Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (6)

Suočenje generala JNA i imama SDA

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

 Džon R. Šindler

 

 

Bosanski parlament je 15. oktobra 1991, uz podršku bosanskih Hrvata i muslimana, proglasio suverenost republike, potez koji su odbacili bosanski Srbi, potvrdivši na svom refe rendumu održanom 9. i 10. novembra da žele da ostanu u Jugoslaviji. Alija Izetbegović je razgnevio JNA naredivši rezervistima muslimanima da se ne odazivaju pozivu. Tada je, 19. decembra, obavestio generala Vojislava Đurđevca, komandanta 4. korpusa JNA, sa štabom u Sarajevu, da SDA namerava da traži nezavisnost Bosne, što je bio čin u kojem je Đurđevac video praktičnu objavu rata.

Kao što se moglo i očekivati, Izetbegović se potom delimično ogradio od svoje izjave, osta vljajući za sobom konfuziju i podozrenje u vojnim krugovima da je patološki nepošten. Prisu stvo vojske u Bosni bilo je povećano na sedam korpusa, uključujući veliki broj trupa koje su napuštale susednu Hrvatsku, a krajem godine Generalštab je postavio generala Milutina Ku kanjca na čelo novoosnovane 2. vojne oblasti u Sarajevu. Kukanjčev zadatak je bio da spreči katastrofu.

"ok je jugoslovenska vojska pokušavala da smanji tenzije, postojala je skrivena strana borbe da se Jugoslavija održi na okupu, a posebno da se spreči nezavisnost Bosne. KOS je imao nekoliko dobro smeštenih agenata u Sarajevu. Aleksandar Vasiljević, general-major i načelnik vojne kontraobaveštajne službe, kasnije je priznao da je KOS „u sa mom vrhu musli manske partije imao dvojicu svojih ljudi"  koji su podrobno obaveštavali Beograd o plano vima i namerama SDA.

Procena situacije Kontraobaveštajne službe bila je sledeća: treba sprečiti savez između bo sanskih muslimana i Hrvata po svaku cenu, jer bi ovaj savez „bio fatalan po srpsku naciju u Bosni i Hercegovini". Na osnovu informacija insajdera, KOS je zaključio da „posebno nega tivnu ulogu može igrati Alija Izetbegović, koji je neodlučan političar sklon islamskom funda mentalizmu". Dalje, KOS je izveštavao da „njegove tvrdnje o civilnoj državi treba shvatiti uslovno". Imperativ je bio sprečiti SDA da obrazuje oružane snage, muslimansku armiju ko jom bi, izvestio je KOS, „prema nekim operativnim saznanjima, komandovao Alija Izetbego vić...". Tokom 1990. i 1991. godine, KOS je vodio nekoliko kontraobaveštajnih operacija u Bosni s ciljem sprečavanja nezavisno ti Bosne.

 Bilo je izvesnih uspeha, na primer operacija Brana krajem 1990. koja je, zahvaljujući prećutnoj saradnji bosanskog ministra unutrašnjih poslova Alije Delimustafića, sprečila sarajevske vlasti da se dočepaju tona i tona oružja koje je pripadalo bosanskoj Teritorijalnoj odbrani, rezervnoj snazi za čije je naoruža nje KOS strahovao da će pasti u ruke SDA. Ali, i sam KOS je bio uključen u naoružavanje bosanskih Srba u operaciji velikih razmera poznatoj kao Ram.

Beograd je želeo da naoruža Srbe u Hrvatskoj i Bosni plašeći se da je Jugoslavija na putu raspada. Tajni projekat je počeo sredinom 1990, a vodila ga je srpska Služba državne bezbednosti odana Miloševiću. (Pored savezne službe državne bezbednosti, svaka republika je imala i vlastitu službu državne bez bezbednosti.)

Ram je poveren „vojnoj liniji" SDB-a, koja se bavila paravojnim poslovima. Generalštab JNA nije bio upućen u plan, jer su Milošević i srpska tajna policija smatrali vojsku nedovoljno srpskom i stoga nepouzdanom, mada su pojedini pouzdani oficiri, uključujući pripadnike KOS-a, podržavali slanje oružja hrvatskim Srbima, a počevši od leta 1990. godine, posmatrači su zapazili neuobičajeno velike pošiljke, koje su na deklaracijama imale oznaku „teška hrana", kako se kamionima JNA prevoze preko Bosne za Hrvatsku.

Pošiljke oružja bosanskim Srbima krenule su početkom 1991. pošto su Srbi u Hrvatskoj već bili opremljeni. Mada se naoružanje sastojalo uglavnom od lakog oružja, i to ne skorije proizvodnje, bilo ga je dovoljno da se opremi mala armija.

Ram je bio kamen temeljac šire strategije Beograda kojom bi srpsko stanovništvo ostalo u Jugoslaviji, čak i ako se Hrvatska i Bosna otcepe; srpskim manjinama u tim republikama pomoći će se oružjem i štitiće ih JNA.

 

KOS nije znao šta da radi i za koga da radi

 

Jasno je da su početkom 1991, pre no što je Jugoslavija počela otvoreno da se raspada, pro miloševićevski elementi u Generalštabu JNA bili pesimisti koji su očekivali slom države; oni su želeli da sačuvaju sve srpske zemlje u trećoj Jugoslaviji, a Ram je predstavljao paravojnu stranu ove strategije. Ali niko se nije potrudio da ostatku oficirskog kadra saopšti ovaj tajni plan.

Stoga je ironično, plan Ram imao manje uticaja na tok događaja nego što se očekivalo, jer su izvođači, u svojoj opsednutosti tajnošću, propustili da generale JNA na terenu obaveste o to me šta se dešava. Zato su garnizoni JNA u Bosni krajem 1991. godine zloslutno izveštavali o zagonetnim pošiljkama oružja svim etničkim grupama - uključujući i bosanske Srbe, čije je oružje krišom stizalo iz arsenala JNA!

Čak je i unutar KOS-a po postojalo znatno nerazumevanje o tome šta su njegovi zadaci u Bosni: da li vojska i njeni špijuni treba da spreče nezavisnost Bosne ili da pomognu da do nje dođe pod uslovima prihvatljivim Beogradu? Ovakva zbrka je izazvala ozlojeđenost među oficirima JNA koji su pokušavali da ublaže rastuću krizu i kojima su tajne operacije nekih pripadnika KOS-a otežavale život. Nije čudo što je jedan viši oficir JNA smatrao vojnu obaveštajnu službu u Bosni „potpuno nesposobnom i nemoćnom da bilo šta što joj se da u zadatak obavi kako treba".

 Isto toliko zagonetna i ništa manje značajna bila je reakcija Alije Izetbegovića na plan Ram. U proleće 1991, čuvši za ilegalnu podršku JNA bosanskim Srbi ma, sarajevska uprava bosanske Službe državne bezbednosti, koja je bila lojalna JNA, povela je istragu.

Istragom su ubrzo otkrivene brojne informacije o bezočnim aktivnostima na bosanskom tlu koje Beograd pomaže, uključujući i snimljene razgovore između Miloševića i Karadžića u kojima se raspravljalo o pošiljkama oružja: jedan general JNA, Nikola Uzelac, komandant 5. korpusa u Banja Luci, takođe je snimljen kako razgovara o planu Ram. Te uznemirujuće vesti su procurile i izazvale medijsku senzaciju kad su krajem septembra počele da se u nastavcima pojavljuju u nekoliko vodećih sarajevskih novina.

 Bosanska tajna policija obavestila je Izetbegovića o planu Ram krajem maja, mesecima pre nego što se priča pojavila u štampi, ali je on pokazao malo interesovanja; ni bes javnosti izazvan pojavom priče u bosanskim medijima nije ga podstakao na akciju.

 Izetbegović je na sličan način reagovao i kad je saznao da su visoki funkcioneri  SDA agenti KOS-a: iako je mnogo pre rata znao da su Salim Šabić i Alija Delimustafić špijuni Beograda, nije učinio ni šta da ih ukloni sa moćnih položaja.

Neki od oficira sarajevskog SDB-a zaključili su, bez do kaza, da KOS i Beograd zapravo žele da zadrže Izetbegovića na vlasti jer će njegov islamski radikalizam sigurno diskreditovati bosansku nezavisnost; polazeći od njegovog neobjašnjivog nečinjenja, nekolicina bosanskih lovaca na špijune spekulisala je - bez trunke dokaza - o to me da je i sam Izetbegović vodeća krtica KOS-a u Sarajevu, budući da ga je tajna policija zavrbovala dok je služio neku od svojih kazni zatvora.

 

 

Patriotska liga i oružje iz Slovenije

 

U drugoj polovini 1991, suprotno Izetbegovićevim javnim izjavama o mirnoj budućnosti, SDA je bila veoma aktivna u pripremama za rat u Bosni za koji je vođstvo stranke znalo da predstoji. Već u junu, još pre nego što su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost i deset meseci pre no što je došlo do otvorenih sukoba u Bosni, vrh SDA je odlučio da obrazu je sop stvene paravojne snage, a iza zatvorenih vrata neki partijski lideri su otvoreno tvrdili da je rat neizbežan.

Rađanje muslimanskih paravojnih snaga, poznatih kao Patriotska liga, jeste priča o po zadini bosanskog rata o kojoj se najmanje izveštavalo; u većini zapadnih ratnih izveštaja ona se pominje uzgred, ako se uopšte i pominje.

Patriotska liga je bila pod komandom Hasana Čengića, trideset četvorogodišnjeg imama koji je poticao iz jedne od najuglednijih muslimanskih porodica i 1983. godine bio optužen za jedno sa Izetbegovićem.

Poznat kao „leteći imam" zbog svojih čestih putovanja po islamskim zemljama, Čengić je bio sposoban organizator i posvećeni islamista sa „zavereničkom logikom" koja je plašila i prijatelje i protivnike; pre kraja 1991. godine, organizovao je tajne pošiljke oružja u Bosnu kako bi opremio svoje paravojne trupe, uključujući i pošiljke iz Slovenije koja je već stekla nezavisnost i bila srećna da u isti mah zaradi novac i zada teškoće Srbima.

Muslimani su 1991. i u Beču kupovali naoružanje i municiju bivših članica Varšavskog pakta, dok je Liban slao višak oružja svojim bosanskim istovernicima.

Važno je istaći da je Patriotska liga osnovana kao privatna milici ja SDA, a ne kao oružana snaga Bosne; njene oficire je birala stranka, a osnovana je da bi služila Izetbegoviću i ostvari vanju njegovih težnji. Finansiranje Patriotske lige bilo je prioritet za Izetbegovića. Paravojna snaga, koja se oslanjala na strukturu jedinica bosanske Teritorijalne odbrane, zahtevala je oružje, municiju, zalihe i uniforme.

 Hasan Čengić je poslat u prijateljske islamske zemlje da prikupi sredstva; blagonaklonim slušaocima je govorio da je novac potreban kako bi se obezbedila svemuslimanska država u Bosni.

 Edhem Bičakčić, veteran Izetbegovićeve grupe i suđenja iz 1983, sažeto je odredio „pri marni interes SDA: „...muslimanska država će nam omogućiti opstanak, a ne zajednički život za koji drugi narodi nisu zainteresovani". Ubrzo je KOS počeo da dobija obaveštenja o tome da SDA planira snage od trideset hiljada ljudi, obučenih i opremljenih uz pomoć Irana i Saudijske Arabije. Špijune Beograda isto toliko je brinulo i to što SDA vrbuje muslimanske oficire JNA za komandni kadar i vođstvo Patriotske lige. Dok su se Čengić i ostali pripremali za rat, Izetbegović je nastavio da igra dvostruku igru, što je podjednako izluđivalo i prijatelje i neprijatelje...

 

Kukanjac je bio potpuno nesposoban

 

 

Adil Zulfikarpašić, ostavljajući po strani svoju odbojnost prema SDA zarad bilo kakve šan se za mir, sastao se sa Izetbegovićem sredinom jula 1991. godine, da bi razgovarao o podeli vlasti sa Srbima kako bi se izbegao rat. Kad se Izetbegović vratio iz Vašingtona 23. jula, posle razgovora sa visokim funkcionerima Bušove administracije o tome kako da se spreči rat u Bosni, učestvovao je na zajedničkom sastanku sa Zulfikarpašićem i Muhamedom Filipovićem, sa muslimanske strane, i Radovanom Karadžićem i još dva visoka funkcionera SDS-a, Nikolom Koljevićem i Momčilom Krajišnikom, koji su predstavljali bosanske Srbe. Na tom sastanku Izetbegović je pozitivno i optimistički izjavio: „...Mislim da su naša stanovišta veoma bliska, da smo blizu postizanja sporazuma", i zatražio od Filipovića i Koljevića da sačine nacrt sporazuma između Srba i muslimana. Ali Izetbegović jedva da je i izašao iz sobe, a već je povukao svoj  zahtev. Da zlo bude još veće, nastavio je da pregovaračima podmeće nogu i u direktnom televizijskom prenosu.

Predloženi plan o podeli vlasti, koji su Bosanci shvatali kao način da se izbegne rat, bio je tema emisije na sarajevskoj televiziji u kojoj su učestvovali Filipović i Koljević. U toku emisije u studio je stigao faks iz štaba SDA u kojem je pisalo da stranka neće učestvovati ni u kakvom dogovoru o podeli vlasti sa Srbima. Ovaj incident je Filipović opisao kao „apsolutno politički štetan" i više nije očekivao da će Srbi verovati Izetbegoviću ili  SDA.

Tenzije su rasle ne samo u Sarajevu već širom Bosne. Nekoliko meseci pre početka otvore nih neprijateljstava u aprilu 1992. godine, događali su se brojni slučajevi lokalnog nasilja u celoj zemlji; uglavnom su privlačili malo pažnje, a na Zapadu nikakvu, ali su zatrovali jednu već ne zdravu političku atmosferu.

Nekoliko najgorih incidenata dogodilo se u dolini Drine, u istočnoj Bosni, u kojoj je mešovito muslimansko i srpsko stanovništvo gajilo duboko uzajamno nepoverenje. I SDA i SDS su bili aktivni u ovoj oblasti šireći propagandu, novac, ali i oružje. Muslimani su strahovali da se Srbi spremaju za rat u sprezi sa JNA, dok su se Srbi pla šili Izetbegovićevog plana o islamskoj državi, a brinulo ih je i pojavljivanje paravojnih snaga SDA. Obe strane su u leto 1990. počele da se tajno naoružavaju u mestima u dolini Drine, a na si lje „milo za drago" postalo je uobičajeno u jesen te godine, sa napadima, ponekad smrtonosnim, koje su vršili i Srbi i muslimani.

Kad je Milutin Kukanjac stupio na položaj najvišeg generala JNA u Bosni, čekao ga je nezavidan zadatak da održi mir...

On je bio vojnik koji se strogo držao propisa, dobronameran, ali nije bio političar; na taj položaj je došao jer je bio omiljen kod generala Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba JNA, ali je bio potpuno nesposoban da se snađe. Nije pomagalo ni to što su ga savezno Ministarstvo odbrane u Beogradu i KOS držali u mraku. Čini se da su Kukanjčeve namere bile iskrene, ali mu nikada nisu stavljene na raspolaganje snage potrebne da ispuni svoj zadatak.

 Poput većine generala JNA, i Kukanjac je bio protiv Izetbegovića koga je smatrao neprijatnim kameleonom sa opasnim shvatanjima, ali ni je imao izbora osim da sarađuje s njim.

Bivši viši oficir JNA sažeto je izneo kako je vojska shvatala vođu SDA: Smatrali su ga ekstremistom poznatim još iz Titovog vremena. Ni su ga uzimali ozbiljno, mada je od služio kaznu zatvora zbog nacionalističkih aktivnosti...Vukao je poteze koje je vojno rukovodstvo proglašavalo neustavnim i nezakonitim, a onda prestajalo da se brine o njima. Pa ipak je bilo savršeno jasno da je jedino čega se Alija Izetbegović plašio bila JNA. Izetbegović je znao da je imperativ da se vojska, što je više moguće, drži van bosanskih poslova, a posebno da se JNA ne dopusti da poremeti planove SDA.

 

 Izetbegović laže, Vasiljević frustriran

 

Početkom 1992. vojna kontraobaveštajna služba suočila se s teškom situacijom: svesna da se muslimanske vođe pripremaju za rat velikih razmera, nije znala šta povodom toga da preduzme. Veliki napad koji bi preduhitrio paravojne snage SDA nije dolazio u obzir iz političkih razloga.

