Srem

 

U sred plodne vojvođanske ravnice, narod umire u bedi i beznađu

 

Pola Srema, gladuje i drema

 

Mada je Sremska Mitrovica nezvanično beogradska industrijska zona (a u ratnim uslovima granična linija odbrane Beograda), ovaj strateški važan grad propada zastrašujućom brzinom. Avetinjski izgledaju zatvorene radnje, zapuštene ulice, propali socijalistički giganti i brojna sirotinja, među kojima mladi ljudi  tek stasali za život, kojima je sudbina, što se tiče zaposlenja, već zapečaćena. Nije bolje ni u susednim opštinama Rumi i Šidu. Srem je jednostavno opljačkan, napušten i predat neizvesnoj sudbini.

 

Sava Nadrljanski

 

Nekada jedna od najmoćnijih regionalnih industrijskih zona u Jugoslaviji, nalazila se u Sremskoj Mitrovici, na obalama Save. Bio je to privredni centar dostojan starog, istočnorimskog sjaja. A onda su došla demokratija i tranzicija, pljačka i bezumlje, pa je na sred najplodnije ravnice počela da niče sirotinja, zajedno sa korovom. Danas ovaj grad ne liči ni na šta, jer je mračan, prljav, jadan i uništen. Od 2000  ugostiteljskih, trgovinskih i zanatskih radnji  u Sremskoj Mitrovici, skoro polovina je zatvorena tokom 2012. godine!  Čuvena Zanatlijska ulica je potpuno prazna i izgleda avetinjski. Bivši radnici nekadašnjeg giganta, fabrike celuloze "Matroz", danas se nalazi ulici, ili se snalazi kako zna i ume, na pijaci ili na ispomoći u poljoprivredi, koja je takođe skoro potpuno uništena. 

Ona je samo jedna od preko 300 vlasnika trgovinskih, ugostiteljskih i zanatskih radnji koji su podneli zahtev za trajnu odjavu u 2012. godini. Mada u opštini nemaju precizne podatke iz republičke Agencije za privredne registre o tačnom broju odjavljenih i prijavljenih radnji u ovoj godini u Udruženju preduzetnika Sremske Mitrovice tvrde da je oko 30 odsto od ukupno 2.000 radnji - zatvoreno. Mitrovčani jedva preživljavaju mesec za mesecom, sastavljaju kraj sa krajem, kupuju samo najnužnije, promet je u radnjama prepolovljen, omladina masovno odlazi i grad se nalazi pred katastrofom kakvu u svojoj istoriji nije doživeo od pada rimskog carstva.

Zbog toga što je Sremska Mitrovica bila nekada jedan od vodećih centara prehrambene, drvoprerađivačke industrije i industrije celuloze i papira u Jugoslaviji, posao demokratskih kriminalaca koji su pokupovali sve što je moglo da se kupi, masovno otpuštanje radnika je bilo najvažniji posao: isterali su na ulicu čak  12.000 radnika! Ovaj nezapamćeni pomor radništva u jednom gradu veličine Sremske Mitrovice, ni do danas nije kako treba sankcionisan, jer su vlasnici većine kupljenih preduzeća izbegli sve obaveze iz kupoprodajnih ugovora, oštetili državu i doslovno zgazili ceo region Srema u kome danas ravnopravno vladaju korumpirani državni organi (sudovi, tužilaštva i policija) sa par kriminalnih klanova i njihovih ispostava u svim vladajućim strankama.

Uprkos svemu tome, tradicionalno banditski visoke državne dadžbine, nisu nikada bile veće! Podivljale tržišne inspekcije sprovode zastrašujuće nasilje pa za manjkove u kasi od samo desetak dinara zatvaraju radnje do mesec dana, kažnjavaju novčano od 50 hiljada  do pola miliona dinara. Svakih pola godine radnici od svoje, ionako bedne plate u uslužnim delatnostima, moraju za sanitarnu knjižicu da plate po 2.000 dinara. Ima i bizarnih nameta, poput mesečne takse za korišćenje fiskalnih kasa!

Mada je Sremska Mitrovica skoro mrtva, u njoj se, kao gangrena, šire banke, doslovno u svakoj ulici. Sa druge strane, potpuno je devastirano i poljoprivredno dobro "Pinki", koje je "u zlatno doba" bilo vodeći proizvođač voća u Srbiji, zapravo, među tri najveća u bivšoj Jugoslaviji. Ono je već duže vremena u stečaju. "Pinki" je privatizovan je 2004. godine, i od tada traje njegovo razapinjanje i pljačkanje. Sadnice voća godinama nisu bile obrađivane, gubici su porasli do neslućenih visina. Pre dve godine pokrenut je i stečajni postupak.

Skoro 400 hektara voćnjaka na jugu Fruške gore, više od miliona stabala poljoprivrednog dobra „Pinki", pre nepunih dve godine ostalo je da propada, a 650 hektara obradivih površina novi gazda je izdao u zakup. Oko 600 radnika „Pinkija" je ubrzo ostalo bez posla. Radnici sa  ekonomije „Mutalj" su iseljeni iz radničkih stanova, koje je novi vlasnik kupio kod privatizacije „Pinkija". Prazne zjape poslovna zgradu i hladnjača a napuštena su i dva veštačka jezera za navodnjavanje voćnjaka. To je prava slika srpske tranzicije u Sremu.  Ali, ko je i kako razvlači imovinu "Pinkija" celu jednu deceniju, o tome u Sremskoj Mitrovici svi ćute. Jednom će i to stići do šire javnosti, ali,  za "Pinki" je već kasno. Posebna priča u ovom gradu su stečajni upravnici. Poznat je slučaj čoveka koji je na toj funkciji imao rekordnu mesečnu bruto platu, oko 12.000 evra, tokom tri godine vođenja postupka u bivšem državnom preduzeću! Kao direktor firme spremne za bankrot, prihodovao je više od menadžera svih najprofitabilnijih državnih preduzeća! O brodarstvu koje je nekada ovde bilo razvijeno na obalama Save, danas nema ni govora. Ono će možda i isplivati nekada, ali, Mitrovica neće. Ne ovakvom državnom politikom, i ne u ovoj generaciji...

Ali, ne propadaju u Sremu samo preduzeća nego i kulturno blago, i to na svakom koraku! Tako, na primer, propada Sremska kuća u Neštinu, važna građevina iz 18. veka, koja samo što nije srušila, mada je to jedan od najstarijih srpskih spomenika u Fruškogorju i Sremu. Nestaje polako i jedina branič-kula u Sremu, blizu banje Vrdnik, koja je izgrađena još za vreme rimskog cara Probusa. Oko nje raste korov, umesto da bude na turističkoj mapi, sa oznakama na tablama pored auto-puta. Zato neverovatno zvuči podatak da je dr. Nenad Lemajić, član i osnivač  Pokreta "Mitrovica Evropska Regija", kad je osetio da politički propada o on i njegova koalicija, najavio kako ide iz politike i seli se u Beč da izučava istoriju! A u sred Mitrovice ne radi nijedna kulturna institucija, ne radi čak ni bioskop, a kad slučajno naiđe neka gostujuća pozorišna trupa, karte za predstave su preskupe. Život u ovom gradu je, jednostavno, izgubio svaki smisao i to pokazuju snažne migracije radno sposobnog stanovništva u pravcu Beograda i Novog Sada.

Mesta bliže Beogradu, poput Inđije, Pećinaca i Šimanovci su zahvaljujući činjenici da su u industrijskoj zoni glavnog grada, nešto i dobila, ali zato Ruma, susedna opština do Mitrovice,  intenzivno propada. I ono što je izgrađeno u prošlom veku poput sportske hale i Kulturnog Centra (KC-a) doslovno se raspada. Ruma nema bazen, jezero je prljavo, gradske ulice su prepune rupa, izbočina i padova sa kojih se voda sliva prema kućama. A, kanalizacija u ovom zaboravljenom gradu ne prima dovoljne količine vode! Ruma je, to se spolja odmah vidi, od ostalih mesta u Sremu najviše zaostala. Bolje je reći, brže od ostalih nestaje!

Uprkos svemu tome, ovdašnje Javno stambeno komunalno preduzeće deli plate od 70 hiljada dinara i više, a angažovani penzioneri, redovno u alkoholisanom stanju, isključuju grejanje već posle 21 čas, mada osiromašeni rumljani plaćaju grejanje cele godine, i to skuplje nego u Beogradu, Novom Sadu ili Sremskoj Mitrovici za istu kvadraturu! Na žalost, spisak apokaliptičnih slika u ovom delu Srema, podugačak je, i svaki "kadar" rečito govori o razmerama privredne katastrofe ovog, nekada bogatog regiona. Tamo dalje na zapadnoj strani, na granici sa Hrvatskom, leži mrtvi Šid, malo veće selo koje se nekada, svojom moćnom industrijom, kandidovalo da bude ozbiljna gradska sredina. Ali, to je bilo u jednom drugom vremenu i u drugoj državi.