Nismo mi od juče

 

Epizoda 104

 

Vlast voli da bude voljena. Vučić je vlast. Vučić voli da bude voljen. Vlast voli da dugo traje. Vlast je darovana od Boga. Bog nam je darovao ono što smo zaslužili. A, zaslužili smo-Vučića! Zašto da ne? Svako ima ono što može poneti na svojim leđima. Sve ove moje misli objasniću u budućnosti. Budućnost nije završena juče!

Tu skoro sam sebi stvorio lično zadovoljstvo. Lako je tebi-kaže mi novinar koji piše sve i svašta-kad si navikao da pišeš šta ti se ćefne, koristiš staru slavu.

Bato-tešim ga-trebalo je zaraditi staru slavu i naučiti da se ona ne krčmi na isti način u svakoj krčmi.

-A, kako si to zaradio?

-U mnogim situacijama sam, jedini u mom okruženju smeo da se predstavim kao Zoran Milojević!

Potapšah ga zbunjenog, pa se zadovoljno nasmejah. A, onda me je bilo sramota što se vozdigoh u društvu glupana.

Neki sa kojima sam delio kiflu u gimnaziji, odavno su postali rani profiteri i smešno im je da sam nezaposlen. Neki sa kojima sam se zaljubljivao na žurkama u istu devojku, bili su prvo "kadar u razvoju", a danas razvijaju kadrove za organizacije i šale se na račun toga što nisam "kadriran". Neki sa kojima sam se radovao i tugovao na Zvezdinom severu, imaju automobile za svako doba dana i čude se kako ja nemam jedan bar za "po Banovom Brdu". Sve njih nervira kao to da se ne uzbuđujem zbog toga. A kako ovako matorog da me išta razočarava? "Ako si bogat samo onim što lopovi mogu da ukradu ili moljci mogu da pojedu, s čim ćeš ostati da živiš kada te lopovi pokradu ili moljci pojedu?"

U kabinetima je mnogo onih koji bi trebalo da su u ćeliji. Iza šaltera je mnogo onih koji bi trebalo da su iza rešetaka. Iza taknutih je mnogo maknutih. U zemlji pobednika mnogo je gubitnika. Iza jednog nepismenog skriva se sedam pismenih. Iza belih mantila je mnogo crnih obraza. Toplim krevetima je mnogo onih sa hladnim srcima. Iza vrata je mnogo prašine. Iza dobrih ljudi je mnogo zlih. Ako dobri ljudi ne učine ništa, zli će učiniti sve.

  "Srbija je spremna da olakša stranim investitorima" - cvrkuće nasmejani Ivica iz Los Anđelesa. A ja, kao svaka budala, pitam: a što je Srbija "spremna", što to nije odradila? Ionako je veliki višak zaposlenih "u organima". Jedan šalter, na njemu pravnik ili ekonomista, i on po državnim ovlašćenjima odradi za sedam dana svaku dozvolu za stranog investitora. Al oćeš, mora da se "namiri" šalterista, pa njegov načelnik, pa ovlašćeni čovek iz službi za "svaki papir", pa njegov načelnik, pa kada se svi namire, e tu je predsednik opštine i njegovi ljudi željni namirenja. Zato to sve sve i traje. "Namirenje" je glavna kočnica razvoja Srbije. Ono je stanovita potreba srpskog društva da iskaže slojevitost u brcanju prstiju u med. Ko brca prste u med, a da ne oliže prste?

Često sanjam Radoja Domanovića. To mi se desilo i pre neku noć. Imao sam neku glavobolju i jedva sam zaspao.

U snu ga sretoh, a on zastade, pa pokaza prstom na mene: "A šta mislite, zašto Srbija nikako ne može da stane na svoje noge?"

"I ja se pitam, kako to da u narodu kod koga je deset prstiju na jedno čelo, niko da lupi prstom u čelo." On me potapša po ramenu: "Pravilno se pitate. Mnogo je prstiju, malo je čela."