Natrag

Esej-rasprava

 

Esej-rasprava

 

Draža Mihailović na sudu istorije, pravna osnova za rehabilitaciju generala (1)

 

Filozof  i 250 potkomisija

 

Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom, Tabloid će u pet nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa. Ujedno, Tabloid poziva i javnost da se uključi u ovu polemiku.

 

Ivan Ivanović

 

  Ova... priča, novela, roman, drama, rasprava, esej, ogled, rad...ili kako kome drago (zvaćemo je pričom radi lakše identifikacije), nastala je na sporu oko rehabilitacije generala Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, vođe Ravnogorskog (ili četničkog, kako ga je narod nazvao) pokreta, čiji je general bio idejni tvorac i vojni starešina.

U vreme kad pišem ovu priču, vodi se velika borba (pravna, politička, naučna, istorijska) po ovom pitanju: predmet oko rehabilitacije generala je na Višem (Okružnom) sudu u Beogradu i Sud treba da donese pravnu odluku po ovom pitanju, koja lako može da bude istorijska. Srpski narod je, kao i uvek, podeljen: jedan deo naroda bi da se general rehabilituje i tako ispravi jedna od najvećih nepravdi u srpskoj istoriji; drugi deo naroda bi da se general još jednom osudi i tako potvrdi presuda komunističkih vlasti iz 1946. godine o ubistvu generala. Mnoge javne ličnosti, ne čekajući odluku Suda, izjasnile su se o ovom problemu. Više od toga, problem rehabilitacije generala je internacionalizovan, pa se javljaju državnici i institucije drugih država da iznesu svoj stav o Dražinoj rehabilitaciji.

Tako se generalu Draži Mihailoviću trenutno sudi i to na dva plana: u Sudu i u javnosti. Kako sam, kao pisac, potrošio dosta stranica o ovom sporu, prosto nisam mogao a da se još jednom, nezvan, ne umešam u njega. Jer, general Draža Mihailović, žrtva komunističkog nasilja, može se i mora uzeti kao paradigma čovekovog stradanja zbog političkog i moralnog uverenja.

  Stoga, ova priča nije istorija o Draži, nego bavljenje Pisca  tom istorijom. Podsetio bih Čitaoca, da sam, kao pisac, imao razloga da se upustim u tu istoriju, više nego moji savremenici, iz više razloga: najpre,  potekao sam iz srbijanske tradicije, čije je ishodište bio nesrećni general; onda, moj otac je vezao svoju sudbinu za generala, kao i sudbinu svojih potomaka, kad je kao kapetan/major Kraljevske jugoslovenske vojske stupio u antifašističku vojsku pukovnika/generala Draže Mihailovića, nominovanu kao Jugoslovenska vojska u otadžbini, u kojoj je komandovao Drugom topličkom brigadom; najzad,  kao još neki srpski pisci (Žika Lazić, Žarko Komanin, Vuk Drašković, Milovan Danojlić, Danko Popović...) pokušao sam da razumem i opišem četničku stranu srpske istorije. (Pandan predstavljaju pisci robijaši na Golom otoku, Dragoslav Mihailović, Miroslav Popović..., koji su dali golootočku stranu te istorije).

  Odmah da kažem da ću u ovom tekstu da se suprotstavim mnogobrojnim Dražinim tužiocima, kako individualnim tako i kolektivnim, argumentacijom istorijskog istraživača i talentom književnog stvaraoca. A da li sam bio autentični ili drveni Dražin advokat, može da presudi samo Čitalac, koji je prevladao istoriju i nastoji  da dosegne univerzalnu ljudsku pravdu. A taj Čitalac pripada više budućnosti nego sadašnjosti.

 

Naslednici Jože glasali protiv Draže

 

  Teorijsku osnovu za ovu raspravu čine tri zakona Republike Srbije, kao najviši akti uređenja odnosa te države. To su Zakon o izjednačavanju prava antifašističkih boraca Narodno oslobodilačkog rata (partizana i četnika), donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije 21. decembra 2004. godine; Zakon o rehabilitaciji, donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije 17. aprila 2006. godine; i Zakon o rehabilitaciji, donet u Narodnoj skupštini 7. decembra 2011. godine.

 Sva tri zakona je potpisao Predsednik Republike, objavljeni su u Službenom glasniku, što znači da su aktuelni i važeći. Oni koji bi da ih ne uvažavaju, morali bi najpre da ih ponište, odnosno pokrenu postupak u Narodnoj skupštini za njihovo ukidanje. Kako se radi o javnim ličnostima borcima protiv pravnog poretka Republike Srbije, kako građanima Republike tako i građanima odnosno zvaničnicima drugih država, moram da ih podsetim kakav je postupak za ukidanje postojećih zakona: taj postupak može da pokrene Vlada Republike Srbije, ili 30 poslanika Narodne skupštine, ili 30.000 građana. Dok se to ne desi, ovi zakoni su u Republici Srbiji neprikosnoveni, uzimam ih kao istorijsku činjenicu.

  Prvi zakon je donet kao Zakon o izmenama zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, kojom se izjednačavaju prava pripadnika četničkog i partizanskog pokreta, te ustanovljava Ravnogorska spomenica 1941., poput Partizanske spomenice. Ovaj zakon je donet na predlog poslanika Srpskog pokreta obnove i za njega je glasalo 176. poslanika. Protiv su bila 24 poslanika, uzdržana 4, a nije glasalo 9 poslanika. Zakon je usvojen po hitnom postupku uz obrazloženje da je utemeljen na istorijskoj istini i da je neophodno izjednačiti  prava svih koji su se borili protiv okupatora, fašista i nacista. Za zakon su glasale i opozicioni poslanici Demokratske stranke i Srpske radikalne stranke.

  Protiv izjednačavanja prava partizana i četnika glasali su samo poslanici Socijalističke partije Srbije i Socijaldemokratske partije. Šef poslaničke grupe SPS-a u Skupštini Srbije, Ivica Dačić, izjavio je: "Nezadovoljni smo zbog usvajanja ovog zakona, jer se njime praktično brišu razlike između onih koji su se borili za slobodu svog naroda i onih koji su sarađivali sa okupatorom".

 

Pokušali da "poprave" istoriju

 

  Donošenjem zakona činilo se da je ispravljena jedna istorijska nepravda, pa su to registrovali i udžbenici istorije. Usvajanjem amandmana Demokratske partije Srbije (predsednik Vojislav Koštunica, ujedno i predsednik Vlade Republike Srbije), kojim se Vlada obavezuje da donese propis o primeni Zakona, odnosno da uredi način na koji će ravnogorci moći da steknu status borca i nosioca Ravnogorske spomenice, činilo se da je stavljena tačka na dugogodišnji srpski spor i da je pravda zadovoljena. Zakon je priznao oba pokreta otpora kao antifašistička, a otvorio je mogućnost za političko rehabilitovanje Ravnogorskog četničkog pokreta. Ostalo je još samo da Vlada Vojislava Koštunice ispuni obavezu preuzetu iz amandmana sopstvene stranke, pa da istorija bude ispravljena.

  Ubrzo potom u Narodnoj skupštini donet je Zakon o rehabilitaciji, bez kojeg bi prvi zakon bio nejasan i nepotpun. Skupština je ovaj zakon usvojila 17. aprila 2006. godine. Prvim članom ovog Zakona utvrđeno je da se njime uređuje "rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode, ili nekih drugih prava, od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije".

  Ovaj Zakon je donet u duhu Rezolucije 1481. Saveta Evrope (Rezolucija o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih režima koju je Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila 25. januara 2006. godine.) Ovom Rezolucijom izjednačena su oba totalitarna režima (desni, fašistički i nacistički, i levi, komunistički) kao antiljudska i necivilizacijska. Oba režima su proizvela masovna ljudska pogubljenja. Srbijanski Zakon o rehabilitaciji imao je da osudi komunistički zločin i njegove žrtve rehabilituje.

  Međutim, odmah je bilo jasno da ovaj Zakon ima ozbiljne manjkavosti. Pošto je proces rehabilitacije prepušten sudovima, koji bi odlučivali na osnovu zahteva žrtve, postavilo se pitanje šta sa onim licima koja nisu u mogućnosti da podnesu takav zahtev a nemaju naslednike da to učine?

Stoga je istoričar Srđan Cvetković predložio da država po službenoj dužnosti preuzme rehabilitaciju, na taj način što bi donela deklaraciju, u skladu sa preporukama Saveta Evrope, o osudi komunističkog režima kao nedemokratskog i odgovornog za za masovno kršenje ljudskih prava posle 1945, koja bi imala veće dejstvo nego sve pojedinačne rehabilitacije zajedno. Iako su ovakav akt donele gotovo sve istočnoevropske države, predlog našeg istoričara nije prošao. Ostalo je da odgovarajući sudovi pojedinačno donose rešenja, što je proces rehabilitacije oteglo u nedogled i u znatnoj meri ga omalovažilo.

  Kako je Republika Srbija izrazila želju da postane članica Evropske Unije, bila je prinuđena da donese set evropskih zakona, bez kojih njena molba za prijem ne bi bila ni razmatrana. Tako su u poslednji čas doneta dva zakona, veoma važna u okviru evropskog zakonodavstva, Zakon o restituciji i Zakon o rehabilitaciji. (Treći zakon o otvaranju tajnih policijskih dosijea, kakav su donele istočnoevropske države, dok ovo pišem nije ni na vidiku.)  Prvi Zakon predviđa povratak oduzete imovine nakon 1945. godine vlasnicima, a drugi precizira rehabilitaciono obeštećenje žrtvama komunističkog režima, što nije činio Zakon iz 2006. godine. Ovim Zakonom je poništen prethodni zakon, što znači da je donet nov Zakon o rehabilitaciji u Narodnoj skupštini 7. decembra 2011. godine. Napominjem da je ovoga puta za evropske zakone glasala Socijalistička partija Srbije, koja je u međuvremenu ušla u proevropsku koaliciju, ali je zato bila protiv Demokratska stranka Srbije, koja je iz te koalicije ispala.

 

Ozakonjene dileme

 

 

  Držim da je novi Zakon o rehabilitaciji veoma diskutabilan i restriktivan u odnosu na prethodni, jer predviđa niz ograničenja i onemogućenja rehabilitacije žrtava komunizma. Zakon nabraja koja lica imaju pravo na rehabilitaciju, što bi trebalo da bude novina. Ali zato novi Zakon predviđa niz ograničenja. Kaže da pravo na rehabilitaciju imaju lica, "koja se u skladu sa zakonom i drugim propisima, smatraju borcima narodnooslobodilačkog rata". Potpuno nejasno, pošto zakonodavac nije naznačio o kojem zakonu i kojim propisima je reč. Ako se pod "borcima narodnooslobodilačkog rata" podrazumevaju partizanski borci (kako je kolokvijalno dosad bilo uobičajeno), njima nije potrebna nikakva rehabilitacija, jer su je već dobili i tokom vremena debelo naplatili (boračke penzije). Ostaje da pod borcima narodnooslobodilačkog rata podrazumevamo pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini, odnosno četničke borce, koji su posle rata kažnjavani. Da bismo tako mislili, zakonodavac je morao da se pozove na Zakon o izjednačavanju prava partizana i četnika od 21. decembra 2004. godine, što on nije učinio. Ostaje nam da nagađamo da li Zakon priznaje četnicima da su bili borci narodnooslobodilačkog rata?

  Već u članu 2. Zakon diskvalifikuje ogromnu većinu pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, kad nabraja koja lica se izuzimaju od rehabilitacije i ne može im biti vraćena konfiskovana imovina. To su "sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja u Jugoslaviji od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima".

 Zakonodavac se dalje poziva na Državnu komisiju za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, koja je bila ovlašćena da proglašava ratne zločince. Problem je u tome što su se na spisku te tročlane komisije, kojom je predsedavao "filozof" Dušan Nedeljković, sa 250 potkomisija, našli svi Dražini komandanti, živi ili mrtvi.

Ustvari, Komisija je ratnim zločincima proglasila sva lica koja su joj lokalne komisije dostavile. Ako su Zakonom iz 2004. godine četnici proglašeni antifašističkim borcima, onda je jasno da se oni ne mogu naći na spisku ratnih zločinaca. Ukoliko su neki od njih izvršili ratni zločin, bilo lično ili komandno, a pod takvim zločinom se podrazumeva ubijanje zarobljenika i civila, onda se isti kriterijum mora primeniti i na partizansku stranu.

U građanskom ratu ratnih zločinaca je bilo na obe a ne samo na jednoj strani. Tako su zločinci iz redova četnika proglašavani ratnim zločincima a iz redova partizana narodnim herojima. Novi Zakon o rehabilitaciji ne samo da nije razrešio sve ove dileme nego ih je ozakonio.

  Još je nejasnija formulacija o pripadnicima kvislinških formacija koji se izuzimaju od rehabilitacije. Kao što je poznato, termin je nastao po norveškom predsedniku marionetske vlade pod okupacijom, Vidkunu Kvislingu, ali u Norveškoj se danas smatra da je Kvisling doprineo opstanku Norveške države. Zakonodavac je morao tačno da definiše koje ljude podrazumeva pod kvislinzima. Da li su to svi pripadnici Nedićeve Državne straže odnosno državnog aparata? Isto tako je poznato da su mnogi ljudi posle rata proglašeni narodnim neprijateljima da bi im bila oduzeta imovina koju su stekli još pre rata. Samo mogu da konstatujem da Zakon o rehabilitaciji ni približno ne ispravlja nepravdu komunističke diktature.

  U članu 5. se kaže da se po sili zakona rehabilituju lica koja su na osnovu sudske ili administrativne odluke lišena slobode pod "optužbom da su se izjasnila za Rezoluciju Informbiroa od 28. juna 1948. godine i držana u logorima  na teritoriji Federativne Narodne Republike Jugoslavije u periodu od 1949. do 1955. godine". Postavlja se pitanje šta je sa pripadnicima Ravnogorskog (četničkog) pokreta koji su pod istim okolnostima bili osuđeni na dugogodišnju robiju? Da li i njih obuhvata rehabilitacija po sili zakona? (Mnogo se govorilo i pisalo o golootočkim mučenicima, a četnički kažnjenici, čiji broj teško da je bio manji, nisu ni pominjani. Tek neke knjige (recimo sveštenika Save Bankovića) su pokazale kroz kakvo stradanje su prošli pripadnici pokreta Draže Mihailovića u Titovim kazamatima.)

  Sve u svemu, Zakon o rehabilitaciji od 7. decembra 2011. godine, donet očito u žurbi da bi Srbiji bio priznat status kandidata za ulazak u Evropsku uniju, kao rezultat niz kompromisa, ne samo da nije pojasnio prethodni zakon, nego ga je još više zamutio. A to će se najbolje videti kad dođe na red rehabilitacija generala Draže Mihailovića.

 

 

Partizani opet pobedili četnike!

 

 

  Postojanje ovih zakona moglo bi se  uzeti kao pobeda pravne države. Problem nastaje u njihovoj primeni.

   Već sam rekao da je DSS, stranka, koja je u momentu donošenja četničkog  Zakona iz 2004. godine imala svog predsednika Vlade (Vojislav Koštunica), uložila amandman kojim se reguliše primena zakona. Na prvi pogled, ispravno i logično. Ostalo je samo da još oko 3000 preživelih pripadnika četničkog pokreta nađu svoje mesto u Zakonu, pa da iziđemo iz istorije. 

  Međutim, ovaj Zakon uopšte nije primenjivan! Istina, Koštuničina Vlada je donela Uredbu o priznavanju četničkog staža i odredila Komisiju koja ima to da sprovede. Ta Komisija je bila sastavljena tako da uopšte nije mogla da bude formirana. Naime, po Uredbi u Komisiju je trebalo da uđu i tri člana postojećeg partizanskog Udruženja boraca (SUBNOR). Ova boračka organizacija je brojila u SFRJ i do milion članova, a mnogi su postajali borci tako što su dva registrovana borca jemčila svojim potpisom njihovo učešće u Narodno-oslobodilačkoj vojsci.

Neki od njih uopšte nisu bili borci, svojevremeno je bila poznata knjiga novinara Lazovića "Lažnoborci trče počasni krug", u kojoj je autor pokazao da je takvih lažnih boraca bilo do 300.000. Vođena su i dva-tri procesa protiv boraca koji su prodavali svoj potpis. Tito je sa velikim uvažavanjem negovao SUBNOR i imao njegovu člansku kartu broj 1. Treba li da kažem da je SUBNOR odbio da delegira svoja tri člana u Koštuničinu Komisiju, sa obrazloženjem da ne priznaje Zakon o izjednačavanju prava antifašističkih boraca i da su za njih četnici izdajnici i fašisti. Jedan funkcioner Ministarstva rada i socijalne politike (koje je zaduženo za sprovođenje Zakona) je objasnio da je SUBNOR nekoliko puta opominjan da delegira svoje članove u Komisiju, ali da opomene nisu urodile plodom. Tako je Koštuničina Komisija minirana na samom početku svog rada, odnosno nijednom se nije sastala. Ovde se postavlja pitanje zašto su uopšte bila potrebna ta tri boračka člana, osim da se Komisija opstruira.

 

Zbogom pravna državo

 

   Posle ove boračke destrukcije Zakona, Vlada Vojislava Koštunice je odustala od njegove primene. Kako da to tumačimo? Treba znati da je ta Vlada bila manjinska, da su je podržavali socijalisti koji su napustili skupštinsko zasedanje kad se Zakon donosio. Predsednik Vlade se radije odrekao Zakona, nego što bi dozvolio da njegovom implementacijom ugrozi svoju manjinsku Vladu. Tako su u prvoj Koštuničinoj Vladi (2003-2007) naslednici komunista, socijalisti, vladali iz senke. Razume se da su oni koji su napustili glasanje u Narodnoj skupštini opstruirali Zakon, a borci su im tu bili samo ispomoć. Lider Socijalističke partije Srbije (raniji Miloševićev portparol) mogao je da trijumfuje: partizani su još jednom pobedili četnike. I predsednik manjinske Vlade je jednostavno pothranio Zakon u svoju fijoku!

  Međutim, nije problem bio samo u tome što borci nisu imenovali svoja tri člana u Komisiju. Ispostavilo se da je praktično bilo nemoguće učesnicima pokreta otpora Draže Mihailovića da dokažu da su to bili! Dokumenta, vojnu knjižicu i slično niko od njih nije posedovao, jer su ih uništavali kad su ih partizani zarobljavali ili kad su se predavali.

  Dva bivša čelnika demokratske opcije u Srbiji, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, imali su priliku da ožive mrtvi Četnički zakon u 2007. godini, kad su u vlasti kolaborirali. Posle mnogo peripetija, Zapad je uspeo da natera dve demokratske stranke da obrazuju zajedničku vlast, ovoga puta bez socijalista. Predsednik države Boris Tadić i stari/novi predsednik Vlade Vojislav Koštunica dobili su mogućnost da primene Četnički zakon bez socijalističke (komunističke) kočnice. Ali, umesto da isprave nepravdu prošlosti, rade na uspostavljanju pravne države u kojoj se doneti zakoni primenjuju, dvojica lidera su produbili stare svađe i radili na raskidu braka koji nije ni zaživeo. Druga Koštuničina Vlada je trajala samo godinu dana, Zapad nije uspeo da pomiri psa i mačku.

Izbori 2008. godine su vratili Miloševićeve socijaliste u vlast, pa njihov čelnik Ivica Dačić, ovoga puta u ulozi zamenika premijera i ministra policije, nije morao da opstruira Četnički zakon spolja kad je to mogao iznutra. Od primene Zakona o rehabilitaciji nije bilo ništa. Demokratska stranka, koja je formirala vlast sa socijalistima, nije se ni trudila u prvoj polovini svog mandata da oživi ovaj Zakon. U drugoj polovini formirala je neke komisije (za pronalaženje groba generala Mihailovića, za popis žrtava komunističkog terora ...), ali je izgubila izbore 2012. godine, pa je moguće da je time njen rad na rehabilitaciji generala prestao.

  Kakva je sudbina Zakona o rehabilitaciji u novoj vlasti formiranoj posle izbora 2012. godine teško je znati. Naprednjaci, proizišli iz radikala, nisu se o ovom pitanju dosad izjašnjali, mada je Srpska radikalna stranka, sa četničkim vojvodom Vojislavom Šešenjem na čelu, svojevremeno podržala Zakon. Socijalisti, čiji je predsednik Ivica Dačić avanzovao u predsednika Vlade, koji su dosad uvek odbijali rehabilitaciju četnika, prava su nepoznanica. Da li će pragmatizam naterati srpskog premijera da poštuje evropske zakone o pravima čoveka  ili će se vratiti korenima komunističkog ideološkog bespravlja u kojem država određuje pravo?  Bojim se da od političke odluke nove vlasti zavisi proces generalu Draži Mihailoviću.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane