Istraživanje

 

Davljenje u lancima ishrane-industrija genetički modifikovane hrane (GMO) protiv ljudske civilizacije (4)

 

Američki eksperimenti u Srbiji

                                                                                     

Zbog odsustva ozbiljnijih javnih rasprava o genetički modifikovanoj hrani (GMO) Tabloid objavljuje delove iz knjige "Hrana budućnosti ili bioterorizam-primena genetičkog inženjeringa u poljoprivredi" u izdanju "Službenog glasnika", autora dr Tatjane Papić Brankov, naučnog saradnika Instituta za ekonomiku poljoprivrede iz Beograda, kako bi javnost u Srbiji i u celom regionu bolje razumela kakvu joj hranu prodaju multinacionalne kompanije, zainteresovane samo za profit ali ne i za ljudski život

 

dr Tatjana Papić Brankov

 

Granica Srbije u više navrata je bila porozna za ulazak krijumčarenog semena GM biljaka. Izvori relativno česte kontaminacije GMO (prvi put 1997. godine u Sojaproteinu iz Bečeja, potom 1999. godine na maloj parceli u blizini Novog Sada, 2000. godine na poljima u Bačkoj i Sremu, 2001. godine u okolini Novog Sada na tri parcele ukupne površine 5-7 hektara  ...2005. godine u Mačvi na 370 hektara kod 270 proizvođača i na području Surčina na 55 hektara ...2010. 200 hektara na području Odžaka, selo Ratkovo, 11 parcela u Mačvi) su najverovatnije ilegalno uneseno seme iz Rumunije i pomoć u hrani. GMO su u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) prvi put dobili publicitet 2001. godine, kada je nakon velike suše 2000. godine koja je izazvala nedostatak stočne hrane, zbog drastičnog smanjenja prinosa uvezeno 50.000 tona GM soje u okviru programa američke pomoći. Tada je jugoslovenskim vlastima rečeno da će kontaminacija biti manja od 5 odsto. SRJ je dva puta odbila američke donacije (prvi put Savezno ministarstvo za poljoprivredu a drugi put Crna Gora) jer se pošiljka sastojala od celih zrna soje i kukuruza.

Teritorija Kosova i Metohije, koja je u više navrata primila velike količine američke pomoći u hrani, smatra se ozbiljnim i nekontrolisanim izvorom GMO.

Stupanjem na snagu novog zakona o GMO („Službeni glasnik RS", broj 41/09 od 2. juna 2009)  prestao je da važi Zakon o GMO („Službeni list SRJ", broj 21/01 i „Službeni glasnik RS", broj 101/05). Novi zakon propisuje da nijedan modifikovan živi organizam (MŽO), kao ni proizvod od GMO, ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije.

Time se zabranjuje uvoz sojine sačme koji je bio dozvoljen po starom zakonu. Novim zakonom se uređuje postupak za izdavanje odobrenja za upotrebu u zatvorenim sistemima i za namerno uvođenje u životnu sredinu GMO i proizvoda od GMO, uslovi za upotrebu u zatvorenim sistemima i za namerno uvođenje u životnu sredinu GMO, rukovanje, pakovanje i prevoz GMO i proizvoda od GMO, kao i druga pitanja koja su značajna za GMO i proizvode od GMO. GMO se ne smatraju poljoprivredni proizvodi biljnog porekla koji količinski sadrže do 0,9 odsto primesa GMO i primesa poreklom od GMO, kao i semenski i reproduktivni materijal ukoliko količinski sadrže do 0,1 odsto primesa GMO i primesa poreklom od GMO. Propisuje se osnivanje Stručnog saveta za biološku sigurnost koji:

 1) procenjuje tačnost podataka iz prijave koja se podnosi za izdavanje odobrenja za upotrebu u zatvorenim sistemima i za namerno uvođenje u životnu sredinu na osnovu priložene dokumentacije, pri čemu se koriste podaci iz svetske prakse; 2) vrši procenu rizika pri namernom uvođenju u životnu sredinu; 3) daje stručno mišljenje ministarstvu nadležnom za poslove poljoprivrede o ispunjenosti uslova za dobijanje dozvole za upotrebu u zatvorenim sistemima; 4) daje stručno mišljenje Ministarstvu o ispunjenosti uslova za davanje odobrenja za namerno uvođenje u životnu sredinu; 5) razmatra rezultate namernog uvođenja u životnu sredinu; 6) razmatra predloge za izmenu propisa o GMO; i 7) razmatra druga stručna mišljenja koja se odnose na GMO i proizvode od GMO.

Stručni savet radi po principu „slučaj po slučaj", a u svom radu se rukovodi podacima koji su zasnovani na naučnim saznanjima i poštuje princip predostrožnosti (kamen temeljac politike EU). Zakonom su predviđene novčane kazne u iznosu od 500.000 do 3.000.000 RSD za pravno, odnosno od 30.000 do 50.000 RSD za fizičko lice koje upotrebljava GMO u zatvorenim sistemima ili ga namerno  stavlja u promet ili gaji u komercijalne svrhe, a nije dobilo odobrenje Ministarstva.

 

"...Nastavićemo da vršimo pritisak!"

 

Slabost Zakona je nepostojanje dodatnih odredbi koje propisuju da dozvoljena kontaminacija GM materijalom od 0,9 odsto (što je saglasno sa evropskim propisima) mora biti nenamerna, kao i da je dozvoljena kontaminacija samo sa GMO koji imaju pozitivnu procenu rizika. Bez ovih ograničenja, ipak ostaju otvorena vrata ulasku netestiranih i potencijalno štetnih GMO u Srbiju.

I stari i novi zakon dozvoljava izvođenje ogleda pod kontrolom države, pa je multinacionalna kompanija Monsanto u saradnji sa nacionalnim istraživačkim institucijama (Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad; Institut za kukuruz, Zemun polje) u Srbiji od 2001. do 2009. godine eksperimentisala sa GM kukuruzom.

 Poslednja, jednogodišnja dozvola za sprovođenje eksperimenta izdata je Monsanto kompaniji 2009. godine. Od 2010. godine nijedna strana kompanija nije uključena u biotehnološka istraživanja u Srbiji.

U Srbiji su akreditovane tri laboratorije za detekciju prisustva GMO: Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, SP Laboratorija Viktorija grupe (Victoria Group) i Ebajotek (Abiotech) laboratorija (Univerzitet Educons).

Restriktivan Zakon izazvao je oštru reakciju SAD i Svetske trgovinske organizacije, te ima nagoveštaja o usvajanju amandmana Zakona kojim će se dozvoliti uvoz i proizvodnja GMO pod kontrolom države, u skladu sa Direktivama EU.

U poslednjih deset godina Srbija je promenila veći broj ministara poljoprivrede, koji su imali različite stavove o pitanju bezbednosti GM hrane. U skladu sa njihovim mišljenjem menjala se i nacionalna politika. U domaćim medijima je najčešće pominjano ime I. Dulić Marković, kao velikog pobornika biotehnologije. Odnos tadašnjeg, srpskog Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede prema biotehnologiji, Amerikanci su ocenili pozitivnim, pozdravljajući najavljeno pojednostavljenje procedure uvoza sojine sačme i oslobađanje uvoznika od administrativnih taksi.

Sledeće godine američka Ambasada je izrazila zadovoljstvo zbog odluke srpskog Ministarstva da produži dozvolu za sprovođenje poljskih ogleda na RR NK 603 kukuruzu, Monsanto kompaniji.

Depeša američke Ambasade iz Beograda, od 6. jula 2009, dostupna na linku www.cablegatesearch.net daje signal da u Srbiji, ipak, postoje političke stranke i pojedinci koji se zalažu za fleksibilni odnos prema transgenoj tehnologiji.

 Prema sadržaju depeše, tadašnji ministar ekonomije, M. Dinkić (G17), je Amerikancima obećao da će izvršiti pritisak na Ministarstvo poljoprivrede da brzo sačini predloge amandmana, kojim će se nedavno usvojeni zakon izmeniti.

Na kraju se, između ostalog, komentariše da su zvaničnici Ambasade SAD zabrinuti da S. Dragin, tadašnji ministar poljoprivrede, može da izbegne usvajanje izmena zakona o GMO u bliskoj budućnosti kako bi pridobio naklonost domaćih proizvođača. Istovremeno su izrazili uverenje da će uticaj M. Dinkića onemogućiti takvo odugovlačenje. U poslednjoj rečenici se zaključuje: „Nastavićemo da vršimo pritisak na sve strane, sa ciljem brzog razrešenja ovog pitanja".

Sledeća depeša, u vezi sa transgenom tehnologijom u Srbiji, od 10. januara 2010, dobro ilustruje mehanizme za osvajanje tržišta opisane u prethodnim poglavljima.

Navodi se da ambasada SAD želi da iskoristi pomenute okolnosti da bi dobila podršku javnog mnjenja Srbije, te zahteva sredstva za kampanju, u iznosu od 19.060 USD.

Prema njihovom mišljenju, srpska javnost nema čvrsto formiran stav o transgenoj tehnologiji, te treba sprovesti edukativnu kampanju usmerenu na: medije, vladine službenike, potrošače, farmere, prehrambenu industriju, istraživače, ekološke organizacije, poljoprivredne škole i fakultete, uz poseban osvrt na gradove u manje gradove Srbije, koji su poljoprivredni regioni.

Prema planu, Ambasada dovodi dva eksperta koji će na seminarima, radionicama, radnim grupama, informisati publiku o dostignućima transgene tehnologije. Jedan ekspert sa akademskim, istraživačkim zvanjem će govoriti o rastućoj tendenciji prihvatanja tehnologije širom sveta, o pravilima Svetske trgovinske organizacije, kao i o pozitivnom uticaju transgene tehnologije na zdravlje i životnu sredinu.

Drugi ekspert, verovatno predstavnik farmerskih ili semenarskih udruženja, će govoriti o komercijalnim i praktičnim prednostima tehnologije. Na taj način pokriće i urbanu i ruralnu ciljnu grupu. Ambasada takođe, predlaže i tri prezentacije u srednjim školama i fakultetima. U depeši se navodi da je američka ambasada i ranije ulagala sredstva u popularizaciju transgene tehnologije u Srbiji, ali da su ta sredstva uglavnom bila usmerena na naučnu zajednicu.

 

 

Politika Ruske Federacije

 

Zakoni u vezi sa istraživanjem, testiranjem i registracijom GM poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda važeći u Ruskoj Federaciji do 2003. godine, rezultirali su registrovanjem nekoliko GM useva za uvoz i ishranu, ali su administrativne i zakonodavne reforme posle 2003.  zaustavile proces registracije GMO.

Trenutno, u Rusiji nema GM biljnih kultura uvedenih u komercijalnu proizvodnju. Uvezena hrana koja sadrži GMO mora da bude registrovana u Rospotrebnadzoru (Federalnom centru za zaštitu ljudskih prava), a uvezena stočna hrana u Federalnom veterinarskom i fitosanitarnom centru. Anti-GMO kampanje su intenzivirane tokom 2009. godine, kada su Belgorodska oblast i Krasnodarski kraj, proglašene zonama slobodnim od GMO.

Belgorodska oblast i Krasnodarski kraj su glavni poljoprivredni proizvodni regioni Rusije, te se na ovaj način štiti konvencionalna domaća semenska proizvodnja.

Ruska akademija nauka - Centar za bioinženjering i Ruska akademija poljoprivrednih nauka - Institut za poljoprivrednu biotehnologiju, su dva vodeća biotehnološka istraživačka centra, ali fokus njihovog rada je razvoj preparata za kontrolu bolesti i štetočina, kao i kloniranje biljaka.

EU ostaje primarno tržište za izvoz ruskih proizvoda, te u mnogim segmentima Rusija prati standarde Evrope, pa i u obaveznom obeležavanju GMO.  Formiranje nove carinske unije, 1. jula 2010. između Rusije, Belorusije i Kazahstana izazvalo je frustraciju i konfuziju kod uvoznika, jer svi registrovani GMO moraju biti iznova registrovani do januara 2012. godine. Iako ne postoji oficijelna, postoji de facto zabrana kultivacije i poljskih testiranja GMO-a. Poslednji ogled sa transgenim kulturama izveo je Monsanto u periodu od 2000. do 2004. godine.

Monsanto, Bajer krop sajens i Sindženta su jedine tri kompanije koje imaju registrovane GM useve za uvoz u Rusiju. Reč je o 17 GMO (devet sorti kukuruza, četiri soje, jedna pirinča, jedna šećerne repe, i četiri sorte soje ) koji mogu da se uvezu u Rusiju za upotrebu u hrani i stočnoj hrani.

Iako je, prema mišljenju Amerikanaca, odnos Ruske federacije  prema GMO nedosledan i promenljiv, jer sa jedne strane V. Putin i ministar poljoprivrede smatraju razvoj biotehnologije jednim od glavnih ciljeva ruske nauke i podržavaju inovacije i korist koje biotehnologija može doneti poljoprivredi, a sa druge strane država kontroliše uvoz GM hrane preko obaveznog registrovanja, sertifikacije i obeležavanja i izdvaja veoma mala sredstva iz budžeta za ove namene, izgleda da ova država zauzima definitivan stav o GMO i vidi svoju šansu za povećanje konkurentnosti poljoprivrede preuzimanjem liderstva u proizvodnji organske hrane. Odluka o izjednačavanju limita za obeležavanje (0,9 odsto) sa evropskim verovatno je doneta, delimično, i zbog želje Rusije da izvozi organsku hranu u EU. Rusija ima preduslove za proizvodnju organske hrane: velike raspoložive obradive površine, podršku javnosti (koja je slično evropskoj, uglavnom protiv GM hrane), nevladinih organizacija i lokalnih uprava, a zaštićena je od ulaska GMO preko pomoći u hrani, jer je ne prima, izuzimajući povremene isporuke Svetskog programa za hranu UN, Čečeniji (uglavnom pšenica i pšenično brašno). Na najvećem tržištu Rusije, Moskvi, organska hrana je sve više zastupljena (najveći kupci su najbogatiji stanovnici), a nekoliko velikih proizvođača reklamira svoje proizvode kao ne-GMO.

 

 

Tendencije u ostalim delovima sveta

 

 

Vrednost trgovinske razmene poljoprivrednim proizvodima između SAD i Indije dostigla je 1,9 milijardi USD, u odnosu 2 : 1, u korist Indije. Indija izvozi u SAD: mahagonijum, začine, pirinač, etarska ulja, prerađeno voće i povrće, čajeve, biljna ulja i druge orijentalne proizvode. Glavni poljoprivredni proizvodi koji se iz SAD uvoze u Indiju su: badem, sojino ulje, mahunarke, pamuk i sveže voće. Rafinisano sojino ulje poreklom iz GM soje je jedini GM proizvod dozvoljen za uvoz u Indiju. Tokom 2009. godine u ovu zemlju je uvezeno GM ulje u vrednosti od 120 miliona USD. Bt pamuk koji učestvuje sa 90 odsto u površinama pod pamukom u ovoj zemlji je jedini biotehnološki usev odobren za komercijalnu proizvodnju. Zahvaljujući Bt pamuku poljoprivredna biotehnologija je treća biotehnološka grana ove države po ostvarenim prihodima (318 miliona USD u 2009. godini). Ministarstvo za životnu sredinu i šumarstvo je, u februaru 2010, proglasilo moratorijum na proizvodnju GM plavog patlidžana.

Državne institucije Indije ne mešaju se kompanijama u određivanje cene semena, niti tehnološke takse. Indijski farmeri generalno nisu naklonjeni upotrebi GM semena (osim Bt pamuka), jer se oslanjaju na sopstvenu konvencionalnu proizvodnju. Osim toga, izvoznici basmati pirinča i soje su zabrinuti za izvozna tržišta, naročito tržište EU.

Anti-GMO kampanje su intenzivirane poslednjih godina. Tradicionalno, Indija je u Komisiji za Kodeks alimentarijus (Codex Alimentarius) zagovornik obaveznog obeležavanja GMO.

  Argentina je 2009. godine, nakon dvanaest godina provedenih na drugom po veličini proizvođačkom mestu biotehnoloških useva, zauzela treće mesto, a Brazil je prešao sa trećeg mesta na drugo. Skoro sva soja koja se proizvede u ovoj zemlji je modifikovana, kao i 97 odsto proizvedenog pamuka i 83 odsto kukuruza (od toga 31  odsto sa kombinacijom više osobina). Sedamnaest sorti (jedna soje, trinaest kukuruza i tri pamuka) GMO je odobreno za proizvodnju i komercijalizaciju.

 Argentina nastavlja ulogu aktivnog pomagača SAD u širenju transgene tehnologije. Stimulisanje biotehnoloških istraživanja i inovacija je državni prioritet. Nema obeležavanja i odvajanja ne-GMO od GMO hrane. Slabost biotehnološke industrije u ovoj državi je neadekvatna zaštita patentnih prava. Farmeri su obavezni da plate taksu samo prve godine, za originalno GM seme, a kasnije nastavljaju proizvodnju iz sopstvenog semena. Prema raspoloživim podacima, 20 odsto ukupnih površina pod sojom je zasejano semenom kupljenim od registrovanih dilera, 30 odsto je sačuvano seme iz prethodne godine, a 50 odsto semena je selektovano i prodato u nelegalnim kanalima.

Nezadovoljstvo multinacionalnih kompanija postojećim stanjem najbolje ilustruje primer Monsanto kompanije, koja poslednjih sedam godina preti da će obustaviti ulaganja u istraživanja i prodaju GM soje i koja nije tražila ni dozvolu za uvođenje u proizvodnju nove generacije RR2 soje, sa čijom proizvodnjom je počela ove godine u Brazilu i Paragvaju. Semenske kompanije i organizacije farmera pregovaraju o iznalaženju prihvatljivog rešenja o plaćanju autorskih prava.

Ostvarena vrednost poljoprivredne razmene SAD i Brazila iznosila je 3,4 milijarde USD u 2009. godini. Brazil je u SAD izvezao robu u vrednosti od tri milijarde USD, uglavnom: soju, pamuk, šećer, kakao, kafu, smrznuti sok od pomorandže, govedinu, piletinu, svinjetinu, duvan, kožu, voće i orahe, ribu i drvne proizvode.

Često su SAD i Brazil konkurenti na trećim tržištima. Veliko uvećanje površina pod GM kulturama u Brazilu u poslednje dve godine (20 odsto) izazvano je izdavanjem velikog broja odobrenja za uzgoj GM kukuruza, kao i povoljnim subvencionisanim kreditima za proizvodnju. Od ukupnih površina modifikovano je: pod kukuruzom 55 odsto (8 miliona hektara), pod sojom 78 odsto (19 miliona hektara), pod pamukom 22 odsto (200.000 hektara). Validno je odobrenje za upotrebu u preradi, hrani ili stočnoj hrani za 21 GMO (jedanaest sorti kukuruza, šest pamuka i četiri soje).

Multinacionalne kompanije, Monsanto, Sindženta i BASF potpisale su sporazum sa ogrankom Ministarstva poljoprivrede o saradnji na razvoju biotehnoloških useva, pre svega: soje, kukuruza i pamuka. Obavezno je obeležavanje hrane i stočne hrane koja sadrži više od 1 odsto GMO.

U širenju GMO, SAD uživaju veliku podršku u oblasti južne Azije od vlasti Pakistana, u oblasti severne Afrike i Bliskog istoka od Egipta, a u zapadnoj Africi od Burkine Faso. Prvi put formalno, prošle godine, Pakistan je odobrio kultivaciju osam varijeteta pamuka. Bt pamuk se gaji na 100 odsto površina pod pamukom, iako nije patentiran, a distribuirale su ga lokalne javne i privatne semenske kompanije. Nema zakona koji ograničava uvoz transgenih proizvoda, niti otpora javnosti i anti-GMO kampanja. Kineske semenske biotehnološke kompanije su, prošle godine, potpisale ugovore sa privatnim i javnim kompanijama o uvozu GM semena, i time direktno konkurisali američkim kompanijama. Pakistan je važno izvozno tržište američkog pamuka, kukuruza i soje.

 Iako je odobrena komercijalna proizvodnja samo modifikovanog MON kukuruza, Egipat je veliki potrošač transgenih proizvoda od soje, kukuruza, sojine sačme i biljnih ulja uvezenih iz SAD i Argentine. Ministarstvo poljoprivrede je veliki pobornik biotehnologije. Dozvoljen je uvoz onih transgenih proizvoda koji su odobreni za upotrebu u hrani ili stočnoj hrani u zemlji porekla. Nema propisa o obeležavanju GMO. Oko 125.000 hektara površina u Burkina Faso je pod Bt pamukom, što čini najveće uvođenje GMO u proizvodnju na afričkom kontinentu. Komercijalizacija je ostvarena saradnjom lokalnih kompanija i Monsanto kompanije.

Značajno je pomenuti da je 2010, Meksiko, kolevka kukuruza, ukinuo jedanaestogodišnji moratorijum na poljske oglede sa GM kukuruzom, što može predstavljati značajnu pretnju biološkoj raznovrsnosti i autohtonim sortama kukuruza.

 

A 1.

 

Računi se goje od soje

 

U Srbiji se nemodifikovana soja proizvodi na oko 170.000 hektara (prosečan prinos 3 tone po hektaru). U sezoni 2010/11. ostvareni su rekordi prinosi soje od 510.000 tona. Proizvedeno je 300.000 tona, a uvezeno 30.000 tona nemodifikovane sojine sačme (shodno Zakonu). Ranijih godina, 92 odsto uvezene sačme je bilo GMO (71 odsto iz Brazila, 21 odsto  iz Argentine). Procenjena potrošnja sojine sačme u Srbiji je između 400.000-420.000 tona, tako da je očekivani deficit, koji se pokriva uvozom, između 100.000-120.000 tona. Prema podacima Privredne komore Srbije vrednost proizvodnje soje u 2010. godini iznosila je 18.935 miliona RSD. Ako se uzme okvirna cena, od 33 do 35 RSD po kilogramu sojine sačme, dolazi se i do milionske vrednosti uvoza.

 

A 2.

 

U Rusiji traže i krivičnu odgovornost za uvoznike GMO

 

Lokalna uprava Moskve koja podstiče antibiotehnološku politiku, u martu 2005. godine je osnovala Savet za koordinaciju o pitanjima u vezi sa zdravstvenom bezbednošću prehrambenih proizvoda stvorenih iz GMO-a. Savet je nadležan za praćenje prisustva GMO u prehrambenim proizvodima. Nacionalno udruženje za genetičku sigurnost poziva na krivičnu odgovornost sve proizvođače koji slučajno ili namerno upotrebljavaju GMO u prehrambenim proizvodima, a lokalni političari pozivaju građane na bojkot američke hrane, uključujući i piletinu (zbog ishrane živine GM sojom i kukuruzom).

 

 

(Nastaviće se)