Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

Prisluškivanje

 

Čemu ta velika parada povodom američke špijunske afere kad svi znamo da se to uredno radi svuda i svakome. Snouden nije otkrio Ameriku, samo deo njenog prljavog veša, ali to nije ništa novo, ništa što se nije znalo. Međutim, najviše su tobož iznenađeni oni koji to najbolje znaju, oni koji to isto rade i to ne samo drugim državama, nego i sopstvenim građanima, za čija su ljudska prava sada navodno zabrinuti. Stoga nije ovde problem novo otkriće da nas sve prate i prisluškuju, pravi problem je što tim povodom ponovo otkrivamo kako nema nikog da brani naša prava i slobode, kao što vidimo da niko ne uzima u zaštitu čoveka koji nas je na sve to podsetio. Problem je što čak i predsednik jedne suverene države može biti proganjan evropskim nebom, kao poslednji kriminalac, samo zato što je najavio azil za Snoudena, od kojeg svi beže kao da je kužan. Šta onda mogu očekivati obični smrtnici, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

 

Mile Isakov

 

 

Koja hipokrizija! Mada niko nije iznenađen, svi se kao zgražavaju nad opštim špijuniranjem preko Gugla. Evropski državnici moraju da glume, da ne bi postalo jasno kako i sami to rade, kako je to način života u savremenom svetu, pravo lice demokratije. Evropski standardi takoreći. Veliki brat je svuda i sve prati. On je naš svakodnevni saputnik, član familije, jedini na kojeg uvek možemo računati. To više nije samo špijunaža, to je zajednički život, neraskidiva zajednica dželata i žrtve. I šta sad taj Snouden izigrava i pravi nam problem, pitaju se evropski zvaničnici. Zar on da nas podseća na ljudska prava, pa mi smo ih izmislili. Na zaštitu takozvanih zviždača, pa mi smo doneli te zakone. Šta još hoće od nas? Ništa posebno gospodo, od vas očekujemo samo da se pridržavate tih standarda i propisa ili da prestanete sa njima da mašete i zamajavate narod sa time. Da nam kažete jel taj Snouden učinio nešto dobro ili loše, kad je otkrio kako nas neprestano sve špijaju preko interneta? Ako je to u skladu sa vašim proklamovanim pravilima, zašto proganjate i njega i sve koji bi da mu pomognu?

Posebna priča je Srbija, koja je na Snoudenovoj mapi označena kao crna rupa, odnosno kao država koja je najslabije pokrivena tom špijunskom mrežom. Mnogi iz toga izvlače zaključak kako je to dokaz koliko smo beznačajni. Ali, može biti da je to samo posledica poznatog američkog pragmatizma. Šta će im to u Srbiji, kad imaju "živ jezik" kako bi se to reklo špijunskom terminologijom. Što da troše vreme i novac na praćenje nekoga o kome sve znaju iz prve ruke. Od ljudi koji vode tu zemlju i koji se takmiče u tome ko će im pre i više otkucati. Zašto da se muče da saznaju njihove planove, kad oni sami dolaze kod njih da ih provere.

Naše tajne su za naše građane, da se drže u neznanju i neizvesnosti, kako bi se lakše njima manipulisalo i vladalo. Informacije su moć, a kako naši provincijski moćnici nemaju ni šansi, ni ambicija na međunarodnom planu, oni to prepuštaju velikima, koji će im za uzvrat dozvoliti da je iživljavaju na nama. Zato se kod nas ne otvaraju dosijei tajnih službi, zato nema lustracije, zato nema ispitivanja porekla imovine. Kakve bi to tajne službe bile kad ne bi imale tajne. Kakvu bi moć imala vlast kad ne bi imala poverljive informacije, koje samo ona zna i može da koristi po potrebi. Zašto bi se inače, premijer i prvi potpredsednik vlade otimali za policiju i obaveštajne službe.

Sećam se, kada je, novi a naš, ministar policije, Dušan Mihajlović, na jednom predsedništvu DOS-a, slavodobitno saopštio da se otvaraju svi tajni dosijei i velikodušno nas pozvao da dođemo kod njega u kabinet da pročitamo svako svoj. Predložio sam tada da se džoramo, pa da ostali članovi predsedništva čitaju moj dosije, a ja njihove. Mnogo više me je zanimalo da vidim šta piše o njima, nego o meni, jer za neke sam ozbiljno sumnjao da su sarađivali sa raznim službama, i domaćim i stranim. Uostalom, kakvo je to tajno otvaranje tajnih dosijea, samo za internu upotrebu. Taj moj predlog je prećutno odbačen, a većina je iskoristila tu privilegiju da ostvare uvid u svoje dosijee. 

Ja u svoj nikad nisam, iz protesta, mada moram priznati da je i taj moj stav podložan sumnji, jer licemerno podrazumeva apsolutnu nevericu u sve zabeleženo o meni, a potajnu spremnost da poverujem u takve zabeleške o drugima. Mada, imam i nekakav izgovor... Naime, ja sam pod prismotrom bio još od obračuna sa srpskim i vojvođanskim liberalima 1972, kada sam proglašen za mladog anarholiberala, pa sam u međuvremenu, doživeo nekoliko ispovesti onih koji su me pratili i onih koji su imali pristup tim beleškama. Saznao sam tako ponešto o sadržaju mog dosijea, ali, što je mnogo važnije, i o načinu na koji su informacije u njemu frizirane, pa sam, naivno verujući da je tome konačno došao kraj, poželeo da to što pre zaboravim. Takođe, potajno sam se plašio da ću u njemu prepoznati rukopis i nekih bliskih prijatelja i dragih osoba, koje su iz ko zna kojih razloga poklekle, a možda i izmanipulisane. Ili čak namerno lažno predstavljene kao doušnici, kako bi ih neopravdano omrznuo.

Evo jednog primera, koji me je uljuljkivao u uverenju da o tome znam dovoljno. Jedared, pri piću, moj glavni urednik, sad već pokojni Mika Stevančev, koji je baš voleo da se u takvim prilikama raspravlja sa mnom, prebacio mi je kako je bio pozvan u PK na ribanje, zbog mene. Tresnuli su mu na sto knjižurinu, debelu k'o "Rat i mir" i rekli, evo ti pa čitaj šta tvoj omiljeni novinar priča!

 Bilo je tu, kako je rekao, svega i svačega, najviše iz mojih kafanskih beseda, a na moje insistiranje izneo je i jedan primer, kako sam za upravo izabranog novog predsednika PKSKV Marka Đuričina, rekao da je glup i da ćemo sa njime lako, jer ništa ne zna. Pošto je primer bio relativno svež, mogao sam tačno da se setim kad i kako je to bilo i rekonstruišem način funkcionisanja službe.

Naime, nekoliko dana pre toga, koleginica Branka Mihajlović, koja je budući iz Beograda, slabije poznavala domaće vojvođanske kadrove, u prisustvu još dvojice novinara, upitala me je za tog novog partijskog šefa, ko je i kakav je. Pošto je dugo bio u Savezu sindikata, znao sam ga kao dobričinu, kakvi su većinom bivali skrajnuti u sindikat jer se nisu znali laktati. Tako sam joj nekako i odgovorio, vodeći računa i o prisutnosti velikog brata u redakciji, da je čestit čovek, sa kojim bi trebalo da bude lakše,  jer kao sindikalac nije učestvovao u prljavim političkim igrama, pa ne zna ništa o tome.

Odmah sam pogodio i ko je od one dvojice prisutnih, inače vojni major u rezervi, bio taster, ali nisam bio siguran da li on to nije razumeo moje pažljivo birane reči ili ih je namerno preformulisao, što mu inače baš i nije bila jača strana. Kasnije sam došao do zaključka da mora biti da su to uradili stručnjaci u centrali, koji su imali zadatak da sve dojave upodobe liku i delu praćenog, onako kako je on već definisan. A, možda su bili pametniji nego što se o njima misli, pa su u dosije upisivali ono što su znali da dotični stvarno misli, a ne ono što govori!

 Inače, onaj rezervni major i bivši zamenik glavnog urednika, posle dva moždana udara, potpuno je izgubio pamćenje i eno ga prosjači po ulici, nikog ne prepoznavajući.  Između ostalog i zbog takvih stvari nisam želeo to da čitam. A i Mirko Čanadanović, koji je pedantno pročitao nekoliko hiljada stranica o sebi, uverio me je da mi ni ne treba moj dosije, jer me i u njegovom ima dovoljno, pa verovatno i u nekim drugim.

Inače, nije mi se dopalo ni to što su ti dosijei, posle dve hiljadite, postali pitanje časti i prestiža. Ko ga nije imao, nije ništa vredeo! Nije važno šta u njemu piše, važno je da ga imaš. Znam ljude koji su se ozbiljno razočarali, neki čak pali u očaj, zato što im je rečeno da o njima ništa ne postoji. Ja sam imao jedan od najdebljih, pa sam u tom smislu bio miran. Verovao sam da će sve to jednog dana biti obelodanjeno, pa će svi moći sami da prosude ko je šta bio i radio. Ali i demokratija je nastavila tamo gde je autoritarna vlast stala, verovatno koristeći iste ljude, pa se to ne može objaviti.

Šta hoću da kažem? Da ne razumem strku koja se u svetu napravila oko praćenja preko interneta, koje je obelodanio Snouden. Pa toga je uvek bilo i biće, samo sredstva i metode se menjaju u skladu sa razvojem društva i tehnologije. I svi to rade, svima. Dok ih ne uhvate. Onda to nastave drugi, možda malo drugačije. Brine me, međutim, poruka koja se šalje u slučaju Asanža i Snoudena, da se u to ne sme dirati, da niko ko otkrije tako nešto nije bezbedan. Bez obzira na busanje u prsa o zaštiti ljudskih prava i onih koji se suprotstave njihovom kršenju.

 

A 1.

 

Reagovanje

 

 

Posle teksta u prošlom broju javio mi se Prvoslav Davinić da me obavesti o sudskom postupku protiv njega u slučaju "Satelit", koji je još u toku jer je već dva puta menjan sudija, pa je sve počinjalo iz početka. Sa druge strane, njegova tužba protiv Dinkića je, kaže,  odbačena. Očigledno dugujem čoveku izvinjenje, jer sam napisao da verujem kako je stvar zataškana jer su se on i Dinkić nagodili i odustali od međusobnog gonjenja. Ispada da je samo Dinkić odustao, jer se plaši da mu se to ne vrati kao boomerang, pa sad sud odugovlači stvar dok ne zastari. Davinić mi reče da on i dalje računa na moje svedočenje, ali ne zna kada ću doći na red, jer sad ponovo treba da se saslušaju svedoci optužbe, njih tridesetak, pa tek onda oni koje je on stavio na spisak. Znači nikad. Toliko o našem nezavisnom sudstvu i borbi protiv korupcije.   

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane