Natrag

Na ni{anu

 

Na nišanu

 

Kosovo bez Brisela: između imperija, dželata, izdajnika i mučenika

 

I car Lazar ode na pazar ?

 

Nakon punih dvanaest godina promašene, a često i kriminalne politike koje su u skorijoj prošlosti vodile srpske vlasti na Kosovu, došao je trenutak da računi budu položeni pred narodom u čije ime su vršena prekrajanja istorije, i prodavano ono poslednje što jedan narod ima-jezik, ime, pismo, ponos i dostojanstvo. Trgovina državnom teritorijom nije jedino što su pojedini srpski političari bili spremni da učine kao ustupak radi neizvesne budućnosti u neizvesnoj Evropskoj uniji. Mnogi od njih bi i danas prodali svaki srpski manastir, pa i cara Lazara kad bi se nekim čudom nanovo pojavio među Srbima! Srećom po kosovske i ostale Srbe, većina današnjeg državnog vrha je konačno shvatila da Rusija i dalje postoji i da je dominantna na međunarodnoj sceni. Pojedini ovdašnji vlastodršci to ne vole da čuju, ali ni njih više niko ne čuje...Ni u Srbiji ni van nje. A došlo je i do opšteg srpskog ujedinjenja oko toga da ničiji ultimatum ne treba potpisati.

 

Nikola Vlahović

 

Samo dva dana uoči početka poslednjih pregovora Srba i Albanaca u Briselu, iz Moskve je stigla ponuda srpskoj vladi koja se ne odbija: pola milijarde evra kredita na rok otplate od deset godina, sa počekom (takozvanim grejs periodom) od tri godine i mogućnošću reprograma tog duga na neodređeni period.

Rusija je tim činom jasno stavila do znanja da Srbije nema razloga da brine u slučaju prekida pregovora sa Evropskom unijom, jer, niko, pa čak ni srpski političari, ne bi smeli da potpišu dokument kojim se priznaje ustav albanskog Kosova.

Istog dana kad je takav ultimatum stavljen na sto u Briselu, predsednik Srbije Tomislav Nikolić hitno je pozvao ruskog predsednika Vladimira Putina. Izvori govore da je i glas iz Moskve bio jasan u pogledu ponuđene kapitulacije. Njegov "glasnogovornik" u Republici Srpskoj, Milorad Dodik, samo je verno citirao Putina rekavši: "To niko ne bi potpisao".     Nekoliko dana ranije, ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, našao se pred oduševljenom masom Srba u Kosovskoj Mitrovici, tokom posete u kojoj je, kažu, dao čvrsto uveravanje da će Rusija svim snagama stati u njihovu zaštitu u slučaju da samostalno krenu u potragu za svojom slobodom. Niz ovih događaja polako sklapa mozaik budućeg rešenja mučne drame Srba iz južne srpske pokrajine...

 

 

Eskadroni smrti pod Kopaonikom

 

 

Početkom marta meseca 2013. godine, mesec dana uoči ultimatuma koje je Srbija dobila od svojih "evroatlanskih prijatelja" kojim je predviđeno priznavanje ustava albanskog Kosova, bez mnogo buke, najavljen je dolazak specijalne američke 525. brigade  na ovo područje. Reč je o brigadi obučenoj za najteže uslove ratovanja, a zadatak na Kosovu joj je da u periodu od devet meseci (po potrebi i duže), prati "implementaciju" samoproglašene albanske države u srpskim opštinama na severu. Došli su sa vrhunskom opremom, najboljim naoružanjem i iskustvom plaćenih ubica i mučitelja, poseduju i bespilotne letilice sa infracrvenim kamerama poslednje generacije, i već sada su raspoređeni, ne samo na  severu Kosova, nego elektronski kontrolišu celu južnu i delove centralne Srbije!

Tako se Amerika dodatno "obaveštajno locirala", uoči eventualne nepovoljne odluke koju srpsko rukovodstvo bude donelo i zbog mogućeg (zapravo, u ovoj situaciji, vrlo verovatnog) proglašenja nezavisnosti preostalih teritorija koje su naseljene Srbima. Tu su, takođe, i zbog prisustva Rusije i njenih projekata vezanih za izgradnju kraka gasovoda „Južni tok" kroz Srbiju, koji takođe imaju bezbednosnu logistiku, direktno iz Moskve.

Na žalost, malo ljudi u Srbiji zna da se u sastavu te specijalne američke 525. brigade nalaze i pripadnici 519. obaveštajnog bataljona, koji su vršili najstrašnije torture nad zatvorenicima u Iraku (u zatvoru Abu Graib). Jasno je šta Srbi na severu Kosova mogu da očekuju od ove  "kaznene ekspedicije", i šta im se sprema u slučaju da se ne povinuju onome što na papiru "evroatlanskih prijatelja" piše, i kakav je to scenario koji su napravili a koji se zove "Severna oluja", nalik onoj koja je izvedena nad Srbima u Hrvatskoj.

Komandant ove prljave soldateske je potpukovnik Kevin Mekaminč, kažu, beskruplozna ličnost, kao i komandant Prvog eskvadrona 38. konjičkog puka iz sastava 525. brigade, potpukovnik Džejms Gejlord, koji su "ispekli" svoj zločinački zanat u okupiranom Iraku i Avganistanu. Još jedna kažnjenička, 586. američka četa, određena je za Srbe na severu Kosova (a po potrebi i za upad u unutrašnjost Srbije) i specijalizovana je za elektronsko ratovanje i podršku...To, naravno, nije sve, ali je jasno šta se Srbima sprema u slučaju da donesu odluku o proglašenju nekog vida samostalnosti koji bi odmah priznalo više zemalja na čelu sa Rusijom. Sa brigadom je u Beograd, u ambasadu SAD-a stigao i  Kent Norton, bivši službenik CIA, koji je sada u političkom odeljenju ambasade, sa iskustvo iz Iraka i Avganistana, sa ciljem da na tlu Srbije organizuje vehabijski pokret i Al Kaidu, koja treba da deluje protiv interesa Srbije, a i da uplaši Evropu!

Koliko su građani Srbije dugo držani u neznanju od strane svojih vlastodržaca i njihovih medija, dovoljno govori i podatak da je albansko Kosovo, mnogo ranije (neposredno posle proglašenja nezavisnosti) postavilo svoje granice, uz pomoć NATO pakta i Amerike, na južnim obroncima Kopaonika, na nadmorskoj visini od 1300 metara, kod rudnika Koporić, koji je u vreme socijalizma (i pre njega) pripadao širem delu koncerna "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, ali nije nikada u svojoj prošlosti nije pripadao Kosovu, ni geografski ni etnički ni administrativno. Tako je Amerika praktično okupirala najvažnije čvorište Srbije i centralnog Balkana, koristeći Albance i njihove separatističke ambicije.

Da nije ničega drugog, ovo je bio dovoljan argument da srpski pregovarači nikada ne sednu za sto sa siledžijama i zavrtačima ruku. Jer, ako je albanska granica planirana da bude postavljena na petnaest minuta vožnje od Raške, i na sat vremena vožnje od Kraljeva, onda nijedan Srbin više nije imao pravo da započinje pregovore sa okupatorima, po cenu mnogo ranijeg suspendovanja pregovora sa Evropskom unijom o neizvesnom i besmislenom pridruživanju glomaznoj zajednici koja tone u sopstvenom blatu.

Utoliko je odgovornost Srba na severu Kosova daleko veća za događaje koji će da uslede, jer je sasvim moguće, da će oni proglasiti svoju nezavisnost na delu teritorije gde su etnički apsolutno zastupljeni i gde nikada nije ni bilo Albanaca kroz dugu i burnu istoriju ovog područja. Razlog tome je potpuna nemoć političke elite u Beogradu.

Bude li takvo proglašenje usledilo, priznanje Rusije bi za Srbe na Kosovu značilo i zaštitu od nasilja koje je američka vojna sila spremna da izvede u naseljima ispod Kopaonika, sve do Kosovske Mitrovice. Sigurno je da bi i Albanci rado krenuli silom na Srbe sa severa, ali, samo uz saglasnost Amerike. To govori da je dalja internacionalizacija ovog pitanja jedini način da se srpska naselja severno od Mitrovice sačuvaju od iseljavanja i albanizacije koja će da usledi, najpre administrativnim putem a onda i pritiscima, jeftinim otkupom kuća, ucenama i drugim repertoarom viđenim u poslednjih trideset i više godina...

 

Zla sudbina američkih saveznika

 

Na žalost, čak i u ovakvoj situaciji, pojedini srpski političari poput Mlađana Dinkića, vode otvoreno izdajničku politiku. Na rusku ponudu od pola milijarde evra najpovoljnijeg kredita, Dinkić odgovara da će "srpska vlada da razmisli". Ni na jednu sličnu ponudu iz evroatlanskih banaka ne bi čekao ni jedan trenutak. naravno, Dinkić je samo jedan deo desetogodišnje banditske politike koju je vodila takozvana demokratska vlast u Srbiji. Uz dva mandata Borisa Tadića i njegove kriminalne grupe, Srbija je stigla do samog dna, pa je tako i sadašnja vlast dospela za pregovarački sto u Briselu bez prijatelja i podrške, sa gomilom kriminalnih afera prethodnih vlasti, kojima "evroatlanski" prijatelji lako ucenjuju, poturaju papir o predaji Kosova i sve drugo što im padne na pamet.

Naravno, sadašnje aktere vlasti u Srbiji ne treba ni na koji način abolirati. Oni, sledeći pogubnu spoljnu politiku pokojnog Slobodana Miloševića, a potom i Borisa Tadića, nisu nikada poželeli da nađu saveznika. U svakom ratu, na osetljivom prostoru Evrope, zaraćene strane dobijaju saveznike, koji, iz svojih interesa, priskaču u pomoć. Srbija, odnosno njena politička elita uporno odbija svaku zaštitu iz Rusije. Potrebne su im samo njihove pare, a i njih su spremni da se odreknu, samo da ih naši okupatori sa Zapada potapšu po ramenu. Oni, nikako da nauče, da su svi američki saveznici, poput Sadama, Norijege, Miloševića....završili na đubrištu istorije. Ali, naše političke vođe spremne su da sve izdaju, samo da sačuvaju svoje opljačkane novce.

 

Prodavci Srbije i njene imovine, još nisu kažnjeni

 

 

U izveštaju međunarodnog Instituta za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, koji redovno prati dešavanja na Bliskom istoku i Balkanu, analizirana su aktuelna dešavanja u Srbiji povodom najavljene rekonstrukcije Vlade Republike Srbije i dijaloga koji se odvija između Beograda i Prištine. Najvažniji delovi ove analize jasno govore o tome kako je Srbija dospela u stanje potpune političke, državne i nacionalne paralize, i pokazuju kako je jedna odnarođeno kriminalno političko preduzeće bilo spremno da rasproda celu Srbiju, a ne samo Kosovo.

IFIMES podseća da je na prošlogodišnjim predsedničkim i parlamentarnim izborima u Srbiji pobedio je Tomislav Nikolić i njegova Srpska napredna stranka (SNS), a da su  Boris Tadić i njegova stranka kontrolisali svaki segment društvenog života i skoro većinu medija, koji su često na "gebelsovski" način bili (zlo)upotrebljeni u službi Tadića i njegove stranke. Uprkos takvom stanju u Srbiji najviši evropski zvaničnici posebno iz redova evropskih Socijalista bez ikakvog osnova podržavali su Tadića i njegovu politiku. Dalje se navodi:

"'Neizbežnim se postavlja pitanje kakva je uopšte bila politika Borisa Tadića...

Često su Tadić i njegove Demokrate pokušale tu politiku predstaviti kao nastavak politike pokojnog premijera Srbije i predsednika DS-a Zorana Đinđića. U osnovi radilo se o politici, koja je jedno mislila, drugo govorila, a treće radila i koja je imala veoma malo dodirnih tačaka sa politikom ubijenog Đinđića.

Tadićeva politika pokušala se predstaviti kao proevropska, a spoljna politika bila je oslonjena na četiri stuba EU-Rusija-SAD-Kina uključujući i pokret Nesvrstanih i predstavljala je svojevrsnu šizofrenu politiku, koja je Srbiju udaljavala od svakog pojedinačnog stuba spoljne politike. Neustavno je u Srbiji bio uspostavljen predsednički sistem.

Ministarstvo pravosuđa, kojeg je vodila ministarka Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen su ilustrativan primer režimskog pravosuđa, koje je pokretalo i politički motivisane procese. Visoki savet sudstva, kojeg je vodila Nata Mesarević, stvarao je uslove za provođenje takve politike u pravosuđu.

Reforma pravosuđa nije provedena. Mnogobrojne sudije i tužioci, koji nisu bili po meri Tadićevog režima nisu prošli reizbor i ostali su bez posla. Izvršena je svojevrsna lustracija sudija i tužilaca. Tužilaštvo, kao jedna od najkoruptivnijih institucija u Srbiji podizalo je optužnice na osnovu famoznog člana 359. o zloupotrebi službenog položaja protiv svih pojedinaca, koji su predstavljali pretnju Tadićevom režimu ili su bili protivnici režima, odnosno svi oni koji su odbijali ucene i plaćanje reketa D.S-u...

Visoke sudske takse su onemogućavale pokretanje sudskih postupaka građanima slabijeg imovnog stanja. Takav pravosudni sistem slao je slab znak potencijalnim stranim investitorima i nudio nikakvu pravnu zaštitu.

Tako je Srbija godišnje imala ostvarenih svega 700 miliona evra stranih investicija, a potrebno je bilo obezbediti 3-5 milijardi evra stranih investicija, ukoliko je država želela ekonomski napredovati. Mediji su disciplinovani preko oglasnih agencija gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i uticaja tadašnjeg savetnika u Tadićevom kabinetu Srđana Šapera. Čak i za vreme vladavine Slobodana Miloševića pojedinačno je bilo više slobodnih medija nego u vreme Tadićeve vladavine.

 Tadićeva politika sa državama u regionu bila je uglavnom zalaganje za saradnju na deklarativnom nivou. Sa Crnom Gorom odnosi su sve vreme bili zategnuti. Sa Hrvatskom je to bio više kurtoazni odnos nego istinska saradnja. Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina vodio je politiku kojom je afirmisao i promovisao Milorada Dodika kao nezvaničnog kopredsednika Srbije. Zvanično je podržavao teritorijalnu celovitost države Bosne i Hercegovine, a istovremeno bezrezervno podržavao Milorada Dodika... Deklarativno se zalagao za rešavanje pitanja Kosova, praktično je izbegavao bilo kakva rešenja i preuzimanje odgovornosti.

 

 

 Tadić i Dinkić ne mogu izbeći odgovornost

 

 

Rekonstrukcija Vlade Srbije odvija se u atmosferi snažnog pritiska EU, koja zahteva od Srbije borbu protiv organizovanog kriminala i  da započne proces "desanaderizacije" i dekriminalizacije Srbije. Pošto su u Srbiji glavne poluge pravosudnog sistema u rukama kadrova DS-a, taj proces još uvek ne može biti tako intenzivan. Jednostavno imamo pokušaje i napore DS-a da naruši međusobno poverenje između Tomislava Nikolića, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, i tako odgodi odnosno pokuša sprečiti procesuiranja nosilaca kriminala pojedinaca iz i oko Demokratske stranke...

EU je svoje zahteve za procesuiranjem odgovornih za počinjeni organizovani kriminal i korupciju u Srbiji pojačala posle otvaranja istrage u Austriji  septembra 2011.godine zbog kupovine mobilnih operatera u regiji od strane austrijskog državnog Telekoma, od kojih se posebno ističe "Mobtel", te zahteva iz rezolucije Evropskog parlamenta (EP) od 29. marta 2012. godine u kojoj se od Srbije zahteva da izvrši reviziju spornih privatizacija.

Posebno se naglašava preduzeće "Mobtel", koje je prodano kontroverznom austrijskom biznismenu Martinu Šlafu, kasnije norveškom Telenoru za 1,513 milijardi evra. Međunarodni institut IFIMES je u dosadašnjim analizama upozoravao, da su pojedini najviši funkcioneri Demokratske stranke delovali kao organizovana kriminalna grupa. Dvanaest godina vladavine Tadićeve stranke predstavlja period kompromitacija i povezivanja sa organizovanim kriminalom i korupcijom.

 Istrage pomenutih privatizacija ukazuju na ključnu ulogu u većini izvršenih spornih privatizacija Borisa Tadića, i pojedinaca iz vrha te stranke i Mlađana Dinkića, ministra i predsednika Ujedinjenih regiona Srbije (URS). Evropska unija iznela je ozbiljne primedbe na zakonitost provedene privatizacije, posebno u preduzećima "Sartid", "Jugoremedija","Mobtel","C market" i "ATP Vojvodina". EU zahteva od vlasti u Srbiji, da odmah skinu oznaku tajnosti sa dokumenata o privatizaciji i prodaji spornih preduzeća.

Dosadašnje istrage pokazuje da sporne privatizacije preduzeća u Srbiji vode do Tadića i Dinkića. Postavlja se pitanje gde su posle demokratskih promena 5.oktobra 2000. godine "nestale" enormne svote novca Miloševićevog režima na računima u inostranstvu, posebno na Kipru, i kakva je u tome bila uloga Mlađana Dinkića.

 

 

  Uloga Martina Šlafa i Vuka Jeremića

 

 

 Kroz spornu privatizaciju "Mobtela" posredovanjem austrijskog biznismena Martina Šlafa "Mobtel" je prodan norveškom operateru "Telenor", a Boris Tadić je bio predsednik Upravnog odbora "JP PTT saobraćaja Srbije", koja je bila suvlasnik "Mobtela", a on je istovremeno bio i ministar telekomunikacija. Za vreme rukovođenja ministarstvom telekomunikacija u dužem vremenskom periodu Boris Tadić bio je predsednik upravnog odbora "JP PTT saobraćaja Srbije", koja je imala zajedničku kompaniju "Mobtel" sa Bogoljubom Karićem.

Iz tog perioda nije razjašnjena uloga Borisa Tadića u postupku pokretanja stečaja, utvrđivanja visine unetog osnivačkog kapitala, u pripremi kompanije za prodaju za kupca, koji se vezuje za njegovu stranku, sponzorstva i donacije koje su išle po njegovom nalogu. Istražni organi u dosadašnjem radu nisu saslušali niti procesuirali Tadića.

Sporan je i ugovor o prodaji od 4. aprila 2006. godine, kada je nezakonito izvršeno preuzimanje imovine "Mobtel-a" od strane novoformiranog preduzeća "Mobi 63" i prodaja "Mobi 63" norveškom "Telenor-u", koji je proglašen državnom tajnom.

Zašto je jedan komercijalni ugovor proglašen državnom tajnom i zbog čijih interesa? Gde je nestalo 1,513 milijardi evra koliko je dobijeno od prodaje "Mobtela" stranom vlasniku? Zašto na račun Narodne banke Srbije nije uplaćen celokupni iznos za prodaju "Mobtel-a" nego iznos umanjen za oko 200 miliona evra.

Austrijsko državno tužilaštvo o ulozi Martina Šlafa i državnog Telekoma Austrije u tim poslovima pokrenulo je istragu u Austriji. Vode se istrage protiv Šlafa i drugih učesnika. Pored istrage austrijskog tužilaštva septembra 2011. godine formirana je i istražna komisija austrijskog parlamenta, koja istražuje uloge pomenutog Šlafa, ali i tadašnjeg vice-kancelara Huberta Gorbaha, koji je učestvovao u tom poslu, tadašnjeg kancelara Volfganga Šisela i drugih upletenih pojedinaca. Odmah posle osnivanja istražne komisije zbog neometanog provođenja istrage,  Šisel je podneo ostavku na mesto poslanika u austrijskom parlamentu. U ovom slučaju osnovano postoje elementi organizovanog kriminala što dokazuje i učešće u tom poslu tadašnje evropske komesarke Benite Ferrero Waldner i još nekoliko visoko pozicioniranih funkcionera EU, ali i funkcionera iz Srbije.

Putevi austrijske istrage neminovno vode do Srbije gde će se morati saslušati i istražiti uloga Borisa Tadića, Mlađana Dinkića, Vuka Jeremića, Srđana Šapera i drugih, i utvrditi njihova povezanost sa Šlafom. Istražioci smatraju, da je ključno za rasvetljavanje sporne privatizacije "Mobtel-a" da austrijski istražioci saslušaju Bogoljuba Karića kao krunskog svedoka, koji može ponuditi odgovore na mnoga pitanja, i doprineti okončanju istrage u vezi kriminalne prodaje "Mobtel-a" i razotkriti ulogu pojedinaca u toj kriminalnoj grupi" - navodi se u izveštaju IFIMESA.

 

A 1.

 

Prevarili i oteli milijarde namenjene Srbima na Kosovu

 

Sve prethodne srpske vlade bile su ili saučesnik ili kreator pranja milijardi dolara preko "kosovskog pitanja", pa je neko izračunao da bi svaki Srbin na Kosovu danas imao i kuću i kola i traktor i druge poljoprivredne mašine, pa čak i pristojne puteve, da je taj novac koji je isplaćivan direktno iz budžeta, ikada stigao do njihovih ruku!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane