Natrag

Na ni{anu

Na nišanu

 

Aleksandar Vučić: bolesni vođa protiv otadžbine ili podli čuvar demokratske pljačke?

 

Reče mu jedan čoek

 

Srbija nema sreće sa svojim političkim vođama novijeg vremena. Njihova ludila odvela su i narod i državu u ekonomsku bedu i međunarodnu izolaciju, istorijska zaduživanja, duhovnu propast i beznađe koje je nove naraštaje već odvelo na moralnu stranputicu. Posle dva mandata lične vladavine Borisa Tadića i dugogodišnjeg iživljavanja njegovih frustracija, pojavio se Aleksandar Vučić i sebe nametnuo kao neprikosnovenog u svemu, počevši od diplomatije i ekonomije do policije, tužilaštva i sudova. On je i ključni međunarodni pregovarač i faktor sudbinskih odluka o teritorijalnoj amputaciji Srbije. Vučić je sve, baš kao što je bio i Boris Tadić, pa i više od toga. Ambicije su mu bolesne, kao što je, očigledno, i on bolestan od još neutvrđenih bolesti. On je čovek koji se dve decenije odriče od svojih ideja, izjava, delovanja, prijatelja, države... Koliko će Srbija da plati za svoje pogrešne izbore?

 

Nikola Vlahović

 

Pisac i nekadašnji predsednik nekadašnje Savezne republike Jugoslavije, Dobrica Ćosić, neposredno uoči neuspelog pokušaja potpisivanja takozvanog Vens-Ovenovog plana na Palama kod Sarajeva, davne 1993. godine, izgovorio je čuvenu rečenicu "...Strepnja mi je dublja od nade". Tačno dvadeset godina kasnije, u februaru mesecu 2013. godine, odlazeći u Berlin i znajući da od Bundestaga neće dobiti nikakvu podršku u vezi dobijanja datuma za početak pregovora o pridruživanju sa Evropskom unijom, Aleksandar Vučić je ovu Ćosićevu rečenicu skoro ponovio rekavši pesnički:

 "Imam veliku tremu i veliku nadu. S jedne strane očekivanja, s druge strane strepnju", Ali, za razliku od nekadašnje Ćosićeve, dubina današnje Vučićeve strepnje je zaista nesaglediva. Jer, kao novi neposredni gospodar Srbije, koji deluje samostalno, uglavnom mimo Ustava i parlamenta, opravdano strahuje da će sve njegove magle i dimovi biti kratkog veka. Da će narod da prepozna sva njegova ludila, znatno brže nego što je prepoznao ludila Borisa Tadića.

Istorija njegove bolesti nikada nije zvanično saopštena javnosti, ali,  kako to obično biva, on se sam potrudio da je makar delimično razotkrije...Naime, njegovo mentalno zdravlje moglo je biti znatno više oštećeno nego što inače jeste, da nije imao sreće prilikom jedne traume iz ranog detinjstva, kad ga je majka, još kao bebu, slučajno ispustila iz ruku! O tom neobičnom događaju je i sam pričao u nekadašnjem dnevnom listu "Glas javnosti", i to u broju od 6. oktobra 2010. godine:

"...Postoji jedan događaj kog se ja ne sećam jer sam bio beba, ali koji su mi moji mnogo puta prepričavali... Dok me je majka dojila, iskliznuo sam joj iz naručja. Pao sam i slepoočnicom udario u špic fotelje. Kažu da je krv šikljala toliko da su pomislili da nema ništa od mene...Ipak, nije mi bilo ništa. Naravno, toga se ne sećam, mada, možda se posledice tek danas osećaju...".

Sa druge strane, u ovoj, sada već zaboravljenoj ispovesti, Vučić se teškom mukom seća kako ga je otac maltretirao:

"...Imao sam sedam godina. Otac je postavio mene i Andreja da jedemo paštetu i to onu francusku, u crevu, odvratnu! To stvarno nismo voleli, ali nije bilo cile-mile. Namaže on nama, probamo, a ono grozno. Ne može da se proguta. Mi ne možemo, on ne popušta. Traje diskusija i ulazi majka, pita šta je problem. Ja kažem: Tera nas da jedemo paštetu koja je grozna... Majka uzme paštetu i pogleda, a njoj rok prošao pre dve godine!"

Mora da su ove i slične dečje traume Aleksandra Vučića ostavile dubok trag na njegovoj psihologiji. Strah od pada, ravan je strahu od letenja. Kažu psiholozi da je i strah od trovanja u doba odrastanja takođe jedan od uzroka kasnijeg opsesivno-kompulsivnog ponašanja.

 

"Povlačim se iz politike"

 

 Sve što se kasnije događalo u njegovom životu, a posebno kad se popeo na političku pozornicu, ukazuje na Vučićevu ozbiljnu mentalnu oštećenost. I kao takav, on je danas opasan po Srbiju i njenu dalju državnu i političku sudbinu, kako na spoljnom tako i na unutrašnjem planu. Uostalom, kako on sam reče u pomenutoj ispovesti : "...Nisam najzdraviji čovek".

Iako sa teškim psihopatskim poremećajima, Vučić obavlja posao koji mu je zadat. On strepi za svoje tajkune koji finansiraju njegov sumanuti projekat. Da im se nešto ne desi. Živi u paničnom strahu da mu neko javno ne kaže da je sve u vezi sa njim lažno. Da je bio lažni radikal, da je sada lažni reformista, da laže svakodnevno, javno, šta god mu padne na pamet ili šta su mu evroatlanski prijatelji rekli da slaže.

U avgustu mesecu 2012. godine, neposredno nakon zauzimanja svih poluga vlasti, Aleksandar Vučić odlučuje da spektakularno padne u zagrljaj Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), usled naglih bolova u grudima, a jedan od njegovih dnevnih biltena objavio je kako  "...ubitačni ritam koji je Vučić sebi nametnuo, posebno u želji da se obračuna sa kriminalom i korupcijom, čiji je prvi rezultat hapšenje osumnjičenih u aferi Agrobanka, prekjuče u ranim jutarnjim doveo do naglog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, zbog čega je primljen na VMA, gde ga je pregledao poznati kardiolog dr Dragan Dinčić. Posle izvršenih detaljnih zdravstvenih pretraga, kojima je utvrđeno da je premor osnovni uzrok kolabiranja...".

Ispostavilo se da je Vučić odmah pušten kući i da mu nije ništa. Ali, efekat je postignut. On je taj koji je spreman da umre pred oltarom istine, pravde i poštenja! On je taj koji će sam da sruši korupciju i kriminal! A pre nekoliko godina, tačnije, 15 septembra 2008. pojavio se veliki naslov u dnevnom listu "Politika" gde Vučić, u očajanju što nije ni u jednom taboru gde se deli novac i moć,  izjavljuje: "Povlačim se iz politike!".

Patološke Vučićeve laži dostižu snagu literarnih prevara početkom predizborne kampanje 2012. godine, koju je obeležio javnim pokazivanjem mržnje prema socijalistima. Počeo je izjavom kako voli Tomislava Nikolića, "...ali, ni sam Bog ne može da me natera da budem deo izvršne vlasti koju će podržavati SPS!". Nije prošlo ni par dana, Vučić menja izjavu pa kaže: "... pristaću na koaliciju sa SPS jer sam vojnik partije!". Tokom tog perioda, obrušio se svom snagom na predsednika socijalista Ivice Dačića, koga je svakodnevno vređeo govoreći za njega da je "osvedočeni lažov i lopov".

Ipak, nije ni njegovo gađenje prema socijalistima od juče. U jednom od pokušaja da "romansira" svoju biografiju preko novina, rekao je i ovo: "...U politiku sam ušao iz besa prema socijalistima! Bilo je to doba Vens-Ovenovog plana. Bio sam na nekom skupu radikala gde se govorilo o tome, a posle sam se učlanio u stranku...".

Otišao je još dalje, pa je rekao: "...ukoliko formiramo koaliciju sa SPS, ja sigurno neću biti gradonačelnik, biće to Nebojša Stefanović!". Naravno, i to je slagao, ne trepnuvši, jer je već bilo dogovoreno da će Dragan Đilas ostati na funkciji gradonačelnika, kao "garant" poslovne saradnje između Demokratske stranke i dolazeće naprednjačke vlasti. Koliko je Đilas stabilan   u ovom režimu, govori i nedavna Vučićeva izjava: "ne bi bilo dobro da smenim Đilasa, jer šta će biti posle?" Stvarno, šta bi bilo sa Vučićem bez Đilasa, Miodraga Rakića i vodećih demokrata koje je on amnestirao od svake odgovornosti u zamenu za lojalnost i podelu poslova?

Naravno, sve su ovo bile samo najave njegovih ludila, koja će tek da nastupe punom snagom, i to na međunarodnom planu, zbog čega je Srbija ušla u period nezvanične, ali očigledne izolacije. Kako ekonomske, tako i političke. Jedan od poslednjih velikih šamara koje je dobio, desio se na sastanku u Berlinu kada mu je ministar odbrane Nemačke, Tomas de Mezijer, jasno kazao da samo ulazak Srbije u NATO pakt otvara vrata Evropskoj uniji. Vučić je to odmah "prepevao" u svojim medijima na drugi način, opisujući Mezijerovu izjavu kao "podršku evrointegracijama Srbije".

Takođe, pre sastanka u Beču 28. juna ove godine, Vučiću je pala na pamet ideja da se sastane sa  liderom Narodne partije Austrije Mihaelom Špindelegerom. Reč je o osvedočenom protivniku evrointegracija i žestokom kritičaru Evropske unije. Da u Srbiji postoji takva partija, bila bi zabranjivana i proganjana. Ipak, Vučić je u svom ludilu umislio da će ga Špindeleger "preporučiti Berlinu": "Hoću da se vidim sa gospodinom Špindelegerom, jer njegova partija ima bratske ili sestrinske odnose sa CDU/CSU. Videću da li će biti potrebno da idem za Berlin".

 

Dan ranije, dogodio se sutradan!

 

Brojni su i primeri gde on putem medija koje kontroliše, pokreće hajke na samog sebe, kako bi se obračunao sa svojim protivnicima. Ne tako davno, ponovo je krenuo u obračun sa bivšim partijskim kolegama iz Srpske radikalne stranke, pokušavajući da od sebe napravi žrtvu. U tekstu koji je objavljen na sajtu dnevnog lista "Kurir", 20. aprila 2013. godine pod naslovom: „Vučiću prete smrću" redakcija je citirala navodne preteće poruke koje su mu bile upućene. Bila je čak objavljena i fotografija telefona sa "inkriminisanim" SMS porukama.  Istina, tog 20. aprila se i dešavala akcija Srpske radikalne stranke u kojoj su njeni članovi delili prolaznicima broj mobilnog telefona Vučića i drugih ministara u vladi,  ali, neko se izgleda prevario, pa se na slikama (Vučićevog?) mobilnog telefona jasno vidi da su poruke stigle dan ranije, 19. aprila! Ispostavilo se da je Vučić iz sveg glasa lagao preko "Kurira"!

Ali, pošteno je reći i to, da su njegovi strahovi, koji utiču na njegove panično ponašanje, prouzrokovani ranim dečijim traumama. Sve je to vrlo često uzrok njegovih agresivnih ispada. U većini slučajeva, kod javnih nastupa, Vučić se teškom mukom obuzdava da iz njega ne izađe njegovo pravo lice, njegovi kompleksi manje vrednosti...Govori i obraćanja su mu apstraktni, lažni, često ispunjeni nepoznatim ličnostima i nepoznatim mestima: "...Bićete uskoro obavešteni", "...Bićete iznenađeni", "...Bićete impresionirani brzinom i efikasnošću", "...Naši prijatelji u Briselu su nam rekli...", "...Očekujemo velike investicije određenih moćnih kompanija", "...Uskoro ćemo da saopštimo"...Kao u legendarnoj pesmi Matije Bećkovića: "Reče mi jedan čoek jednu stvar, na jednome mjestu, kod jednoga čoeka, ne mogu ti reć' đe, odma bi se sjetio koji je!"

 

Treba li Srbiji vođa?

 

Istina govori neumoljivo: Vučić nikada nije ostvario ništa od onoga što je obećao. Ili je promenio mišljenje ili je odustao. Od linije Karlobarg-Ogulin-Karlovac-Virovitica, pa sve do najavljivane borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Čak ga i njegovi mediji više ne zovu "koordinatorom" te borbe.

Kada je 6. decembra 2012. godine održao govor u američkom Kongresu, gde je bio primljen kao "revidirac" i pokajnik, kao čudo neviđeno "s onog svijeta" i bivši Miloševićev ministar za informacije, odmah je svima stavio do znanja da on nije onaj koji je bio. U ovom javnom preobraćanju, koje je imalo skoro religijski sadržaj, Vučić se obavezao pred prisutnim kongresmenima da će voditi Srbiju putem evroatlanskih integracija, "u teškim uslovima", jer mu je poznato da je popularnost Zapada na najnižoj tački u Srbiji, istakavši da će nova vlast, za razliku od prethodne, ono što dogovori oko Kosova na delu i učiniti! Den Barton, kongresmen iz Indijane i grupa lobista (plaćenika, zapravo), očekivala je konkretne ponude-da Vučić obeća novac kojim će se "popravljati imidž" Srbije. Umesto toga, on im je obećao "povoljno okruženje za investicije"!

Posledice tog njegovog govora iz decembra prošle godine, vidljive su na svakom koraku. Nema Kosova, ali nema ni američkih investitora! Sve je pogrešno shvatio! Kongresmeni koji su se tog 6. decembra zatekli na mestu na kome je Vučić govorio, uglavnom su došli kao na afrički safari, da vide egzotičnu životinju iz egzotične zemlje koju su besomučno jurili i bombardovali, a ona im je sama na vrata došla da se pokaje! Jedna od tih bombi pala je po sred Vučićevog kabineta u Nemanjinoj, ali je on to potisnuo ili se, usled drugih trauma uopšte ne seća. Treba li Srbiji ovakav vođa? Zar nije dosta bilo svih vođa i njihovih neizlečivih bolesti?

 

Ko rukovodi Vučićem?

 

Postavlja se i logučno pitanje. Ko danas rukovodi Vučićem? Poznato je da je Vučić godinama održavao dobre odnose sa Vladimirom Bebom Popovićem, koji je tri puta nedeljno dolazio u Vučićev stan. Potom se Vučić intenzivno družio sa Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta Vojislava Koštunice, koji je rođen u Baru. Od kada je došao na vlast, i od kada je već prvih dana popao njegov pokušaj da se ''veže'' sa američkom obaveštajnom zajednicom, Vučić je obnovio veze sa Vladimrom Bebom Popovićem, koji je dislociran u Podgorici.

Gospodin Popović je stalno na vezi sa Službom u Londonu, i Vučić od njega traži da ga podrži! Tako se London prvo javi Popoviću, a on onda izdaje zadatke bolesnom Vučiću. Tako, zvanično, London ne radi protiv interesa Vašingtona, Berlina i Moskve, već je to ludorija dvojica ludaka - Popovića i Vučića, uz aminovaje crnogorske vlasti, koja Vučiću obećava telesnu zaštitu, i isporuku Darka Šarića, sa ciljem da Vučić uhapsi Dačića, što opsesivno priželjkuje. Đetići se, očigledno je, poigravaju sa poluidotom Vučićem, i ništa manje luđim Bebom Popovićem. Tako je 28. juna, pre osam sati ujutru, Vučić primio goste - Željka Mitrovića, vlasnika Pinka i Vladimira Bebu Popovića, a pola sata kasnije, pridružio im se i Dragan Đilas. Vučić je prvo nahuškao Mitrovića na Đilasa, a kada je ovaj uzvratio aktiviranjem hipoteka na njegove firme, Mitrović je pozvao u pomoć Popovića i Vučića. Vučić se pojavio kao pomiritelj- Braćo moja, pa mi svi lepo živimo, koji vam je k..., vidite da su Srbi stoka, pa šta im samo ja sve radim, a oni ćute. Pomirite se odmah, pa da idemo dalje, rekao je Vučić. Krug oko Vučića se zatvara. Ko će nanišaniti?

 

A 1.

 

Paranoja

 

Kad je Vučićeva paranoja dostigla vrhunac, javno je izrazio sumnju ("šokiran sam!") da ga prisluškuje Služba za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) te da su mu pripadnici ove službe, bez znanja pretpostavljenih, uzimali takozvane telefonske listinge. Ubrzo se pokazalo da u  "Telekomu" ne postoji registrovan nijedan zahtev Uprave kriminalističke policije (UKP) za listinzima njegovih telefona.

 

A 2.

 

Sve što je obećao, slagao je

 

Ne tako davno, među Srbima na Kosovu je počeo da kruži papir na kome je pisalo šta je sve Vučić obećao pa slagao. Tamo doslovno piše: "...Obećao je da će vratiti Kosovo i Metohiju pod kontrolu države Srbije, da će poništiti sve sporazume koje je potpisao Borko Stefanović, zakleo se pred Srbima na Kosmetu da srpska žandarmerija nikada više neće udariti na Srbe na Kosmetu, da neće dozvoliti da albanski carinici budu na prelazu na Jarinju...U praksi, potpisao je i prihvatio de fakto nezavisnost Kosova i Metohije od Srbije sastankom sa Hašimom Tačijem i priznavanjem njegove vlasti na teritoriji celog Kosmeta, slagao je i rekao posle izbora da mora da sprovede sve sto je Borko Stefanović, potpisao je da srpska žandarmerija hapsi Srbe na Kosmetu i sprovodi ih u zatvor u Kraljevu i da albanski carinici carine svu robu koju Srbi sa severa Kosmeta kupe u ostatku Srbije...".

 

A 3.

 

Naprednjaci za poneti

(komentar čitaoca internet portala "Glas Kosova i Metohije")

"Koliko je bolestan ovaj Vučić, gadi mi se! Dovezao naprednjake iz Kraljeva da ga dočekaju u Kosovskoj Mitrovici, i naravno, sve su to lepo namontirali njegovi novinarski kojoti sa RTS-a i ostali. I sada će cela Srbija pričati: pa što mi da se borimo protiv izdajnika kad ga narod na Kosmetu srdačno prihvata! I tako će još jedna izdaja biti pretvorena u herojski podvig, još jedan poraz u pobedu zahvaljujući medijima...".

 

 

 

 

GLOSA

 

"...Vučić ima ambiciju da bude moćan i da bude mudrac. A to je strašno opasno."

 

(dr Žarko Puhovski, u izjavi za Radio Slobodnu Evropu)

 

 

GLOSA

 

Narod će vrlo brzo prepoznati tu aroganciju i neće mnogo verovati Vučiću. Tom tezom o korupciji i socijalnoj pravdi Vučić će sam sebe pokopati. Vučić će možda vrlo brzo sam sebe onesposobiti da ostvari svoju ambiciju, to jeste da se nametne kao glavni vođa u Srbiji.

 

(prof. Zagorka Golubović, komentar za Radio Slobodna Evropa)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane