Stav

 

DUH SAMOPORICANJA

 

Branko Dragaš

 

Profesor dr Milo Lompar je napisao knjigu Duh samoporicanja. Pročitao sam u dahu treće, dopunjeno izdanje. Čitav jedan vek čekamo da se na srpskom kulturnom nebu pojavi baš ovakva knjiga.

Napokon, posle tolikih lutanja, zabluda i nacionalnih tragedija dobili smo celovitu knjigu koja nam objašnjava uzroke naše propasti i ukazuje na vizije našeg spasenja. Kada je ministar odbrane Engleske, uoči rata sa nacističkom Nemačkom, došao kod premijera Čerčila sa predlogom da se poveća vojni budžet, na račun smanjivanja budžeta za kulturu, onda mu je pronicljivi Čerčil rekao : "A čime ćemo onda g. ministre da se branimo?."

Naša nacionalna tragedija počinje i traje kolektivnim nerazumevanjem da je odbrana našeg kulturnog nacionalnog identiteta skopčana sa odbranom i životnim opstankom naše države i nas samih. Više od dve decenije javno govorim i pišem da upravljači sveta, Familija, nameravaju da trajno reše srpsko nacionalno pitanje, da kažnjavaju Srbe kao večiti remetilački faktor na Balkanu, i da se taj zlokobni plan najbolje može ispuniti konačnim potiranjem srpskog nacionalnog bića.

Prvo su to uradili uništavanjem naše ekonomije, o neoliberalnom konceptu sam prvi pisao i ukazao šta će nam se dogoditi, ako ne budemo naučili da branimo srpske ekonomske interese, koji moraju da se izračunaju i isplaniraju dvojno knjigovodstvenim proračunom, ali, nažalost, ostao sam prilično usamljen u tim mojim kricima, jer su kolege ekonomisti, osim nekoliko časnih izuzetaka, prodali veru za večeru, pa smo danas dobili razorenu privredu,osiromašeni narod i bankrotiranu osnovu za naš preko potreban brzi ekonomski preobražaj.

Drugi način našeg uništavanja je rušenje našeg nacionalnog identiteta, koje će se u godinama pred nama, zbog godišnjica obeležavanja 1913-1918, toliko pojačati, da ćemo mi, Srbi, biti ponovo optuživani za sve ratove i pokušaće da nam nametnu jaram genocidnosti. Hoće li uspeti u tome? Zavisi od nas. Sve, zapravo, zavisi od nas.

 Otuda pišem o knjizi prof. Lompara. Ona je prekretnica. Ona je poslednja odbrana pred potpunom nacionalnom kapitulacijom. Ona podvlači crtu i zaustavlja naše katastrofalno nestajanje. Nemamo više vremena za gubljenje. Prosvećena patriotska inteligencija mora da raskrsti sa zabludama iz prošlosti i da pripremi srpsku kulturnu politiku za nacionalni i duhovni preobražaj. Ova knjiga mora da bude udžbenik za srpsku mladež, koja će se učiti na greškama iz prošlosti, koja nikada neće ponoviti te greške i koja će znati da vizionarski odbrani srpsko stanovište. O tom zabranjenom srpskom stanovništu prof. Lompar nas podseća na mudre reči Miloša Crnjanskog iz 1934 godine, koji je tražio da se skine okupacijska atmosfera sa srpstva i koji je smatrao da je „stupio dvanaesti čas i polazna tačka da se u javnoj svesti ukoreni potreba jednog čistog srpskog gledišta na stvari sa osećajnog i nadzemaljskog raspravljanja stvari, na realna gledišta i stanovišta u skladu sa interesima srpstva". To srpsko stanovište je bilo, kako naglašava Crnjanski, nenasilno i integralističko, jer se nije odnosilo na srbijansko, nego na celovito srpsko stanovište. Uprkos tom naglašavanju, Crnjanski je bio optužen za fašizam i proteran je iz javnosti.

Prof. Lompar nastavlja da razvija misao Crnjanskog o srpskom stanovištu i pedantno, dokumentovano, tačno, uporno i dosledno iznosi našu tragičnu zabludu i zamku o jugoslovenstvu i titoizmu. Jugoslovenstvo je za Srbe bilo dezintegrativno, jer su Srbi nastojali da nestanu u jugoslovenstvu, dok je titoizam, kao komunistička totalitarna ideologija, uništio naš srpski nacionalni identitet.

 Kada je proterano srpsko stanovište, kada je „srpska intelektualna elita samu sebe oslepela, sama sebi uskratila slobodu da se suoči sa negativnim istorijskim iskustvom", onda je nastao "sablazan samoporicanja, koji počiva na ciljanom umanjivanju svih nacionalnih dostignuća, i u istoriji i u kulturi, i nivou zajednice i u činovima pojedinaca, na smišljenom nipodoštavanju bitnih i neuporedivih istorijskih činova nacionalne egzistencije".

 Prof. Lompar ističe da "otuda u temelju poželjnog kulturnog obrasca leži duh samoporicanja kao dvostruki duh. On je duh koji sam sebe poriče...i duh koji ustrojavajući kulturni obrazac zajednice neumitno ostvaruje i njeno najosnovnije samoporicanje". Jugoslovenstvo, titoizam i sekularno sveštenstvo su stvorili i raširili kompleks predodređene srpske krivice i uneli su, putem instrumenata sile, ideološkog utiskivanja jednoobraznosti, strah da se neko drugi ne povredi zastupanjem srpskog stanovišta, pa je čitava generacija srpskih intelektualaca postajala frustrirana pred nametnutim autorativnim komunističkim doktrinama koje, bilo da dolaze sa strane pravoverenih ili liberalnih komunista, uvek negiraju svako srpsko stanovište. Bilo da je to srpsko stanovište poteklo od modernog i prosvećenog Dositeja, koji je bio i nacionalan, pa samim tim i subverzivan, otuda naredba varadinskog vojnog zapovednika barona Simbšena u julu 1808. da pogranične vlasti mogu ubiti Dositeja kada im se ukaže prilika za to, bilo da ga zastupa Crnjanski kao moderni klasik srpske kulture, zbog čega ga negiraju i optužuju, pa sve do nas, savremenika, koji smo srpski kosmopoliti, ugledajući se na Getea koji je za sebe tvrdio da je nemački kosmopolit, traje jedno te isto nipodaštavanje, omalovažavanje i nabijanje krivice o srpskoj hegemoniji i nameće nam se samoporicanja. Zašto?

Zašto je naša intelektualna elita pristala na ponižavanje? Zašto se predala? Čega se stidi? Zašto je obolela od pounutrašnjenog hrvatskog stanovišta u srpskoj javnoj svesti? Zašto se sve što je srpsko treba da svede i suzi na srbijansko? Zar treba da se odreknemo Njegoša, Tesle, Milankovića, Andrića, Selimovića, Dučića, Kočića, Ćopića ili Šantića? Zašto? Zato što su rođeni van Srbije?

Srpsko stanovište podrazumeva integralističku kulturnu politiku o celini srpskog naroda. Srpsko stanovište isključuje bilo kakvo, pogotovo nekritičko, poistovećivanje sa ruskom politikom. Mora se izbeći i sablazan samoprecenjivanja, koje počiva na nerealističkom i neanalitičkom osvetljavanju istorijskih prilika. Prof. Lompar traži da se očuva i unapredi svest o srpskoj kulturi kao istorijskoj kontaktnoj kulturi tri vere, i da se srpska država brine, kao što to radi, recimo, Nemačka, preko svojih državnh agencija za očuvanje nemačkog jezika, o očuvanju srpskog jezika i ćirilice.

Autor snagom dokumenata dokazuje da je nobelovac Ivo Andrić sebe smatrao Srbinom i da pripada srpskoj književnosti, tako da je svaki pokušaj njegovog izmeštanja u druge kulture suprotan ličnom osećanju i željama samoga Andrića. Obilje podataka o titoistima i sekularnom sveštenstvu, citirane izjave Latinke Perović, Marka Nikezića, Mirka Tepavca, Borisa Tadića i Dobrice Ćosića, najbolje ilustruju njegovu tezu o samoporicanju i nametanju izmišljene krivice, kao i kontinuitetu te pounutrašnjene politike kroz forsiranje politike Jugosfere.

 Uvođenje Karla Jaspersa i njegovo Pitanje krivice, u ovu raspravu o duhu samoporicanja, dokaz je da u Jaspersovoj misli postoji snažni nacionalistički element, da političko opredeljenje ne daje nikakvo preimućstvo, što ga traže titoisti i sekularno sveštenstvo, u osvetljavanju iskustva krivice, da čitav narod ne može biti kriv, da postoji bitna diferencijacija krivice, da se mora očuvati distanca i da se krivica ne može svoditi na neke od njenih vidova. Kritički osvrt na ideologiju sekularnog sveštenstva i njenom paradigmom Filosofija palanke Radomira Konstatinovića, krivotvorenja koja su izneta, radi dokazivanja zatvorenosti palanačkog duha, kulturnopolitička pretpostavka po kojoj je ropstvo, kao istorijska forma tuđe vladavine, izjednačeno sa Osmanlijskom imperijom, dok je Habsburška monarhija izjednačena sa kulturom, pristajanje na ropstvo u ime dominacije zapadne kulture, kaže prof. Lompar, klasičan je izraz zatvorene otvorenosti na kojoj počiva čitava ta filosofija. Polemika sa Peščanikom pokazuje njegovu mirnoću, doslednost, moralnu vertikalu, odsečnost, otvorenost, kulturu, obrazovanost i vizionarstvo za prevazilaženje sadašnjeg stanja.

On smatra da smo suočeni sa odnarođavanjem, uz muk srpske intelektualne i političke elite, da to što nam se dešava je produkt neslobodnog društva, kojim se upravlja van nas samih, da moramo nenasilno da negujemo srpsko stanovište, da budemo uzvišeni do pasivnog otpora i da smo dužni da negujemo i građanske i evropske vrednosti srpskog stanovišta. Posebno mesto u njegovom delu zauzima rasprava o Miroslavu Krleži...

 Znam da su mnogi zainteresovani da čuju moje mišljenje o iznetim stavovima prof. Lompara vezano za Krležu, pošto sam se izjasnio kao krležijanac i pošto sam 1993. obeležio u Beogradu, finansirajući književni časopis Itaka, sto godina od rođenja Krleže, kada je zvanični Zagreb ćutao. Moram da priznam, da nemam problem tog pounutrašnjenja. Kako pripadam srpskom nacionalnom biću, i kako sam vrlo mlad sam otkrio Krležu, koji je na mene izvršio veliki književni uticaj, najveći srpski pisac Pekić je to isto priznao, Krležu sam uvek doživljavao kao hrvatskog pisca i to mi nikada nije smetalo. Mnogo toga sam naučio iz Krležinog književnog opusa, ali nikada nisam bio apologeta njegovog političkog delovanja. Za neke njegove nastupe sam imao opravdavanja, za mnoge nisam. Ali, to je bio moj problem.

Treba da naučimo da razlikujemo umetnika od njegovog dela. Prof. Lompar navodi odličan primer vezan za dirigenta Karajana, koji je pripadao nacističkom režimu i koga nikada niko nije osuđivao zbog toga. Poznavajući odlično gotovo sve što je Krleža objavio, mogu da kažem da Krleža nije bio frankovac i ustaša. Bio je Hrvat i brinuo se o hrvatskim nacionalnim interesima, titoista, neobjektivni enciklopedista, isključiv, grešnik, prznica, ali to nas ništa ne opravdava i ne objašnjava zašto mi nemamo srpsku enciklopediju, a Hrvati imaju hrvatsku enciklopediju. Krleža nam za to nije kriv, jer je on radio u titoističkom režimu, okružen sekularnim sveštenstvom. I tu se potpuno slažem sa prof. Lomparom. Kada sam izdavao Krležu, to sam radio iz sopstvenih finansija, i to je stvar mog umetničkih ukusa. Napominjem da sam osnivač Fonda Borislava Pekić, Stanislav Vinaver, Radovan Samardžić i da sam izdavao Mihaila Đurića, Zorana Đinđića i Nikolu Miloševića..

Međutim, državna izdavačka kuća ne treba da izdaje Krležu parama srpskih poreskih obveznika, nego mora da se bavi nacionalnom kulturom i mora da izdaje nacionalne autore. Naročito danas, kada se državna politika odriče srpskog stanovišta. Na kraju, da li imam kritičkih primedbi na knjigu? Naravno, imam primedbi. Ali, sve te primedbe su nebitne prema značaju tema koje pokreće ova knjiga. Dobili smo knjigu iza koje treba da stanemo i da radimo na njenom populisanju i širenju. Dobili smo temelje za novu srpsku kulturnu politiku. Prof. dr. Milo Lompar je svojim znanjem, otvorenošću i poštenjem pokazao kojim putem treba da ide srpska inteligencija. On je podigao visoko upaljenu baklju slobode, koja svetli u evropskom nokturnu i osvetljava nam put našeg vlastitog spasa i oslobađanja od nametnutih okova korporativnog fašizma u raspadanju.

 

GLOSA

 

Zašto je naša intelektualna elita pristala na ponižavanje? Zašto se predala? Čega se stidi? Zašto je obolela od pounutrašnjenog hrvatskog stanovišta u srpskoj javnoj svesti? Zašto se sve što je srpsko treba da svede i suzi na srbijansko? Zar treba da se odreknemo Njegoša, Tesle, Milankovića, Andrića, Selimovića, Dučića, Kočića, Ćopića ili Šantića? Zašto? Zato što su rođeni van Srbije?