Razaranje

 

Kakva je svetla budućnost bizarnog Muzeja savremene likovne umetnosti u Novom Sadu

 

Smesti zeta iza klozeta

 

Šta su rezultati iščašenog psihičkog stanja kod savremenih umetnika. Kako nastaje degenerisana umetnost. Koje se sve duševne bolesti leče stvaranjem strave i užasa. Kakve međusobne veze imaju škrabotina Vlade Vlade Veličkovića, leblebije i kestenje. Kako i zašto su osnovani muzeji savremene umetnosti u Beogradu i Novom Sadu i čiji normalan rad je time onemogućen. Kako je radi realizacije kulturnog programa novosadskog komiteta Demokratske stranke urnisan Muzej Vojvodine. Koji su sve bizarni likovi bili direktori MSLU. Ko je imao veća muda od svih muškaraca. Ko je urnisao pančevački likovni život. Kakva je međusobna veza feminizma, kukastog krsta i pasulja.

 

Stanislav Živkov

 

Pre skoro 30 godina ovaj novinar je pri polaganju predmeta Moderne umetnosti tokom studija istorije umetnosti, dobio zadatak da analizira nekakvu sliku Anri Matisa na kojoj su se na crvenom nebu nalazili razbacani mačke, cveće, Ajfelova kula i još štošta drugo, i tokom analize je ukazao na neophodnost ispitivanja psihičkog stanja slikara, na šta je stari profesor Čelebonović prokomentarisao da bi ovakvim posmatranjem napravio veliku karijeru u Trećem Rajhu.

Naravno usledilo je malo proučavanja literature koje je samo ukazalo da je tzv moderna umetnost zapravo sve obrnula naopako, verovatno pošto su autori uglavnom želeli da pomoću ekshibicionizma po svaku cenu pridaju sebi značaj u javnosti pa su zatim potplaćujući likovnu kritiku sami sebi naručivali panegirike, pošto svaka kritika po svaku cenu uvek traži nešto novo, pri čemu je najmanje bitno što je to novo zapravo neka grozota. O tome da kritičari zapravo najčešće pojma nemaju o čemu govore, kako u likovnoj, tako i u muzičkoj umetnosti najbolje govori primer maestra Lovre Von Matačića koji je , na kritičarevu opasku da Matačić u prvoj Bramsovoj simfoniji nije doneo ništa novoga, postavio vrlo prosto pitanje: a šta bi trebalo biti to novo u prvoj Bramsovoj simfoniji koja je apsolutna vrednost, da se  možda simfonija odsvira unatrag?

Najveći svetski dirigent Sergiu Celibidache je nešto kasnije u intervjuu za ondašnji zagrebački magazin Start izjavio da je suvremena glazba i umjetnost uopće kompletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma, da su muzički i drugi kritičari štetočinska profesija koju treba istrijebiti što se poslednjih decenija sve više potvrđuje o čemu pak najbolje govori činjenica da se na raznoraznim likovnim i muzičkim analima sistematski vrši zagađivanje mentalnog sklopa građanstva raznoraznim remek nedelima koja se izvedu ili izlože jednom i nikada više, eventualno snime i posle se o tome nakon jedno 30 godina razglaba na najdosadnijim mogućim Trećim programima raznoraznih radio stanica.

 Kada se recimo posluša neko delo tzv. savremene klasične muzike u 99% slučajeva stiče se utisak da su muzičari , članovi nekog simfonijskog orkestra gluvonemih zabunom uzeli instrumente za mučenje, a likovni umetnici izložili rezultate svoju viziju lepog koja je nastala otprilike tako što je manijak lepoj devojci u lice bacio kiselinu ubeđujući je da će na taj način postati još lepša!

 Sve u svemu, ni najmanje ne čudi činjenica da su nekome ovakve svinjarije dodijale te je stoga nastao termin Degenerisane umetnosti koji se sa pravom u najvećem delom odnosi na gomiletine savremenih umetničkih škrabocija nastalih u raznoraznim izmišljenim nazovi stilovima gde su se kritičari i umetnici doslovce takmičili ko će napraviti što grđi stil a pojedinci su doslovce za svoje štetočinsko škrabanje i mazanje, zahvaljujući nepismenoj publici i korumpiranoj kritici, postali zvezde nazovi umetnosti, iako je u tzv. remek (ne)delima više nego očigledno prisustvo raznoraznih psihičkih oboljenja poput satirijaze, fetišizma, nekrofilije, sadomazohizma, zoofilije, impotencije, vaginizma, mokrenja u krevet, polucija, nimfomanije, voajerstva, egzibicionizma, pedofilije, gerontofilije itd.

Naravno na ovaj način raznorazni bizarni likovi, odnosno njihova remek (ne)dela, postaju statusni simbol, o čemu se ovaj autor najbolje uverio prilikom jedne večere na kojoj je domaćin najmanje sat vremena doživljavao mentalne orgazme, presrećan što je na 12 rata kupio ordinarnu škrabotinu izvikanog slikara Vlade Veličkovića koja je predstavljala ogoljena muda, mišiće nogu i pacovske repove, a nakon što je mentalnim orgazmima došao kraj, za večeru su posluženi semenke suncokreta, leblebije i pečeno kestenje, pošto novopečenom vlasniku jedne tako znamenite slike nije ostalo para nizašta drugo!

 

Slučaj porodične manufakture

 

Pošto se termin degenerisane umetnosti nakon II svetskog rata povezivao sa nacističkim režimom, uostalom sam naziv degenerisana umetnost (nemački: entartete Kunst), je naziv koji je nemački nacistički režim koristio kako bi opisao najveći deo tzv moderne umetnosti koja je zabranjena po više osnova a  čiji su autori smatrani degenerisanim umetnicima koji su zbog takvog načina "stvaranja" bili zakonom kažnjavani , odnosno smenjivani sa nastavnih položaja , a njihova dela je bilo zabranjeno izlagati i prodavati; u demokratskim društvima u skladu sa poslovicom videla žaba da konje potkivaju pa hoće i ona,  po ugledu na bratske republike Hrvatsku i Sloveniju, gde su još u međuratnom periodu uveliko radile Moderne galerije u Zagrebu i Ljubljani, po svaku cenu je najpre trebalo osnovati Modernu galeriju u Beogradu, koja je vremenom prerasla u Muzej savremene umetnosti čijim osnivanjem je doslovce osakaćen rad naše najznačajnije i najstarije muzejske ustanove Narodnog muzeja koji je morao da popunjava zbirke i arheološkog i umetničkog odeljenja a novoosnovani muzej je bezbrižno mogao da kupuje sve ono za šta Narodni muzej nije imao dovoljno novca. Pošto je u međuvremenu na snagu stupio i ustav iz 1974, i u Novom Sadu je nekome pala na pamet ideja o osnivanju najpre Galerije koja je kasnije prerasla u parazitski Muzej savremene likovne umetnosti, zahvaljujući čijoj pirateriji je Muzej Vojvodine ostao bez većeg dela jedne od svojih zgrada a sve uz vrhovni blagoslov pokrajinskog i gradskog komiteta Demokratske stranke a sve pod izgovorom obustave izrade projekta izgradnje nove zgrade Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, planirane dogradnjom i rekonstrukcijom industrijskih objekata u zanatsko-industrijskoj tzv. Kineskoj četvrti zbog čega je "privremeno" odnosno doživotno pronađen privremeni prostora i smeštaj MSUV u delu zgrade nekadašnjeg Muzeja socijalističke revolucije, danas u sklopu Muzeja Vojvodine! Naravno, i pre svega ovoga ovaj bizarni pseudomuzej bio je poprište raznoraznih obračuna, prepucavanja članova raznoraznih klanova, familija i ostalih parazita i štetočina!

Nedavno se pokazalo da je imenovanjem izvesne Sanje Kojić Mladenov zapravo u punoj snazi kao pobednik izišao klan Mladenov koji sačinjavaju najnovija direktorka MSLU Sanja Kojić Mladenov i njena brižna majčica Svetlana Mladenov, odnosno pravi pravcijati Duo Fantasticus koji je u crno zavio kulturu grada Pančeva a za sobom nakon odlaska u Novi Sad ostavio trajan i dubok štetočinski trag.

Naime, sredimo sedamdesetih godina u Pančevu je osnovana savremena galerija, koja je trebala da funkcioniše kao izložbeni prostor Muzeja u kome bi se održavale sve tradicionalne manifestacije. Međutim, vrlo ubrzo stvari su potpuno izmakle svakoj racionalnoj kontroli kada je vođenje galerije preuzela izvesna Svetlana Mladenov, izuzetno agresivna istoričarka umetnosti, koja se javno hvalila kako ima veća muda od bilo kog muškarca, što je ubrzo i pokazala u praksi. Pokazalo se da su najveće posledice trpele sve ostale pančevačke ustanove kulture pošto je osnivanje nove paralelne ustanove, tj. Galerije, rezultiralo bitnim umanjivanjem njihovog do tada vrlo zadovoljavajućeg finansiranja.

Štaviše, uskoro će se pokazati da je sama Savremena galerija zapravo imala ambicije da postane svojevrsni paralelni muzej u Pančevu. Pošto je za ovo ipak potrebna popuna zbirki, Mladenov je pre skoro 30 godina uspela da pokrene Bijesranje jugoslovenske savremene skulpture i da time započne višedecenijsko zagađenje kako pančevačke likovne scene, tako i samog grada, jer su na sve strane, poput pečurki, počele da niču najraznovrsnije nakazne tvorevine, uglavnom dela bolesne mašte najizvikanijih imena tadašnje jugoslovenske umetničke scene!

 

Otpad u Veneciji

 

Ipak do stvaranja ovog paralelnog muzeja zapravo nikada nije ni došlo, a za vreme dok je pančevačku lokalnu vlast držala SPS, Mladenov je izuzetno dobro plivala i u tadašnjim političkim vodama te se Bijesranje i tada održavalo.

Međutim, nakon "demokratskih" promena, početkom 1997. godine, zbog svojih "zasluga", a pre svega umilivši se DSS strukturama grada, Svetlana Mladenov je postala i direktor Centra za kulturu Pančevo, i samim time odmah su joj porasli apetiti za koje su veliko razumevanje imale i tadašnje opštinske strukture oličene pre svega u DSS-u, kojem je u prvoj podeli gradskog političkog kolača pripao resor kulture. Pravog zaštitnika nakon izbora 2001. pronaći će u liku tada imenovanog gradskog sekretara za kulturu, izvesnog Nebojše Pavlovića, bivšeg novinara RTS-a, bivšeg urednika RTV Pančevo, koji je nesebično omogućavao finansiranje svih najluđih želja Svetlane Mladenov smatrajući da je to veoma "in".

Ponovila se već viđena priča te su sve druge pančevačke ustanove kulture bačene u zapećak sa malo novca za redovnu delatnost, ali se zato šakom i kapom davao novac Centru za kulturu, koji je sam imao daleko veće prihode nego sve druge ustanove kulture zajedno.

Naime još tokom devedesetih u Centru su delovale čak tri kafane: bife koji je držao sam Centar, inače omiljeno sastajalište lokalnih politikanata, u javnosti poznat kao bife Kod klozeta, pošto se kroz njega ulazi u klozet, dok su zakupci držali poslastičarnicu kao i restoran u podrumu, koji je zbog svog konspirativnog smeštaja uglavnom služio kao neformalni poslovni klub pančevačkog krivosuđa, jer su se u njemu uglavnom sretali funkcioneri, sudije, tužioci, advokati i kriminalci i dogovarali o daljoj poslovnoj saradnji. Osim toga tu je bila i knjižara Draganić koja je Mladenovki bila stalni  trn u oku, jer je zauzimala prostor idealan za širenje bifea Kod klozeta.

Kako je Svetlani Mladenov porastao apetit, uspela je da istera iz podruma restoran, ali taj prostor od tada zjapi neiskorišćen. Nekoliko godina pokušavala je da istera i knjižaru, čitava stvar je na kraju stigla do Ministarstva kulture, knjižari je na kraju obezbeđen zamenski prostor te je bife Kod klozeta dobio i veliku dvoranu sa mnoštvom stolova, koja istovremeno služi i kao izložbeni prostor, svojevrsna kafana-galerija, uz to sa baštom. To je, sve zajedno, kako Centru, tako i porodičnoj manufakturi Mladenovke, donosila lep prihod, pošto je jedno vreme kafanu držao jedan od njenih zetova, odnosno tadašnji dečko njene kćerke Sanje Mladenov, koja je takođe kao istoričar umetnosti sarađivala na likovnom programu Centra, iako nikome nije smetao očigledan sukob interesa članova ove porodične manufakture.

Ostalo je zabeleženo da je jednom prilikom inspekcija u 11 sati pre podne pronašla neprijavljenih čak 50.000 dinara u kasi kafane, te da je podneta i prijava, ali je čitav slučaj ubrzo zataškan na urgenciju tadašnjih pančevačkih struktura!

Istodobno su se u lokalnoj štampi po prvi put pokazale argumentovane kritike Mladenovke i njenih budalaština, ali se takođe pokazalo da je svako mišljenje koje se razlikuje od Mladenovkinog, ravno svetogrđu jer je po njoj pančevačko Bijesranje bilo jedini način da Pančevo ode u svet, mada je u svet , odnosno recimo u Veneciju na tamošnje Bijesranje, kao i u druge gradove na druge budalaštine o trošku grada Pančeva  više puta službeno putovala Svetlana Mladenov na raznorazne belosvetske manifestacije savremene umetnosti, uglavnom da bi bila viđena, a da grad Pančevo, osim upropašćenog likovnog života od svega toga nije imao nikakve koristi.

 

Nasleđivanje prestola po primagenituri

 

Inače, po direktivi odozgo, organizatori Bijesranja decenijama su uzurpirali prostore drugih ustanova zarad svojih "postavki", o čijoj "velikoj" posećenosti govori i činjenica da ih je dnevno u najboljem slučaju posetilo do deset ljudi. Očigledno je da su manifestacije poput Bijesranja mesto gde posetioci dolaze ne da vide izložbu nego uglavnom da bi bili viđeni, a zapravo najvažniji i najposećeniji deo same manifestacije uvek su bili kokteli sa hektolitrima šampanjca. O tome jasno govori i činjenica da nakon otvaranja malo ko dolazi da vidi izložbene eksponate jer su tokom proteklih godina po pravilu izlagana najraznovrsnija remek-nedela usred gradskog parka na mestu osušenog drveta naprasno nikla skalamerija od izuvijane armature koja je trebalo da predstavlja stablo i koja se ubrzo nakrivila i potom bila preneta na dalje raspadanje u dvorište Magistrata. Takođe je na ulazu u Pančevo svojevremeno postavljena skupo plaćena skalamerija od cepanih blokova kamena koja je kasnije, usput deset puta uvećana, preneta da ukrasi ulaz na Adu Ciganliju!

Kapitalan eksponat pre deset godina bila je sveže izbetonirana ploča izlivena usred parka sa pozabadanim trulim i izrđalim escajgom i nasađenim znakom Mc Donald's restorana odozgo, gomiletina zašiljenih plastičnih cevi sa starim WC kotlićem na vrhu, astal i stolica prekriveni čaršafom i preliveni sa 30 litara kafe, naslagane baštenske alatke duž čitavog zida, metalne skalamerije sa nekoliko glava Mikija Mausa na vrhu...

Prema onome šta se danas izlaže na raznim bijesranjima i sličnim "manifestacijama" očigledno se sve više ukazuje preka nužda i hitna potreba za angažovanjem čitavog tima psihijatara kako bi se ustanovilo mentalno zdravlje kako autora "umetnina", tako i samih likovnih kritičara. Bilo bi veoma zanimljivo videti ko su učesnici Bijesranja, da li uopšte imaju potvrdu da nemaju neku F šifru, te pojasniti kakve veze oni imaju sa Pančevom. Očigledno je da je u pitanju gomila opskurnih likova i apsolutnih anonimusa, a da iza čitave manifestacije zapravo stoji interesna sprega između likovnih kritičara i svih garnitura koje su organizovale Bijesranje pošto ista ta kritičarsko-bijesranjistička klika radi širom zemlje po sistemu ja tebi serdare - ti meni vojvodo.

Pošto se vremenom verovatno pokazalo kako je postalo veoma skupo dovoditi vajare i plaćati izradu i transport ovakvih loših i nakaznih skulptura koje je kasnije, tokom raspada, trebalo negde i strpati da se raspadaju na miru, Bijesranje skulpture je tokom poslednjih desetak godina odjednom preraslo u Bijesranje vizuelnih umetnosti kako bi se sa svih strana, kako ove države, tako i ostalih, lakše moglo dovući svakojake nabeđene kurte i murte, koja je po Mladenovkinom mišljenju trebalo da predstavlja nekakav creme de la creme svetske likovne scene, a grad Pančevo je to naravno skupo i preskupo plaćao.

Kao rezultat lokalnih izbora 2004. godine, na kojima je duo fantasticus Mladenov & Mladenov igrao na pogrešnu kartu i izgubio zaštitnike u gradskoj upravi, mamica I kćerkica su na brzaka prešle u Novi Sad i tamo utočište našle u bizarnom Muzeju savremene likovne umetnosti koji je u to vreme u najmanju ruku podsećao na poprište obračuna kod OK Corala, a Duo Fantasticus je tamo naišao na svoje podjednako štetočinske istomiljenike poput recimo serije budućih direktora  MSLU Živka Grozdanića Gere, konceptualnog umetnika, Vladimira Kopicla, književnika, Vladimira Mitrovića istoričara umetnosti koji su svi sistematski nastavili sa zagađivanjem i urnisanjem novosadske likovne scene da bi nedavno bili realizovani svi snovi i želje Svetlane Mladenov čija je kćerkica Sanja Kojić Mladenov nedavno postala najnovija u seriji bizarnih direktora ove još bizarnije muzejske kuće!

O kako bizarnom liku je reč najbolje se vidi iz službene biografije Sanje Kojić Mladenov gde pored ostalog piše i sledeće:

 Sanja Kojić Mladenov diplomirala na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu  i završila master na Interdisciplinarnim rodnim studijama Univerziteta u Novom Sadu - ACIMSI  sa temom posvećenom multimedijalnoj umetnosti Bogdanke Poznanović. Zvanje kustoskinja- istoričarka umetnosti dobila polaganjem stručnog ispita u Muzeju Vojvodine, Novi Sad sa temom „Prezentacija novih medija u muzejsko/galerijskoj praksi: na primeru izložbene prakse u Vojvodini (1994-2007)".

Svoju kustosku praksu razvija kroz studijsko - istraživački rad i aktivno praćenje, prezentovanje i povezivanje lokalne i internacionalne savremene umetničke scene od 1995. godine, kroz  mnoge autorske projekte iz domena recentne umetničke prakse, novih medija i roda, kao i kroz svoj menadžerski, selektorski i stručni angažman u mnogim institucijama kulture i udruženjima.

Od 2006. godine, stalno zaposlena kao kustoskinja Odeljenja za izložbe aktuelne umetnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, gde od 2013. godine vodi Centar za intermedijsku i digitalnu umetnost. Pre toga je osnovala i bila direktorka Galerije "Nova" u Pančevu (1995-1998), periodično angažovana kao producentkinja i kustoskinja Centra za kulturu i Galerije savremene umetnosti Pančevo u periodu 1998-2004. i Centra za vizuelnu kulturu „Zlatno oko" (tokom 2005). Članica je međunarodnih udruženja AICA (internacionalno udruženje umetničkih kritičara), ICOM (internacionalni savet muzeja) i CIMAM (Međunarodni komitet ICOM za muzeje i zbirke moderne umetnosti) čija je stipendistkinja (2011).

Iz ovoga je sasvim jasno da je ovde opet u pitanju još jedna u nizu aktivista za rodnu ravnopravnost, bolje rečeno feministkinja o čemu najbolje govori pravi protivprirodni lingvistički blud u kome je Mladenovka junior izvršila pravo nasilje nad jezikom kako bi po svaku cenu pokazala svoju navodnu rodnu ravnopravnost, što u ostalom ni najmanje ne čudi jer je Mladenovka senior izjavljivala da ima veća muda od svih muškaraca!

 

A 1.

 

Dnevnik besne domaćice

 

U smislu pseudoumetničkih svinjarija Sanja Kojić Mladenov je dokazala svoje velike simpatije prema simbolici Trećeg rajha, možda baš zato jer je tada nastao pojam degenerisane umetnosti pa je verovatni kao svojevrsni omaž na venecijansko Bijesranje kao kustos poslala pseudoumetničku svinjariju Gott liebt die Serben nazoviumetnika Raše Todosijevića koji je poređao stolove u vidu kukastog krsta da bi na njima potom servirao pasulj što je trebalo da predstavlja kapitalno umetničko remek nedelo! Kako je krenulo, uskoro možemo očekivati da se u produkciji MSLU pojave kapitalne umetničke kreacije poput Dnevnika besne domaćice, Memoara frustrirane feministkinje, Neverovatne i tužne priče o rodnoj neravnopravnosti, Festivala kongresa Čavki,  Tajnog erotskog dnevnika Roze Lukseburg, a nešto kasnije bi moglo uslediti snimanje feminističkih sapunica Mala Sponzoruša, Žena fudbalera i trilera Kako ubiti muža bez suvišnih zašto!  Ukratko rečeno, stvaralačke mogućnosti su neiscrpne, sve dok ima para...a narod će sve to pozlatiti!