Zrenjanin

 

Povodom desetogodišnjice ubistva fudbalskog kluba Proleter

         

Bal vampira na deponiji

 

Neuspesi i razočaranja Zrenjanince čine okrutnima, ogorčenima i spremnima na svakojake bedastoće, uz totalnu ravnodušnost prema sopstvenoj sudbini. Centar Banata je danas razrušeno postolje sa kojeg su ukrali i spomenik nekadašnjoj sportskoj slavi grada. Proizvod je (ne)uspešnih politikanata, karijerista, olupina od ljudi i neiživljenih likova. Igra sa uterivanjem novca sugrađana u privatne džepove i stavljanje ljudske duše na kocku, ubili su nekada treći najjači grad Jugoslavije. 

 

Zoltan Horvat

 

 Na stranu poslovična (ne)pismenost fudbalskih hohštaplera i bitangi, nepogrešivih kolovođa u propast, ali je tragično što se ne nazire obnavljanje fudbala u Zrenjaninu. Vredan pažnje je pokušaj Amira Teljigovića, bivše legende Proletera, da oživi ideju o ponovnom pokretanju voljenog kluba, ali za tešku i mukotrpnu akciju potreban je spreman tim različitih ljudi sa istim ciljem. Lokalni fudbalski drmatori, još uvek žive od fudbala ali ne i za fudbal, i ono malo para, dele klanovski. Sudijska "elita" je tu daleko najjača. Danas je nekoliko hiljadarki za suđenje velika para u nemaštini, i po cenu da te na nekoj seoskoj utakmici, nameštenoj naravno, jure kroz kukuruze, da te strefi cigla iz publike, ili da te namlate lokalne rmpajlije nezadovoljne mahanjem zastavice ispred njihovog nosa.

Mali gradski amaterski klubovi danas imaju status bednika, jer su joj (bedi) sami ponudili utočište. Gradnulica, ŽFK Banat, Borac, Lehel...tavore, ili su na putu da budu pokojnici. Iz gradske kase se za amaterski klub godišnje izdvaja po 150 hiljada dinara. Taman toliko da se delimično potplate sudije i delegati, odnosno da se lova vrati, "na mesto zločina". Za redovne aktivnosti, nema ni filera, pa ti sad treniraj za džabe a zimi se kupaju hladnom vodom u ruiniranoj svlačionici, gde sve duva od promaje. Otuda roditelji ne dozvoljavaju svojoj deci da treniraju u, tamo nekom, bednom gradskom klubu.

 

Beda je proces koji guta

 

Nekoliko ovdašnjih privatnih fudbalskih škola gde roditelji svakog meseca keširaju ljubav dece prema fudbalu, pokušava sa „proizvodnjom" budućih kompletnih igrača. Ima nekih pomaka, nikne po koji talenat, ali većina fudbalskih pitomaca završi na težačkim poslovima, poput pokretne trake kablova u Drekslmajeru, sretni što su uopšte dobili bilo kakav posao (bolje reći rmbačenje), uz ugovor na dve godine.

Zlatana Ankić, bivša uspešna karatistkinja je aktuelni gradski ministar za sport. Skromna i staložena dama je apsolutno nemoćna u ulozi statiste pored takvih "univerzalnih titana", poput Davida Dače Dimkića, pomoćnika gradonačelnika zaduženog za finansije. Visoki gradski činovnik SNS-a vedri i oblači na sve strane, pa se nekima iz kase deli, i šakom i kapom, a neki, bogme, poput njegovog stranačkog sabrata, ovdašnjeg bivšeg vođe navijača, danas novopečenog pokrajinskog poslanika, samo šakom u glavu sparingpartnerkama na ulici.

I u gradskom sportskom savezu je, kao da je važno kako se tamo ko zove i kakvu funkcij(ic)u obavlja, od neprocenjive važnosti koji dres nosiš. Ako ti trenutno na grudima piše, FK Naprednjak, preživećeš u sportsko-birokratskoj fotelji do sledeće (političke) izmene. Ako si pri tome vešt, pa u vitrinama imaš navijačke rekvizite svih boja i oblika (DS, LSV, SNS...), karijera pasivnog posmatrača propasti zrenjaninskog sporta iz udobne fotelje ti je zagarantovana. Naravno, uz platu, za višedecenijski lezilebovićki rad.  Ima i izuzetaka, volontera, kojima je fudbal, čast. Milenko Cukućan, predsednik Gradnulice, rukovodi preskromnom, ali dobrom atmosferom u amaterskom klubu uprkos totalnoj besparici. Iako je klub ove sezone ispao iz područnog ranga, naselje Gradnulica ostaje dobra fudbalska kuća - dobrih ljudi. 

Među zrenjaninskim aktivnim sportskim Few good men-sima je i Miodrag Mića Ličina, predsednik ovdašnjeg košarkaškog saveza. Internacionalni košarkaški sudija je jedan od ovdašnjih najređih i doslednih primera dobrog organizatora na relaciji savez-početnik-klub-dobar trener-takmičenje-afirmacija.

Koliko danas Zrenjanin ima ekipnih prvaka države? Dva, stonoteniski i rvački klub.  Malo li je na ovu skupoću? Šalu na stranu, beda je proces koji je progutao i ovdašnji sport. Ima li nade? Ima, biće bolje...u Norveškoj, Finskoj, Danskoj...

 

Goran i Đeba veruju u čudo

 

 

Guzonje u Zrenjaninu nemaju konkretan plan izlaska iz krize zrenjaninskog sporta, nemaju ga ni na dnevnom nivou, i apsolutno su nezainteresovani za organizovano animiranje dece i njihovo dovođenje na sportske terene. Slučajevi Gorana Milanova (36) i Steve Dostanića - Đebe (69) možda nisu poučni, ali su očajnički koraci pokazivanja beskrajne ljubavi prema deci i želji da se nastavi sa takmičenjem. Stadion ŽFK Banata na najvećem gradskom naselju Bagljaš, kluba koji "slavi" 90 godina postojanja, u katastrofalnom je stanju. Tribine, opasne po bezbednost, svlačionice i prateći objekti, blagi užas. Prethodna uprava je pobegla glavom bez obzira, ponevši usput po koju upotrebljivu stvarčicu za kućnu upotrebu. - Krećemo od apsolutne nule, deci Bagljaša treba pomoći da krenu u svet sporta iz svoje avlije, kaže nam Goran dok posmatra Đebu, bivšeg igrača ŽFK Banata kako završava sa košenjem trave na terenu običnom električnom kosilicom?!? (počeo sa košenjem u 6 ujutru, završio u 20,30).     

ŽFK Banat (praktično ne postoji), poput mnogih ovdašnjih amaterskih klubova,  duguje na ime režijskih troškova (voda, struja) preko dva miliona dinara. Stigle su i sudske presude i izvršna rešenja. Goran i Đeba, ko dve avetinje, pokušavaju da spasu fudbalski obraz Bagljaša nesebičnim ličnim angažovanjem i uključivanjem u rad OD NULE svih onih sugrađana koje nije sramota besplatno zapeti. Toliko je nezaposlenih, da se, ako se želi, može izabrati sjajan tim ljudi. Počev od povratka iz mrtvih devedesetogodišnjeg tužnog slavljenika, ŽFK Banat.