Rusija

 

Zakon Državne dume Ruske Federacije umesto Džekson-Venikovog amandmana

 

Hladni rat usijanih glava

 

Od prvog januara Amerikancima je zabranjeno da usvajaju i u SAD odvode ruske siročiće.

Zabranu usvajanja ruskih siročića u SAD poslanici Državne dume Ruske Federacije nazvali su Zakonom Dime Jakovljeva. Zakon je dobio ime po ruskom dečaku koji je poginuo krivicom svog američkog oca Majlsa Harisona koji je ostavio sina u kolima na jakom suncu. Harison nije kažnjen zbog ovog zločina. Zakon Državne dume Ruske Federacije došao je kao odgovor Rusije na odluku američkih vlasti koje su zabranile ulazak u SAD šezdesetorici ruskih činovnika, navodno umešanih u smrt revizora Sergeja Magnitskog u pritvoru moskovskog zatvora. Šta se nalazi iza ovog zakona? O tome razmišlja naš dopisnik Viktor Hlistun.

 

Viktor Hlistun

 

 

Akcije američkih kongresmena su, generalno, transparentne. Njihov glavni zadatak je da se svim mogućim snagama i sredstvima vrši konstantan pritisak na Rusiju, da se ona drži zauzdana. Nije slučajno 21. novembra 2012. godine na zasedanju Kongresa, gde je doneto rešenje o zabrani ulaza u SAD šezdesetorici ruskih činovnika, bio izmenjen amandman Džekson-Venika. Na taj način je jedna zakonska poluga pritiska na Rusiju zamenjena drugom, strožom. Pojasniću suštinu ove političke intrige...

Amandman na Zakon o trgovini Džeskon-Venika donet je još 1974. godine, u vreme hladnog rata. On je ograničavao trgovinu SAD sa zemljama koje su sprečavale iseljavanje (emigraciju), i koje su narušavale druga ljudska prava. U te zemlje, jasno, Amerikanci su svrstali i Sovjetski Savez. Džekson-Venikov amandman je zabranjivao čak i obezbeđivanje statusa najpovlašćenije nacije u trgovini, uzimanje državnih kredita i davanje kreditnih garancija. Takođe, predviđao je posebne takse i naknade za robu koja se uvozi u SAD iz zemalja sa netržišnom ekonomijom. Po inerciji, amandman je nastavio da se primenjuje i na novu Rusiju. Mnogobrojne ruske molbe, u poslednjih 10-15 godina, da se ovaj amandman zameni, američke vlasti su prenebregavale. Moguće je da su tražili (ili pripremali) dostojnu zamenu ovog amandmana.

 

Uloga Sergeja Magnitskog

 

Amandman je ipak trebalo promeniti: on je usporavao trgovinu, smetao ne samo ruskim, već i američkim biznismenima, u izgradnji i razvijanju normalnih, civilizovanih ekonomskih odnosa. I zamena je pronađena: smrt u moskovskom zatvoru „Mornarska tišina" ruskog državljanina Sergeja Magnitskog, koji je radio kao revizor ruske filijale američkog fonda Hermitage Capital. Zakon Sergeja Magnitskog zabranio je šezdesetorici ruskih činovnika iz sudskih (tužilaštvo) i policijskih struktura, ne samo ulazak u SAD, već i bavljenje tamo bilo kakvim poslovima: zamrznuti su im bankovni računi u američkim bankama. Udarac je nanet po najbolnijem mestu ruskih činovnika - po novčaniku. Još neprijatnije je bilo to što su Amerikanci najavili da u svakom trenutku mogu da prošire spisak Magnitskog. U njega mogu da uđu ne samo činovnici iz policije i sudskih struktura, već svi koji navodno doprinose narušavanju ljudskih prava. Formulacija je veoma nejasna i neodređena, pa daje pravo da se sankcije primene protiv bilo kog ruskog funkcionera koji se, zbog nečega, ne dopada američkim vlastima. Ako im se ne dopadneš, smatraj da je za tebe zatvoren put u Ameriku. Takav obrt bolno udara po mnogim funkcionerima: nije tajna da se plodovi krađe države i korupcije iznose u inostranstvo, vrlo često upravo u SAD. U Rusiji se ti kradljivci uglavnom nalaze u visokim ešalonima vlasti i ulaze u elitnu ekipu Vladimira Putina. Njih nazivaju nedodirljivima. Amerikanci su udarili pre svega po nedodirljivima, što će reći i po Putinu. Od onih, sa američke strane, čije su strasti najviše uzavrele, čuli su se čak i predlozi da se u spisak Magnitskog uključi i ruski predsednik.

Ruske funkcionere je uznemirilo i to što se nakon SAD-a i neke evropske zemlje spremaju da donesu slične zakone o zabrani ulaska. A nekoliko švajcarskih banaka je već zamrzlo račune svih koji imaju veze sa slučajem Magnitskog.

Mislim da će se slične mere donositi po celoj Evropi. Ukratko, pritisak na Rusiju dolazi sa svih strana. A spisak Magnitskog ovaj pritisak čini još prefinjenijim, jačim i određenijim - pritisak će sada trpeti konkretni činovnici koji upravljaju Rusijom. Ako je Džekson-Venikov amandman ograničavao samo ruske trgovinske operacije i ticao se, u suštini, samo biznisa, onda će njegova izmena dozvoliti i delovanje na rusku politiku, putem delovanja na konkretne predstavnike struktura vlasti.

Šta mislite, da li će interese Rusije pred SAD-om braniti činovnici čija deca uče škole u Americi, žive u elegantnim  vilama koje su u njihovom ličnom vlasništvu, a na računima u američkim bankama imaju povelike sume?!

 

Specijalna operacija?

 

U Rusiji se odluka o zabrani usvajanja shvata dvosmisleno, uostalom kao i na Zapadu. Mnogi su u odluci američkih vlasti videli korak ka novom hladnom ratu. Bilo je i onih koji su direktno imenovali delo Magnitskog specijalnom operacijom američkih specijalnih službi. Prozvan je i izvršilac te specijalne operacije - to je direktor fonda Hermitage Capital Vilijam Brauder, stariji partner Magnitskog. Evo šta je o tome objavljeno u novinama Sutra:

„Brauder se posle dolaska u Rusiju (1996. godine) bavio aktivnošću koja se, u zapadnim zemljama, smatra prestupom. U Rusiji ona nije kažnjiva, što je on i koristio: bavio se korporativnim ucenama. Kupovao je akcije kompanija, među njima i velikih. Bio je zainteresovan za Sberbanku, Gazprom, RAO UES (ruska energetska kompanija, Jedinstveni energetski sistem), Surgutnjeftgas. Zatim je počinjao „igru": pozivajući se na prava akcionara, naređivao je da se izvrši revizorska provera, i tako je dobijao kompromitujući materijal. Odnosno, njegova osnovna delatnost bila je prikupljanje kompromitujućeg materijala. Potom, koristeći taj materijal, organizovao je akcije za diskreditaciju kompanije, na osnovu čega je dobijao velike kompenzacije.

Fokusiranost zaposlenih u firmi Hermitage Capital i samog Braudera na sakupljanju kompromitujućeg materijala o drugim kompanijama privukla je pažnju ruskih specijalnih službi. Kao rezultat njihove istrage, 2005. godine Brauderu je bio zabranjen ulazak u Rusku Federaciju iz razloga nacionalne bezbednosti. Bez obzira na to, njegova firma je nastavila da radi.

Ali, još 2003-2004. godine, Brauder je počeo nezakonito i veoma aktivno da kupuje akcije Gazproma, iako je u to vreme na snazi bio ukaz predsednika Rusije o zabrani kupovine akcija od strane inostranih građana i kompanija. (Ukaz je izdat kako bi kontrolni paket akcija ostao u rukama Ruske Federacije i ruskih građana. Zato su se te akcije nalazile isključivo na unutrašnjoj ruskoj berzi i nisu bile skupe.) Brauder je zajedno sa Magnitskim razradio nezakonitu šemu kupovine akcija. Da bi to uradili, primili su u svoju firmu ruske državljane registrovane u Kalmikiji (autonomna republika u sastavu Ruske Federacije). Kao rezultat toga, njihov broj je dostigao polovinu od broja zaposlenih u firmi Hermitage Capital: u tom slučaju firma više nije smatrana stranom. Magnitski je predložio Brauderu i da uštedi na plaćanju poreza, razdradivši šemu izbegavanja plaćanja poreza. (Šema ovog krivičnog dela bila je pronađena u zaplenjenom kompjuteru samog Magnitskog.)

