Postdemokratija

 

Biće izbora samo nas neće biti

 

Vanrednih izbora će svakako biti. Uskoro. Pošto se okliznula na Bananu, vlast je samo uzela tajm-aut da se presabere. Kako će ko proći na glasanju zavisiće najviše od toga kako će se snaći u ovoj krizi. Kako će se odnositi prema istrazi tim povodom i prema njenim rezultatima. Od toga šta će preduzeti. Dosadašnje zasluge, malo će vredeti kaže Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu  

 

Piše: Mile Isakov

 

Kada vlast tvrdi da izbora neće biti, sigurno će ih biti. Tako je uvek do sad bilo. Samo je pitanje tajminga, kada će to najviše odgovarati onima koji o tome odlučuju, u ovom slučaju Aleksandru Vučiću i njegovom naprednjacima. Što ne znači da se oni ne mogu prevariti u toj proceni. Zasad ne žele da ih raspišu, mada tvrde da na osnovu podrške koju uživaju, pre svega zahvaljujući Vučićevim akcijama protiv korupcije, njima izbori baš odgovaraju. Neće sad, navodno zato što to nije u najboljem interesu države.

Naravno da je teško poverovati da je to razlog, a ne samo zgodna prilika da se predstave kao odgovorna državotvorna stranka i tako uberu još koji poen u javnosti. Jeste da je vladi dobro krenulo i da bi bilo poželjno da nesmanjenim tempom nastavi u tom pravcu, ali to ne mora da zavisi od Dačića.

Teoretski je moguće da ova koalicija nastavi da vlada i bez njega. Pravi razlozi su, čini se, sasvim drugačije, kalkulantske prirode i nije ih lako sve uočiti, jer za to bi bilo potrebno staviti se u njihovu kožu i razmišljati njihovom glavom,  što je nemoguće običnim smrtnicima.

Jedan je sigurno taj što nije lako smeniti premijera i ministra policije, bez većih potresa, čije se moguće posledice ne mogu u celini predvideti. Posebno kada su na svim dokaznim materijalima očigledni otisci prstiju bivše vlasti, koja se ne miri sa ulogom opozicije i koja bi rado da podmetne. To može da se vrati kao bumerang. Drugi je, svakako, nestrpljiva želja da se u junu dobije datum za pregovore sa EU, a dotle Ivica Dačić treba još da odradi značajan posao, koji nije tako popularan da bi se za njega neko otimao. Treći razlog bi mogla biti njihova procena da im odgovara što je kompromitovan njihov glavni rival u vlasti, pa neka ga, nek se prži na tihoj vatri, da malo omekša.

Četvrti, na osnovu onoga što znaju a još neće da objave,  o tome ko je sve upleten u aferu Banana, zahteva malo vremena da neki tragovi postanu još vidljiviji,  a neki da se možda i zatrpaju. Na primer, očigledna je namera da se tim povodom dohvati i bivši predsednik Tadić, ali da se usput ne potkači i njegov šef kabineta, Rakić, koji je vodio celu operaciju ali je sad kooperativan. Peti je, verovatno,  pritisak spolja da se ne dira Dačić, sad kad se svetskim moćnicima čini da je spreman na kompromise o Kosovu i kad bi oslabljen mogao biti još popustljiviji. I tako dalje i tako bliže.

Problem sa takvim neprincipijelnim kombinacijama je u tome, što se najčešće događa  da se akteri prekombinuju, da odigraju i koji potez više i tako propuste priliku da poentiraju, a onda obično biva da budu kažnjeni  iz brzog kontranapada. Kalkulacije sa Dačićevom oslabljenom pozicijom, na primer, vrlo su problematične, jer nikad se ne zna kako će on u toj situaciji reagovati. Može biti da postane mekši, ali može baš suprotno, da počne da preteruje u želji da se dokaže. Pod takvim pritiskom, u nadoknadnom vremenu koje mu je omogućeno, može da zablista i postigne gol iz kornera, a može i da zabije autogol. A postavlja se i pitanje autoriteta, koliko će ga ubuduće rešpektovati partneri, posebno oni na Kosovu.

Koliko će ga se još plašiti Tači, koji je dosad bio inferioran upravo zbog svojih mafijaških hipoteka, a koliko će ga fermati kosovski Srbi. Za one u Briselu i Vašingtonu zna se, njima je svejedno šta će biti sa njime, a uvažavaće ga onoliko koliko im bodova bude doneo. Ako im odgovara može biti "garant mira i stabilnosti u region", pa i šire, a može biti proglašen i za "balkanskog kasapina", odnosno idejnog vođu narko klana.

Sve u svemu Dačiću nije lako, ali ništa lakše nije ni Vučiću, mada se njegova pozicija čini mnogo lagodnijom, čak idealnom. Jer i on može imati posledica u zavisnosti od toga kako se bude postavio prema Dačićevom slučaju. Zasad je ostao neutralan, privremeno amnestirajući Dačića i preteći mu istovremeno izjavom da u vladi neće sedeti kriminalci. U prevodu to znači, ako se dokaže krivično delo, biće ne samo smenjen nego i uhapšen. Međutim, time sam sebe svodi na ulogu prvog žandara Srbije, a posle će da se čudi zašto je i u javnosti tako percipiran. On je ipak pre svega političar, sa ambicijama državnika i vođe, pa bi trebalo da reaguje i na stvari koje nisu za hapšenje. Ako Dačić i nije počinio krivično delo, Vučić bi morao nešto da preduzme. I on je svestan toga, ali čini se nije siguran šta je to što bi on, kao lider vodeće stranke, trebalo da uradi, zbog kredibiliteta u osnovi njegove vlade, ali i njegove kampanje protiv korupcije, na čijem je talasu izbačen na vrh tog ledenog brega. Već sam utisak da je tu popustio, mogao bi da dovede u pitanje i njegovu političku zrelost borca protiv korupcije, za koga nema nedodirljivih.

Ako ne nađe pravu meru između te dve svoje uloge, odnosno ako političar Vučić ne pobedi policajca Vučića, mogao bi na izborima, kad god da se za njih odluči, proći kao Kevin Kostner u filmu JFK, a ne kao  u "Nesalomivim" gde glumi Eliota Nesa. Da podsetim, u filmu o Kenediju, Kostner je kao mali lokalni tužilac pokrenuo novu istragu  o najvećoj mogućoj temi, ubistvu Kenedija, i demonstrirajući izuzetnu hrabrost pokupio sve simpatije. Ali, mada je dokazao očiglednu zaveru i niz falsifikata u prvobitnoj državnoj istrazi, na kraju je ipak izgubio.    

Afera Šarić, dakle, neće odlučivati o tome kad će biti izbori, ali će značajno uticati na njihove rezultate.  Sasvim apsurdno, najmanje na rezultate glavnog aktera Ivice Dačića, a najviše na broj glasova SNS i DS, sve u zavisnosti od toga kako će se ko od njih ponašati i kako konačno izaći iz ove velike afere i državne krize. 

SPS i Dačić, imaju svojih sigurnih desetak procenata glasača, koje će lako ubediti da im je sve ovo namešteno. Da sa Šarićevim klanom nemaju nikakve veze, kao što su uspeli da ih ubede da nisu odgovorni ni za bedu i ratove devedesetih. Demokrate imaju mogućnost da, vadeći iz arhive dokaze, gađajući Dačića, značajno naškode i njegovim koalicionim partnerima, naročito ako ovi ostanu neodređeni. Naravno i njima to može da se obije o glavu, ako se javnosti nametne zaključak da su to dosad skrivali i zataškavali, sa namerom da time ucenjuju i drže u šaci Dačića i SPS, da bi se održali na vlasti, odnosno da bi je sad ponovo osvojili. 

Najviše mogu da profitiraju, ali i da izgube. Budući da su u položaju da sa nebeskih visina presuđuju i dele pravdu, to može da im donese još veću podršku u odnosu na onu koju već imaju, zahvaljujući upravo takvom ponašanju u borbi protiv korupcije.  Ali ako u ovom slučaju budu pristrasni, ili  ako budu previše kalkulisali vodeći računa samo o sopstvenim interesima, mogu baš na njima kola da se slome. Poznato je da narod ume da bude najnemilosrdniji prema onima od kojih najviše očekuje. Sa povećanim očekivanjima, koja su u Vučićevom slučaju već prenaduvana, povećava se i moguće razočarenje, ako ne bude sve kako je u besu nezadovoljnih masa zamišljeno.

Do osvetničkih razmera. A njihove greške, kao ranjene zveri, vrebaće i SPS, pa i večito sumnjivi Dinkić i njegov URS, a naravno i demokrate, koji u samoodbrani mogu biti i lucidniji i perfidniji nego što inače jesu. A da će biti beskrupulozni i krajnje kreativni u pravljenju od muve magarca, ne treba ni sumnjati.

Ako si se suviše uzdigao, sve tvoje vrline i mane posmatraju se kroz uveličavajuće staklo. Možeš i sto puta da učiniš nešto dobro, ako samo jednom zabrljaš, ne valjaš. Sve ti se pozitivno briše i zaboravlja, a u sećanje vraćaju sve greške iz prošlosti, do najmanje sitnice.   Izbori se neumitno približavaju, jer su zapravo jedino pravo rešenje.