Uvodnik

 

Progon pameti

 

Milovan Brkić

 

Kolumnista sa moje leve strane, Goran Petrović, bivši je načelnik Resora državne bezbednosti Srbije. Svi koji ga znaju, i koji su pratili njegov rad, pamte ga kao uljudnog, vaspitanog i veoma obrazovanog profesionalca. Nije dugo bio na mestu prvog čoveka Službe, jer se njegovi pogledi, i mera života, nisu poklapali sa interesima vrhuške i DOS-a, koja ga je postavila na to mesto.

Nisu šefovi tajne policije moćni, kada je društvo u rasulu, i kada ne postoje institucije sitema. Tada je i društvo u moralnom posrnuću. Prvih dana njegovog rukovođenja Službom, jedan narkoman je, lošom procenom, pucao kroz prozor u ruke njegovom vozaču, koji ga je čekao na parkingu. Vlada je saopštila da je na njega pokušan atentat, i tek pre neki mesec dana, Goran mi je objasnio da je to bio čist kriminalni čin, jer je narkoman bio u krizi, i hteo je da otme kola.

Već sedam godina Goran vodi radni spor. Bez posla je! Kada je podneo ostavku, ministar policije, inače njegov drug iz razreda u gimnaziji, rasporedio je Gorana na mesto inspektora za protivpožarnu zaštitu!

Radni spor je okončan pred prvostepenim sudom, ali šest meseci sudija nije napisala otpravak presude. Ona je saplemenik Danice Drašković, koja nije bila zadovoljna držanjem Gorana u pogledu njenih zahteva da hapsi po njenom spisku.

Vlast u Srbiji, već vekovima, gazi najbolje među nama. Disova pesma "Naši dani" u svakom trenutku je životno aktuelna u Srbiji...

Srbi su redak narod koji prezire svoju intelektualnu elitu. Dug bi bio spisak pesnika, romanopisca, naučnika i umetnika koji su obavezno deo života proveli u Zabeli, na prevaspitanju. Tako je i danas. Tek što su sjašili dečaci Borisa Tadića, zauzevši ministarske funkcije i pustošeći sve čega su se dohvatili, zamenila su ih dečurlija koje je doveo sa sobom Aleksandar Vučić.

Bog mi je svedok da nikada i ništa nisam imao protiv homoseksualaca. To je njihov izbor, ili Božja volja. Ali, uvek sam smatrao da svi ti ljudi treba da se javno deklarišu da su takvog opredeljenja, pre nego što ih glasamo, i izglasamo.

Za vreme komunizma, zabranjivani su filmovi, predstave, knjige, javni skupovi, ali su, ipak, nakon zabrane, tajno kružili primerci knjiga, novina, kopije filmova, a iz državne kase zabranjenim autorima su davane pare za nove projekte a Beograd je bio kulturni i ideološki centar Evrope! Talenat i pamet su bili na ceni. Za direktore uspešnih preduzeća postavljani su ljudi koji nisu članovi partije.

U poslednje dve decenije, a naročito dolaskom Zorana Đinđića, pa naovamo, najgori diletanti i mediokriteti su promovisani kao intelektualna elita. Ko nije bio blizak srcu Đinđića, potom Tadića, a danas Vučića, mogao je da se pakuje.  Državnu službu dobijali su podobni, naguženi... Pametnima, nema mesta u Srbiji!

Generali, pukovnici, policijski načelnici, u čije školovanje su uložene velike državne pare,  završili su kao čuvari na gradilištu, ili kockarnicama. Najbolji novinari, komentatori, oterani su iz profesije.

Srbija se ne može izaći iz blata, sve dok se najumniji ljudi ne pozovu da daju svoj doprinos napretku. Ali, i da ih pozove vlast, oni ne mogu da se saginju i metanišu. U Srbiji, jednostavno, nema institucija koje osiguravaju dostojanstvo građana.

Goranov kolega Stevan Nikčević doneo je Vučiću deo opljačkanog kolača, oko 50 miliona evra, i odmah je, umesto u zatvor, postavljen za državnog sekretara u ministarstvu turizma. A za razliku od Gorana, Stevan je okrvavio ruke, odgovoran je za smrt kolege Slavka Ćuruvije. Zato Vučić odbija da Goran dođe do  svog prava, koje tražeći punih sedam godina. •