Načelnik KOS-a Aleksandar Vasiljević, ne znajući šta da preduzme, zatražio je sastanak sa Izetbegovićem. Susret je organizovao bosanski ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić za koga se znalo da je vrlo bli zak KOS-u (činjenica koju ni je pokušavao da prikrije), a održan je 5. februara u Izetbegovićevom kabinetu.  Susret je imao „pre svega preventivni karakter", prema Vasiljeviću, koji je lideru SDA predočio čvrste dokaze o muslimanskim pripremama za rat.

Vasiljević je rekao Izetbegoviću da želi da ga upozna s „tajnim vojnim organizovanjem" u Bosni, će ga predsednik treba da bude svestan; Izetbegović je, pretvarajući se da je izne nađen, odgovorio da je ideja „smešna".

Šef KOS-a je na to izneo određene informacije o Patriotskoj ligi, ali je Izetbegović rekao da još uvek ne može da poveruje da je to istina. Vasiljević mu je tada pokazao interne dokumen te SDA, od kojih su neki bili šifrovani, koji su se ticali organizacije i razmeštaja jedinica Patri otske lige, koje je očigled no pribavila krtica KOS-a na visokom položaju u stranci. Na to je Izetbegović odgovorio da te snage nisu ilegalne i da im je jedini cilj odbrana muslimana; potom je razmislio i dodao da dokumenti izgledaju neautentični, da mora da ih je Vasiljeviću neko podmetnuo. To je frustriralo Vasiljevića, koji je priznao da je njegov oponent „zaista ve liki igrač". Tada je izneo svoj adut, tajno načinjeni video-snimak sastanka Patriotske lige - u šta se naizgled ne može sumnjati, ali je Izetbegović i dalje poricao da je bilo šta pogrešno u po stupcima SDA. Za Vasiljevića je to bilo izluđujuće iskustvo koje ga je uverilo da je dijalog sa muslimanskim rukovodstvom neplodan, a zapravo je to bila klasična Izetbegovićeva predsta va.

 

 

A 1.

 

Dosije kupljen za 40 hiljada švajcarskih franaka

 

 

Špijuni tajne policije ubacili su se među Mlade muslimane, što je prouzrokovalo hapšenja koja su dovela do suđenja 1949. i 1983, i nije bilo razloga da se veruje kako se bilo šta pro menilo. Zaista, KOS se infiltrirao u najviše nivoe partijskog establišmenta Stranke demokrat ske akcije. Salim Šabić, blizak Izetbegovićev prijatelj i vođa zagrebačkog ogranka S"A, bio je jedan od tri potpredsednika partije, izabrana 1990. 

Bio je i agent vojne kontraobaveštajne službe. Pokazalo se da su govorkanja o Šabićevim vezama sa tajnom policijom dobro zasnovana. Zabrinut zbog subverzije KOS-a, Adil Zulfikarpašić je pribavio kopiju  Šabićevog policijskog dosijea od Josipa Manolića, novog hrvatskog premijera i oficira tajne službe, koji se ranije nalazio na čelu aparata SD-a u Hrvatskoj. U konfuziji koja je pratila slom komunističkog režima 1990. i 1991, mnogi spisi tajne službe nestali su pod sumnjivim okolnostima. Zulfikarpašić je kupio dosije za 40.000 švajcarskih franaka - koji je nedvosmisleno potvrdio da je Šabić značajan špijun KOS-a- i pokazao njegov sadržaj Izetbegoviću. Manolić, dobar kontraobaveštajni oficir, savetovao je da Šabić bude pod kontrolom, tj. postavljen na položaj na kojem neće moći da pravi štetu, ili, što je još bolje, da bude iskorišćen kao dvostruki agent, drugim rečima, iskorišćen za dostavljanje pogrešnih informacija KOS-u.

 

GLOSA 1

 

„...muslimanska država će nam omogućiti opstanak, a ne zajednički život za koji drugi narodi nisu zainteresovani"

 

(Edhem Bičakčić)

 

GLOSA 2

 

Milošević i srpska tajna policija smatrali vojsku nedovoljno srpskom i stoga       nepouzdanom

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.