Postdemokratija

 

Druga strana medalje

 

Borba protiv korupcije je za medalju, ali i ta medalja ima i drugu stranu. Zbog popularnosti koju je time stekao Vučić, svi se pribojavaju novih izbora na kojima bi on i njegova stranka mogli da materijalizuju svoj naglo poboljšani rejting i preuzmu potpunu kontrolu. Međutim i takvi izbori, kao svaka batina, imaju dva kraja. Vučić u ruci drži zlatan dukat, hoće li ga zagristi da proveri kvalitet ili bacati pismo- glava, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Uvek postoji druga strana medalje, svaka pojava i svako preduzeće čovekovo ima svoje lice i naličje. Tako i u aktuelnoj borbi protiv korupcije, pored hapšenja i kazni, morala bi da postoji i pohvala i nagrada. Istina je, nakotilo se beskrupuloznih skotova, lopuža, lažova i prevaranata, parazita i krvopija, ali još uvek ima više čestitog sveta i to se ne sme zaboraviti i zanemariti. Treba raskrinkavati i žigosati otimače i lopove, ali paralelno sa time treba isticati i pozitivne primere poštenja i časnog služenja narodu i državi. Treba kažnjavati, ali i nagrađivati one koji zaslužuju. Jedno bez drugog ne ide, ne radi posao. Ne može se red u državi i među društvenim vrednostima uspostaviti samo kaznama za zlodela, nego i više od toga nagradama za vrline. Ako nemaš da ponudiš nešto bolje kao uzor, ništa ne vrede ni primeri beščašća.

Kada je reč o bogatim ljudima i političarima,  za koje se vrlo lako lepi lakonska diskvalifikacija- svi su oni isti, lako se može desiti da iz korita, sa prljavom vodom prospemo i dete. Nažalost, to je za većinu i tačno, ali postoje i izuzeci koji, doduše, samo potvrđuju pravilo, ali i dokazuju da ne mora biti uvek tako. Postoje i oni koji su se obogatili svojim sposobnostima i poštenim radom, malo ih je, prava su retkost, ali baš zato ih treba negovati, treba ih staviti pod zaštitu kao retku zver. Mada nam već zvuči neverovatno, ipak ima i političara koji nisu krali i koji su opšte dobro i državne interese stavljali ispred svojih ličnih. Kad se smenjuju i hapse oni koji su se starali samo za sebe, a na račun države i svih građana, istovremeno treba odati priznanje onima koji nisu tako rezonovali i koji su često zbog toga imali ozbiljne probleme. Za društvo je jednako važno da se zna da se laž i lopovluk ne isplate, ali i da se poštenje i istinoljubivost ipak isplate. Jedno bez drugog ne vrede, ne uspostavljaju novi sistem vrednosti, a to je cilj. Nije cilj da neko bude uhapšen, nego da se diskvalifikuje jedan nakaradan sistem vrednosti i uspostavi novi. Zato su potrebni i pozitivni primeri, jer isto kao što su neophodni dokazi da je bilo zloupotreba i pljačke, potrebni su i dokazi da je moguće i drugačije biti uspešan. Nije hapsana svrha kažnjavanja, to je samo sredstvo i poruka, ali ona nije kompletna ako je ne prati pohvala i nagrada časnim izuzecima.

I druga najaktuelnija tema, o kojoj se sve češće govori i polemiše, eventualni prevremeni izbori, takođe ima svoje dve strane, dobru i lošu, pa se i komentari razlikuju u zavisnosti od toga ko sa koje strane posmatra.

O prevremenim izborima je počelo da se nagađa od kako su brojna istraživanja javnog mnenja ustanovila i objavila da je, zbog dobro započete borbe protiv korupcije, naglo skočio rejting Aleksandru Vučiću i njegovoj stranci. Špekuliše se o tome da bi SNS i Vučić, sada mogli da požele da iskoriste tu svoju popularnost i da na novim izborima preuzmu potpunu kontrolu vlasti, koju sada dele sa SPS-om i URS-om, na jedan dosta čudan način. 

Najviše je onih koji se protive mogućnosti da do izbora dođe uskoro, pa se u skladu sa time potežu i odgovarajući argumenti koji se svode na to da se to ne radi tako često, naročito ne tako brzo posle tek završene izborne trke, koja je potpuno iscrpela zemlju i blokirala sve institucije, pa i privredu. Vlada je tek počela da radi i pokreće stvari u dobrom pravcu, pa joj treba dati šansu i vremena. Ne treba, kažu, ići na izbore ako nema ozbiljnijih problema, naročito ne samo zbog toga što bi to trenutno odgovaralo jednoj partiji. Ne treba zbog toga unosti nemir i nestabilnost u vladajuću koaliciju, pred kojom su veliki zadaci i izazovi. Naprotiv, treba voditi računa o interesima cele države i svih građana, a najveći interes svih su mir, stabilnost i jedinstvo o najvažnijim državnim pitanjima.

Za one koji bi da se održi status kvo, novi izbori bi bili samo novi trošak i novo gubljenje vremena u trenutku kada već toliko zaostajemo i imamo toliko toga da nadoknadimo. Svi se slažu da bi jedini povod za nove izbore mogao biti skok rejtinga SNS, ali i da taj uskostranački interes nije i opravdan razlog. Čak i predstavnici Naprednjaka se unapred ograđuju od toga, kao nečeg apriori lošeg i štetnog, uporno ponavljajući da neće samo zbog toga tražiti  izbore, kao da se unapred pravdaju od loših namera koje im se tim povodom imputiraju. 

Zašto bi izbori bili loša namera? Zar više izbora ne znači i više demokratije? Zašto bi želja onoga kome je rejting snažno skočio,  zbog toga što je počeo nešto dobro da radi, da to i verifikuje na izborima bila loša i štetna. Zar nije dobro da se ta popularnost i zvanično pretoči u konkretnu potvrdu i podršku građana, da se na osnovu toga dobije novo još veće poverenje i u skladu sa time veća ovlašćenja, a time valjda i veća obaveza i odgovornost da se tako i nastavi. Zašto bi bilo loše da se tačno zna ko kosi, a ko vodu nosi u vlasti. Da se zna koja je partija i za čega konkretno dobila mandat, pa da onda nema izgovora kako nešto nije mogla jer joj koalicioni partneri nisu dozvolili ili dovoljno pomogli.

Kako sada stvari stoje SNS je u poziciji da kao najveća partija, ali nedovoljno jaka, radi to što je započela samo uz pomoć brojnih manevara i kompromisa, u vladi koju vodi neko drugi, sa znatno manjom podrškom birača, dok o ekonomiji odlučuju neki treći partneri, sa najmanjim poverenjem građana. A sve to tek zajedno čini neku celina, tako da njeni rezultati, ma koliko se trudila, mogu biti potpuno obezvređeni zbog zaostajanja u nekim drugim sektorima. To nisu uslovi u kojima bi Naprednjaci mogli da garantuju da će započeti poslovi, koji očigledno nailaze na masovno odobravanje, biti uspešno nastavljeni i privedini kraju kako valja i kako se očekuje, prosto stoga jer ne zavisi sve od njih. I zašto bi onda bilo loše ići na izbore koji će potvrditi volju građana i za razliku od raznih anketa, postojeću podršku pretvoriti u realnu moć, da se željeno i ostvari bez zadrške i bilo čijeg ometanja. 

Istina, izbori bi mogli uneti nemir, zaustaviti neke pozitivne procese, a neke i prolongirati na neodređeno vreme, ali isto tako bi, posle izvesnog zastoja, mogli doneti i nešto dobro. Pre svega, novu pozitivnu energiju, jasniju podelu uloga i moći na prilično konfuznoj političkoj sceni, a time i stabilniju vlast, koja bi onda mogla biti još odlučnija i efikasnija u rešavanju nagomilanih problema. 

I zašto bi izbori morali obavezno biti bacanje velikih para i gubljenje mnogo vremena. Zašto kampanje moraju biti toliko skupe i toliko dugo trajati. Krajnje je vreme da se i sa tim kopiranjem bogatih i moćnih prestane, tim pre što se i na njihovim primerima sve bolje vidi da to nema veze sa demokratijom i da je, naprotiv, sve više na njenu štetu. Da su skupe i dugotrajne predizborne kampanje velika manipulacija,  smišljena za zbunjivanje i zaluđivanje birača. Da se prekine sa tom praksom u kojoj je važnije kako se ko predstavlja od toga kakav zapravo jeste. Da je važnije šta će reći u kampanji i kako izgledati od toga šta je radio i kako se ponašao prethodnih godina. Šta obećava, važnije nego šta kaže u izveštaju o svome radu.

Možda bi baš sad, ovo bila prilika da se i to uradi, da se skrati izborna kampanja i ograniči budžet za izbore. Imali smo kampanju koliko juče, pa zaista nema potrebe za još jednom istom. Sve ih dobro poznajemo, znamo im sve trikove, sve našminkane imidže i fotografije, sve parole, slogane, fore i fazone. Pročitali smo sva njihova lažna obećanja i stvarne namere. Zaista nema potrebe da kao loši đaci sve ponavljamo, da ponovo prolazimo kroz taj maskenbal. Maske su pale i sada znamo koliko su bili iskreni. U ovom trenutku bili bi dovoljni kratki i jeftini izbori, samo da ponovo promešamo karte, pa da tačno znamo od koga šta da očekujemo i koga za šta da krivimo, ako ne bude kako treba.

Ovo stanje, u kojem vladu formalno predvodi slabiji partner, a iz senke je vodi onaj jači, pri čemu ni jedan ni drugi ne mogu baš sve kako misle da je najbolje, nije prirodno i ne može dugo potrajati. Pre ili kasnije to mora pući, a to može biti već do kraja ove ili početkom naredne godine. I kakva je onda razlika da li ćemo izbore imati danas, svojom voljom, ili već sutra iznuđeno. Zašto je bolje čekati da dođe do problema i raspada sistema, da bi se reagovalo, ako mogu da se izbegnu. Zašto je bolje ići na izbore kada nas na to nateraju neprijatne okolnosti, nego kada one povoljne to nude. Ovaj nezdravi balans u vlasti, treba održavati ako nema druge i svakako ne bi trebalo ići na izbore, ako neće ništa promeniti. Ali, ako očigledno bi, ako bi izbori doprineli jasnijim odnosima i čistijim računima, onda to treba i uraditi, bez obzira na tradiciju i običaje. Ako je to dobro za državu i građane, za jačanje jedinstva vlade i vlasti uopšte, za nastavak započetih pozitivnih promena, onda su izbori dobra stvar, bez obzira na okolnosti. Ne mogu biti izbori loša stvar ako su proizvod raspoloženja građana i ako će verifikovati volju ubedljive većine birača, a sve govori da bi baš tako bilo. Naravno da to krije i neke opasnosti, ali to je uvek tako, jer nikad se ne zna kada će partije i pojedinci na vlasti da okrenu ćurak naopako.  Ako bismo po tome birali, mogli bismo izbore organizovati svaki dan, tek da im se ne dozvoli da se pokvare.