Magnitski, kojeg sada ističu kao žrtvu borbe sa korupcijom, u stvari je služio stranom finansijskom maheru i pomagao mu je da izbegne plaćanje ruskih poreza. Krivično delo utaje poreza bilo je jednostavno izvedeno. Brauder je kupio 7% akcija Gazproma (protivzakonito) za 300 miliona dolara. Zatim ih je preprodao. Njegova dobit je iznosila 4 milijarde, a porez za ovu transakciju nije platio. Kako je utajio porez? Na sledeći način. U tri male kalmičke firme primljeni su invalidi, ljudi umno zaostali, i to kao finansijski analitičari, iako neki od njih nisu imali ni srednje obrazovanje, a neki nisu umeli ni da čitaju ni da pišu. Evo, na primer, kakve magične transformacije su doživljavali ljudi koji su postali predmet interesovanja Braudera i kompanije. Tako je građanin B. na primer koji je, kako proizilazi iz zvaničnog saopštenja, „registrovan kod psihijatra kao pacijent sa lakom umnom zaostalošću", i koji je ranije radio kao moler i čuvar, bio primljen u firmu Saturn invest (Brauderova firma) kao ekspert u analitičkom odeljenju, o čemu svedoče zapisnik Magnitskog i potpis Braudera. Takvi „finansijski analitičari" su i činili polovinu kolektiva. A pošto je zapošljavala i invalide, firma je imala beneficije kod plaćanja poreza.

 

Nije sačekao suđenje

 

Jasno je da gospodin Magnitski nije bio nevinašce, kako predstavljaju američka i zapadna sredstva informisanja. Branioci ljudskih prava čak izražavaju mišljenje da je Magnitski poginuo zato što je pokušavao da otkrije proneveru radnika ministarstva unutrašnjih poslova Rusije, ali to nije dokazano. A pitanje je drugo: šta se sa njim desilo u zatvoru?

U novembru 2008. godine uhapšen je zbog pomoći u utaji poreza velikih razmera. Istovremeno, postojale su sumnje da će Magnitski pobeći u inostranstvo. U istražnom zatvoru broj 5 selili su ga iz ćelije u ćeliju. Uslovi u zatvoru bili su loši: u ćelijama nije bilo toaleta, a ni frižidera. Nije bilo dozvoljeno davati lekove pritvoreniku. Kao posledica toga, javilo se zapaljenje žučne kese. Kasnije su doktori otkrili i prisustvo kamenja u žučnoj kesi. Premešten je u Butirski istražni zatvor u kojem nije bilo bolnice. Stanje zdravlja se pogoršalo. Tverski sud u Moskvi je 13. novembra 2009. godine odbio zahtev Magnitskog da se brani sa slobode. Kako se kasnije ispostavilo, sud je doneo odluku, ne uzimajući u obzir brojne žalbe Magnitskog na to da je lošeg zdravlja. Ujutro, 16. novembra, stanje Magnitskog se toliko pogoršalo, da su ga hitno prevezli u bolnicu istražnog zatvora „Mornarska tišina", a prema tvrdnjama radnika istražnog zatvora stanje Magnitskog bilo je normlano. Ali, uveče je umro. Lekari su konstatovali smrt od pucanja pankreasa, ali je kasnije iz isledništva objavljeno da je umro od srčanog udara. Pritom su iz istražnog komiteta govorili da se Magnitski nije žalio na svoje zdravlje. Ružna priča, ali budimo iskreni, takve stvari se u ruskim zatvorima dešavaju redovno. Loša medicinska nega, zakasnela pomoć - to je uobičajena stvar za zatvore.

Žao mi je, naravno, čoveka, ali evo šta je važno: njegova smrt bila je korisna ne samo za ruske činovnike, što ne isključujem, već je još i više bila korisna Vilijamu Brauderu: Magnitski je mogao da ispriča mnogo toga o njemu i njegovim mahinacijama na ruskom tržištu. A ubiti čoveka u ruskom zatvoru nije naročito složen posao, ako imate novca. Iznenađuje nešto drugo: kongresmeni u SAD pred donošenje zakona o Magnitskom, pre svega su koristili informacije samog Braudera. Oni su toliko žurili („usijane glave") da čak nisu ni sačekali zvanične navode ruske istražne komisije o smrti Magnitskog. Amandman je donet i predsednik Barak Obama ga je potpisao. I budali je jasno da je tu reč o političkoj konfrontaciji dve velike države. Sve se umirilo u očekivanju reakcije Rusije.

 

Adekvatna greška

 

Naravno, u Rusiji su osudili američku odluku. Istina, ne svi. Opozicija je, na primer, predložila da se spisak proširi imenima onih činovnika koji navodno ugnjetavaju opoziciju. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko predložio je da se zabrani ulazak svim Amerikancima. I odjednom su svi počeli da govore o dečaku Dimi Jakovljevu čija smrt nije imala nikakve veze sa politikom. Ali zašto je nakon zakona Magnitskog Državana duma Ruske Federacije po ubrzanom postupku donela zakon Dime Jakovljeva?

Tu je ipak reč o dečaku. Zar treba žuriti kod takvih stvari. Objašnjenje je Rusima toliko očigledno, da o tome i nema potrebe posebno raspravljati. Kako to često biva, u predsedničkom kabinetu su diskutovali o tome kako adekvatno odgovoriti na američku odluku o zabrani ulaska u SAD ruskim činovnicima. A pošto je Državna duma RF džepna alatka predsednika Vladimira Putina, onda je ona preuzela dužnost da odgovori: „Tačno! Adekvatan odgovor biće dat u najkraćem roku!" Ideju je dala žena - deputat Državne dume, Jekaterina Ljahova, koja se 20 godina bavi problemima dece. Deputati su se setili smrti Dime Jakovljeva.

Nije im smetalo što je dečak poginuo pre gotovo pet godina i što je ranije trebalo reagovati na njegovu smrt. Deputati su zaboravili da su pre pola godine (10. jula 2012.) ratifikovali dogovor sa Amerikom, koji je regulisao usvajanje, ali nije i zabranjivao, pa čak nije ni ograničavao broj siročića koje bi Amerikanci mogli da usvoje.

Nisu izabranici naroda obratili pažnju ni na to što je Dima Jakovljev dospeo u SAD samo zato što su tako odlučili činovnici iz grada Pskova. Jer, njegovi baba i deda, Nadežda i Boris Paukonen su uporno molili da im ostave dečaka. Veoma neprijatna priča. Činovnici iz Pskova su u početku rekli baki i deki da su prestari da bi usvojili Dimu. Kada su oni počeli da se žale, dobili su strog odgovor: zaprećeno im je da bi mogli da im oduzmu unuku Svetu koju su ranije usvojili. Postoji mišljenje da činovnici iz Pskova nisu dali, već prodali Dimu Amerikancima. Kako god da bilo, u svakom slučaju to je ružna pozadina priče koja prati adekvatni odgovor. Evo šta on predstavlja.

Deputati nisu smislili ništa pametnije, nego da naprave spisak „zabranjenih" Amerikanaca. U ovaj spisak su uključili sve oni koji su krivi za smrt ruske dece (22 američke porodice u datom trenutku). Pored „ubica ruske dece" (u Americi je umrlo 19 ruskih mališana od 60-70 hiljada koje su Amerikanci usvojili), kako se govorilo u Državnoj dumi, zakon po imenu Dime Jakovljeva odnosi se i na ljude koji su učestvovali u otmici Rusa u inostranstvu (kao primer je naveden slučaj trgovca oružjem Viktora Buta). Pored toga, pretpostavljaju deputati, ruski odgovor na spisak Magnitskog udariće i na rukovodstvo zatvora Gvantanamo i na sudije koji su donosili „nezamislive" presude za one koji su činili zločine prema građanima Rusije ili su bili umešani u narušavanje osnovnih ljudskih prava i sloboda ruskih građana. Njima je zabranjen ulazak u Rusiju, a njihov novac u ruskim bankama može biti konfiskovan. Ali najvažnije u svemu je da zakon zabranjuje građanima SAD da usvajaju rusku siročad.

 

„Luda" sa rezervom

 

Jedan od prvih koji je javno izrazio mišljenje povodom američkog i ruskog zakona bilo je tv komentator Vladimir Pozner. (Valja napomenuti da Pozner ima rusko, francusko i američko državljanstvo.) Američku odluku on je nazvao „besmislenom i licemernom". Rekao je da ona neće doneti koristi ni Americi, ni Rusiji. Na isti način je bio oštar i prema ruskom odgovoru, rekavši da zakon Magnitskog prema njemu deluje kao „obrazac mudrosti", jer Rusi svojim odgovorom „ne pogađaju Amerikance, već same sebe". Zatim se desilo nešto nepredviđeno. Sledeća rečenica je zvučala ovako: „Način mišljenja koji je demonstrirala Državna dura, oh, oprostite, pogrešio sam, Državna duma, napada..." (dura znači budala, luda). Rekao je šta je rekao, izvinjavao se i izvinjavao. Ipak, ispravka se umalo nije pretvorila, na federalnom nivou, u zabranu prava strancima na kritiku. Poznera su odmah svrstali u strance. Posle novogodišnjih praznika, Državna duma se predomislila i nije uvela takvu zakonsku meru za inostrane građane. I još jedna stvar: reč, kako kažu Rusi, nije vrabac - kada ga pustite, ne možete ga uhvatiti. Zato se nemojte čuditi ako sretnete Rusa koji umesto Gosduma (Državna duma) govori Gosdura (Državna luda). Ima u tome podosta istine. I sam Pozner je kategorički protiv donetog zakona.

Strasti oko zakona Dime Jakovljeva još se nisu stišale, i ne deluje da će se uskoro stišati. Državna duma već govori o tome da treba svim strancima zabraniti usvajanje i odvođenje iz zemlje ruske dece. Čak i siročića, i bolesnih. Naravno, to je ispravna i dobra ideja. Nevolja je u tome što Rusija u ovom trenutku nije sposobna da odgaji više od stotinu hiljada dece koja su iz raznih razloga ostala bez roditelja i oko sedamsto hiljada dece-besućnika. Upravo zato negoduju protivnici zakona Dime Jakovljeva. Moskovljani su 13. januara održali miting na kome su izrazili protest protiv ovog zakona. Evo šta je tim povodom rekao svetski poznat režiser Eljdar Rjazanov: „Ne znam nijednu zemlju koja bi ratovala protiv sopstvenog naroda, osim Sovjetskog Saveza i sada - Rusije... Jedini način da se nekako odupremo usvajanju zakona Dime Jakovljeva: deca ne treba da budu moneta u rukama političara."

 

Lično mišljenje

 

Ovoga puta, iskreno govoreći, ne znam kako da se odnosim i prema ovom i prema drugom zakonu. Sa jedne strane, činovnici vrućih glava sa one strane okeana postupili su glupo, a sa druge oni su hrabro nazvali korumpirane korumpiranima, stali su na rep nedodirljivima. Istina, ti korumpirani i nedodirljivi žive u drugoj zemlji. Ruski deputati su zabranili usvajanje ruske siročadi i naizgled pokazali patriotizam. Ali, s druge strane, kakve veze ima Magnitski. Zašto se uopšte siročići u Rusiji osećaju kao izgnanici, zašto su domovi za decu bez roditeljskog staranja u užasnom stanju, zašto je u njima u porastu nasilje, krađe itd. Ista ta Državna duma ćuti o tome. Kako da ocenim rad zakonodavaca i u Rusiji i u SAD - ne znam.