Natrag

Korupcija

Korupcija

 

Ekskluzivno: Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) preko Viktorija Grupe podmitila srpske političare desetinama miliona evra

 

Ko je imao, dobio je još

 

Srpski agrar je odavno prepušten strancima na milost i nemilost, a da to niko nije primetio. Njime se danas upravlja iz Zagreba, iz regionalne centrale Evropske banke za obnovu i razvoj koja u srpsku poljoprivredu investira samo da bi istu podredila interesima multinacionalnih kompanija koje finansijski stoje iza ove nemilosrdne banke. Cena ovakve politike već je osetna: u Srbiji je najskuplja hrana u regionu.

 

Milan Malenović

 

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) iz Londona je prema zvaničnim podacima poslednje decenije u agrar na Balkanu uložila 801 milion evra. Najviše je dobila Hrvatska, oko 423 miliona evra, u Srbiju je otišlo 255 miliona evra, a ostatak su podelili Makedonija, BiH i Crna Gora. Najmanje polovina svote investirane u Srbiju otišla je dvojici korisnika: Viktorija Grupi i MK Grupi Miodraga Kostića.

  Nekadašnje društvo ograničene odgovornosti Viktorija Grupa u međuvremenu je postalo zatvoreno akcionarsko društvo. Pre ovoga je 64 odsto vlasništva u kompaniji imala trojka srpskih biznismena: Stanko Popović, Milija Babović i Zoran Mitrović; EBRD je držao 24 odsto, a ostalih 12 odsto je imao opskurni indijski biznismen i plejboj Nandi Ahuja. Posle je Stanko Popović ostalim suvlasnicima prodao svojih skoro 25 odsto vlasništva, ali je zadržao mesto u Upravnom odboru Viktorije.

  EBRD je aprila 2009. Viktoriji dala investicioni kredit od 40 miliona evra i uložila preko dva miliona evra u osnovni kapital kompanije. Očigledno da se i u narednom periodu nastavilo sa kreditiranjem iz Londona, budući da je Viktorija grupa u 2012. godine uložila čitavih pedeset miliona evra, samo u renoviranje i dogradnju fabrike slada u Zrenjaninu.

  Izlazak Stanka Popovića iz Viktorija grupe je, očigledno, fingiran, jer je on ne samo zadržao mesto u Upravnom odboru, već je sa svojom "bivšom" kompanijom ostao i u tesnim poslovnim odnosima. Razlog za njegov izlazak je afera o subvencijama za veštačko đubrivo koja je izbila oktobra 2011. godine. Popović, koji je vlasnik fabrike đubriva Zorka Šabac, Viktoriju je napustio decembra 2011. godine kako bi se zameli tragovi organizovane pljačke srpskog budžeta kojom je izvučeno najmanje 22 miliona evra državnih para.

  Na osnovu uredbe vlade Republike Srbije o plaćanju subvencija proizvođačima veštačkog đubriva u jesen 2008. godine Ministarstvo poljoprivrede je uputilo javni poziv za regresiranje 50.000 tona đubriva i to sa po 20.000 dinara po toni. Uslov za učešće na tenderu bio je da ponuđač na lageru mora da ima 50.000 tona đubriva i bankarsku garanciju od 6,2 miliona evra. Pošto mala i srednja preduzeća i preduzetnici očigledno nisu mogli da ispune ovakve uslove, pobednik tendera je bila kompanija Viktorija Grupa kojoj je tada država isplatila subvencije u iznosu od milijardu dinara.

Sledeće, 2009. godine, iznos subvencija od 699,9 miliona dinara (73,18 odsto) dobilo je preduzeće Fertil iz Bačke Palanke, koje posluje u sklopu Viktorija grupe. Za prolećnu setvu 2010. godine, isplaćene su subvencije sledećim korisnicima: 551,6 miliona dinara (34,61 odsto) preduzeću Fertil iz Bačke Palanke, 402,3 miliona dinara (25,24 odsto) preduzeću Promist iz Novog Sada, 520,2 miliona dinara (32,64 odsto) preduzeću Azotara iz Pančeva… Za jesenju setvu 2010. godine, Viktorija Grupi iz Novog Sada i Promistu iz Novog Sada isplaćeno je skoro 98 odsto svih subvencija.

Promist je bio registrovan na istoj adresi na kojoj je i Viktorija grupa u Novom Sadu (Hajduk Veljkova 11, mada se Viktorija u međuvremenu preselila na adresu Bulevar Mihajla Pupina 1156), a postoje i druge veze ova dva preduzeća, koja ukazuju da iza Promista u suštini stoji Viktorija Grupa. Bivši član Viktorije, Stanko Popović, nekada je bio suvlasnik u preduzeću Energija Tehnika Tehnologija iz Novog Sada, a još jedan vlasnik je bio Nebojša Petrić, vlasnik Promista.

Petrić nikada nije demantovao tvrdnje da je pre odlaska u samostalne privrednike bio zaposlen u Viktoriji, kao ni glasine da je izuzetno blizak sa Dušanom Elezovićem, drugim čovekom vojvođanskog ogranka Demokratske stranke.

Ovim postaje jasno zašto je za samo tri godine iz republičkog budžeta Viktoriji i njenim zavisnim preduzećima isplaćeno skoro 2,5 milijarde dinara.

Popović, čija je Zorka đubrivom snabdevala Viktoriju i zavisna preduzeća, smatrao je zato da je uputno da se skloni od očiju javnosti kada je počelo da se odmotava klupko korupcionaške afere koja je vodila do tadašnje republičke vlade. Posle napuštanja Viktorije, Stanko Popović se potpuno posvećuje porodičnom biznisu, odnosno Eliksir Grupi osnovanoj 1991. godine, u okviru koje posluje i preduzeće Eliksir Agrar čija je osnovna delatnost proizvodnja voća, najviše malina.

 

Kad Ahuja prohuji...

 

 Sa druge strane, Viktorija Grupa je monopolista u izvozu malina, na šta su još u jesen 2011. ukazivali malinari kada im je zabranjen protest ispred zgrade vlade Srbije. Eliksir Grupa, čiji je direktor Zorica Popović, supruga jedinog vlasnika, Stanka Popovića, proizvodi i ambalažu u koju se pakuju maline koje zatim izvozi Viktorija Grupa.

Stanko Popović je oduvek bio eksponent Demokratske stranke, isto kao i Milija Babović preko koga su još članovi vlade Zorana Đinđića oprali i pokrali desetine miliona evra. Zoran Mitrović je svojevremeno bio zadužen za prenošenje miliona evra za potrebe G 17 Plus i blizak je saradnik Mlađana Dinkića. Ni Nandi Ahuja nije nimalo naivan, kada su političke veze u pitanju. Ovaj mladi bankar, poreklom iz Indije, kome je bogatstvo ostavio njegov otac, stoji iza kiparske firme Apsara limited koja u vlasništvu ima oko 12 odsto Viktorije. Ahuja, prema pričama onih koji ga poznaju, zna srpski, a na njegovim godišnjim žurkama koje redovno organizuje od 2002. godine za poslovne i ostale partnere, među više stotina gostiju uvek  se nalaze i zvučna imena iz politike i biznisa Srbije.

Na taj način je Evropska banka za obnovu i razvoj koristeći Viktorija Grupu podmićivala srpske političare dajući im desetine miliona evra kroz navodne investicije i kredite.

Drugi veliki korisnik "kredita" EBRD-a je MK Grupa Miodraga Kostića Koleta, istovremeno posle Matijević Agrara u vlasništvu Petra Matijevića (vlasnik 17.000 ha i zakupac još 9.000 ha) posednik najvećeg spahiluka u Srbiji (13.000 ha u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu).

Avgusta 2011. direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Meteta obznanjuje kako je ova banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih aktivnosti MK Grupe, odnosno njene filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dala deset miliona evra Agroinvestu iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini. Od ukupnog iznosa svih kredita, deset miliona evra bilo je uloženo u modernizaciju opreme fabrike šećera Sunoko, preduzeća koje se kasnije pojavljuje kao glavni kupac akcija niške AIK banke, posle čega je izbila afera zbog nedozvoljene trgovine povezanih lica.

Novac koji je EBRD uložio izgleda da nije otišao u srpski agrar, jer je Kostić u Ukrajini pre dobijanja kredita imao oko 40.000 hektara zemljišta, a januara ove godine već više od 55.000 hektara. Uz to, posle zahteva guvernera Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković da kastodi računi banaka obelodane imena investitora, ispostavilo se da je Koletova fabrika šećera Sunoko jedan od najvećih vlasnika akcija AIK banke. Najveći paket akcija ima grčka ATE banka, 24,99 odsto, dok je po zvanično dostupnim podacima Kostić odmah iza nje sa nešto preko 20 odsto akcija koje poseduje Sunoko, s tim što upućeni u dešavanja na Beogradskoj berzi tvrde kako je prepakivanje akcija na imena pravih vlasnika još uvek u toku, pa je moguće da srpski kralj šećera ima daleko veće učešće.

AIK banka iz Niša je jedna od najstabilnijih domaćih banaka čije akcije vlasnicima donose lepe dividende, a i koje u svakom trenutku mogu da se prodaju ili založe po pristojnoj ceni. Sa te strane je razumljivo da Kostić investira u njih, ali ostaje pitanje kakve to veze ima sa agrarom. Jedno vreme, u drugoj polovini prošle godine, izgledalo je da će Kostić da otkupi i paket akcija koje poseduju Grci. Čovek od njegovog izuzetnog poverenja boravio je nekoliko puta u Grčkoj i o tome vodio pregovore nudeći 13 evra po jednoj akciji (nešto ispod tadašnje cene na Beogradskoj berzi), ali dogovor na kraju nije postignut.

 

 

EBRD dala Kostiću 80 miliona kredita

 

 

U isto vreme je Kostić pregovarao i o kupovini Hellenic shugar kompanije, a kada je propala Razvojna banka Vojvodine ušao je i u pregovore o njenom otkupu. Odakle mu potreban novac za sve ove planove, pogotovo jer je osim pomenutih obavljao i niz drugih kupovina (između ostalog, Kostić je krajem 2011. kupio mesnu industriju Carnex iz Vrbasa)?

Kostićevo bogatstvo se procenjuje na 300 miliona evra, ali ono nije u gotovini već u posedima i pravima, a time se ne kupuje na berzi. Njegova ideja o izlasku na strane berze i prikupljanju dodatnih 300 miliona evra za akcije MK Grupe nije uspela, tako da mu gotovina dolazi ili od kredita EBRD-a ili od zeta, Damira Ahmetova, sina ruskog oligarha Rinata Ahmetova. Njihovo porodično bogatstvo procenjuje se na 40 milijardi dolara. Porodica ima nekoliko železara u Evropi, više od 100 kompanija iz oblasti metalurgije, rudarstva, finansija, telekomunikacija i poljoprivrede, a poseduje i ukrajinski fudbalski klub Šahtjor.

Kostić je sa Ahmetovima odavno u zajedničkim poslovima, a veruje se da su mu oni pomogli i da započne biznis u Ukrajini, odnosno da oni faktički stoje iza tih projekata gde je Kostić samo marioneta. U leto 2012. Koletova ćerka Dajana Kostić udala se za Damira Ahmetova i kao svadbeni poklon od supruga dobila luksuzni stan u Londonu vredan oko pet miliona funti.

Istovremeno kada je Miodragu Kostiću dala kredit od 80 miliona evra, EBRD je svim srpskim bankama zajedno odobrila ukupno 50 miliona evra radi pospešivanja likvidnosti. Jasno je da je EBRD-u poslovanje sa srpskim tajkunom značajnije od kontakata sa srpskim bankama, koje najvećim delom grcaju u dugovima. Iz ovoga se vidi i da EBRD svoja sredstva jasno usmerava, jer bi krediti domaćim bankama bili potrošeni za široku pomoć privredi, dok se novac dat Kostiću sliva uvek u poslove koji su za EBRD od posebnog značaja.

Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011. EBRD je uložio 350 miliona evra). Preko Viktorija Grupe i njoj srodnih preduzeća EBRD je već postao monopolista što se tiče proizvodnje veštačkog đubriva, izvoza malina i prerade soje. Preko Kostića, ova banka gospodari srpskim tržištem šećera, a preko i jednih i drugih je faktički vlasnik desetina hiljada hektara obradivih površina. Interesovanje Kostića (čitaj EBRD-a) za kupovinu Razvojne banke Vojvodine (RBV) postojalo je samo zbog mogućnosti da se još nekih desetak hiljada hektara prisajedini postojećem spahiluku.

RBV, naime, ima hipoteku nad velikim površinama zemlje u vlasništvu nesolventnih dužnika. Sadašnji zakon predviđa da se u slučaju kada dužnik ne može da vrati kredit nekretnina stavljena pod hipoteku prodaje na aukciji. Kada su propali pokušaji da se od aktuelne republičke vlade izdejstvuje promena zakonskih normi i time omogući da sam poverilac prisvoji hipotekarni zalog, EBRD se povukla iz preuzimanja RBV-a prepuštajući Srbiji i Vojvodini da čupaju kosu nad ovom prezaduženom bankom.

Očigledno je da je EBRD itekako aktivan upravo u srpskom agrobiznisu i to ne samo zbog visokih prinosa. U primarnoj poljoprivredi Srbija je veći proizvođač od zemalja u okruženju, na prvom mestu Hrvatske. Tako se u Srbiji proizvede 8, 8 mt žitarica u poređenju sa 3,4mt u Republici Hrvatskoj, odnosno 350kt soje i 378kt suncokreta privlačnija je od Hrvatske koja proizvodi samo 115kt soje i 100kt suncokreta.

Da nije bilo jednog spornog, nerealizovanog kreditnog aranžmana, smatralo bi se da EBRD svoj jedini interes vidi u visokim prinosima srpske poljoprivrede.

 

 

Hrvatska investicija može u Srbiju, ali ne i srpska u Hrvatsku

 

 

Više od 150 svetskih ekoloških organizacija apelovalo je na EBRD da ne odobri kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane (GMO). Pošto je banka popustila pod pritiscima, iz Monsanta je obelodanjeno da se zbog toga odustaje od već planiranog aranžmana sa Srbijom. Problem, na koji malo ko da je obratio pažnju, leži u činjenici da su proizvodnja i promet genetski modifikovanih organizama u Srbiji zakonom zabranjeni već četiri godine. Čak i da je kredit odobren Monsanto ne bi ništa mogao da uradi sa Srbijom, bar ne zvanično i legalno.

Pošto je malo verovatno da bi jedan multinacionalni gigant kao što je Monsanto krenuo u poslovanje ispod žita i to upravo na jednom za njihove pojmove mikronski malom tržištu kao što je srpsko, očigledno je da su postojali jasni signali iz aktuelne vlasti da će zakonska regulativa biti promenjena. Da nije bilo svetskih ekoloških pokreta, to bi se sigurno i desilo.

Za GMO se sumnja da kod potrošača pospešuje izbijanje i razvoj malignih oboljenja, ali ono što je sigurno jeste da genetski modifikovane biljke potpuno i za duži vremenski period uništavaju zemljište na kojima se uzgajaju. Osnovni razlog njihovog kreiranja bio je taj da su otporne na sve vrste biljnih i otrova protiv parazita koji se zatim, zarad višeg prinosa, nemilice koriste i time zagađuju zemlju. "Nisam za gajenje GMO biljaka, zbog toga što smo jedna od retkih zemalja sa velikim brojem naučnih instituta", tvrdi Gordana Šurlan Momirović, profesorka genetike. "U njima proizvodimo sopstvene sorte i hibride, koji su konkurentni i na inostranom tržištu."

Dolazak Monsanta u Srbiju, planiran od strane EBRD-a i nekoga iz vrha aktuelne republičke vlasti, tako bi trajno uništio srpsku agroindustriju i Srbiju doveo u zavisnost od stranih proizvođača. Da je upravo to konačni cilj pomenute banke iz Londona vidi se ne samo iz primera prelivanja kapitala iz srpskog u ukrajinski agrobiznis, već i iz samog izbora glavne osobe zadužene da vodi poslove EBRD-a na ovim prostorima - Vedrane Jelušić - Kašić.

Posle 13 godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić - Kašić se 2006. vratila u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja projektima na regionalnom nivou.

O svom radu ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće: „Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili smo u više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i industrijskim biljem."

EBRD je, prema priznanju gospođe Jelušić - Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju, ali se nigde ne navodi da je pomognut ulazak srpskih preduzeća u Hrvatsku, jer se tako nešto nikada nije ni dogodilo. Da bi sve bilo još jasnije, vredi napomenuti  i koje još funkcije ima pomenuta bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama banke iz Londona: Atlantik Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog odbora).

 

 

Susjedi neće, ali  hoće komšije

 

 

Smeštena u Zagrebu Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe. Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.

Atlantik Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson & Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).

Još veći regionalni igrač je Agrokor u kome je Jelušić - Kašićka u ime EBRD-a imala mesto u Upravnom odboru. Osnovan 1976. godine kao proizvođač cveća i cvetnih sadnica, ova kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu 500 najvećih kompanija Centralne Evrope po istraživanjima amereičkog Dilojta.

Poslovna imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i obuhvata sledeća preduzeća:  Agrofructus,  Agrokor Vina,   Agrokor - Zagreb,  Agrolaguna, Agroprerada, Belje, Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi Ledu),  Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o. Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag, Vupik,  Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina, Euroviba,  Idea, Jadrankomerc,  Jamnica d.o.o. Maribor, Japetić,  Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo,  Krka d.o.o,  Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo, Tisak,  TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana,  Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak,  Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo Moslavina, Media d.o.o...

Većina Agrokorovih podružnica se kotira na berzi, a isti je slučaj i sa srpskom Viktorija Grupom, čime se ne iscrpljuju sličnosti ova dva preduzeća. U oba je, naime, u Upravnom odboru sedela Vedrana Jelušić - Kašić, visoki funkcioner EBRD-a. Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i investicionih poslovanja ove banke, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo. Zato ne treba da čudi ni činjenica da se isključivo Srbija od svih zemalja u regionu pominje kao mogući proizvođač genetski modifikovane hrane, jer je ona odavno postala poligon na kome stranci vrše eksperimente.

Analiza prethodnih podataka jasno pokazuje da se srpskim agrobiznisom upravlja iz Zagreba i Londona. Ova uprava već pokazuje svoje pogubne rezultate, jer se sinhronizovanom kontrolom kako proizvodnje, tako isto i maloprodaje došlo do toga da je hrana u Srbiji najskuplja u regionu. Proizvodnja se iz godine u godinu smanjuje, povećava se izvoz, pri čemu su srpski proizvodi na stranim tržištima jeftiniji nego ovde, pa se na taj način naduvavaju cene na domaćem tržištu.

Iza celog konglomerata stranih i domaćih tajkuna stoji Evropska banka za obnovu i razvoj predstavljena u liku Vedrane Jelušić - Kašić koja je udobno smeštena u zagrebačkom Eurocentru. Glavna uloga ove sveprisutne žene je da do kraja upropasti srpski agrokompleks i da na taj način pripremi teren Monsantu ili nekom drugom proizvođaču semena za genetski modifikovane žitarice i industrijske biljke, kako bi Srbija trajno postala zavisna od stranih multinacionalnih kompanija.

 

A 1.

 

Sećanje na žrtve srpske lopovske tranzicije

 

Istovremeno kada su srpske vlasti širom otvorila vrata agrobiznisa domaćim i stranim tajkunima sistematski je uništavano sve što je u poljoprivredi moglo da im predstavlja konkurenciju. Uništeno je tako skoro 90 poljoprivredno-industrijskih kombinata, i to: PIK Zemun, Dragan Marković Obrenovac, Voćarske plantaže, Servo Mihalj, Stari Tamiš,Vršački vinogradi, PIK Kovin, Sirmijum, PIK Bečej, PK Sombor, Godomin Smederevo, AIK Šabac, Banat Kikinda, Agrokombinat Subotica, AIK Senta, PIK Kikinda, PIK Niš, IPK Šid, Agrobačka i AIK Bačka Topola, Agroruma, Napredak Stara Pazova, PPK Odžaci, Agrounija Inđija, Zaječar, AIK Šumadija Kragujevac, AIK Leskovac, Agrovojvodina i Agrokop Novi Sad, PIK Požarevac, PIK Ub, AIK Srednja Bačka iz Crvenke, PIK Prvi maj Apatin, Agrobanat Plandište, AIK Kanjiža, PIK Titel, PK Đuro Jakšić iz Srpske Crnje, Polj. trg. kombinat Lebane, Župski rubin Kruševac, PIK Prigravica, Morava iz Dragocveta, AIK Valjevo, PIK Takovo Gornji Milanovac, Prokupac Prokuplje, Elan Srbobran, PIK Čačak, Navip Zemun, AIK Toma Kostić Leskovac, Zlatibor Čajetina, Agroeksport Beograd, PIK 8. septembar Pirot, PIK Pešter Sjenica, PK Šumadija Sm. Palanka, PK Delišes Vladičin Han, PIK Oplenac, PIK Aleksinac, PPK Agrobačka Bač, Bačka iz Sivca, Voćar Merošina, AIK Bačka Palanka, AIK Njegoševo, PIK Varvarinsko polje Paraćin, PIK Agrar B. Brestovac, Krajinavino i PK Poljoprivreda iz Negotina, Pusta reka Bojnik, Vojin Popović N. Pazar, Podunavlje Čelarevo, Erdevik, Lala Stanković Bogatić, PIK Moravica, Agrovršac, Ključ Kladovo, Agrokop i Agropodukt iz Kraljeva, PPK Kraljevo, PIK Južni Banat B. Crkva, PIK Džervin Knjaževac, Voćar Beograd, Budimka Požega, PD Zaječar, Vrbas, AIK Vranje, PPRO Vranje, PIK Spasoje Stejić N. Kneževac, 7. juli Debrc, PIK Lapovo, AIK Jagodina, Nova Sloga Trstenik.

Posle toga je poljoprivredni sektor bio sveden na bledu senku onoga što je nekada predstavljao, a početkom godine je sklopljen dogovor sa kompanijom El Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kojim se iz domaćeg vlasništva otuđuje i ono malo što je još moglo da hrani Srbiju.

 

GLOSA

 

Dolazak Monsanta u Srbiju, planiran od strane EBRD-a i nekoga iz vrha aktuelne republičke vlasti, tako bi trajno uništio srpsku agroindustriju i Srbiju doveo u zavisnost od stranih proizvođača.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane