Natrag

Tabloid istra`uje

Tabloid istražuje

 

Nelsona Mandela, terorista koga je Britanija volela

 

Tajni život slavnog robijaša

 

Za razliku od Osame bin Ladena, koji je za globalne medije uvek bio isključivo terorista, Nelson Mandela, iako je u mladosti bio nesporni terorista, u globalnim medijima je uvek imao status velikog borca za crnačka prava.

 

Piše: Ivona Živković

 

Teroristi su moderna i veoma neobična pojava savremenog društva. Ponekad su označeni kao najveće zlo današnjice i bezdušnici koji bez griže savesti ubijaju i nedužne civile, a ponekad su korisni i dobri borci za ljudska prava, mir, slobodu i demokratiju. Najpopularnija teroristička organizacija danas, Al Kaida, "strah i trepet" je za tako moćne države kao što su SAD i Velika Britanija kada postavlja bombe u Njujorku ili londonskom metrou,  ali istovremeno dragi saveznik kada to isto radi kod omraženih "diktatorskih" režima kao što su bili onaj u Iraku, u Libiji,  u Egiptu, a sada deluju po Siriji.

Inteligentni vojnopolitički analitičari koji se ne mogu baš svi kupiti novcem, moderni  terorizam već odavno i nedvosmisleno povezuju sa stvaranjem izraelske države na čijoj se teritoriji nalaze najsofisticiraniji centri koji obučavaju komandose "protiv terorizma". Naravno ne mogu se zvati centrima za obučavanje terorista, jer bi narod shvatio perfidnu vlastelinsku prevaru. Takve centre udarni mediji smeštaju upravo u one države gde im se režimi ne dopadaju. I kada se takav centar "locira" , naravno legitimno je pravo svake demokratske države da interveniše i takav centar uništi. Dakle, Izrael nema terorističke centre, već samo one za borbu "protiv terorizma". A oni se između ostalog običavaju i da veoma maštovito podmeću eksplozive, naravno samo da bi shvatili kako to rade "neprijatelji". Na primer palestinski "teroristi". I za ovakva saznanja Izrael dobija od SAD fantastičnu novčanu pomoć, kao i drugu vojnu opremu.

Tako, iako se takozvana "cionistička veza" nekako uvek nađe u gotovo svim najspektakularnijim terorističkim akcijama koje uključuju i atentate na određene pojedince, sami Jevreji kao ni Izrael nisu oni koji izvlače neposrednu političku dobit od terorizma. Ta dobit je nekako uvek na strani danas jedine i najveće svetske imperije - Velike Britanije. Da bi politička smicalica bila potpuna, na sve terorističke napade bilo gde u svetu uvek najburnije reaguju SAD koje  zbog toga uvek moraju da kreću u neki veliki rat "protiv terorista" . I na ovu borbu troše ogromna budžetska sredstva od poreskih obveznika.

Ali, politička karta sveta uopšte nema veze sa nacionalnim državama, već isključivo sa interesima transnacionalnog korporativnog biznisa i starih evropskih vlastelinskih porodica koje ga kontrolišu.

Tako je i borba holandskih, francuskih, britanskih i nemačkih plemića oko mineralnih resursa u Južnoj Africi prisutna sve od sredine 17. veka kada je su je Holanđani okupirali i proglasili kao svoju koloniju. I u zemlju su počeli da dovoze ogroman broj robova iz Indonezije, Indije, Madagaskara, kao i drugih afričkih zemalja. Doseljen je ovde i veliki broj Hazara, koje carska Rusija nije htela da primi na svoju teritoriju. Rt "Dobre nade", koji je kasnije dobio naziv Kejptaun, bio je glavni tranzitni centar za "uvoz" i distribuciju robova koji će postati Južnoafrikanci. Tako današnja Južnoafrička republika ima oko 50 miliona stanovnika različitih rasa i kultura, koje su kolonisti raznim vladarskim trikovima i društvenom i državnom organizacijom nastojali da održavaju u redu i radu. I to nije bilo ni malo lako s obzirom da su stalne trzavice oko podele interesnih sfera u koloniji uvek bile prisutne između samih vladarskih porodica.

Tako su formirane i dve najveće jezičke grupe: jedna je govorila engleski i bila pod uticajem britanskih interesa, a drugoj je napravljen jedan poseban jezik nazvan afrikans, koji je nastao od zapadnonemačkog i holandskog jezika i koji su koristili robovi pod kontrolom Holanđana i Nemaca. Jedan ili drugi jezik prihvatali su i urođenici u zavisnosti pod čijim su uticajem bili. Ovaj jezik je praktično napravljen za ovakvu mešavinu naroda, baš kao što je i moderan engleski napravljen unošenjem romanskih reči kada je Engleska predoređena za velike investicije i razvoj pod upravom bogatih mletačkih trgovaca.

Otkriće bogatih nalazišta dijamanata, kao i zlata u XIX. veku u Južnoj Africi dovelo je do poznatih Boerskih ratova gde su se sa jedne strane našli  britanski, a sa druge holandski francuski i nemački interesi. I domorodci su podeljeni u  zavisnosti ko im je više obećavao u dobiti nakon podele ratnog plena.

Ali, uvođenjem jednog veoma zanimljivog sistema društvenog uređenja- takozvanog aparthejda koji je veoma precizno definisao prava određenih klasnih i etničkih struktura, sa rigoroznom podelom na beli i crni deo stanovništva, Južnoafrička republika je doživela veliki privredni razvoj i postala veoma uticajan politički igrač. Aparthejd je uveden 1948. i praktično je predstavljao sistem u kome se znalo ko vlada, ko kosi, a ko vodu nosi. I to je bio jedan izuzetno održiv sistem rasne, verske i kulturne podeljenosti, tako da niko nikome nije smetao i svako je znao gde mu je mesto u društvu.

Najzaslužniji za privredni razvoj južnoafričke republike je verovatno premijer Hendrik Vervord koji je bio na toj funkciji od 1958. do 1966. On je uspeo da za račun holandskih i nemačkih interesa ujedini Afrikance i belce koji su govorili engleskim jezikom, nakon što su bili podeljeni  skoro pola veka nakon Boerskog rata (1899-1902). Tako je Južnoafričkoj republici doneo 1961. istinsku nezavisnost od britanskog Komonvelta.  A etnički podeljenim stanovnicima je omogućio da svaki narod ima svoju nezavisnost unutar južnoafričke republike kojom su upravljali belci.

I to se naravno britanskoj vlasteli ni malo nije dopalo. Ne samo što im je oslabljen uticaj na unutrašnjoj političkoj sceni, već ih je plašilo i privredno i vojno jačanje  Južne Afrike. Tako su britanski mediji počeli da oslikavaju režim aparthejda kao rasistički, a sam Vervord je prikazivan kao beli rasista koji sputava  crnačku većinu, iako je upravo u njegovom mandatu prihod po glavi stanovnika među crncima drastično porastao pa su ga crnci zvali Ra di Pula (Onaj koji donosi kišu). Što je značilo dobru pojavu.

Zato je Vervord 1966., taman kada je ponovo izabran za premijera mučki likvidiran kada je u njega ispalio dva metka navodno nervno rastrojeni belac, iz bogate trgovačke porodice, engleskog porekla. Iako je njegov lični motiv za ubistvo, ostao misteriozan, za britansku imperiju je to bio koristan čin. Nakon Vervorda premijer je postao Džon Vorster koji je postepeno počeo da kompromituje dobre strane aparthejda i da stvara netrpeljivost među rasno podeljenim stanovništvom. Aparthejd se polako pretvarao u represivan režim čije su žrtve bili prvenstveno crnci. Ovakav ambijent je tako postao odlična podloga za sejanje komunističke revolucionarne  ideje marksističko lenjinističkog tipa koja kaže da se u borbi za oslobađanje od tlačitelja mogu primeniti sva sredstva koja vode do cilja. U ovom slučaju do rušenja režima aparthejda.

Tako je uz "malu" i veoma tajnu finansijsku i edukativnu pomoć specijalne revolucionarne agenture iz MI6 stvoren Afrički Nacionalni Kongres- pokret mladih crnaca koji su tražili veća ljudske prava. Na čelo ove komunističke organizacije stavljen je izvesni Nelson Mandela, iz kraljevskog plemena koje je verovatno imalo dobru saradnju sa britanskim kolonistima. On je tu bio samo formalno kako bi se mamili "njegovi" crni sledbenici, dok je pravi rukovodilac Kongresa bio belac, cionista i agent MI6, Džo Slovo.

Tako je London od 1961. pa sve do 1990. krišom sponzorisao borbu protiv aparthejda. Ubrzo je osnovano i militantno krilo Afričkog Nacionalnog Kongresa nazvano: "Koplje nacije". I ono nije bilo ništa drugo do teroristička organizacija. Naravno, u najuticajnijim svetskim medijima koje je kontrolisala Britanija preko svoje cionističke mreže, koja funkcioniše na isti način i danas, ovaj pokret je prikazivan kao autohtona borba južnoafričkih crnaca za oslobađanje od rasne podeljenosti i potčinjenosti. Tako je i Mandela postao kultna ikona velikog borca za prava crnaca.

 

Državno tlačenje i narodni terorizam

 

Terorističke akcije su u Južnoj Africi izvođene od 1960-tih do 1990-tih. Postavljan je dinamit u državna skladišta goriva, aktivirane su auto bombe ispred vojnih objekata i sl. Na početku su meta napada bili vojni i infrastrukturni objekti, da bi se vremenom prešlo i na terorisanje civila postavljanjem bombi u restorane i civilne skupine. Osmog januara 1982. napadnuta je i Koberg nuklearna elektrana u blizini Kejptauna, a  1983. je u prometnoj ulici Church street u Pretoriji eksplodirala auto bomba kada je poginulo 19 civila.  Juna 1986, auto bomba je eksplodirala u Durbanu.

Kada je vlada u Johansburgu nemoćna da se suprostavi terorizmu ponudila da oslobodi iz zatvora "velikog" nacionalnog heroja, Nelsona Mandelu, koji je zatvoren 1963. i osuđen na doživotni zatvor, pod uslovom da se javno ogradi od terorističkih akcija, on je to odbio. I kada je ipak pušten iz zatvora 1990. javno se zakleo da će "Koplje nacije" nastaviti da pustoši. Ustvari Mandela se ni zašta nije ni pitao. Ovaj pokret su vodili obučeni komunistički agenti Albi SaksJosel Mašel Slovo i Artur Goldrajh, sva trojica cionisti, Jevreji i komunisti. Da li su zaista znali da u stvari rade za britansku imperiju, ne može se dokazati. Po nekim političkim analitičarima, većina ovih jevrejskih internacionalnih aktivista su oportunisti i "korisni idioti". Njihov cilj je uvek , gde god delovali, da zavaravaju mase komunističkim i cionističkim idejama, dok u suštini rade za interese evropskog plemstva.

 

Komunizam, cionizam, terorizam, idiotizam...

 

Josel Mašel Slovo je poreklom iz Litvanije i maternji jezik mu je jidiš (kojim govore Hazari), a studirao je Talmud i na njemu doktorirao. Da je Talmud možda samo još jedna jezuitska smicalica, ovog puta nećemo otkrivati. U svakom slučaju Slovo je važio u cionističkim krugovima za velikog intelektualca. On se ovom crnačkom nacionalnom kongresu i to njihovom terorističkom krilu pridružio već 1961 (zbog želje da pomogne oslobađanje crnaca, naravno) i postao je ubrzo njihov komandant. Za generalnog sekretara Južnoafričke komunističke partije je imenovan 1986. Bio je dragi prijatelj sovjetskih  lenjinista i komunista , koji su ga osim finansijski darovali i medaljom za zasluge za narod za njegov šezdeseti rođendan.

Upravo je Slovo  bio glavni planer mnogih terorističkih napada sa brojnim civilnim žrtvama. Kada je Mandela kao marionata "preuzeo vlast" i postao predsednik Južnoafričke republike 1994. godine, Slovo je postavljen za Ministra za stambena pitanja. Artur Goldrajh je bio rodom  iz Pitsburga u Južnoj Africi. U njegovoj biografiji piše da je kao učenik od 11 godina protestvovao kod svog učitelja koji  je favorizovao učenje nemačkog,  dok je hebrejski smatrao manje važnim jezikom.

Nakon Drugog svetskog rata Goldrajh je angažovan i u Palestini, opet kao prikriveni britanski agent organizujući pobune Jevreja protiv prisustva britanskih vojnika. Tako je javno kritikovao britanski kolonijalizam, dok je tajno upravo radio za Imperiju. Bombaški napad na britanske vojnike savršeno pokazuje kako su interesi vlastele nešto što je iznad vrednosti običnih ljudi, pa bili oni i britanski vojnici. Izrael je stvoren  kao tajna britanska vojna baza. Goldrajh je dobio zadatak od MI6 da u blizini Johanesburga kupi jednu farmu i na farmi se nalazio glavni štab terorista. Tu je pod  imenom David Motsamaji, kao kuvar i baštovan radio formalno i Mandela.

Masakr u Sharpeville-u 1960-te u kome je 69 crnaca civila poginulo, Goldrajh je dogovarao sa Mandelom primenjujući terorističko znanje koje je stekao deceniju pre toga radeći sa elitnom izraelskom militantnom jedinicom Palmah. Ovaj masakr je bio čista orkestracija i podmetačina. Mandela se kasnije prisetio tih dana i obelodanio da je Goldrajh imao znanje o načinima gerilskog ratovanja i mnogo im pomagao u organizaciji napada.

I Goldrajh je kao komunistički agent bio dragi prijatelj i Crvene Kine i Crvenog SSSR-a i često je putovao kod njih tražeći vojnu podršku i znanje kako bi terorizmom srušio zli režim u Pretoriji. On je bio taj koji je određivao koji će objekti biti meta napada "Koplja nacije". Kada je policija je 1963. napravila raciju na farmi. Goldrajh je sa još destinom saradnika uhapšen i poslat u zatvor da čeka suđenje. Kazna za terorizam koji su činili morala je biti doživotni zatvor (koji je dobio Mandela) ili  smrtna kazna. Ali,  uz pomoć nekakvog mita zatvorskim čuvarima, kako se zvanično tvrdi, a moguće i nekim tajnim dogovorom na višem nivou agentura, Goldrajh je pobegao i vešto izbegao nacionalnu poternicu. Jedno vreme se krio kao sveštenik, onda je izbegao u Švajcarsku, i konačno otišao u Izrael, gde je bio bezbedan i tu se nastanio. I počeo da radi kao umetnik. Mnogi cionisti zato vole da budu umetnici.

 

Nobelova nagrada teroristi

 

Kao znak zahvalnosti Imperije Mandela je 1993. dobio Nobelovu nagradu za mir zajedno Frederikom de Klerkom, poslednjim predsednikom Južnoafričke republike u eri aparthejda. Novčani deo nagrade od oko milion dolara je tako "mali" honorar koji vlastela daje svojim agentima uticaja , licemerima i prevarantima koji su spremni da izdaju interes miliona ljudi zarad interesa jednog vlastelina. U tome i jeste razlika između običnog čoveka i vlastelina. Pitanje inteligencije. Mandela nije ni prvi ni poslednji terorista koji je dobio ovu sprdnju od nagrade koja se prikazuje kao ugledna. Tako je kraljica Elizabeta II, 1996. u svojoj božićnoj čestitki posebno pozdravila Mandelu nazvavši ga "velikim državnikom".

 

Mandela negirao da je radio za MI6

 

Kada je izvesni Stefan Doril objavio  2000-te godine knjigu "MI6: Pedeset godina specijalnih operacija" (MI6:Fifty Years of Special Operations) nedvosmisleno je naveo da je i Nelson Mandela radio za britanski MI6. Prikaz knjige je dao i uticajni Guardian kao i Sunday Herald otkrivajući da su Britanci koristili Mandelu kao agenta uticaja kako bi oslabili režim u Pretoriji. Mandela je na ovakvu tvrdnju reagovao ljutito pažljivo sročenom izjavom da on "nikada nije posetio štab niti jedne obaveštajne službe". Naravno, ovako sročena rečenica  je verovatno tačna, jer on sam nije ni imao potrebe da posećuje štab bilo koje obaveštajne službe. Agenti su bili oko njega i on je radio samo ono što su mu govorili.

 

Dobra i loša vremena Južnoafričke Republike

 

Na žalost, dobijanjem  većih ljudskih prava crnci Južnoafričke republike dobili su i više bede, i više bolesti i još goru eksploataciju. Tako se ukidanjem aparthejda i pod "narodnom upravom" Mandelinog Afričkog Nacionalnog Kongresa broj ljudi koji žive od jednog dolara dnevno udvostručio sa dva na četiri miliona duša. Stopa nezaposlenosti je duplirana i iznosila je oko 48 posto u periodu od 1991. do 2002. Danas je oko 25,2 posto.

U 2006-toj od oko 35 miliona crnih Južnoafrikanaca samo 5.000 je zarađivalo više od 60 000 dolara  godišnje. Četvrtina čitave crne populacije i danas živi u kolibama bez tekuće vode ili struje. Četvrtina nema pristup čistoj vodi, a četrdeset posto nema telefon. Isti je procenat škola koje nemaju struju. Infekcije bolestima poput AIDS-a i tuberkuloze prisutne su kod dvadeset posto stanovništva. Dok je u vreme aparthejda el. struja bila među najjeftinijima u svetu, sada je postala među najskupljima. Južnoafrička republika  je imala u vreme aparthejda vojsku jaču nego sve afričke zemlje, a naoružanje je uključivalo sofisticirane projektile kao i nuklearni arsenal. Nakon preuzimanja vlasti od strane Mandelinih komunista ogroman broj naoružana je razmontiran i uništen. I stopa kriminala je drastično povećana u poređenju sa vremenima aparthejda, dok se rasna mržnja perfidno i konstantno podstiče kako čitava društvena zajednica ne bi mogla skladno da funkcioniše.

Zato je vlada Afričkog Nacionalnog Kongresa znatno poboljšala vezu sa londonskim bankarima koji su potpuno preuzeli kontrolu nad najvrednijim rudnim bogatstvima zemlje. Svojim kooperativnim korisnim idiotima koji veruju u komunizam i licemerima koji bi za šaku dolara prodali i oca i majku i sve zemlje sveta daju sitan procenat, kao psima koske.

 

Svađa naslednika oko novca

 

Nelsonu Mandeli su vešti politički propagandisti napravili pravi kult ličnosti. Njegovo ime i njegov lik su danas za milione naivnih crnaca u Južnoafričkoj republici pravi trgovački brend. Ko hoće politički uticaj, treba da se sa njim slika, ili da se u javnosti prikaže da ga Mandela podržava. Mandelin lik se prodaje na brojnim suvenirima. Za mase on je Otac Nacije koga od milja zovu Tata Mandela. Crna deca se uče da nije Tate Mandele, ne bi bilo sunca, vode, kiše, života...Njegov lik je i na novim novčanicama.  I Tata Mandela veoma vešto i sa zadovoljstvom igra ulogu Tate nacije i na tome je i zaradio puno novca. Pošto je tati već 94 leta, njegova biološka deca - ćerke i unuci su već počeli sudsku bitku za nasledstvo sa njegovim odanim i vernim političkim sinovima, raznim "humanitarcima" i vernim sledbenicima Tatine ideologije. A ona se meri milionima funti.

Spor se tako vodi oko kompanija "Harmonieux Investment Holdings" i "Magnifique Investment Holdings" koje su osnovane kako bi se preko njih prikupljao novac od prodaje raznih štampanih stvari sa likom Tate i autorskih prava, a koji se onda usmerava u razne "humanitarne fondove". I Mandela je naravno postao veliki "humanitarac", baš kao i Bil Klinton, njegov bliski prijatelj koji ga je možda naučio kako se novac može preko "humanitarnog rada" lepo prikupljati i koristiti za mnogo toga korisnog za London. Vrednost ovih kompanija se procenjuje na oko 1,1 miliona funti sterlinga. Posebno je profitabilna  prodaja suvenira sa Tatinim robijaškim brojem  46664 (koji je postao simbol otpora crnaca), mada neki kažu da je jedna šestica naprasno dodata kako bi ovaj simbol imao još jedno značenje (za one koji znaju šta znače tri šestice). I od ovoga novac ide u "dobrotvorne svrhe", posebno za borbu protiv AIDSA-a, koga pre Mandeline vlasti  nije ni bilo. Tu je i vino "House of Mandela" koje porodica prodaje, a  poslove vodi jedna ćerka. Vino se proizvodi u Južnoj Africi i prodaje po svetu. Jedna boca sa brendom Mandela košta do 27 funti sterlinga.

 

Veliki novci za velike duhovnike

 

Mandeli je blizak i Južnoafrički anglikanski nadbiskup Dezmond Tutu, takođe dobitnik Nobelove nagrade o kome Britanci laskavo pišu da je u Britanskoj Kolumbiji (u Kanadi) ocenjen kao  treći po redu  najomiljeniji duhovni lider. Pre njega su Dalaj Lama i pokojni papa Jovan Pavle. I Tutu je zato dobio i Templeton nagradu koja je ustanovljena 1972. u čast britanskog biznismena koji je od kraljice dobio titulu viteza, a daje se "živim ljudima koji su dali izuzetan doprinos afirmaciji duhovne dimenzije života...". Novčani iznos je 1,7 miliona funti sterlinga. Eto, tako Britanija nagrađuje imperijalne sluge. Naravno i Tutu je novce stavio u nekakav "humanitarni fond". Možda je i njemu baš Klinton u tome pomogao. A ogromna većina Južnoafričkih crnaca je i dalje ostala crna robovska radna snaga.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane