Feljton

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Nomenclatura Serbica, 1982-2013, Elite, entropijski model političke klase i kontinuitet srpske nomenklature (1)

 

U čekaonici nove istorije

 

Najnovija knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca, naučnog istraživača iz Instituta za političke studije iz Beograda, pod nazivom "Nomenclatura Serbica", nastala je u okviru projekta „Demokratski i nacionalni kapaciteti političkih institucija Srbije u procesu međunarodnih integracija". U njoj je detaljno opisan fenomen srpske državne i političke nomenklature (u enciklopediji Wikipedia, naziv za vladajuću klasu u komunističkim zemljama). Koristeći se najboljim svetskim i domaćim izvorima, autor upoznaje čitaoce sa moćnim pojedincima i njihovim klanovima tokom komunizma, pa sve do tranzicije i banditskog, liberalnog kapitalizma. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove iz ove knjige.

 

Zoran Petrović Piroćanac

 

Upustili smo se ovim radom u komparativno razmatranje fragmenata srpske istorije sadašnjosti, antropologije politike, u ukršten pogled na razvoj sociologije elita kod nas. Problematika političkih elita je u središtu demokratske dinamike, te smatramo da je ova studija sastavni element projekta koji ostvaruje Institut za političke studije.

Novo „sito čitanja" (grille de lecture) našeg doba svoju inspiraciju nalazi i u vremenu početka srpske tranzicije devedesetih, doba kada populizam značajno potiskuje demokratske tendencije na političkom obzorju Srbije, a demagogija zamenjuje političku raspravu.

Komunistička nomenklatura, njena titoističko-staljinistička izvedenica po jugoslovenskim republikama, centralni je pojam koji ovde razmatramo. Ona i posle više od tri decenije tzv. tranzicije u kapitalizam, drži, sa svojih rezervnih društvenih, političkih i privrednih pozicija, kurs istorijskog plutanja na površini.

Drži i značajne kapitale i političke funkcije u srpskom društvu, zahvaljujući mpresivnom dijapazonu dara mimikrije. Srpska titoistička nomenklatura, istovremeno je otišla sa scene, a itekako je prisutna u društvu, zamaskirana i ideološki prestrojena.

O srpskom komunizmu možemo da se zapitamo: kakvo nam nasleđe ostavlja? Komunizam generalno nije uspeo u početnoj ideji da temeljno menja i čoveka, a ne samo socijalno i političko okruženje. Ipak, ostavio je svetu i pozitivne i humane borbe, koje i danas vrede, u novim globalnim okolnostima alavog liberalnog kapitalizma. Četiri "anti": anti-kapitalizam, anti-imperijalizam, anti-fašizam, anti-rasizam.

Pol Riker nam, kao instrument istorije sadašnjosti, daje osnovnu klasifikaciju: Jaku istorij(l'Histoire forte), koja je zapravo, istorija države, i slabu istoriju (l'Histoire faible)- koja je opozicija i otpor državi.

Postoje dva prava, dve instance. Slaba istorija se bavi disolucijom filozofsko-političkih sistema koje smo nasledili (država i njena moć). Jaka istorija stabilizuje državu. Nemački istoričar Rajnhart (Reinchardt, 2002.), smatra da od Herodota do Makijavelija istorija postaje nauk za političare.  Nemci su skovali još jednu definiciju istorije: „Kulturno sećanje i utemeljitelj identiteta".

Istorija sadašnjosti u Nemačkoj u središte istorijske analize stavlja dimenziju ličnog iskustva, ili više individualnih iskustava. Slaba istorija je izraz otpora jakima, državi. „Nova istorija flertuje sa lakoumnošću",  govori Silvana Zajdl-Menki.

„Ovo je istorija sadašnjosti, a kretanjem u njoj nemamo oružja, jer arhivi nisu otvoreni", podseća italijanska istoričarka Sabina Loriga.

„Nisu otvoreni ni oni iz Drugog svetskog rata. A to je alatka, jer dokument sertifikuje odluke u politici."  To nas u Srbiji podseća koliko „srpska pamet", i politička klasa, tradicionalno, a i danas, zaziru od arhivske metodologije.

Toliko da ni 2012. nisu otvoreni svi arhivi iz Drugog svetskog rata, a kamo li oni iz Titovog, ili Miloševićevog post-titovskog doba. Ova činjenica je jedan od ključnih metodoloških nedostataka koji otežavaju uspešni pogled na srpsku istoriju sadašnjosti, uspešnu ekshumaciju fragmenata istorije, u koju nastojimo da uronimo kako bismo što uspešnije i tačnije dekodirali njenu nomenklaturnu sadržinu.

 

 

Srozavanje liderstva i opšta pokvarenost političkih klasa

 

 

Dvadeseti vek ostaće u sećanju kao ekstremno brutalizovanje društvenih odnosa. To kataklizmatičko nasilje koincidiraće sa provalom masa na svetsku političku scenu. U proteklom stoleću, komunizam-staljinizam istovremeno je bio „sistem država, tip društvenog razvoja, međunarodni politički pokret, model partije i izdiferencirani skup političkih formacija utkani u heterogene nacionalne okvire."

Sva ozbiljna dela o komunističkoj eri uočila su tu istinu o opštijem fenomenu u vezi sa novim pojmom: došlo je do velikog upada narodnih klasa u politički prostor, neviđen dotad.

Ova politološka studija ne može da bude uspešna ako nije u pristupu multidisciplinarna, a za proučavanje srpske političke klase i elite na razmeđu 20. i 21. stoleća, neophodne su i istorijske dimenzije problema.

Valter Bendžamin je govorio najčešće o „istorijskom materijalizmu," kako bi označio voj rad istoričara: „Materijalističko predstavljanje istorije vodi prošlost u to da stavlja sadašnjost u kritičku poziciju".

Istoričar Fransoa Furn govori o eksplikaciji političkih i istorijskih događaja, koji su „istorija koja je često puna ubeđenja, besova, čak nasilnosti, a neki će reći teroristička.'" Mark Ože u prvoj rečenici svoje knjige piše: „Zaborav je neophodan društvu, kao i jedinki."

Aleksandar Jakovljev, bivši član Politbiroa KPSS zadužen za ideologiju, teoretičar Perestrojke i Glasnosti, pozivao je od 1992. na „vraćanje u istoriju, jer komunizam nije činio deo istorije i nije imao istoriju".

Naše viđenje srpske elite i nomenklature ima na umu da održivi razvoj svake nacije i entiteta planete u 21. stoleću zaheva i dimenzije održivog lideršipa (vođstva, prim. red.), u koji stručnjaci ubrajaju i lične kvalitete: empatijsku snagu karaktera (Verstehen, Empatičko poimanje društva - Maks Veber), generalnu zrelost, strpljivost, mudrost, zdrav razum, strast, humor, istinoljubivost, pouzdanost, kreativnost, osećajnost.

Srbija trećeg milenijuma ne može, ni posle izbora 2012., da se pohvali u svojoj nomenklaturi ozbiljnom generacijom znanjima dobro potkovanih stratega, lidera koji kompetentno integrišu i kombinuju tri uloge kompletnog stratega: strategijskih lidera, strategijskih praktičara i strategijskih teoretičara.

Na političkoj sceni nema ličnosti koje „naciji pružaju viziju i fokus, i inspirišu druge da misle i delaju". A u svetu već poodavno funkcionišu kompetentni timovi stratega.

Nevoljno kažemo, zarad istine: po najvažnijim mentalnim i psihološkim osobinama, srpski pripadnici političke klase i društvene elite samo su bledi otisak uzora iz stabilnih država i društava, ali su i samo odsjaj planetarne krize vođstva, elite, upravljača savremenih društava.

Srozavanje liderskih standarda i opšta pokvarenost političkih klasa, naročito bankarsko finansijskih elita u svetu, naravno da nisu zaobišli ni Srbiju. Ova konstatacija, opet, ne sme da nas odvrati od, danas devalviranih i potisnutih principa društveno korisnog vođstva  želimo da povratimo u „razdroćkanoj" i političkom i kulturnom entropijom dobrano nagriženoj Srbiji.

Politička klasa Srbije, nažalost, je tek kontinuitet obmana i šupljih obećanja, oličena sirotinjskom opsednutošću materijalnim dobrima i potrošačkim simbolima.

Projektovani lideri utonuli su u primitivno poimanje politike, iako je jasno da u svetu nastupa, još od „Solidarnošći" u Gdanjsku i širom Poljske 1980., epoha horizontalnih struktura, vanpartijsko sve raznolikije udruživanje nezadovoljnih, sve gnevnijih građana širom planete.

Srpska politička klasa ostaje, međutim, neobjašnjivo privržena entropijskoj ulozi koju neguje ne samo poslednjih decenija već, začudo, gotovo dva veka u svojoj novijoj, post anadolskoj-turskoj istoriji. Tanušni stratum društva bio je u Srbiji, kao uostalom i u svim eks-jugoslovenskim republikama oko nas, decenijama formiran na pogubnom komunističkom principu negativne selekcije.

 

Naopaka projektovani delatnici

 

Pogled na Srbiju druge decenije trećeg milenijuma, bolno potvrđuje višedecenijsku skepsu autora spram i danas čvrstog kursa srpskog istorijskog sunovrata.

Elita je istinski intelektualno katastrofalna, duhovno atrofirana, moralno izrazito porozna i ogrezla u koruptivnost. Isti nekvalitet manifestuju i politička, i ekonomska, i vojna, i akademska, čak i delovi crkvene elite. Srbija je i dalje upravljana vrhunskim pogubnim principom-monopolima u rukama malog broja pripadnika nomenklature. Monopoli neprestano, i 2013., vuku Srbiju unazad.

Srbiju, svojstvenu i u okruženju, i u svetu, po sveprisutnom monopolskom principu države, koji trese društvo kao najgora tropska groznica, decenijama već. A pažljiviji posmatrač ispod te groznice, koja pojmovno upućuje već na bolest „uvezenu" iz dalekog sveta, može lako da vidi čije je glavno uporište ova dobrano razvaljena, iscrpljena Srbija.

Teritorijalno, tehnološki, vojno, i po drugim važnim parametrima, Srbija je jedno od potencijalnih uporišta Amerike u Evropi, a srpska (projektovana spolja) nomenklatura je dominantno angažovana u ovoj nečasnoj delatnosti, i u tome treba potražiti odgovor na pitanje zašto tako bolno građani Srbije plaćaju naopaku delatnost projektovanih delatnika i manipulatora haotičnog i neuspešnog društva.

Srbija je predugo zakovana za potpalublje Evrope čeličnim neo-staljinističkim i mafijaškim zarđalim ekserima, uz bezbrižno zviždukanje „spoljnih faktora", koji dovršavaju strategijsko uređenje i tzv. novu bezbednosnu arhitekturu Jugoistoka Evrope.

 

 

Srpska elita opijena škartom

 

 

Uprkos svemu, autor je ubeđen u neumitnost dolaska sveobuhvatnih državotvornih promena, koje će pristižuće generacije ispuniti optimizmom. To su one i oni koji će prihvatiti da gledaju budućnosti u oči i da u nju ne ulaze kao u produženje obeshrabrujuće, nepodnošljive, korumpirane i entropijske stvarnosti. Ti žene i muškarci će se upustiti u traganje za rešenjima svebremenite nacionalne krize.

A kako će građani prepoznati iskrene snage preporoda? Skretanje linije sunovrata moguće je jedino uz ogromne napore obrazovanog dela stanovništva, onih jedva šest odsto, koliko statistika tvrdi da ih još živi u Srbiji 2013., a koji treba da postanu znatno brojniji ne bi li naša "razdroćkana" država došla do istorijskog ozdravljenja. Samo kroz obrazovane nove generacije izaći će na površinu perspektiva na duži rok.

Na kratki rok smo odavno doživeli sve moguće poraze, strategijske pre svega. Srbija mora da ultimativno postigne svakoliku reintegraciju u svet, modernost, kompatibilnost sa spoljnim svetom, ljubomorno čuvajući svoj bogati nacionalni identitet, u kome je, iako smo maleni narod, toliko civilizacijskih kulturnih tragova koji obogaćuju baštinu čovečanstva.

Srpski narod je pred Drugi svetski rat umnogome bio nalik živućoj generaciji sa početka druge decenije novog milenijuma, današnja elita kao da je preslikana iz 1938. A srpska elita bi, taj tanušni stratum društva koji vuče napred, trebalo da narodu obezbeđuje mesto u međunarodnoj utakmici, sazdava mu društvo znanja, garantuje mu opstanak u surovom svetu ekonomije i politike.

Jedan ugledni Slovenac je u Parizu svojevremeno tamošnjim prijateljima iz srpske dijaspore načinio zanimljivo poređenje naša dva naroda:

„...Mi imamo 500 ljudi koji vrede, i svi su na svojim pravim mestima. A Srbija ima 5.000, ali niko nije na svom mestu". Srpska elita bila je decenijama opijena škartom promovisanim u elitni deo društva. U višedecenijskom istorijskom sunovratu Srbije među elitu se opet nasilno ubacilo, autopromovisalo, infiltriralo, tušta i tma nekvalitetnog.

 

 

Vampirski život političke klase

 

 

Prosto bode oči da gro svih izbornih lista, od pada Miloševića, pa do dolaska Tomislava Nikolića na čelo države 2012., čini zapravo sastav žilave post-staljinističke nomenklature, izmešan sa novobogataškom bratijom koji su dobili „befel" i pravo na legalizovani status od Vašingtona i drugih važnih država sveta da igraju tu tranzicionu ekstremnu kapitalističku ulogu.

Projektovani novi vladari i vlasnici Srbije, u neuverljivoj ulozi elite i političke klase, u naoko raznolikim opcijama, zapravo su dobili samo jednu funkciju- da Srbija „šlajfuje" i u narednim godinama, do totalne entropije koja će istorijski dokusuriti srpski narod.

Srpski projektovani zagovornici svetonazora društveno surovog i nezasitog liberalnog kapitalizma, specimeni najnovije generacije političke klase, zapanjujuće brzo su, od 2001., svikli na slatke privilegije vlasti, uobrazili da je došao i kraj srpske istorije! Srpski fukujamci (autorov termin smišljen prema imenu Frensisa Fukujame, pisce knjige "Kraj istorije")-pripadnici političke klase Srbije, u svoje redove ubrajaju vladu, Parlament, pripadnike političkih partija i sve one koji čine deo vladajuće mašinerije.

Ovo je bolno tačna dijagnoza naše kilave kvazi-države. Tu su i prirepci iz nedavno srušenog, istovetno korumpiranog, sistema kao što je aktuelni. Dobro plativši zaštitu novog režima, produžili su svoj „vampirski" život isisavanja preostalih srpskih društvenih resursa. Kakvog je društvenog monstruma ta saradnja izrodila, jasno je svim građanima Srbije. Belodano je i da su iza neprestanih projektovanih izbornih ciklusa i dalje pripadnici Službi starog režima, čiji je jedini zadatak da Srbiji ne padne na pamet da ostvari svekoliki uzlet, da uz novu nomenklaturu krene u sveopštu srpsku movidu?

Uvek nam na čelo dolaze čuvari osveštalih vrednosti, konzervativci najkonzervativnijih nazora, koji stare „vrednosti" apsolutno čuvaju i kad očito ne bi trebalo, a groze se dositejevske energije među Srbima. Mudrost nalaže i da se udubimo u prečesto skrivene, a Srbima itekako potrebne, pozitivne evropske vrednosti. Ne zaboravimo da se evropske vrednosti često razlikuju od često nadmenih američkih vrednosti. Evropske su osetljivije na društvenu zaštitu, nego na pritiske na individue, regionalni interesi u Evropi ne potiskuju nacionalne interese.

Kroz evropske pozitivne vrednosti Srbija će lakše ostvariti diskontinuitet monopola, istinsko zlo naše otadžbine. Postojanje monopola vlasti i 2013., iako našminkane, ali esencijalno iste kao i u vreme staljinizma, naša je rak rana.

Kada su stare strukture izgubile ukupan monopol, nastojale su, i sada nastoje, da stvore i očuvaju parcijalne monopole vlasti. Od dolaska DOS-a na vlast 2000., do danas, svaka partija učesnica u deobi kolača vlasti uzimala je u svoje ruke po neki monopol, najčešće bezbednost, finansije i pravdu. Posledice DOS-ove vlasti trpimo i u ovom času i vidljive su i opipljive.

Ali, i koalicija SNS- SPS- Regioni i 2013. nastavlja sa dokazano pogubnim sistemom međupartijske unutar  državnog plena.

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Fukujamci

 

Fukujamci su autorova kovanica koja označava pristalice mišljenja Frensisa Fukujame, američkog autora medijski forsiranog devedesetih, autora teorijski klimave, i vrlo brzo klonule ideje o kraju istorije, što je bio i naslov tada veoma popularne knjige ("Kraj istorije"). Fukujama sada ponovo hvali državu, čiji je kraj toliko najavljivao.

 

 

A 2.

 

Movida

 

Madridski kontrakulturni pokret, nastao u vreme tranzicije frankističke Španije, koji ubrzo prerasta u špansku movidu, produživši svoj uticaj do sredine osamdesetih. Movida se proširila kao sociološki i nacionalni fenomen, doprinela rađanju moderne Španije, a ta slika sveopšteg narodnog pokreta vremenom je u drugi plan odnela negativnu sliku frankističke Španije u svetu. Movida je „čedo" mladih socijalista Felipe Gonzalesa, prihvaćena od celokupne španske nacije, a i danas je simbol sveopšteg narodnog pokreta za bolju i dinamičnu budućnost društva, koje je u čitavoj Evropi ugroženo bankarskim nezasitim apetitima.

 

 

A 3.

 

Češka priča

 

Česi su svojevremeno, rušenjem vlasti, jednostavno na državnoj Televiziji saopštili da je ukinuta politička policija. Policija je blokirala prostorije, dežurne posla kućama, pred svako sedište DB-a postavila oklopno vozilo.

Potom su doneli poseban zakon o Arhivi i dokumentaciji političke policije. Samo mesec dana kasnije, doneta je odluka o osnivanju Službe za zaštitu ustavnog poretka. Stari „udbaši„ su potpali pod zabranu rada u tom poslu uvedeni su drugi metodi i postavljeni novi ciljevi, a stari su postali totalno nevažni. I najvažnije: jedini su Česi, među bivšim komunističkim zemljama, kasnije objavili imena saradnika političke policije.

 

 

GLOSA

 

U kulturnom, civilizacijskom, socijalnom, geopolitičkom smislu dezorijentisanoj Srbiji, ipak vredi da uporno imamo na umu: „Narodi vrede onoliko koliko im vrede elite" (Danijel Rops).

 

GLOSA

 

Srbijom je ovladala kultura ravnodušnosti, a zemlja vapi za metodološkom obnovom sopstvene istorije.