Natrag

Feljton

Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (15)

 

Gde ima dima, ima i mudžahedina

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

 

Ležeći na samrti 19. oktobra 2003. godine, Alija Izetbegović je izbegavao pitanja i poricao sada već očigledne istine o deceniji njegove vlasti nad SDA i bosanskim muslimanima. Kad mu se zdravlje pogoršalo krajem 2001. godine, otišao je na lečenje u Saudijsku Arabiju, a njegove su izjave za javnost od tada bile retke ali tipične.

Njegovo nasleđe u Bosni bilo je, u najboljem slučaju, nejasno. Suđeno mu je da ostane donekle misterija, majstor izvrdavanja i majstor da govori jedno, a radi drugo. Čak su se i mnogi u SDA pitali koji su bili pravi motivi neostvarenog intelektualca koji je rukovodio obnovom islama u Bosni i raspa dom zemlje.

Veoma povučen čovek, tokom političke karijere nije mnogo govorio o svojim osećanjima. Ponekad bi s ponosom pominjao tursku prošlost svoje porodice; bilo je jasno da Izetbegović oplakuje nestanak Otomanskog carstva. U jednom rečitom trenutku izneo je svoje loše isku stvo dok je bio đak, kada mu se učitelj Srbin podsmevao zbog njegovog otomanskog porekla: Nije me voleo. To sam mogao da osetim zato što je stalno ismevao turske begove i age." Na kraju, ogorčeni đak se osvetio...

 

Tako je lagao Alija

 

Izetbegovićevo sporno nasleđe jedva je pomenuto u zapadnim izveštajima o njegovoj smr ti. Članci objavljeni in memoriam bili su većinom jednostrani i izostavljali su mračnu stranu osnivača SDA, a mnogi su bili prave hagiografije. Kao što se i očekivalo, najbolji je bio nje govog prijatelja i obožavaoca Bernar-Anrija Levija koji je svoj in memoriam počeo rečima: Moć mu je donela tugu." Izetbegović nije bio ekstremista", ponovo je obznanio BHL, s odo bravanjem objašnjavajući da je do kraja ostao čovek od knjige i kulture". To je bila mudrost prihvaćena među zapadnom srednjom klasom. Jasno je da su se Izetbegovićeva multikultural na propagandna ofanziva i aktivno udvaranje lepim ljudima" zapadnog sveta- od ugađanja Suzan Zontag, do davanja bosanskog državljanstva osobama poput Bono Voksa, na kraju dobro isplatili.

Bosanci su bili obazriviji u pogledu Izetbegovića i njegovog nasleđa. Čak su se i njegovi ne kadašnji obožavaoci složili s tim da je bivši predsednik bio izrazitije ambivalentna ličnost nego što su zapadnjaci bili voljni da priznaju. Gojko Berić, sarajevski vodeći novinar i vatre ni pristalica SDA i njenog lidera tokom rata, uprkos tome što je bio Srbin, priznao je da Izet begović nije bio ni Ataturk ni Homeini", da nije bio fanatik u iranskom stilu, ali da nije bio ni zapadnjački orijentisan.

Berić je s oklevanjem zaključio da su nemuslimani bili prevareni i da je Izetbegovićevo korišćenje multikulturalizma pretpostavljalo korisnu taktiku za sticanje po drške Zapada, ali da je bilo neiskreno i odbačeno kad više nije bilo potrebno.

Lažnost mnogih Izetbegovićevih pobožnih tvrdnji o sebi i stvari za koju se borio pokazana je na dan njegove sahrane 22. oktobra 2003. godine, kada je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu objavio da je bivši predsednik bio pod istragom zbog ratnih zločina. Tvrdnje Reis-ul-uleme Cerića - mi i naši generali nismo počinili nijedan zločin" - više nisu bile uverljive čak ni lakovernim zapadnjacima, i sud u Hagu, koji je do tada istraživao skoro isključivo zločine bosanskih Srba i Hrvata, ubrzo je najavio optužnice protiv generala Envera Hadžihasanovića i pukovnika Amira Kubure. Kao istaknuti pripadnici mreže za podršku mudžahedinima oni su bili prvi viši oficiri Armije BiH koji su se suočili sa optužbama, uključujući i optužbu za ubistvo dve stotine hrišćanskih civila u centralnoj Bosni 1993; u optužnici haškog suda pome nuto je i ritualno odsecanje glava".

 

 

Sarajevski kontigent ekstremista

 

 

Zapadne službe bezbednosti, posebno nemački BND, bile su zabrinute da bi mudžahedini koji dolaze da prisustvuju Izetbegovićevoj sahrani mogli da ostanu u Bosni povećavajući ionako preteran broj ekstremističkih kadrova. Da su čak i mnogi bosanski muslimani smatrali Izetbegovića spornim, bilo je evidentno početkom 2004. kada je SDA pokušala da preimenu je glavnu ulicu u Sarajevu, ulicu Maršala Tita, i da je nazove po preminulom predsedniku. Ka da se većina Sarajli ja usprotivila - Tito je i dalje ličnost koju poštuje većina bosanskih mu slimana - mediji naklonjeni SDA osuđivali su opsesivne komuniste". Mada je malo zapadnih NVO bilo voljno da prizna u kolikoj se meri Al Kaida infiltrirala u Bosnu i stekla uticaj u njoj, neki su počeli da oprezno dovode u pitanje pogled na svet SDA. Da li je Bosna leglo međuna rodnog terorizma?", pitala je jedna istaknuta NVO. Ne. Ali, muslimanski lideri su i dalje uz nemirujuće neuznemireni radikalnim islamom", od govorila je, dodavši da sarajevski kon tingent ekstremista ne treba otpisati kao potpuno beznačajan", uperivši prst na nehatan od nos prema radikalnim islamističkim elementima" u SDA. I to je bila neka vrsta na pretka. Ko li ko se mudžahedina nalazilo u Bosni posle 11. septembra? To je bilo pitanje na koje niko ni je imao precizan odgovor, a bosanski zvaničnici su obično činili sve što su mogli kako bi ga izbegli, mada su nezgodne istine ponekad izbijale na svetlost dana. Krajem 2003. godine Almir Džuvo, šef kontraterorističkih borbi u toj zemlji, rekao je nemačkim novinarima da je oko 300 mudžahedina" ostalo u Bosni, što je kasnije porekao kad se suočio s oštrim kritikama kod ku će, zato što je strancima saopštio neprijatnu istinu.

 

 

Koruptivna mreža SDA

 

 

Posle nekoliko meseci Sredoje Nović, Srbin postavljen na čelo nove bosanske Državne agencije za istraživanje i zaštitu, čiji je cilj bio suzbijanje kriminala i terorizma, objasnio je pravničkim jezikom da su operativci Al Kaide verovatno aktivni u Bosni jer je to oblast u ko joj bi (ih) moglo biti", dodajući i da je veoma teško odgovoriti na ovo pitanje". Neslužbeno, evropske agencije za bezbednost procenjivale su da u Bosni živi nekoliko stotina mudžahedi na, mada ih mnogo više prolazi kroz zemlju u službi džihada.

Veliki deo problema bio je nedostatak bezbednih granica i cvetanje kriminala i korupcije. Ministarstvo unutrašnjih poslova Federacije, sredinom 2004. godine, priznalo je da se oko 1.100 terorista nalazi u zemlji - broj koji u većini čine islamisti ali i srpski i hrvatski ekstremi sti i ratni zločinci - ali i da su mnogi teroristi aktivni u inostranstvu, zahvaljujući bosanskim pasošima.

 Stoga policija nije imala nikakav konkretan podatak o tome koliko je pripadnika Al Kaide u Bosni. Samo je deset bosanskih graničnih prelaza bilo pod aktivnim nadzorom, a državna granična služba je predstavljala močvaru korupcije i neefikasnosti.

Šef pogranične bezbednosti otkrio je da je njegova agencija zabeležila da je avgusta 2003. godine, Osama bin Laden ušao u zemlju preko sarajevskog aerodroma - što je skoro sigurno izmišljotina, bolesna šala koja pokazuje šta neki bosanski graničari smatraju prikladnim humorom, ustanovila je zataškana istraga.

Bosanska policija je bila aktivno upletena u šverc velikog broja osoba bez dokumenata, uključujući i teroriste, preko Bosne u zapadnu Evropu. Viši pripadnik policije iz Tuzle hvalio se svojom profitabilnom ulogom u švercu ljudi: ...Niko nemože ni da me takne. Štite me vla sti." Ni vojska nije bila bolja, a oružje i municija su neprekidno nestajali - čini se da niko nije znao kuda. Tajna skladišta oružja preostala iz rata neprekidno su se pojavljivala, a kad su Bo sanci sredinom 2005. uputili majušnu jedinicu mirovnih snaga u Irak (vod za demontiranje mi na), znatna pošiljka oružja, koja se sastojala od 50.400 okvira municije, 126 granata i osam protivtenkovskih bacača raketa, nestala je i pre nego što je napustila Bosnu.

 

 

Špijuni "američkih nevernika"

 

 

Bosanska služba bezbednosti, koja bi ne što mogla da učini, nije bila u stanju ili možda nije ni htela ništa da preduzme. Zemlja je 2004. pokušala da osnuje jedinstvenu službu bezbednosti, Obaveštajno-sigurnosnu agenciju (OSA), sjedinivši FOSS  Federacije i OBS bo sanskih Srba. Krajem 2004, mesecima posle osnivanja, OSA još uvek nije funkcionisala i tre balo je podvrći proceni bar sedam stotina oficira koji će raditi u novoj agenciji. SDA je zahte vala da se primi dve stotine muslimana koji su ostali bez posla tokom prelaza od FOSS-a na OSA, koji su bili mudžahedini i polaznici Pogorelice obučavani za atentate. Bilo je očigledno da se Al Kaida infiltrirala u OSA. Veoma poverljivi dokumenti OSA pojavljivali su se u eks tremističkim krugovima i objavljivali u časopisu "Aktivne islamske omladine" Saff, koji je osu đivao domaće izdajnike" koji špijuniraju arapsku braću" služeći američkim nevernicima. Među internim dokumentima koji su objavljeni u Saffu bila je i podrobna procena OSA o to me koji srednjoistočni  interesi u Bosni treba da budu uzeti za metu radi kontraobaveštajnog rada i kontraterorizma. Dokumenti OSA o ličnostima takođe su često štampani u Saffu, što su bile informacije koje su mogle poteći samo iz personalnog odseka agencije za koji se pokaza lo da ga vodi viši oficir islamističkih sklonosti koji je ranije bio na čelu obezbeđenja predsed nika Izetbegovića.

Duboko ukorenjena mreža ekstremizma i korupcije SDA i dalje je naporno radila da bi od branila svoje finansijske i ideološke tekovine. O kolikoj svoti novca je bilo reči, nagoveštava činjenica da je samo u Federalnom ministarstvu za izbeglice četrnaest miliona maraka (oko se dam miliona dolara) bilo ukradeno 2001-2002. i da je do 500.000 maraka bilo ukradeno u Sre brenici koja je trebalo da bude uzor za povratak izbeglica.

Mada su ovakve stvari istraživane skoro celu deceniju, a izveštaj Munira Alibabića iz 2002. veoma podrobno i s impresivnim pojedinostima opisao islamističku kriminalnu mrežu na čijem je čelu bio Hasan Čengić, ništa ni je učinjeno. Zapadne vlade koje su upravljale Bosnom napolukolonijalan način nikada nisu ozbiljno pokušale da reše to pitanje. Zaista, jedna od Čengićevih firmi - fasada bila je snabdevač snaga NATO-a!

 

 

Da je sreće, opet bi bilo 1953

 

 

Kad je Hag, uz podršku Vašingtona, krajem 2004. godine najzad pokazao izvesnu ozbiljnost u pokušaju da se razmrsi mafija ekstremista SDA, uputivši tim is tražitelja u Sarajevo na čijem je čelu stajao Džonatan Šmit, (Jonathan Schmidt), cenjeni američki tužilac, Čengić je krenuo u protivnapad upućujući pretnje smrću i Šmit je ubrzo pobegao iz Bosne strahujući za svoj život.

Gorku osudu Zapada zbog toga što je malo postigao u godinama posle Dejtona izneo je Dej vid Harland (David Harland), bivši šef za civilne poslove UN u Bosni: "...Osam godina posle razornog rata, Bosna i Hercegovina predstavlja izuzetnu priču o uspehu. Obnova je dovršena. Ekonomski proizvod je nadmašio predratni nivo i ekonomija ove republike je danas među oni ma koje se najbrže razvijaju u Evropi. Izbeglice su se vratile svojim domovima, ratni naciona listički lideri su mrtvi ili u zatvoru. Mereno stopom sklopljenih brakova između mladih ljudi iz različitih etničkih grupa, mržnja koja je nedavno dovela dotolikog krvoprolića između Hrvata, muslimana i Srba postepeno iščezava. U vazduhu lebdi opipljiv optimizam. Ono što je nekada bila najzaostalija oblast Evrope, sada ide napred.  Godina je 1953!".

Gorka je isti na da su jugoslovenski komunisti obavili mnogo bolji posao obnavljajući Bo snu politički, ekonomski i društveno nego što je Zapad učinio pedeset godina kasnije i zemlja se brže oporavila od mnogo razornijeg i brutalnijeg Drugog svetskog rata nego od građan skog rata 1992-1995. Kada je NATO posle devet godina zvanično okončao svoje stabilizacio ne snage decembra 2004. godine, predavši nadzor nad održavanjem mira Evropskoj uniji, njegov uspeh je, u najboljem slučaju, bio neujednačen. Dok je mir zaista održan zahvaljujući pre svega naporima Sjedinjenih Država, učinjeno je veoma malo na obnovi i pomirenju, i ta sfera je prepuštena radikalima i ekstremistima svih boja, pre svega Al Kaidi. Mada je nesposobnost SFOR-a da osumnjičene za ratne zločine izvede pred lice pravde - pre svega Radovana Karadžića i Ratka Mladića - privukla pažnju NVO i zapadnih vlada, njegovo od bi janje da se suoči sa problemom islamizma imaće dalekosežnije posledice po mir i bezbednost u regionu.

 

Neizlečivi Zapad

 

Poslednji američki zapovednik u Bosni, general-major Džejms Darden (James Darden), hvalio je uspeh SFOR-a - prikazujući ga kao uzor za ovakve operacije i prećutno ga suprot stavljajući današnjem Iraku - tvrdeći: Kada bismo mogli da sve uradimo iz početka, ne znam kako bi smo mogli da uradimo bolje.". Da li je ovo uverenje bilo nepromišljeno ili iskreno, mada pogrešno, ne može se odrediti. Problem SFOR-a i zapadnog postdejtonskog an gažovanja u Bosni nije bio samo nedostatak volje već i nedostatak sposobnosti. Činilo se da američki komandanti i komandanti NATO-a ne uspevaju da reše lokalne probleme, a da su obaveštajci SFOR-a neprekidno bili loši; kako je mudro primetila jedna NVO u informacija ma o ratnim zločincima: Obaveštajni izveštaji SFOR-a sadrže malo vrednih informacija i pu ni su grešaka u pisanju."

Prvog decembra 2004, dan pre zvaničnog povlačenja SFOR-a, grupa od pet razbojnika ob učenih u uniforme mirovnih snaga NATO-a, opljačkala je jednu austrijsku banku u centru Sa rajeva usred dana, drsko postavivši  lažni kontrolni punkt i zaplenivši jedno vozilo. SFOR nije imao komentara.

Nove snage Evropske unije (European union force - EUFOR) pokazivale su istu sklonost prema poricanju koja je obeležila i njihove prethodnike. Zvanična politika u Bosni nema tero rista" nastavljala se. Avgusta 2005. komandant EUFOR-a, general-major Dejvid Liki (David Leakey) porekao je na konferenciji za štampu, koja se pretvorila u nadmetanje i nadvikivanje, da postoji nekoliko kampova bosanskih mudžahedina. Naivnost britanskog oficira ismevana je u Sarajevu, između ostalog i u Slobodnoj Bosni koja je objavila naslov Naravno da ima kampova za obuku islamističkih terorista u Bosni!"

Likijev naslednik, general-major Đan-Marko Kjarini (Gian-Marco Chiarini) pevao je istu pesmu, saopštivši novinarima po četkom 2006. godine da nema dokaza" da u Bosni ima terorista.

Kako bismo bili pravični prema zapadnim velikodostojnicima kojima je zapao nezahvalan posao da ponovo sastave Bosnu, treba reći da su se duboko ukorenjene predrasude prema to me da se zemlja vidi onakvom kakva stvarno jeste, produžile i posle 11. septembra u mnogim uticajnim krugovima. Ričard Klark, kontrateroristički car Klintonove administracije, uvera vao je svakoga da bosanski džihad predstavlja u velikoj meri neuspeh Al Kaide", gledište ko je islamisti nisu prihvatali, dok su zapadni novinari i aktivisti i dalje prikazivali Bosnu ona kvom kakva bi želeli da ona bude.

 

 

A 1.

 

Amerikanci ne vide kampove Al Kaide

 

 Jedan neozbiljan izveštaj u Kriščan sajens monitoru saopštio je zapadnim liberalima ono u šta su želeli da veruju, slaveći nepostojeći ekonomski napredak i citirajući aktiviste musliman skih NVO: ...Da sam ja terorista, dva put bih razmislio pre nego što bih došao u ovu zemlju... Bosanski muslimani su u tolikoj meri Evropljani, da radikalna forma islama apsolutno nema nikakvih šansi da se ovde proširi", što je bila potpu nanovost za Sarajlije. Članak je umirivao čitaoce navodeći reči Reis-ul-uleme Mustafe Cerića: ...Ja želim da uverim sve Amerikance da što se tiče Bosne mogu mirno da spavaju", dopunivši to pilulom za smirenje jednog neimenovanog zapadnog diplomate: Nema dokaza da u Bosni postoje ili da su postojali kam povi Al Kaide."

 

 

GLOSA

 

Obaveštajni izveštaji SFOR-a sadrže malo vrednih informacija i puni su grešaka u pisanju."

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane