Esej-rasprava

 

Draža Mihailović pred sudom istorije (4)

 

Presuda pre suđenja

 

Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom, Tabloid će u pet nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa. Ujedno, Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.

 

Ivan Ivanović

 

Suđenje generalu Draži Mihailoviću, posle isleđenja u Upravi državne bezbednosti (Udbi), održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine. U potpunosti je prihvaćena  teza novih istoričara da je suđenje bilo montirano, nepravno, političko. Sabiranje protivnika komunističkog režima u jednu optužnicu, samo pokazuje da je "komunistički režim hteo na taj način da postavi sve svoje srpske protivnike na isti nivo, i demokrate i nedemokrate, i one koji su bili u sastavu okupatorskih vlasti i one koji su se protiv njih borili".

 Tužilac pukovnik Miloš Minić optužio je generala Mihailovića za navodnu izdaju svoje zemlje koju je planirao i sprovodio još od početka rata. "Od samog početka, Mihailović je počeo da vodi borbu protiv svih onih koji su ustali u oslobodilačku borbu protiv okupatora, raspirujući na taj način bratoubilački rat za račun Nemaca, Italijana, Bugara i Mađara". (...) "Bratoubilačka borba koju je za račun okupatora poveo Draža Mihailović, dovela je baš do uništenja Srba, kako od strane okupatora i Mihailovićevih četnika zajedno, tako i od samih Mihailovićevih četnika. Mihailović je vršio istrebljenje Hrvata i muslimana pod izgovorom da je to odmazda za pokolje Srba koje su vršile ustaše, a na delu je sarađivao sa ustašama i protiv srpskog i protiv hrvatskog naroda. U toku istrage je ustanovljeno da je optuženi Mihailović izvršio u vremenu rata i okupacije izdaju svoje otadžbine i da je sarađivao sa nemačko-fašističkim okupatorima u borbi protiv narodno-oslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije."

 

Ko je pisao pisma umesto Draže

 

Proces se odvijao tako da je bilo teško razlikovati ko je više protiv Draže, da li tužilac Miloš Minić ili sudija Mika Đorđević. Za sve vreme procesa organizovane grupe su uzvukivale "Smrt izdajnicima", "Smrt koljašima" i slično. Kad je sudija pitao Mihailovića šta je po zanimanju, a ovaj odgovorio "Armijski đeneral", tužilac je to osporio i tražio da uđe u zapisnik "Pukovnik", čime je pokazao da nova vlast ne priznaje Vladu u Londonu. Sudija je zabranio advokatima da Dražu oslovaljavaju sa "Gospodine", jer je on samo "optuženi". Osnovno nastojanje tužioca Miloša Minića bilo je da dokaže da su svi četnički komandanti, kao Kosta Pećanac, Boža Javorski, Jovan Škava...koji su počinili zločine, bili pod Mihailovićevom komandom, kako bi mu se pripisala odgovornost za njihove zločine. Ništa nije vredelo što su pomenute četničke vojvode bile osuđene upravo od Mihailovića.

Pošto sudu nikako nije polazilo za rukom da dokaže Dražinu saradnju sa okupatorom, poslužio se falsifikatima. Tako je tužilac predočio navodna Dražina pisma, crnogorskim četničkim komandantima Đorđiju Lašiću i Pavlu Đurišiću iz decembra 1941. godine i hrvatskim zvaničnicima, Stepincu i Paveliću iz aprila 1945. godine. U pismima Crnogorcima, Mihailović navodno traži da oni sarađuju sa Italijanima protiv partizana. Problem je bio u tome što se ta pisma nisu nalazila u Dražinoj arhivi, koju su partizani zarobili prepadom na Ravnu goru, a Ozna je propustila da ih naknadno uvrsti kad ih je sastavila, pa čak ni komunistički sud nije mogao da ih uvrsti u dokaze. Njihov cilj je bio da okrive srpske nacionaliste za građanski rat u Crnoj Gori. Pisma Hrvatima imala su za cilj da Dražu Mihailovića diskredituju kao antifašistu, prikazujući ga kao saradnika ustaša, pa da mu samim tim pripišu genocidne težnje karakteristične za ustaški režim.

Danas je nepobitno utvrđeno da su i ova pisma bila falsifikovana. Naime, prvi javni tužilac FNRJ, Josip Hrnčević, koji nije bio na procesu Draži Mihailoviću samo zato što je bio Hrvat, a proces je morao da bude srpska stvar, napisao je u svom još neobjavljenom  Dnevniku celo jedno poglavlje o Topčiderskom procesu. "Otvoreno je, izgleda, ostalo i pitanje autentičnosti dva pisma Draže Mihailovića od 15. aprila 1945. godine.

Jedno je bilo upućeno Ranku Brašiću i sadržavalo poruku za ekselenciju Antu Pavelića o čvršćem povezivanju ustaša i četnika u njihovoj zajedničkoj borbi protiv partizana. Drugo je glasilo na nadbiskupa Alojzija Stepinca u kome ga Draža Mihailović moli da svojim autoritetom poradi na aktiviranju svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma. Nije, dakle, isključivo da je ta pisma Mihailoviću neko podmetnuo", priznaje i svm tužilac posleratne Jugoslavije. Više od toga, Josip Hrnčević je još napisao:

 "S obzirom na sve to, suđenje Draži Mihailoviću trebalo je da bude, a to je u stvari i bilo, suđenje režimu stare Jugoslavije i izbegličkoj Vladi. Njegovim hapšenjem u rukama vlasti se našao pukovnik bivše Jugoslovenske vojske koji je u toku rata bio proizveden u čin armijskog generala, ministra vojnog Kraljevske vlade u inostranstvu i načelnika štaba Vrhovne komande tzv. Jugoslovenske vojske u otadžbini. Svakako najznačajnija vojna  i politička ličnost starog režima i najopasniji neprijatelj NOP-a i nove Jugoslavije".

Da je Topčiderski proces bio montiran nema boljeg svedoka od javnog tužioca!

Do koje mere je išla arogantnost tužioca Miloša Minića pokazuje njegova nesuvisla tvrdnja da su desant na Drvar izvele četničke jedinice u saradnji sa Nemcima! Minić je odbacio, a sudija Mika Đorđević aminovao, sve zahteve odbrane (advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović) da se pročita nemačka ucena za glavu đenerala Mihailovića, da se pročita pismo Hitlera Musoliniju iz 1943. godine u kojem je general Draža označen kao glavni nemački neprijatelj na Balkanu, da se uzmu u obzir dokazi o ubijenim Mihailovićevim borcima od strane Nemaca, da se prihvati svedočenje američkih avijatičara koje su četnici spasili... Vrhunac Minićevog cinizma predstavlja tvrdnja da je Draža Mihailović ucenjen od Nemaca kobajagi da bi  se ovom nemačkom savezniku podigao autoritet kod naroda. Kad je advokat Joksimović tražio da se objasni kako je Draža uhvaćen, grubo je prekinut. Kad je advokat Đonović rekao da je u Banjičkom logoru bila zatočena Mihailovićeva porodica, tužilac je odgovorio da je to bila simulacija, jer nije pobijena.

U završnoj reči vojni tužilac je naglasio da su "svi narodi Jugoslavije, i čitav svet, videli pred ovim pravednim narodnim sudom ne nekakve spasioce srpskog naroda, nego prljavu bandu izroda srpskog naroda potonulu u blatu izdaje i ogrezlu u krv naroda Jugoslavije, bandu nemačko-fašističkih pomagača i ratnih zločinaca". Minić je još na sudu napravio paralelu između generala Draže Mihailovića i poglavnika Ante Pavelića, u potpunosti ih izjednačivši kao fašističke pomagače. Na kraju je zatražio da "sud izrekne najoštriju kaznu i da time zadovolji pravdu i kazni najsramnije izdajnike naših naroda otkako pamti naša istorija".

Branilac Nikola Đonović je odbacio navode optužnice da je Draža Mihailović ratni zločinac, tvrdeći da je krivična odgovornost individualna, a na sudu nije utvrđeno da je Draža učinio bilo kakav zločin.

Branilac Dragić Joksimović je bio još konkretniji. General Draža Mihailović je bio borac protiv okupatora, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini koja je bila priznata i od Zapadnih saveznika i od Sovjeta. Ova vojska je bila legitimna, dok je partizanska vojska bila nelegitimna, sve do 16. juna 1944. godine, kad su Saveznici promenili politiku prema Jugoslaviji. Joksimović je posebno insistirao da Mihailović ne može biti optužen za zločine koje su počinile neke četničke formacije koje nisu bile pod njegovom komandom. "Optuženi Mihailović, ni po Božjim ni po čovečanskim zakonima, ne može snositi krivičnu odgovornost ni za jedan zločin iz optužnice, jer nije utvrđeno da ih je on izvršio. Iz svega napred navedenog izlazi nepobitno da optuženi Mihailović nije ratni zločinac, niti se on kao takav može tretirati." Dok je advokat govorio, bio je prekidan povicima iz publike: "Dole sluge izdajnika Draže Mihailovića", "Dole plaćenici reakcije".

Da će hrabri advokat Joksimović, inače jedan od prvaka Demokratske stranke, ispaštati zbog reči u sudnici, videlo se već po napadu na njega u Borbi od 14. jula. Kao antikomunista, osuđen je 1949. godine na godinu dana zatvora, a odmah po izdržanoj kazni na još tri godine. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je umro.

 

 Učina verzija neproverena

 

U završnoj reči 10. jula, koja je trajala punih pet sati,  đeneral Draža Mihailović je smireno i uverljivo, iako prekidan zvižducima i uzvicima iz publike, izložio filozofiju i istoriju Ravnogorskog pokreta. Još jednom je naglasio da "nikada, ni sa jednim neprijateljem, nije zaključio nikakav sporazum". Čuvene su njegove završne reči:

 "Sudbina je bila nemilosrdna prema meni, kad me je bacila u ovakav vihor, najteži mogući, koji može jednoga čoveka snaći. Sudbina je bila nemilosrdna do kraja. Mnogo sam hteo, mnogo sam započeo. Ali vihor svetski odneo je mene i moj rad."

Presuda generalu Draži Mihailoviću i drugovima izrečena je 15. jula 1946. godine. Draži i još desetorici optuženih izrečena je smrtna kazna, ostali su dobili vremenske kazne. Generalova smrt, kao i grob, do danas su ostali tajna. U novinama 18. jula 1946. godine stoji beleška da je Prezidijum Skupštine SFRJ odbio molbe za pomilovanje i da je nad osuđenima izvršena kazna. To je bila zvanična verzija i o tome se više nije smelo govoriti.

Videli smo da je 1962. godine, kad je Aleksandar Ranković bio na vrhuncu moći, u Politici objavljen feljton o zarobljavanju generala Draže Mihailovića. U feljtonu se nije govorilo o njegovom pogubljenju. Kasnije su učesnici hvatanja generala napisali svoje knjige o tom činu, jedan od njih je bio Slobodan Krstić Uča, koji je 1988. godine napisao knjigu "Kako sam hvatao Dražu Mihailovića". Ovaj udbaš navodi podatke kako je ubijen Draža. U tu svrhu bio je ispražnjen zatvor na Adi Ciganliji i tu smešteni osuđeni na smrt. Egzekucija je izvršena u zoru 17. jula po svim zakonskim propisima u zatvorskom dvorištu. Tako su činu prisustvovali sudija Mihailo Đorđević, tužilac Miloš Minić, kao i savezni tužilac Josip Hrnčević. Uča je bio šef obezbeđenja. Leševi streljanih osuđenika su privremeno zakopani u zatvorskom dvorištu, kasnije su nekud premešteni. Uča nije rekao gde. Pošto se u Memoarima Josipa Hrnčevića, koji je navodno po funkciji bio svedok na pogubljenju, to ne pominje, teško je poverovati u Učinu verziju.

 

Ubijanje Draže

 

Jedanaest godina kasnije, 1999, pojavila se još jedna verzija pogubljenja generala, ovoga puta svedok je bio izvesni Ljuba Lazarevski, koji je kao pripadnik KNOJ-a prisustvovao tom činu. Po njemu, streljanje je izvršeno u noći između 17. i 18. jula, na specijalno uređenom prostoru u bagremovoj šumi kod Belog dvora. Lazarevski detaljno opisuje taj čin, pominje da je tu bilo mnogo ljudi u uniformama, među njima tužilac Miloš Minić, lekar Popović i fotograf Ilija. Pobijeni su sahranjeni u tri iskopane rake. Međutim, ne može se poverovati ni u ovu priču, jer udbaš tvrdi da je u zatvoru na Adi Draža obrijan, a na snimku mrtvog generala se vidi da ima bradu. Takođe, udbaš među streljanim pominje i Mladena Žujovića, koji je bio osuđen na smrt, ali nije bio dostupan jer je bio u emigraciji. Očito da je onaj, koji je ovom svedoku napisao iskaz, načinio previde.

Priče oba udbaša imaju za cilj da se ne otkrije generalov grob. Uča ne zna gde su premešteni posmrtni ostaci ubijenih, a Lazarevski rake smešta na mesto gde je kasnije podignuta Ortopedska bolnica, što znači da ne može biti iskopavanja.

Konačno, Državna komisija je nedavno na osnovu iskaza pronađenih svedoka  ustanovila da su general Draža i drugovi zverski usmrćeni u zatvoru (kao Romanovi u Rusiji) i bačeni u krečanu na Adi da sagore. Ovo je izvršila srpska Udba na čelu sa Krcunom. Da li je ova priča istinita tek treba da se vidi, potrebna su obimna iskopavanja na mestu gde je posle rata bila krečana.

Pošto je izvesno da je suđenje generalu Draži Mihailoviću bilo političko a ne pravno, da analiziramo ovu činjenicu. Ako stvari sasvim uprostimo, sukob između Draže i Tita bio je sukob između dva politička sistema, kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka. Oba glavna aktera jugoslovenske drame bili su zatočnici ta dva sistema: Draža Zapada, koji se sveo na britansko ostrvo, a Tito Istoka, koji je zastupao prostrani Sovjetski Savez.

  Da razmotrimo pozicije naša dva junaka, Tita i Draže. Tito je došao iz Kominterne, koja zastupa svetski komunizam. Cilj Kominterne je komunizacija celog sveta. Pošto je Zapadni svet odbio da prihvati komunizam i ostao privržen demokratiji, postao je najveći neprijatelj svetskog komunizma.

Staljin, pobednik komunističke borbe za vlast u Sovjetskom Savezu, na čelu najprostranije države sveta, nastoji da dovrši Marksova i Lenjinova predviđanja o komunizaciji Zapada. Amerika i Engleska - biće zemlja proleterska! Njegova međunarodna komunistička internacionala, Kominterna, pravi planove za novo uređenje sveta: baca seme komunizma u razne zemlje, pa gde nikne. U Kraljevinu Jugoslaviju, nastalu na tradiciji srpske borbe za slobodu, izaslan je Hrvat Josip Broz, koji će se od 1941. godine prozvati Tito. Inače, Kominterna ima stav da je Jugoslavija veštačka tvorevina, tamnica naroda, srpski hegemon, i da kao takva treba da bude uništena. Staljin kasnije donekle koriguje tu politiku, Jugoslavija treba da bude osvojena i samim tim pripojena komunističkom svetu na čijem je on čelu. Tito je, dakle, eksponent svetskog komunizma i njegov zadatak je da sruši kraljevinu i uspostavi sovjetsku republiku.

 

Pogrešna Čerčilova procena

 

  Draža je došao iz srpske tradicije, a formirao se u toku ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog naroda. Bio je vojnik vojvode Živojina Mišića i njegov nastavljač. U Prvom svetskom ratu Srbija je spasila svoju državnost zahvaljujući činjenici da se našla na strani Zapadnih saveznika, koji su pobedili germansku invaziju. Ishod tog rata bila je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslavija. Srpski vojnik Draža imao je za cilj da čuva tu državu, koju je Kraljevina Srbija platila najvećom mogućom cenom, žrtvom trećine ratno sposobnog stanovništva. Draža se borio za Jugoslaviju u svim srpskim  ratovima u prvoj četvrtini Dvadesetog veka i bio je spreman da za nju žrtvuje svoj život. Kao pripadnik srpske vojske koja se u Prvom svetskom ratu povukla preko Albanije i spojila sa Saveznicima, odbio je kapitulaciju te vojske u Drugom svetskom ratu. Sa malom grupom vojnika odmetnuo se u šumu da se bori za očuvanje Jugoslavije, onakve kakvu je stvarao, dakle kraljevine. Očito je da su se Tito i Draža našli u ustanku 1941. godine sa suprotnih pozicija i da njihovo savezništvo nije moglo da bude trajno.

  U prvom delu rata  Draža Mihailović znatno bolje stoji od Tita. Ravnogorski pokret dobija legitimitet, priznanje i od Jugoslovenske vlade i od Saveznika. Za vreme vlade Slobodana Jovanovića Draža dobija čin generala, postaje ministar u Vladi, načelnik Generalštaba Jugoslovenske vojske u otadžbini. Britanci šalju vojnu misiju u Mihailovićev štab i doturaju nešto ratnog materijala iz vazduha u Srbiju.

  Međutim, početkom 1943. godine situacija u ratu se bitno promenila. Crvena armija je potukla Nemce na Volgogradu i postala glavni faktor pobede Saveznika. Staljin je ojačao svoje pozicije kod Saveznika, postavio Čerčilu račun za buduću podelu Evrope. Otvaranje zapadnog fronta postalo je dominantno u odnosu dva vodeća državnika Savezničkog bloka. Čerčil je oklevao sa otvaranjem zapadnog fronta, računajući da će Nemci i Rusi dovoljno da se međusobno unište kako bi on dobio prednost na kraju rata. Čerčilova računica je bila skroz pogrešna, pobednik na Volgi postaje glavni igrač Drugog svetskog rata. Staljin je tačno procenio da će vojska da iscrta buduću kartu Evrope i da će teritorije koje osvoji Crvena armija postati komunističke. Već tad je bacio oko na Jugoslaviju gde je imao u Titu odanog saveznika. Činjenicu da je Draža oklevao da se frontalo konfrontira sa Nemcima, kako bi sačuvao stanovništvo od masovne odmazde, Tito je umeo vešto da iskoristi kako bi Dražu prikazao kao nemačkog saradnika. Uz pomoć Staljina, Tito vodi sveopštu propagandu protiv Draže. U Sovjetski Savez odlazi Veljko Vlahović sa zadatkom da preko radija Slobodna Jugoslavija u Tiflisu neprekidno blati četnike kao saradnike fašizma. Staljin se potpuno stavlja na stranu Tita i kod Čerčila protestuje što Draža sarađuje sa Nemcima. Moćna sovjetska propaganda neprekidno glorifikuje partizane a satanizuje četnike. Toj propagandi se pridružuju i levičarska glasila na Zapadu. Komunisti sve čine da generala Dražu Mihailovića proglase fašistom.

 

 

Dražino "tihovanje"

 

 

  Dakle, rezultat rata između Draže i Tita odlučen je u odnosu između Čerčila i Staljina. Obojica aktera jugoslovenske drame imali su svoje tutore u vođama antihitlerovske koalicije. Stvar je bila u tome što je Dražin tutor Čerčil izgubio politički dvoboj sa Titovim tutorom Staljinom. Taj ishod učinio je generala Dražu Mihailovića najtragičnijom ličnošću srpske istorije. Samo se knez Lazar može porediti sa Dražom.

  Pisci Dražine biografije Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević naveli su neke Dražine greške, koje su bitno uticale na njegovu sudbinu. Kako se ja sa time slažem, upoznaću čitaoca  sa njihovim zaključkom.

  Prva Mihailovićeva strateška greška bila je ustanak u Srbiji. Bolje je bilo da je pukovnik Mihailović poslušao generala Nedića i otišao u Bosnu s jeseni 1941. godine, gde je mogao da se stavi na čelo srpskih ustanika koji su bežali od ustaškog noža. Tamo bi postao svenarodni vođa i postao odlučni borac za oslobođenje. Ovako, Srbija je pod Nedićem dobila kakvu takvu vlast i nije bila spremna na samouništenje. U Srbiji je Draža više vegetirao nego što je predstavljao oslobodilački faktor. Ono što nije uradio Draža uradio je Tito: svrstao je prekodrinske Srbe ne pod nacionalnu nego pod komunističku zastavu. Spasavajući glave od ustaškog noža, Srbi iz zapadnih krajeva bili su idealna masa za regrutovanje partizana, pa su spasili partizansku vojsku posle njenog proterivanja iz Srbije i Crne Gore.

  Druga Mihailovićeva velika greška bila je sklapanje neprirodnog saveza sa partizanima, septembra 1941. godine. Zašto se Draža priključio ustanku teško je reći, istoričari misle da je sastanak Tita i Draže u Struganiku bio delo sovjetske špijunaže. Sastanak je ugovorio Dragiša Vasić za koga se još uvek ne zna da li je ili nije bio sovjetski čovek. Da li je Draža pod uticajem Dragiše Vasića prihvatio saradnju sa Titom, iako je bilo jasno da je taj savez neprirodan i da će se izroditi u građanski rat?

  Treća Mihailovićeva greška bila je vezivanje za jugoslovenstvo, iako je njegov pokret bio u suštini srpski. Nasuprot stereotipu da je đeneral Mihailović branio klasne pozicije predratnog sistema, stoji činjenica da su ogromnu većinu njegove vojske sačinjavali siromašni seljaci, sitne zanatlije i radnici. Jugoslovenska vojska u otadžbini je bila seljačka, dobrovoljačka vojska, stvorena na teritorijalnom principu. Takva vojska nije bila mobilna i teško je mogla da bude jugoslovenska. Formiranje pokretnih jurišnih jedinica u kasno proleće 1944. godine došlo je kad je ishod građanskog rata već bio izvestan.

 Ipak, i takva JVUO bila je najjača nekomunistička vojska u okupiranoj Evropi, uz poljsku armiju Krajove. Pitanje je da li bi komunisti osvojili Srbiju da se nisu umešali Rusi. Ulazak Crvene armije u Srbiju bio je kraj Mihailovićevog pothvata. U Bosni je samo stavljena tačka na četničku tragediju.

  Ja bih dodao i četvrtu Dražinu stratešku grešku: povratak u Srbiju. Bilo je to kolektivno samoubistvo. Da je Mihailović prihvatio sugestiju da se probije u Primorsku, gde su se okupljale antikomunističke snage, moguće je da bi sačuvao ljudstvo. To bi bila respektabilna snaga i Saveznici ne bi mogli tek tako da je otpišu. Pop Đujić se dohvatio Zapada i sačuvao glavu. Ovako, izolovan i sam, pritisnut daleko nadmoćnijim partizanskim jedinicama, koje su naoružali Saveznici čak i avijacijom, Draža je na Zelengori doživeo četnički Vaterlo.

 

 

(Nastaviće se)

 

Reagovanje

Očevidac: unuk jednog od aktera suđenja Draži

 

Vreli letnji dan avgusta 1983. godine doneo mi je jedno značajno saznanje, još kao školarcu, o zabludama koje su produbile sukobe u srpskom narodu.

Tog dana bila je sahrana Aleksandra Leke Rankovića o kome ništa nisam znao dok Tito nije umro 1980.godine, kada je sporadično u našoj kući počeo da se pominje Ranković u različitim kontekstima. Znao sam i to da mi je deda iz rata izašao kao major OZN-e, a da mu je najstariji brat Đuro bio pripadnik jugoslovenske vojske u otadžbini, pa je deda posle rata morao da se dovija kako bi mu sačuvao glavu.

Česti gosti u našoj kući bili su dedini ratni drugovi generali JNA Petar Brajović i Jagoš Žarić. Tog dana su njih trojica išli sa saborcima na sahranu Rankoviću, i vratili se da se okrepe kod nas zbog velike vrućine i gužve, na koju su naišli, iako to uopšte nisu očekivali. To je bio prvi utisak koji su zajednički izneli, jer je broj ljudi koji se pojavio na sahrani za njih bio veliko iznenađenje, ali je bilo jasno da ih je to veoma obradovalo. Reč po reč, i priča se raplamsala pa se došlo i do te famozne 1946.godine, kada su sva trojica bila u činu majora OZN-e, i na posebnim zadacima vezanim za proces oko generala jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihajlovića. Kada se došlo do teme njegove likvidacije na osnovu sudske presude, deda je jasno i glasno izrekao sledeću rečenicu... ''Ma nije njega krcun ubio, nego ga je predao agentu nkvd koji ga je istu noć poveo u Moskvu''.

Ovu rečenicu sam jasno čuo, kao što mi je jasno bilo odobravanje ostalih, pre svega Brajovića i Žarića.

Ne postoji ni jedan razlog zbog čega bi ovakvu činjenicu neko od njih izmislio, nego je upravo sigurno tako i bilo, jer se insistiranjem na lažnoj verziji produbljuje unutrašnji sukob u srpskom narodu, kako ne bi došlo do nacionalnog pomirenja koje je preko potrebno radi duhovnog i biološkog očuvanja srpskog naroda.

(Ime autora poznato redakciji)

 

Reagovanje

Očevidac: unuk jednog od aktera suđenja Draži

 

Vreli letnji dan avgusta 1983. godine doneo mi je jedno značajno saznanje, još kao školarcu, o zabludama koje su produbile sukobe u srpskom narodu.

Tog dana bila je sahrana Aleksandra Leke Rankovića o kome ništa nisam znao dok Tito nije umro 1980.godine, kada je sporadično u našoj kući počeo da se pominje Ranković u različitim kontekstima. Znao sam i to da mi je deda iz rata izašao kao major OZN-e, a da mu je najstariji brat Đuro bio pripadnik jugoslovenske vojske u otadžbini, pa je deda posle rata morao da se dovija kako bi mu sačuvao glavu.

Česti gosti u našoj kući bili su dedini ratni drugovi generali JNA Petar Brajović i Jagoš Žarić. Tog dana su njih trojica išli sa saborcima na sahranu Rankoviću, i vratili se da se okrepe kod nas zbog velike vrućine i gužve, na koju su naišli, iako to uopšte nisu očekivali. To je bio prvi utisak koji su zajednički izneli, jer je broj ljudi koji se pojavio na sahrani za njih bio veliko iznenađenje, ali je bilo jasno da ih je to veoma obradovalo. Reč po reč, i priča se raplamsala pa se došlo i do te famozne 1946.godine, kada su sva trojica bila u činu majora OZN-e, i na posebnim zadacima vezanim za proces oko generala jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Mihajlovića. Kada se došlo do teme njegove likvidacije na osnovu sudske presude, deda je jasno i glasno izrekao sledeću rečenicu... ''Ma nije njega krcun ubio, nego ga je predao agentu nkvd koji ga je istu noć poveo u Moskvu''.

Ovu rečenicu sam jasno čuo, kao što mi je jasno bilo odobravanje ostalih, pre svega Brajovića i Žarića.

Ne postoji ni jedan razlog zbog čega bi ovakvu činjenicu neko od njih izmislio, nego je upravo sigurno tako i bilo, jer se insistiranjem na lažnoj verziji produbljuje unutrašnji sukob u srpskom narodu, kako ne bi došlo do nacionalnog pomirenja koje je preko potrebno radi duhovnog i biološkog očuvanja srpskog naroda.

(Ime autora poznato redakciji)