Natrag

Nema~ka

Nemačka

 

Akt o pokornosti Americi koji su posle Drugog svetskog rata potpisali svi vodeći državnici savremene Nemačke, i dalje je na snazi

 

Sem nije ujak, nego zla maćeha

 

Nekada su feudalni gospodari svojim kmetovima nalagali da polože zakletvu da će biti pokorni, a to od 1945. do danas, od svih nemačkih kancelara zahtevaju vlasti Sjedinjenih Američkih Država. U međuvremenu su nemački birači postali svesni položaja svoje zemlje i u aktuelnoj izbornoj kampanji. Od kancelarke Angele Merkel, sve stranke traže da Nemačka pokaže SAD-u i svetu, ali na prvom mestu samoj sebi, da je sposobna i spremna da vodi potpuno nezavisnu politiku. Onako kako Berlin odluči, biće politika i cele Evropske unije u budućnosti.

 

Fridrih Emke

(dopisnik iz Frankfurta)

 

  Nemački političar Egon Bar, nazvan i „ocem nemačke istočne politike", opisao je u svojim sećanjima kako je kao državni sekretar prisustvovao jednoj sceni kada je tek izabrani četvrti posleratni zapadno-nemački kancelar od besa skoro izgubio kontrolu nad sobom. Posle saveznih izbora 1969. godine, na mesto kancelara izabran je dotadašnji vicepremijer Vili Brant. Odmah po preuzimanju dužnosti njemu je, kao i njegovim prethodnicima Konradu Adenaueru, Ludvigu Erhardu i Kurtu Georgu Kisingeru, dato da potpiše jedan dokument, koji nemački istoričari nazivaju „Aktom o pokornosti".

  Upravo zato što se i sam aktivno borio protiv nacionalsocialističkog režima Adolfa Hitlera, Brant je smatrao kako je izvan svake sumnje da će biti demokratski kancelar, zbog čega je odbijao da potpiše pomenuti dokument, na koji je na kraju pod pritiscima saradnika stavio svoj potpis.

  U „Aktu o pokornosti", Sjedinjene Američke Države, kao jedna od četiri sila pobednica u Drugom svetskom ratu, tražile su od nemačkog kancelara ne samo bezuslovnu poslušnost, već i to da on ne radi, shodno ustavu i zakletvi, za dobrobit nemačkog naroda, već isključivo u interesu Sjedinjenih Država!

  Nemački pisac i istraživač Udo Ufkote, specijalizovan za praćenje rada tajnih službi, smatra kako su i svi kancelari posle Vilija Branta, pa tako i sadašnja kancelarka Angela Merkel, potpisali „Akt o pokornosti" i da su time počinili veleizdaju.

 

Amerika prati i prijatelje i neprijatelje

 

  Ono što je posle Drugog svetskog rata bilo normalno, izgleda dosta zastarelo danas, sedam decenija po njegovom okončanju, pogotovo što se smatralo da je padom Berlinskog zida simbolično prestala okupacija Nemačke i toj državi vraćen puni suverenitet. Očigledno, bar kada su SAD u pitanju, da to nije u potpunosti tačno.

  Da Amerikanci ne samo Nemačku, već i sve ostale evropske države, članice NATO pakta, posmatraju kao neku vrstu sopstvenih kmetova, pokazuje i nedavna afera prisluškivanja u kojoj se videlo kako Vašington špijunira ne samo svoje neprijatelje, već to isto čini i sa saveznicima i da nikome ne veruje.

  U Evropi, posle Velike Britanije, Sjedinjene Države od Nemačke nemaju, niti su u poslednjim decenijama imale odanijeg saveznika među velikim državama. I posle ponovnog ujedinjenja Nemačke, sprovedenog formalno 3. oktobra 1990. godine, Nemačka je ostala verni američki saveznik, što je u više navrata i dokazala. Do izvesnog distanciranja i pokušaja da se nezavisno deluje, došlo je, međutim, u poslednjim godinama.

  Još je „Kancelar ujedinjenja", Helmut Kol, postavio novu nemačku istočnu politiku, proglašavajući Rusiju za partnera, a ne više za neprijatelja. Nemačke firme su investirale milijarde tadašnjih maraka u privredu „džina na istoku" i veruje se da je posle oblasti nekadašnjeg DDR-a (u koji je samo nemačka država uložila stotinak milijardi maraka, ne računajući investicije privatnika) Rusija bila tržište na koje je nemačka privreda plasirala daleko najviše para, više nego i u samu Evropsku Uniju.

  Rusija i Nemačka su sa manjim prekidima vekovima ekonomski odlično sarađivale, tako da je nemačka privreda svoju ekspanziju shvatala kao povratak na poznato tržište. Kako su milijarde dolara odlazile u projekte u Rusiji, tako su se isto milijarde dolara i vraćale nemačkim investitorima kao dobit. I jedni i drugi su bili zadovoljni.

  Do većeg zbližavanja došlo je u vreme Kolovog naslednika Gerharda Šredera koji je veoma brzo razumeo nove vetrove koji su duvali iz Kremlja. Umesto dotadašnjeg slabog predsednika Borisa Jelcina u Moskvi je vladao Vladimir Putin koji je od prvog dana pokazivao da odlično zna šta je za njegovu državu dobro, a šta nije.

Zbližavanje Nemačke i Rusije tako se sa finansijskog i privrednog preselilo i na političko polje. Nemačka je sve više uzimala u obzir ruske interese i u mnogim međunarodnim gremijima (na primer u Svetskoj trgovinskoj organizaciji) se zalagala za Rusiju ili bar pokušavala da ostane neutralna. Mnogi analitičari smatraju da je upravo tiha nemačka diplomatija odigrala najvažniju ulogu u odustajanju SAD i Poljske od izgradnje antiraketnog štita koji je Moskva posmatrala kao pretnju sopstvenoj bezbednosti.

  Kao nagradu za svoju kooperativnost Gerhard Šreder je po odlasku iz politike nagrađen mestom predsednika Nadzornog odbora Severnog toka, trenutno najvećom investicijom u Evropi.

 

Akt o prisluškivanju

 

  Vreme kancelarke Angele Merkel donelo je dalje diskretne pokušaje da se Nemačka oslobodi američkog protektorata i da sledi samo sopstvene interese. Pored već ustaljene saradnje sa Rusijom, Berlin se sve više okretao temama značajnim za Evropsku Uniju, državnu tvorevinu koju mnogi vide kao potencijalnog rivala do skora ekonomski najsuperiornije države sveta - Sjedinjenim Američkim Državama.

  Isto kao i svoja dva prethodnika u kabinetu kancelara, i Angela Merkel je spoznala dobru mogućnost da se pod plaštom evropske politike u suštini sprovodi povećavanje nemačke suverenosti koja je „Aktom o pokornosti" bila svedena na mrtvo slovo na papiru. Dok su približavanju Rusiji u Vašingtonu još nekako i mogli da kritikuju, sprovođenju plana ujedinjenja Evrope, koji su upravo Amerikanci i zamislili, nisu mogli da nađu nikakvu manu. Zbog toga je ovakva politika bila najbolja maska za stremljenje ojačane ujedinjene Nemačke ka punoj nezavisnosti i na spoljnopolitičkom planu.

  Oprezni i diskretni pokušaji Nemačke da u spoljnoj politici zasluži pravo na veću samostalnost nikako ne treba brkati sa antiamerikanizmom. Berlin vidi Vašington kao svog najznačajnijeg saveznika i pokušava da sprovodi politiku u skladu i sa interesima Bele kuće, ali i svog naroda, vodeći računa o stavovima i potrebama Kremlja, ali i Evropske Unije. Veoma komplikovana računica, koja je jednom morala da pukne.

  A do pucanja je došlo upravo zahvaljujući američkoj bahatosti...

„Aktom o pokornosti" je, između ostalog, zapadnim saveznicima, na prvom mestu SAD, a nešto manje Ujedinjenom Kraljevstvu (dok je Francuska potpuno zanemarena) dato pravo da u interesu svoje nacionalne bezbednosti neograničeno sprovode špijunske aktivnosti na teritoriji Savezne Republike Nemačke, čak i tada kada su na meti nemački državljani. Javnost je o ovome bila potpuno neobaveštena, isto kao što nije znala ni da se „Akt o pokornosti" i dalje potpisuje.

  Amerikanci su, očigledno, veoma ozbiljno shvatili svoje pravo na slobodno špijuniranje po Nemačkoj, ali im splet okolnosti na koje nemaju nikakvog uticaja nikako ne ide na ruku u ovom momentu. Nije verovatno da je Edvard Džozef Snouden upravo ovaj trenutak odabrao za otkrivanje afere prisluškivanja imajući u vidu nemačku unutrašnju politiku, ali se upravo tako desilo.

  Za razliku od većine drugih zemalja, na nemačkoj političkoj sceni ne vlada letnja pauza, već tutnji kampanja za savezne izbore zakazane za kraj septembra. Afera prisluškivanja je zbog toga postala bogomdani reper za koji su se uhvatile sve stranke, što je izazvalo neočekivane obrte na političkoj sceni. A sve zajedno je kancelarku Angelu Merkel dovelo u ono što se u šahovskoj terminologiji zove „cugcvang", odnosno neophodnost da se igra iako je jasno da svaki potez vodi u neminovni poraz.

  U ponedeljak 8. jula počeli su pregovori između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske Unije o stvaranju zajedničkog tržišta koji su Berlinu dali potrebno oružje da pokuša da izvrši pritisak na Vašington kako bi se do kraja rasvetlila afera i kako se nešto slično više ne bi dešavalo.

Upravo na tu kartu igraju svi politički akteri u Nemačkoj, jedino su kancelarka i njen vicepremijer i ministar inostranih poslova Gvido Vestervele rezervisani. Vestervele je čak otišao i korak dalje javnim pozivom da se pregovori ne dovode u pitanje zbog prisluškivanja, ali je njegovo mišljenje potpuno irelevantno kako u vladi, tako još i više u njegovoj matičnoj stranci, Slobodnim liberalima (FDP). Njegova stranačka koleginica i nemačka ministarka pravde Sabina Lojthojser-Šarenberger zahtevala je da se afera raščisti pre, najkasnije na samom početku pregovora sa SAD, a FDP je demonstrativno okrenuo leđa svom bivšem predsedniku Vesterveleu, usvojivši jedan dokument od 13 tačaka u kome se zahteva oštrija kontrola zaštite podataka u komunikaciji sa američkim vlastima.

  Dok je Lojthojser-Šarenberg u intervjuu Ziddojče Cajtungu tražila da Amerikanci otkriju sve svoje „bubice" instalirane u Nemačkoj i zvaničnim organima EU, dotle je FDP ultimativno zahtevao prestanak svih špijunskih aktivnosti američkih organa protiv EU i država članica, a u sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i SAD, koji tek treba da bude izrađen, traženo je da na samom vrhu stoji eksplicitna garancija evropskim preduzetnicima da neće biti prisluškivani i praćeni od strane američkih vlasti.

  Opozicioni SPD je preko svog šefa frakcije u Bundestagu Franka-Valtera Štajnmajera novinskoj agenciji DPA preneo stav kako Amerikanci pre početka pregovora o zajedničkom tržištu moraju da dostave „jasne i obavezujuće garancije da u budućnosti neće doći do novih špijunskih aktivnosti" protiv EU i zemalja članica.

  Najdalje je, kao što se i očekivalo, otišla Stranka Zelenih koja je na početku predizborne kampanje i afere prisluškivanja održala skupštinu sa čije govornice se nosilac izborne liste te stranke Jirgen Tritin izjasnio da Nemačka treba da pruži azil Edvardu Snoudenu.

 

Kad Berlin ima kijavicu, Evropa ima upalu pluća

 

  Čak se i tradicionalno pro-američki orijentisana Unija hrišćanskih socijalista (CSU) iz Bavarske, koja je  članica sadašnje vladajuće koalicije, izjasnila za promenu nemačkog zakona o prikupljanju informacija o građanima, mada mnogi upućeni to vide kao čistu kozmetiku. Ali, imajući u vidu prošlost CSU-a, koju su u eri Franca-Jozefa Štrausa mnogi videli kao otvorenog eksponenta američke politike u Nemačkoj, iznenađuje i ovakav potez.

  Savezna kancelarka Angela Merkel još uvek ćuti, dok je šef parlamentarne frakcije njene stranke Unije hrišćanskih demokrata (CDU) Folker Kauder listu Rajnišer Post izjavio kako ne može da zamisli slobodnu trgovinsku zonu u kojoj se špijuniraju partneri i kako to mora jasno da bude zabranjeno predstojećim sporazumom. Za razliku od FDP-a, kancelarkina stranka, međutim, ne insistira na tome da ova klauzula bude na samom početku buduće agende.

  Zbog svega ovoga Nemačka, a sa njom i celokupna Evropska unija stoje na raskrsnici. Ako ostanu pri insistiranju da se afera do kraja rasvetli i da se daju čvrste garancije da se slično neće više ponoviti Brisel i Berlin rizikuju zahlađenje odnosa sa SAD-om. A, ako ublaže svoje stavove još će dublje zaglibiti u podaničkom odnosu prema velikom bratu sa druge strane Atlantika.

  Ono što bi moglo da ima presudnog uticaja na formiranje konačnog nemačkog i sveevropskog stava jesu ekonomske potrebe. Još od početka veka, a posebno po izbijanju aktuelne svetske privredne krize, Latinska Amerika je najpoželjnija destinacija za investicije iz EU. Evropske zemlje iz romanskog govornog područja su Južnu Ameriku kao eldorado za ulaganje otkrile još ranije, a od 2008. za njima idu i ostale države, pa tako i Nemačka.

  Latinska Amerika je ogromno tržište sa skoro 600 miliona stanovnika koje su do skora kontrolisale Sjedinjene Države. Sa usponom svoje ekonomije prvo su ovaj kontinet za investiranje otkrile bivše kolonijalne sile, Španija i Portugalija, a za njima su sledile, polako i ostale države Evrope. Po izbijanju svetske krize 2008. i sloma severnoameričkog tržišta najinteresantnija investiciona destinacija za, na primer, italijanske preduzetnike, bila je Južna Amerika, daleko ispred i same Evropske Unije.

  Zemlje ovog kontinenta, međutim, poslednjih godina vode politiku oslobađanja od uticaja Vašingtona, zbog čega su neretko u sukobu sa Belom kućom. Veliko je pitanje da li će one želeti da bliže sarađuju sa evropskim državama koje bi se dobrovoljno podvrgle daljem američkom diktatu, posebno u svetlu poslednjih događaja.

  Za nedavni incident sa avionom bolivijskog predsednika Eva Moralesa bivši šef austrijske kontraobaveštajne službe smatra kako je informacija o navodnom Snoudenovom boravku u Moralesovom avionu Amerikancima vešto plasirana od strane nekoga ko upravo želi da ih kompromituje. Sumnja se, u prvoj liniji, na Ruse koji ne samo da imaju mogućnosti da američkim obaveštajcima serviraju svaku informaciju koju žele, već su i zainteresovani da se Evropa oslobodi transatlanskog tutorstva.

  Ambasador Bolivije u UN Saća Ljorenti je prilikom najave žalbe svoje zemlje Ujedinjenim nacijama optužio Belu kuću da je svojim evropskim partnerima izdala nalog da se avion prinudno spusti i da se uhapsi Snouden, ako bude zatečen u letelici, i rekao nešto što je na razmišljanje navelo mnoge Evropljane. "U 19. veku, kolonije su bile u Latinskoj Americi", rekao je Ljorenti, "a sada vidimo da su kolonije u nekim zemljama Evrope".

  Posle svega, nemačko javno mnjenje je sve manje pro-američki raspoloženo, što u obzir u svojim izbornim kalkulacijama mora da uzme i kancelarka Merkel koja stremi reizboru. U jednoj anketi najtiražnijeg nemačkog dnevnog lista Bilda ogromna većina ispitanika smatra Snoudena za heroja i veruje da nemačka vlada treba da mu pruži utočište od američkog progona.

  Opet ujedinjena Nemačka, sa stabilnom i snažnom ekonomijom ima presudnu ulogu u formiranju politike Evropske unije. Izreka da „kada Berlin kine, ostatak Evrope dobije upalu pluća", ponovo važi.

  Jedino ostaje pitanje da li Angela Merkel ima volje i snage da jednom zauvek ukine obavezu nemačkih kancelara da pri stupanju na dužnost potpišu „Akt o pokornosti" i da tako postane kancelar koga će istorija da pamti zato što je Nemačkoj posle skoro sedam decenija podario punu nezavisnost. Ili će i ona, kao mnoge njene evropske kolege, da se sakrije iza svojih birokratizovanih saradnika i da propusti ovu istorijsku priliku koja i ujedinjenoj Evropi puno znači?

 

A 1.

 

Zakon o vandalizmu ne poznaje Prvi amandman

 

  Modernim Zapadom ne upravljaju političari, još manji birači, već bankari. U 19. veku je jedan od izdanaka Rotšildovih rekao: „Ne znam koja marioneta sedi na britanskom prestolu, ali znam da vlada onaj ko kontroliše tokove novca. A te tokove ja kontrolišem!"

  Kolika je moć modernih bankara vidi se i iz slučaja četrdesetogodišnjeg Džefa Olsona iz Kalifornije, kome preti 13 godina robije zbog uvrede banaka, kako piše američki list San Diego Rider.

  Olson, koji je nekada radio u izbornom štabu jednog senatora iz Vašingtona, politički aktivan je postao u okviru pokreta Occupy Wall Street (Okupirajmo Volstrit), nevladine organizacije koja se zalaže za smanjenje uticaja banaka. Posle jednog verbalnog napada koji je doživeo 11. oktobra 2011. od strane zamenika šefa obezbeđenja Bank of Amerika (BoA) u Kaliforniji, Darela Frimana, Olson je odlučio da redovno protestvuje ispred filijala ove finansijske institucije.

  Posle izvesnog vremena je zaključio kako je nošenje parola neatraktivno, a deljenje letaka prolaznicima preskupo. Zbog toga je u jednoj prodavnici kupio kutiju kreda pomoću kojih je na trotoaru ispred zgrada banke ispisivao parole, kao što su: "Zaustavite velike banke" i "Zaustavite bankarsko pustošenje", aludirajući na svima poznatu činjenicu da od strane banaka uzete kuće zbog neplaćenih kredita ostaju puste, jer u trenutnoj krizi nema ko da ih kupi.

  Kako navodi San Diego Rider, pozivajući se na dokumenta iz istrage, Friman je u više navrata intervenisao kod policije u San Diegu, koristeći se time što je i sam nekada bio njen pripadnik, i tražio da se Olson zaustavi. Konačno, zamenica tužioca Pejdž Hazard je 15. aprila obavestio Frimena da je protiv Olsona podignuta optužnica zbog - vandalizma.

  Na pripremnom ročištu se Olsonov advokat pozvao na Prvi ustavni amandman koji garantuje svima slobodu govora i izražavanja i ukazao na to da su parole ispisane kredom koju je kiša odavno sprala, te tako nije došlo ni do kakvog oštećenja ni trotoara, a ni zidova banke.

  Sudija Hauard Šor je, međutim, zabranio advokatu pozivanje na slobodu govora i izražavanja uz obrazloženje kako se "u Zakonu o vandalizmu  nigde ne spominju odredbe Prvog amandmana Ustava Sjedinjenih Američkih Država".

  U međuvremenu je zakazano i otpočinjanje suđenja, a u slučaju da bude oglašen krivim Olsonu prete čak 13 godina zatvora i novčana kazna od 13.000 dolara.

  Uzimajući u obzir ovako kao nespornu javno demonstriranu snagu banaka, veliko je pitanje da li će evropski državnici imati snage da se po ugledu svoje južnoameričke kolege suprotstave bankarima kada ovi zaključe šta je za njih korisnije: Evropa u rukama Evropljana ili nastavak američkog protektorata.

  Inače, BoA je prva banka koja je po izbijanju velike krize 2008. od američke vlade dobila beskamatni kredit u visini od 45 milijardi dolara kako bi svoje finansije dovela u red.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane