Na licu mesta

 

Dok ministar prosvete prima naređenja iz Brisela svakog četvrtka, srpsko visokoškolstvo proizvodi kadrove za izvoz u inostranstvo

 

Kome trebaju naši akademci ?

 

Piše: Aleksa Mijajilović

poljoprivrednik iz Rušnja

 

Svakoga dana prolazim pored naših državnih fakulteta u bulevaru kralja Aleksandra i gledam ispred njih našu mnogobrojnu a najpametniju mladost. Začuđujuće je to da i pored totalnog uništenja srpske ekonomije, privrede, industrije, kao i mnogobrojnih organizacija vanprivrede, u poslednjih deset i kusur godina na našim državnim fakultetima se ne smanjuju kvote za upis novih studenata. Broj studenata se ne smanjuje a potrebe za njima su u Srbiji iz dana u dan sve manje i manje.

Opravdano se nameće pitanje kome toliki broj svršenih studenata, novih akademskih građana uopšte i treba?

Nije sporno da oni trebaju samim fakultetima jer od ogromnih iznosa upisnina i od onih drugih plaćanja studenata zaposleni na fakultetima veoma lepo, čak i za naše uslove neprimereno lepo žive. Privredi, državi i ostalima toliki broj studenata svakako ne treba. Ono malo preostalih uspešnih firmi koje su pokupovali stranci i nije propalo privatizacijom dovelo je u Srbiju iz svojih zemalja rukovodeće kadrove te im naši akademci ne trebaju.

U državnim i paradržavnim strukturama vlasti vladajuće političke stranke zapošljavaju svoje kadrove, poslušnike, među kojima skoro i da nema fakultetski obrazovanih ljudi sa diplomom naših državnih fakulteta.

Danas su nam na primer Skupština i Vlada prepune, sve do najodgovornijih funkcija diplomaca sa privatnih fakulteta koji služe da se političkim kadrovima brzom brzinom dodeljuju diplome visokog obrazovanja iza kojih ne stoji ama baš nikakvo znanje a samim tim ni muka tj. napor. Sve menadžer do menadžera. Ponavlja se priča iz perioda neposredno posle Drugog svetskog rata, samo što su tada za to služili ubrzani kursevi i partijske škole a ne privatni fakulteti, da se partijskim kadrovima dodeljuju diplome neophodne da bi oni obavljali odgovorne poslove u društvu.

Dakle, u vreme velike nestašice para u budžetu Republike Srbije postavlja se pitanje zašto država ne smanji broj studenata na svojim fakultetima na optimalan, odnosno neophodan nivo, čime bi uštedela ogromna sredstva?

Jedan od odgovora nameće se na prvi pogled, prosto bode oči, naročito kada su u pitanju studije tehničkih i prirodnih nauka.

Ukoliko se zna da je od 5. oktobra 2000. godine Srbija postala država ograničenog suvereniteta, da su od tada na vlasti ljudi koje postavljaju Vašington i Brisel, kvote za upis studenata mogu da se smanje samo uz njihovu dozvolu. (Pre nedelju-dve, gostu u jednoj TV emisiji mrtav-ladan javno izjavi da svakog četvrtka naš ministar prosvete dobija naloge i uputstva iz Brisela šta treba da radi!).

Pa zašto ih onda ne smanjuju? Nije Zapad lud da to učini tj. odobri, jer sva ta naša pametna deca kada završe fakultete, pre svih elektrotehnički, mašinski, tehnološki, medicinski, rudarsko-geološki i slične, nemajući šta da traže u srpskoj privredi niti u srpskom društvu, zaposliće se pre svega na Zapadu. Ne menjajući postojeće stanje što se tiče broja studenata država Srbija tj. njeni poreski obveznici kao i roditelji studenata finansiraće i dalje školovanje veoma stručnog, u svetskim razmerama kvalitetnog kadra, mladih punih energije stručnjaka koje će na kraju Zapad da dobije kao na tacni i to još za džabe. U njihovo stvaranje neće on da utroši ni jednog jedinog evra. Srpsko društvo će da uloži ogromna sredstva u njihovo školovanje ali neće njihovo stečeno znanje da upotrebi u svoju korist, radi svog razvoja i prosperiteta, već će to znanje da prigrabi i eksploatiše pametni, lukavi i podmukli Zapad a u cilju svog napretka i svog blagostanja.