Natrag

Na ni{anu

Na nišanu

Veleposednici ubijaju milione ljudi divljačkom eksploatacijom svetskih poljoprivrednih resursa

Ko radi, bojaće se gladi

Od 1999. godine i NATO-ve reklamne bebe, Adnana Nevića, pa sve do danas, svet se obogatio za milijardu i sto pedeset miliona novih stanovnika. U isto vreme planeta je u maksimumu svojih plodonosnih mogućnosti, a zalihe su sve manje. Rezerve su jedva dovoljne za tri meseca potrošnje. Ono što mi sada jedemo svaki dan, za dvadesetak godina će u svom tanjiru imati samo Rokfelerovi naslednici, i to nedeljom. Hleb i voda će se možda prodavati u blindiranim pekarama, ili čak po juvelirnicama. Svi to znaju, a ipak ima onih koji prodaju i zemlju i vodu, a da im niko nije dao ovlašćenje za to. O ovom izazovu pišu naš dopisnik iz Pariza Mile Urošević i poljoprivrednik Aleksa Mihajlović

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Otkad je izmislio kamenu sekiru, čovek je u sebi gajio samo jednu ambiciju: da otme tuđu zemlju i baci  tuđina u ropstvo. Da raja rinta i kuluči, dok elita merakuje na meke dušeke. Kako se oružje usavršavalo, tako su i elitističke ambicije rasle. Bilo je ratova i buna, osvajanja i revolucija, ali svuda i u svako doba pravilo beše  jedno: glavu dajem, zemlju ne dajem, ne prodajem niti izdajem! (Nije čudo da se za najam i veleizdaju upotrebljava ista reč.)

 Za svoj prag i rodnu  grudu,  njivu hraniteljku, čovek je uvek umirao lako, jer je zemlja dugotrajnija i daleko skuplja od života.  A, oteto je prokleto i ne traje. Sila može da vlada samo dok je sila. Nestali su vitezovi i inkvizitori, nasledili ih veleposednici i investitori. Shvatili su da ono što ne ide silom, može da prođe milom, naročito uz pomoć najstravičnijeg oružja koje je ikada izmišljeno, konvertibilnu valutu, kredite i, naročito, podastalske transakcije.

Ovakav devizni buzdovan može da ošamuti svaki narod i bilo koju naciju, pod uslovom da im je vlada korumpirana, što je slučaj sa velikom većinom ekonomski slabih država i banana republika.  Bankarsko-finansijski prevaranti i pustinjski naftaši su se udružili u novu vrstu mafije, koja želi da zaposli petokolonaše i da tako obezbede sebi i profit i resurse za neko buduće vreme, kad presuše bunari crnog zlata. Novo zeleno zlato je besmrtno i nepresušno. Obnavlja se svake godine i ima svoju stopu rasta. Glad ubija masovnije od atomske bombe, ali usporeno. I dok bombe po narodu baca neprijateljska sila, dotle glad organizuje njegova rođena vlada koju je sam izabrao, verujući u svuda iste laži.

Sa nama će biti bolje. Vlast je droga koja pohlepnim ljudima udara u glavu gore nego koka i rakija zajedno. Svi polude kada im neko pod nos turi hrpe štampanog papira kojim se kupuju fabrike, vile, mečke i, usput, ljudske sudbine. Finansijska kriza, koja je krenula iz Amerike, je potpuno izmenila ceo svet. Bankari i ostali saveznici-mućkare odustali su od klasične špekulacije nekretninama i prešli na bazne sirovine, kako za industriju tako i za ljudski i stočnu prehranu. Poslednjih  godina se ta najezda obrušila na sve plodne oranice od Brazila do Australije, od Ukrajine do Argentine, na svih pet kontinenata. Danas je tako otuđeno skoro 100 miliona hektara. To je, u prevodu, cela bivša Juga, zatim Italija i Francuska, zajedno.  Ali  to je samo početak. Jedan mali plac u odnosu na ono na šta su bacili oko bogati Arapi, Kinezi, Indijci i velike firme Zapada. Afrika, srednja azija, Amazonija, i cela istočna Evropa su na meti onih koji zarađuju na tuđoj bedi i koji svesno ili nesvesno pripremaju pravi genocid za siromašne i to u skoroj budućnosti. Danas ima preko milijardu ljudi koji gladuju i veliki broj koji umiru od gladi. Za 2050-tu godinu se predviđa da će biti oko devet po milijardi ljudi i bar tri puta više sirotinje nego danas. Tada će obradiva zemlja i pitka voda  biti najskuplji resursi na planeti. Naravno, sve će to i dalje ostati  kod nas, ali neće biti naše. Nijedan normalan narod ne osuđuje svoju decu i unuke na bezizlazno gladovanje.

 

Ko radi - bojaće se gladi

 

Da bi se prehranila tolika raja, treba duplirati aktuelnu proizvodnju. Sami investitori tvrde da je to moguće ako bi se sva obradiva zemlja, što je oko milijardu i po hektara, pretvorila u visoko rentabilne eksploatacije uz vrhunsku tehnologiju. To je ono, genetički izmenjeno i otrovima zaprašeno. Pored toga postoji još oko milijardu hektara obradive zemlje koja se ne koristi i investitore ta zemlja posebno interesuje. Da u nju ulože svoj kapital, ne toliko da bi prehranili čovečanstvo, već da bi zaradili. Poslednje tri godine, cene su porasle i do 30 %  pa su i zemljoradničke kompanije tako napravile rekordan profit. Tamo gde je moguće da stranac kupi zemljište u vlasništvo, profit je daleko veći. 

Senegalac Žak Diuf, bivši direktor svetske organizacije za hranu i poljoprivredu FAO (Food and Agriculture Organization) uvideo je o čemu se radi i kako se priča završi kada bogati dobročinitelji pomažu sirotinju, pa je javno upozorio na novi oblik neokolonijalizma koji se uspostavlja u svetu agrikulture. Na pitanje, znaju li šta čine, jedan je investitor odgovorio da je potpuno svestan da svetu preti kriza gladi,  ali da on kao poslovni čovek samo ulaže tamo gde je rentabilno. Juče u stanove na Azurnoj obali, danas u repicu i kukuruz.  Ako to ne učinim ja, učiniće neko drugi, jer u biznisu, kao i u politici, nema sentimentalnosti, ni prijateljstva. Ima samo interes i kompetencija.

Naravno, hrana će biti sve skuplja, jer je sve ređa, a naroda ima sve više, tvrdi brat poznatog francuskog pisca Begbedea, koji je vlasnik firme Agro Generation i  veleposednik u jugoistočnoj Ukrajini.  - Ješće onaj ko može da plati,  cinično je  izjavio jedan zemljoradnik iz Alzasa koji je došao u Rumuniju da od  zemlje, vode i malo bezobrazluka pravi velike pare. Da bi skandal bio veći, Evropa finansira zapadne države velikim subvencijama,  i do 550 evra po hektaru a to je deset puta više od cene po kojoj oni zakupljuju zemljište u Ukrajini ili Rumuniji. Tako zemljoposednici sa bogatog Zapada dobijaju potpuno besplatno zemlju na Istoku istog kontinenta. Veliki guše male i uz pomoć berze diktiraju otkupne cene ne samo za svoju žetvu već i celom svetu. Dve milijarde seljaka rasutih po svetu, imaju male posede, koji ne mogu da ih prehrane.

Prinos je mali, otkupne cene su ispod nivoa rentabilnosti, a krediti za nabavku tehnologije su toliko nepovoljni (najverovatnije namerno) da je bednom seljaku najinteresantnije da njivu iznajmi i da na njoj radi za platu. Dobije posao, al' izgubi zemlju. Ovakvi i slični prilozi o otimačini obradive zemlje i gladnim godinama koje dolaze, vrlo su aktuelni u zapadnoj štampi i na televiziji. Cilj nije samo da se obelodani nepravda već i da se ukaže domaćim investitorima gde treba da ulože. Kupovina tuđe zemlje nije efekat neke mode,  već prava privredna strategija za izlaz iz krize. Rasprodaja državne imovine po bivšim diktaturama je u jeku, pa se groznica oranica može uporediti sa zlatnom groznicom 19-og veka. A investitori su i po drugim osobinama slični kaubojima. Navali, narode, još malo pa nestalo, neće biti za sve. Sve velike kompanije imaju velike interese i sve su okarakterisane identičnim vrlinama moderne ekonomije: korupcijom, obmanama i visokim stepenom  eksploatacije resursa. Ekologija nema pristupa tamo gde vlada zakon finansija. Kada „Koka-Kola" negde crpi vodu, bunar presuši u isto vreme kad joj istekne ugovor!

Tamo gde agro investitori seju uljane palme i genetski modifikovanu soju na neko vreme, zemlja ostaje sterilna zauvek. Biznismeni zemljoradničkog smera, te nove seljačine sa mašnama oko vrata ili čalmama oko glave, izrabljuju sirotinju, žedne ih prevode preko vode i gladne preteraju preko žitnih polja. I uvek nađu nekog Brankovića koji će da objasni kako se drugačije nije moglo i kako treba biti presrećan da je, eto čovek  našao spasitelja-investitora.

 

Sve će to Arapi pozlatiti

 

U Francuskoj, koja je zemlja jakih zakona, već godinu dana se sukobljavaju seljaci i policija oko plodne ravnice u okolini grada Nanta. Vlasti hoće da prave novi aerodrom, a seljaci su dobili pojačanje iz cele francuske i čuvaju nezamenjivo blago, svoje zemljište. Može se desiti čak i da prvi ministar padne zbog ove ekološko-političke afere. U drugim državama, tamo gde je korupcija jaka, a zakon slabunjav, seljaci ne mogu ni da protestuju, već su naglavačke prognani sa zemlje svojih dedova. Tako je u Africi i nekim delovima Južne Amerike. Drugi, oni koji su zaštićeni koliko-toliko zakonom o ulaganjima, malo su bolje prošli, pa za svoju njivu ponekad dobiju malo para i radnu vizu, sa sve ugovorom za čišćenje ulica i odgušenje klozeta u Dubaiju, Rimu ili  Parizu. Za to vreme, njihovi partneri, investitori, još žešće gaze preko leševa ne bi li se domogli novih poseda, velikih jahti punih golotinje ili da bi iz ličnih razloga i verskih pobuda isfinansirali koje novo proleće po zemljama gde je još uvek leto. Kao da ne vide da posle leta svuda dolazi tmurna  jesen i hladna zima.

  Lekcije iz Tunisa, Libije ili Egipta, niko neće da ozbiljno shvati. Tako se zemlja uzima i naveliko. U kompletu: voda, vazduh, pesak i jeftina radna snaga. Kinezi su na brzaka zauzeli najbolje posede u crnoj Africi. Njihovi najveći konkurenti nisu ni Francuzi ni Englezi, već Arapi. Saudijska Arabija je zapravo i započela celu reorganizaciju svetskih investiranja. Sve do 2007. godine svetske zalihe hrane su bile stabilne. Godine 2008. kralj Abdala je organizovao konferenciju donatora u gladnoj Etiopiji i predložio im hrpu dolara za plodne ravnice duž obala reka, idealnih za gajenje riže. Tri milijarde dolara je Abdala uložio u nova hranonosna polja po celoj Africi, jer zna koliko još ima nafte u rezervoaru. Tada su i ostale belosvetske parajlije shvatile gde je budućnost profitera.

Po siromašnim zemljama svih kontinenata preko noći su se stvorile agencije za ucenjivanje seljaka i zakonsko otimanje zemlje. Nekoliko lokalnih ratova i par sumnjivih revolucija su imale za cilj da stvore uslove velike rasprodaje državne imovine. Sve je to poznato i mnogima jasno, ali nije dovoljno jak razlog da se okrene list i započne politika nacionalnih interesa. Ako primer Afrike i nije neka poučna lekcija za Evropu, primer Ukrajine i Rumunije je idealan da se shvati cela tehnika uvlačenja ekonomije i religije  u unutrašnju politiku. U našim susednim zemljama, obradivo zemljište je već godinama u rukama njihovih domaćih tajkuna i stranih investitora. Gotovo svu zemlju koju su dobili nakon raspada komunističkih kolhoza, seljaci su jedva dočekali da otuđe. Linijom manjeg otpora, a malo i zbog lenjosti, sve su dali u koncesiju. Potražnja je i sada veća od ponude. Potpuno neupućeni u prave cene njiva, seljaci ih iznajmljuju u bescenje, oko 35 evra godišnje po hektaru, koji donosi bar 40 puta više.

Tako se Ukrajina zaglibila duboko u humus svojih zelenih polja. Kijev je postao Menhetn za multinacionalne preprodavce  žitarica i  Meka za bezbrojne posrednike oko iznajmljivanja novih površina.  Švedska kompanija Acro, holandski Palmer Capital ili francuski Agro Generation su samo neke od zapadnoevropskih kompanija koje su investirale u najrentabilniji biznis, hranu, i zakupili na stotine hiljada hektara najplodnijeg humusa. Engleska firma Oncom INT je zakupila 100.000 hektara u komadu i postala najveća farma repice u Evropi. Ruska firma Renesans Kapital, koju, inače, vodi škotlanđanin Piter Tomson, zakupila je skoro 300.000 hektara tako što je spojila 80.000 individualnih parcela. Tako je hrana za milione ljudi u rukama nekoliko velikih firmi. Dobro na prvi pogled ali opasnost postoji da jednoga dana špekulanti počnu da odlučuju o tome, ko ima pravo da živi a ko treba da umre od gladi.

 

Pametni kupuju, a političari prodaju

 

Ako se zna da u svetu potrošnja hrane raste za 3% a godišnje, a da porast proizvodnje  jedva doseže 2%, postaje svima jasno da se zalihe rezervi smanjuju i da cene rastu u proporciji na kvadrat. Po najnovijim statistikama, svake godine planeta može da proizvede do 700  miliona tona žita. Isto toliko kukuruza i malo manje pirinča. Sve to jedva podmiri potrebe sedam milijardi stomaka. Kada nas bude devet i po milijardi, trebaće bar još tri stotine miliona tona od svake žitarice, a to je nemoguće ako se ne poveća doprinos po hektaru. Danas velike firme uz visoku tehnologiju izvlače i do 10 tona po hektaru, što je i do pet puta više od individualnih bio poseda. Ulazak stranaca u bilo koju državu ne ide bez problema.

U samoj Ukrajini nacionalistička partija Slobodna Ukrajina je sve jača, jer agituje mržnju prema investitorima koji uzimaju hleb iz usta Ukrajinaca. Mnogi tamošnji tajkuni već trljaju ruke i  čekaju da Zapad još više investira, da oživi napuštena polja pa da im Ukrajina posle nekoliko godina, ako sve bude išlo kako je zamišljeno, udari nogu i da oni preuzmu unosan biznis. Naravno, Zapad to zna, pa se obezbeđuje dugoročnim ugovorima i specijalnim stavkama o prioritetu koncesije i troškovima prekida dogovora. Drugi, opet, u ovakvom divljanju bez preciznih pravila vide opasnost  od pobuna gladi, koje su se već događale po svetu. U poslednjih pet godina bilo ih je već tridesetak. Madagaskar, Filipini, Haiti, Kenija, Egipat, Kamerun, Obala Slonovače, Mauritanija, Etiopija, Tajland, Meksiko, Argentina, Kambodža i Vijetnam samo su neke od država koje su bile poprišta nasilja za koru hleba i šolju pirinčana. Iako razum kaže da sve ne može biti za prodaju, ipak je ljudska pohlepa jača.

Kod političara je to često primarna slabost. U prošlom broju „Tabloida" opširno je pisano o aferi otuđivanja velikih površina plodne zemlje koja će, posle teritorijalne nezavisnosti Kosova, da osigura Albancima i prehrambenu nezavisnost uz malu pomoć emiratskih šeika i razumevanje domaćih šerifa. Ima li čoveka koji može ostati ravnodušan kada se ovako proćerdava prćija, kada raspikuće prodaju ono što im ne pripada, opštenarodno dobro i strategijsko blago, našu vodu i zemlju. Uskoro će ovi dileri da prodaju i vazduh koji dišemo. Nisu daleko i, za početak, već godinama narodu prodaju maglu. Vlada je postala kiklop, nakaza koja jede svoju decu.

A kada nestane i zadnji klas žita i poslednji klip kukuruza, shvatićemo da se pare ne jedu, kako tvrdi borac za Amazoniju, indijanac Raoni. On, doduše, priča o stablima drveća koja obaraju beskrupulozni investitori, ali je primedba univerzalna i važi za sve. Za Urugvaj, koji je već trećinu svoje teritorije prodao, ali i za Brazil i Argentinu, za Rumuniju i Ukrajinu, za Australiju i srednju Aziju. Važi najviše za naše njive, jer od njih i na njima živimo od pamtiveka. Jer sem njih, gotovo da ništa drugo nemamo.  Jer smo bez njih samo evropski klošari.

Kako sejemo, tako ćemo žnjeti

 

Srbija, zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, jeste raj za poljoprivredu, jer ima najviše obradivih površine po glavi stanovnika u celoj Evropi, 0,60 hektara. To je deset puta više od Holandije, naprimer. Pored toga imamo i dobre uslove za navodnjavanje, bogate reke, bistre potoke i jezera na kojima nam zavide.  Realno gledano, ne treba mi da molimo Evropu, nego ona nas, da je počastimo svojim članstvom. Ali šta vrede sve reči ovoga teksta ako vlast ima veću moć od razuma i za nekoliko stotina miliona evra, odnosno desetak kila štampanog papira, prokocka hiljadu i po godina istorije. Srbi nikada nisu tuđinu prodavali svoju avliju. Počelo je tek sa Kosovom. Setih se jedne priče o seljaku prošlog veka koji je na kocku, zbog duga, otuđio svoje imanje i potpisao tapiju. Na Zapadu su takvi uzimali oružje i hajdučili po drumovima da povrate bogatstvo. Naš je junak prebacio uže preko grede i sam sebi presudio za najveći greh.

Nekada, ne tako davno, ljudi su bili domaćini, danas su mnogi postali samo domaći izdajnici. Jedno je sigurno: kada se dilerima oranice oslade petrodolari, neće se zadržati na maloprodaji nekorišćenih njiva i zapuštenih farmi, nego će preći na veleprodaju hiljada hektara najplodnijeg zemljišta. Pare imaju miris, mirišu na još. Indijanci i Aboridžini su takođe imali svoju zemlju, po ceo kontinet pre nego što su došli kauboji i sve uknjižili na svoje ime. Zato svako ko ima iole svesti i trunku patriotizma treba da se odupre rasprodaji nasledstva naše decu. Protestima, peticijama, glasačkim listićima. Odupreti se i sprečavati rasprodaju na svaki mogući način, da nam ne bi tuđin jednog dana namakao omču oko vrata. Kako kažu na salašu, lanac po lanac i eto nas okovanih.

Pet vekova je srpska zemlja rađala za tuđina. Onda narod diže bunu, jednu pa drugu, i povrati svoju zemlju. Tada se svi zakleše da je čuvaju kô oči u glavi i od Švaba i od ustaša, po cenu miliona duša. Onda dođe vreme izgradnje i ratar postade udarnik. Otkad je industrija ispraznila sela i od seljaka načinila radnika, mnogi su primetili da je zemlja jako nisko i da se teško saginju. Vole 'leba bez motike, pa od njiva prave placeve, i čim se na vidiku pojavi neki devizni kupac, daju dedovinu pošto zašto. Pre tri decenije u Srbiji je bilo obrađivano 300.000 hektara više nego danas, a narod se umnožio. Istorija se sveti. Dođe đavo po svoje, da nam uzme i ovo malo zemlje što ostade. Magnati petrola, kojima bušotine presušuju, svoje bezvredne pare ulažu u zeleno zlato za neke crne dane koji polako dolaze. Ulažu za sebe, za svoju decu ali i za  svoje prijatelje istovernike, kao što je slučaj sa našim njivama koje treba da hrane oteto nam Kosovo.  Uostalom, zar i ono nije tako otišlo, prodajom kuća i imanja, za tada velike pare, (koje danas više ne postoje).

 

GLOSA

Kada „Koka-Kola" negde crpi vodu, bunar presuši u isto vreme kad joj istekne ugovor. Tamo gde agro investitori seju uljane palme i genetski modifikovanu soju na neko vreme, zemlja ostaje sterilna zauvek.

 

 

O prodaji poljoprivrednog zemljišta strancima

 

Naše će biti tuđe

 

 

Ovih dana u Srbiji se podigla velika prašina povodom Predugovora  koji je Vlada potpisala sa kompanijom „Al Dohra" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o prodaji (ili zakupu?)poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini. U pitanju je prodaja sedam (ili deset?) poljoprivrednih kombinata „usrećenih" tj. uništenih prethodnim čuvenim srpskim načinom privatizacije. Dakle, prema propaloj privatizaciji, država ih ponovo prodaje i to ovaj put strancima, tačnije Arapima.

 

Aleksa Mijailović

 

 

  Informacije o prodaji najboljih srpskih oranica kompaniji "Al Dohra" iz Ujedinjenih arappskih emirata, duboko su protivrečne...Republička vlast saopštava jedno, pokrajinska drugo, paori treće. Tako, na primer, republička vlast čas tvrdi da se radi o prodaji zemlje, čas da se radi o njenom zakupu. Jedni njeni predstavnici tvrde da je u pitanju prodaja po ceni od 12.500. evra po hektaru, drugi da je cena 15.000 evra za hektar (e/ha), treći da je cena 16.500 e/ha a četvrti , pokrajinski, tvrde da je u pitanju zakup od po 250 e/ha godišnje! Sledeći nas „umiruju" time što tvrde da iako je prodaja poljoprivrednog zemljišta strancima po našem zakonu zabranjena ipak su međunarodni ugovori iznad domaćeg zakonodavstva i da time ona nije protivzakonita.

Ali, niko ne saopšti najbitniji podatak, a to je: o kolikoj se ukupnoj površini zemlje radi? Sve u svemu, nastala je opšta zbrka koja sama po sebi pothranjuje sumnju. Jedino što je nesporno to je nezadovoljstvo domaćih poljoprivrednika zbog prodaje-zakupa strancima bez svake sumnje desetina hiljada hektara i postavljaju opravdana pitanja čime će oni da se bave i od čega će da žive?

  Kad ne znamo šta se stvarno dešava niti šta će da se desi u budućnosti odnosno kada ne znamo ko je u pravu, da li republička ili pokrajinska vlast ili poljoprivrednici, najbolje je da konsultujemo istoriju. Ne kaže se za nju za džabe da je ona učiteljica života...

  Dakle, pitanje je sledeće: šta može da se desi sa jednom državom i njenim narodom ako ona dozvoli strancima da pokupuju njeno obradivo poljoprivredno zemljište?

  Prebirajući po svetskoj istoriji, kao najpoučniji primer je svakako slučaj Irske sa početka XIX veka.

  Naime, 1801. godine,  Parlament Irske donosi odluku o ujedinjenju Irske sa Engleskom. U to vreme Irska je bila zaostala poljoprivredna zemlja u kojoj je više od 90 odsto stanovnika živelo od poljoprivrede te su se Irci nadali da će se njihovim ujedinjenjem sa industrijski kudikamo razvijenijom Engleskom, koju je već uveliko zahvatila industrijska revolucija , i Irska ubrzano razvijati. Normalno, od toga nije bilo ništa jer je interes Engleza bio da Irska bude njihova sirovinska baza kao i slobodno tržište za engleske industrijske proizvode.

  Što se poljoprivrede tiče, ujedinjenjem je Englezima omogućeno da kupuju ili da uzimaju u dugoročan zakup irsko poljoprivredno zemljište, što su oni, normalno, i činili. Irci su i dalje ostali seljaci i to u sistemu koji je bio tako uređen da je od ukupne godišnje vrednosti irske poljoprivredne proizvodnje od 36 miliona funti irskim seljacima na kraju ostajalo samo šest miliona funti. Sve ostalo tj. celih trideset miliona funti, odlazili je na rente, poreze, kamate, marže, crkveni desetak i slično...

  Podaci jesu zastrašujući ali oni samo potvrđuju koliko je od davnina nadničarska sreća čuvena svuda u svetu. Tako je na primer pre Drugog svetskog rata u Srbiji kopačka nadnica bila ekvivalentna ceni dva kilograma belog brašna. A šta tek da kažemo za našega svjatloga Knjaza Miloša Obrenovića koji je za vreme svoje vladavine najstrože zabranjivao da se u Srbiji formiraju veliki privatni poljoprivredni posedi, spahiluci, te je često govorio: zašto smo se borili? Šta će Srbima sloboda od Turaka, ako  će da postanu kmetovi kod domaćih spahija?

Odavno je rečeno da nesreća nikada ne dolazi sama. 1845. i 1846. godine u Irskoj se pojavila do tada nepoznata bolest krompira koji je inače činio osnovnu hranu naroda i zbog uništenja njegovog roda jedne pa druge godine za redom usledila je neminovna katastrofa oličena u masovnoj gladi stanovništva. Od ukupno osam miliona stanovnika koliko je Irska u to vreme imala 1,5 miliona je umro od gladi kao i od bolesti koje ona prouzrokuje a nešto manje od dva miliona Iraca emigriralo je u prekomorske zemlje. Irska je postala bukvalno opustošena zemlja jer je u relativno kratkom vremenskom periodu ostala bez skoro polovine svojih stanovnika.

U isto vreme kada su Irci masovno umirali od gladi skoro polovina ukupne poljoprivredne proizvodnje , i to iz normalnih godina , u vrednosti od 17 miliona funti izvožena je iz Irske. Eto šta može da se desi sa jednom zemljom ako ona proda ili da u dugoročan zakup svoje poljoprivredno zemljište strancima. Kazaće mnogi da je slučaj Irske izuzetak ali na zaprepašćenje svih koji ne poznaju istoriju to nije tačno. Ona nije izuzetak.

  Tako na primer imamo slučaj Holandskog Trgovačkog Društva, koje je u XIX veku u Indoneziji na ostrvu Javi sprovodilo prinudni plan proizvodnje poljoprivrednih proizvoda pre svega kafe, začina, šećerne trske i južnog voća.

Holandsko Trgovačko Društvo Proizvodilo je na tuđoj zemlji, u Indoneziji, one poljoprivredne proizvode koji su bili potrebni Holandiji ili one koje je mogla skupo da proda na svetskom tržištu a ne one koji su neophodni za prehranu domaćeg, indonežanskog stanovništva.

  Sličnih primera ima sijaset i u drugim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike tj. dok su stranci, vlasnici ili zakupci zemlje, izvozili proizvedenu hranu istovremeno je domaće stanovništvo umiralo od gladi. Kafom , čajem i začinima narod ne može da se prehrani. U blažoj ili grubljoj formi svega toga ima i danas. Naznake navedenog scenarija već su se pojavile i u Srbiji. Naime, prethodne 2012. godine, Vlada Srbije je zbog nezapamćene suše zabranila izvoz šećerne repe čiji su proizvodnju već ranije hrvatske šećerane ugovorile sa srpskim proizvođačima. Učinila je pravno nasilje ali je time sprečila nestašicu šećera kojeg jedno kratko vreme nije ni bilo u našim prodavnica.

Šta god pričao ministar Mlađan Dinkić, niko normalan ne želi da se irski scenario ostvari u Srbiji prodajom ili dugoročnim zakupom poljoprivrednog zemljišta strancima. Takav scenario treba da upozori domaću javnost, ali i one koji vrše vlast u zemlji Srbiji i kojima je obaveza da o tome vode računa, ako su kojim slučajem svesni mogućih posledica...

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane