrukciji  u toku, što najbolje govori da se u poslu oko rekonstrukcije pozorišta u poslednje vreme doslovce nije više znalo ni ko pije ni ko plaća,, doduše ko indirektno plaća se odavno zna, a to su poreski obveznici koji su svojim sredstvima finansirali megalomaski projekat tobožnje rekonstrukcije pozorišta po proverenoj metodologiji leva ruka-desni džep uz obavezne burazerske dogovore po sistemu ja tebi grofe-ti meni vojvodo! Inače sama rekonstrukcija podeljena je u više faza a sama izgradnja započeta je započeta je 4.juna 2007. godine svečanim rušenjem stare zgrade pozorišta, a pri samom početku radova niko živi nije pojma imao ni kolika će zapravo biti zgrada niti kakav će joj biti sam sadržaj.

 

Subotičani pitaju...

 

O tome da je sve zapravo bila stvar improvizacije i ispunjavanja svih sumanutih želja najbolje govore podaci o samim novim dvoranama koje su navodno bile predviđene za izgradnju pa se tako na početku gradnje najpre saznalo da če u novoj zgradi biti ukupno čak tri scene i to koncertna, klasična i veliku scenu!

 Najpre je planirano da Velika scena ima 400-500 mesta i 4 balkona, Klasična 300-400 i dva balkona, a koncertna 200-300 I 3 balkona da bi u sledećoj verziji i Klasična i koncertna scena imale po oko 250 mesta, uz 2 balkona u koncertnoj i nijedan u Klasičnoj sceni da bi na kraju ispalo da će se graditi samo jedan balkon u Klasičnoj sceni i ništa više što najbolje govori da ni sami projektanti pojma nisu imali šta zapravo projektuju.

O tome da je u Velikoj Sali trebalo biti sagrađeno projektovanih četiri balkona svedoče i vrata probijena u armiranobetonskim bedemima dvorane koja su trebala da vode na ove zabataljene balkone i za koje sada niko ne zna čemu će služiti. O tome da je nastavak gradnje sada postala glavna trakavica u Subotici najbolje govore sve najbizarnije ideje o tome šta i kako dalje.

Tako se recimo kao najjednostavnije rešenje pojavila ideja da se zgrada malko snizi, odnosno da joj se otfikari par spratova pri čemu se i tu pojavilo sijaset najgenijalnijih ideja pa se najpre postavilo pitanje da li će se vršiti rušenje već sagrađenih bedema zgrade, kao i do koje visine, ili se prekobrojni spratovi naprosto uopšte neće graditi.

Takođe je nejasno odakle uopšte krenuti sa rušenjem betonskih elemenata koji su postali suvišni? Da li bi ukupna visina mogla da bude smanjena za jedan, dva ili tri čitava sprata?  Ko I kako to uopšte može da izvede ako se zna da su novi bedemi pozorišta građeni poput hidrocentrale. O tome  nagađaju i pitaju se Subotičani među sobom,  međutim, nikom nije jasno šta će se dogoditi pa ni samom rukovodstvu pozorišta!

 

Odsecanje spratova

 

Inače samo finansiranje izgradnje sa po 45 odsto prihvatile su Republika,odnosno Pokrajina, a sa deset odsto sam grad. Prva faza finansirana je sredstvima Nacionalnog investicionog plana, isplatu druge faze prihvatila je Pokrajina, ali ovaj deo izgradnje još uvek nije završen, a dugovi prema izvođačima iznose najmanje 100 miliona dinara a sama izgradnja je obustavljena. Najtragičnije u svemu ovome je činjenica da je čitav projekat tzv rekonstrukcije pozorišta političkim protivprirodnim bludom subotičkih stranaka odmah na početku izuzet iz ingerencije tamošnjeg Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture čime su projektantu rekonstrukcije, po nepoznatim kriterijumima izabranom izvesnom Radivoju Dinuloviću date odrešene ruke da ispunjava sve najluđe želje subotičkih stranaka predvođenih Jožefom Kasom i drugim pripadnicima tamošnjeg žutog preduzeća!

 O tome da je Međuopštinski zavod za zaštitu  spomenika kulture totalno isključen sa ovog posla najbolje govori činjenica da je sam Zavod jednom od gradskih vlasti tražio zvanično obaveštenje  i objašnjenje o tome na šta se zapravo odnosi odluka o snižavanju nove zgrade pozorišta pošto je najpre otfikaren jedan sprat, ali se sada uveliko licitira sa daljim odsecanjem spratova.

 Naime  u prvobitnim planovima bila je zastupljena visina od 28 metara, pa je potom iz pravca korzoa visina zgrade snižena na "svega" 16 metara, odnosno visini stambene petospratnice a najnovija najveća visina od "svega" 18 metara premašena je samo na delu koje nije vidljivo i gde iz funkcionalnih razloga zgrada ne može da bude niža , a osim toga taj najviši deo prolaznici i ne mogu da uoče!

Inače sami radovi su obustavljeni već ranije, pošto je izvođač radova firma "Yu mol"  prekinula radove, jer im nije isplaćen rad za dosadašnje poslove. Naime izvođaču radova se duguje najmanje 100 miliona dinara za obavljene radove a  na samo rušenje i gradnju novog objekta do sada je potrošeno navodno svega tri miliona evra. Podignut je betonski skelet i trebalo bi uveliko da teku radovi na postavljanju vrata i prozora, kao i podizanju krovne konstrukcije. Umesto toga, gradilište je prazno a grad je obezbedio novac da izvođač radova ostane na gradilištu da ga čuva kako rušilište ne bi postalo stecište narkomana, azilanata i beskućnika ili još gore nekakav pseudoumetnički skvot.

 

Za samo čuvanje rušilišta iz budžeta dva miliona dinara...

 

 Međutim nešto kasnije se ispostavilo da je autor ideje o skraćivanju zgrade bio doskorašnji minister Oliver Dulić, visoki funkcioner Žutog preduzeća a onako usput, doskorašnji minister zaštite životne sredine koji je kao ortoped bio veoma "kompetentan" da nekome daje savete u vezi arhitekture i građevine, verovatno praveći paralelu sa tretmanom teško polomljenih kostiju gde je doskora najlakša metoda bila amputacija! Ipak u svemu je najtragičnije to što se gradi najskuplje i najružnije moguće pozorište koje će biti polovično a sve to je bilo moguće jer je u pitanju zapravo produkt udruženog zločinačkog poduhvata nastalog ortačkim udruživanjem stranačkih preduzeća i time se dobije ovakva rugoba i pljačka!

 O tome da je sve bilo jako dobro isplanirano dovoljno govori i činjenica da su još dok je stajala stara zgrada svi akteri ovog štetočinstva dobro profitirali zahvaljujući muljažama vezanim za deo kompleksa pozorišta prema Korzou gde je bio smešten nekadašnji hotel a kasnije kafančina.

 Kategorije koja je delovala u sastavu propalog subotičkog ugostiteljskog preduzeća koje nominalno imalo pravo korišćenja na 23 procenta čitave zgrade, ali koji procenat je , nakon što je prostor preuzeo grad maltene preko noći metastazirao na gotovo polovinu zgrade, pripajanjem ostalih lokala,  da bi u sledećoj fazi na brzinu, u svega mesec dana, sve to bilo privatizovano za dobre pare,  pa je, kako bi se nastavila trgovačko kafanska tradicija Korzoa, u novoj zgradi pozorišta projektovan pravi pravi šoping mol, kako bi posetioci mnogobrojnih pozorišnih sala u pauzama predstava išli u mini šoping ture unutar iste zgrade!

 Iz svega ovoga jasno proizilazi da je sve ovo nastalo zahvaljujući međustranačkom protivprirodnom bludu između Žutog preduzeća i Saveza Vojvođanskih mađara koji su svako na svoj način, našli jako dobar interes u rušenju spomenika kulture.

Naravno, jako je zanimljiva činjenica das u se za rušenje pozorišta najviše zalagali drekavci i bukači, odnosno odbornici vladajuće stranke SVM a svoj doprinos svesrdno je pružio i piončić u ovoj "igrariji" izvesni Geza Kučera, tada na funkciji gradonačelnika Subotice gde je očito igrao na muziku koju je svirao tamošnji Big Bos, odnosno predsednik upravnog odbora Narodnog pozorišta i Kučerin nadređeni šef a sadašnji pritvorenik Jožef Kasa, odnosno po direktivi je izvršavao nalog onih onih koji su ga tako nesposobnog i smotanog postavili na mesto gradonačelnika. Danas bi se reklo - urbanističke mafije!

 

Laki profit od 30 miliona evra

 

Inače mora se istaći da su verbalno protiv rušenja bili Liberalno-demokratska stranka, G17 plus i Demokratski savez Hrvata, koji su isticali da nije potrebno graditi novu zgradu, već da postojeću treba rekonstruisati, ali je njihovo protivljenje bilo mlitavo i mlako. Jedino je G17+ malo zamazivao oči građanima prikupljajući peticiju protiv rušenja! O tome da je u pitanju bila sprega raznoraznih interesa  takođe govori I "tzv" naučni rad 'Pozorište na gradilištu' - ispitivanje odnosa tradicionalnih i novih vrednosti na primeru pozorišne zgrade u Subotici koji su , kako bi se naučno opravdalo rušenje zgrade i gradnja nakaznog mastodonta, odnosno oprao prljav veš, sročile "eminentne" autorke Dadić-Dinulović Tatjana inače vrla saradnica raznoraznih bizarnih pseudoumetničkih projekata poput Mikser festivala i sličnih gluposti, te Ljubica Ristovski inače direktorka ostataka Subotičkog pozorišta, dakle sve u svemu pravi creme de la creme, sasvim u skladu sa onim što je ostalo od  nekadašnjeg prelepog subotičkog pozorišta!

 Sve u svemu pokazalo se daje veliko pitanje da li u samoj Subotici uopšte ima nekoga u inspekcijskim službama ko pomišlja da je njegov posao da kontroliše i nadzire nezakonite i nedozvoljive poslove?

Takođe je veliko pitanje ima li nekoga ko proverava da li postoji dozvola za građevinske radove koji se izvode kad ko hoće i gde hoće. subotičkih genijalaca zaslužnih za "bisere" očuvanja identiteta grada očito na način kako se "sačuvalo" subotičko pozorište. Jedini kojima je iskreno bilo stalo da se pozorište sačuva i primereno obnovi bili su svi građani subotice (ali njih niko ništa nije pitao), tadašnji gradski arhitekta (koji je zbog toga što se suprotstavio rušenju ostao bez posla), stručnjaci, arhitekti i udruženje Protego, pa čak i UNESKO, ali šta su svi oni mogli učiniti protiv primitivizma zadojenog mišlju o lakom profit od najmanje 30 miliona Evra, da bi se na kraju ispostavilo da su se "graditelji" pozorišta upetljali kao pile u kučinu i da ne znaju kako dalje.

 

Brodvej u sred grada

 

Pošto je u međuvremenu došlo do smene vlasti na republičkom nivou i da će muljaže oko gradnje subotičkog pozorišta kad tad biti obelodanjene, gradske vlasti su otkrile toplu vodu pa je kao slamka spasa rešenje pronađeno u uvođenju privatnog kapitala u rušilište subotičkog pozorišta te je solomonsko rešenje pronađeno u preprojektovanju jedne od dvorana u kompleks bioskopa! Naime ideja je da se prostor u okviru zgrade ne prodaje privatnom licu, već će se dati u zakup na više godina, a za uzvrat će investitor (u ovom slučaju Cineplex) uložiti sredstva u izgradnju i opremanje dela prostora.

Na taj način će se olakšati izgradnja, ali i održavanje objekta, a grad će pored pozorišta dobiti i bioskop koji podjednako nedostaje, jer se navodno vodilo računa da privatno lice bude iz sfere kulture jer se ipak vodi računa o tome da je zgrada Narodnog pozorišta pre svega kulturni objekat iako se u daljoj komercijalizaciji viška prostora ne isključuju drugačiji sadržaji koji bi se uklopili u osnovnu namenu objekta. Situacija u Subotici je trenutno zaista čarobna: grad nema pozoriste, nema bioskop, nema finansije ali se zato barem diskusija kreće u dobrom pravcu.

Naime, u retko kom gradu posetiocu će u okviru iste zgrade biti omogućeno da ima širok izbor raznoraznih sala u kojima će moći da bira između nekakve dramaturgije, komedije, koncerta, nekoliko filmova, nekoliko kafana i prodavnica, i još šoping mola uz to ideja je zaista super! Dok se sa ženom uđe u jednu salu da se gleda film, pa se potom izađe radi odlaska u WC i uđe u drugu gde nekoga čeka švalerka, pa malo amo, malo tamo, još samo fali da se u kompleksu projektuje jedna deo sa iznajmljivanjem soba na sat!

Sve šta se sada dešava je maska sa kojom se želi sakriti osnovno pitanje, a to je pitanje nečije odgovornosti  za samo postojanje nakazne ruševine i razvaljenog gradilišta na sred Subotice što uopšte navodno nije važno ali je zato sad najvažnija dogradnja svojevrsnog Brodveja usred grada.

Doduše pošto je Brodvej ipak primer dekadentnosti zapada, možda bi bilo primerenije u ruševini urediti i prostor za narodno veselje, gde bi novi primitivci mogli da razapnu šator u opera dovedu cajke i svi zajedno zapevaju Sa Ovčara i Kablara !

 Naravno kao što se ni cajke ne uklapaju u pozorište, još se manje uklapa i bioskop. Sve ovo se dešavalo samo zato jer su se trećerazredni politikanti upleli u rekonstrukciju kako bi stranačke sinekure nameštale poslove svojim jaranima! Pa je para trebalo da bude za sve! Čak i za one koji još uživaju u pozorišnim predstavama!