Natrag

Francuska

Francuska

 

Hoće li Evropa odgovoriti Americi na njeno "savezničko" špijuniranje

 

Velike uši velikog prijatelja

 

Rimljani su dominirali svetom sa kratkim bronzanim mačevima i čeličnom disciplinom svojih legija, Republika Venecija je preuzela dominaciju trgovačkim galijama i bankarskim sistemom. Francuski apsolutista Luj XIV je zavladao snagom i strahopoštovanjem kamena svoga dvorca, dok su Englezi lađama i topovima osvojili pola planete. Danas vladaju Amerikanci, malo bezobrazlukom, malo tehnologijom, a najviše tajnim političko-finansijskim organizacijama mafijaškog tipa. Demokratija je odavno postala samo vrsta religije kojoj više niko ne pali sveću.  Prevara je danas jasna i čobanima, ali time je narodna tuga samo još veća od pregoleme, jer je nemoć jedino što nam je preostalo.  Niko ne može ništa da izmeni jer se političari drže međusobno i stvaraju poseban svet za sebe i svoje čauše. To više nije ni sistem klasnih sukoba, to je povratak feudalizma, tvrde mnogi i sve mnogobrojniji svaki dan.

 

Mile Urošević

(dopisnik iz Pariza)

 

Britki umovi geopolitičara i istoričara tvrde da je najveća sreća Engleze potrefila u septembru 1666 godine. Tada je izbio veliki požar koji je totalno progutao London. Na lomači starog drvenog  grada nikla je nova kamena varoš koja se polako pretvorila u velegrad i centar bankarstva, trgovine, kolonijalnih pohoda i ostalih velikih dostignuća homoabilisa. Slično je i sa Amerikom.

Gledajući šta ona danas radi, ispada da  je napad na njujorške Bliznakinje bio šansa i prigodno opravdanje za zakon Patriot Akt kojim se dozvoljava ama baš sve. Od prisluškivanja prijatelja i saveznika, kao da su najljući neprijatelji, pa sve do slanja na adresu dron letilica, koje imaju prava da urade bilo koga i bilo gde u svetu samo ako im stane na žulj.

Prava garantovana zakonom jačeg i tehnološki superiornijeg. Očigledno je da mladi i neiskusni Edvard Snouden nije mnogo načitan, a pogotovo se vidi da nije ni prelistao Orvelovu klasiku, roman 1984. Da jeste, znao bi da: u vreme prevara i laži, svaka istina je akt pobune i veliki zločin, kako je to lepo napisao autor Velikog Brata još pre više od 60 godina.

Kako je Evropa, samo obična multinacionalna firma za pripitomljavanje naroda i stavljanje u podaništvo Americi, tako nijedna njena članica nema tri čiste da zaštiti hrabre ljude koji svoje živote reskiraju za malo istine.

Džulijan Asanž ili Edvard Snouden su dva primera koji ostavljaju bez teksta sve one koji tvrde da zavere postoje samo u usijanim glavama politički nepodobnih osoba. Da se čovek zapita: čemu služi ova još uvek važeća Nobelova nagrada za mir kojom se diči EU?

Nakon što su nam na istom principu nametnuli, UN, NATO, Evro, IMF, Kosovo ili novi Balkanski poredak,  moderni kauboji sada grade anti raketni štit, i to  ne da bi se štitom branili već da bi iza njega bezbedno i  dalje napadali i porobljavali.

 Plan je jasan i bez malo iole tajan. CIA želi da nesmetano odlučuje o svetskoj a posebno o ruskoj i kineskoj sudbini. Stvaranjem Američke zajednice, zatim Afričke unije i naravno Evropske unije, sve se svodi na tri velike celine koje treba da se ujedine pod vođstvom Ujke Sema. Svima jasno da je Amerika još u Hirošimi odlučila da postane veliki brat i nema šanse da se tu bilo šta izmeni u dogledno vreme ili na miran način. Big brader je ustvari Big kadija, onaj  koji te tuži i koji ti sudi.

 

Zavrtanje  ruke

 

Čitajući Gvardian ili Špigl, Evropljani su se šokirali kada su ukapirali da ih Ameri špijuniraju. Iiiiiii, ju! Kako to! Tako divni ljudi, saveznici...Baš nas čudi! Ha, ha...Ispada da smo mi u Srbiji daleko ispred svih u logici i real politici jer su nam stvari koje šokiraju Zapad odavno poznate i čak sasvim normalne!

 Jedino onaj ko se stidi da pogleda istini u oči još uvek ne zna da svet vode razne mafije finih ljudi, cenjene gospode u blindiranim džipovima. Politika je samo jedna od mnogobrojnih grana biznisa za reketiranje sopstvenog stanovništva, dok finansije vode svet u propast.

Edvard Snouden je zapravo pronašao rupu na saksiji. Svi znaju da je planetarna siberg rašomonijada počela još od 1999 godine, kada je proradio Ušonja, engleski sistem za prisluškivanje Ešlon. I tada su se iste države bunile i pretile kao Francuska da ako ne prestanu ima da ih udare peškirom. Znači za to špijuniranje, koje je sada javna tajna, znalo se i pre nego što ih je provalio naivni Snouden. Problem je jedino što je Amerika jaka kao zemlja i puna kao brod. Ne postoji nijedan način da se bilo koja sila sveta zaštiti od anglosaksonskog velikog uha i drugih otvaranja elektronske pošte i kopiranja tajnih dokumenata.

Evropa nema načina da se ogradi od virtuelnih napada iako je tehnički razvijena. Jednostavno jer su svi softveri američki. Čak i da bilo ko poželi da napravi sopstveni sistem komunikacija, nešto nalik na internet na primer, taj više nema zakonske podloge. Svi su patenti zaštićeni i sve potpada pod neke američke licence. Zavrtanje ruke nije popustilo pa su svi legli na rudu. Francuzi posebno, iako su se u početku najviše bunili zbog mikrofona u njihovoj ambasadi.

Nedavno započeti pregovori o slobodnoj tržišnoj razmeni Evrope i Amerike nisu uslovljeni, kao što je to zapretio Oland, da bi se već sutradan pokajao i zabranio prelet predsedničkom avionu Bolivije, jer su Ameri posumnjali da je Snouden sakriven u bagažima Moralesa. Bruka i sramota za Francuze koji su pri tome većinom bili za to da se Edvardu Snoudenu dozvoli politički azil, i tako bar delimično opravda titula zemlje ljudskih prava i utočišta prognanih, kako Francuska voli da naziva samu sebe.

 

Ćorkiraj pa vladaj

 

  U Srbiji je ulazak u Evropu i "ne damo Kosovo", svakodnevna tema svih vladinih medija. U Francuskoj je Kosovo svuda, a što se tiče Evrope, Francuzi više diskutuju o tome kako da izađu iz tog vrzinog kola.

Naravno da ovakavo stanje stvari ne ide na ruku političarima vladajuće socijalističke partije koji su teški jedva nekih 25% glasova i koji svim raspoloživim medijama sve žešće pucaju po politički nepodobnim osobama. Udaraju ispod pojasa svojim konkurentima. Nesposobna da pokrene ekonomiju, vlada umnožava kojekakve reforme koje dele Francuze i izazivaju polemiku. Od ženidbe pedera, do prava glasa za strance, preko zakona o eutanaziji za starce i drugih sličnih napredaka u evoluciji modernog čoveka.

Cilj svake demokratske vlade je naravno da se što duže zadrži vlast pa na bilo koji način, al legalno. To je moguće na više načina, a može i poturanjem noge. Na primer, ako protivnik  optuži za korupciju ili širenje mržnje, pa se predmet prepusti pravdi koja zbog viših interesa često eliminiše konkurenta običnom presudom o ukidanju prava na kandidaturu. Mnogi su u Francuskoj ubeđeni da se nešto tako priprema za predsedničke izbore 2017- tu.

Sadašnji Predsednik Oland bi verovatno da ostane još jedan mandat ali kako mu je popularnost u visini podruma Jelisejske palate, to je sve hitnije da se onemogući povratak Sarkozijevih. Gotovo neverovatno zvuči da 60% Francuza priželjkuje da se na presto vrati čovek koga su pet godina mrzeli i za koga su tvrdili da je najgori francuski Predsednik svih vremena.

Uostalom, Oland je tako i došao na vlast, jer su birači glasali protiv Sarkozija a ne za Olanda. A to nije isto. Drugi kandidat za budućeg predsednika je zapravo kandidatkinja. Marina Le Pen je slamka za koju žele da se uhvate francuski birači jer im je sve jasnije da država tone. I ne samo Francuska već i cela EU.

Da bi se smanjio broj kandidata najbolje bi bilo da se glavnima zabrani kandidovanje. U tom smislu već je skinut imunitet evropskog deputata Marine Le Pen da bi joj se sudilo za širenje mržnje jer je rekla da je zatvaranje ulica po francuskim gradovima radi muslimanske molitve, vrsta okupacije kao nekada nemačka okupacija. Iako se svi slažu sa nepodnošljivošću ovakve situacije, država baca milione da sazida što pre i što više džamija pre nego što ih birači smene sa vlasti. Sa druge strane, Sarkoziju treba da se sudi zbog mnogih drugih nedela, među kojima je dominantna korupcija. To je valjda najlakše jer su po nekom nepisanom pravilu svi političari sumnjivi za ovakvu vrstu sporta.

 

Svi su oni isti

 

Srbija ima svog Robina Huda u ličnosti koja pomalo podseća i na Don Kihota. On i njegov buckasti Sančo Pansa trpaju na robiju sve, od bogataša do svojih protivnika pa prete i novinarima koji odbijaju da ih hvale. Francuska takođe ima svoju verziju sličnih pravednika i to u kontraverznoj ličnosti jedne žene, poreklom crnkinje iz Gvajane  koja je godinama optuživala Francusku za svoju kolonijalnu prošlost a koja sada deli pravdu u Olandovoj vladi. Mnoge političko finansijske afere su naglo isplivale na površinu i lista optuženih je veoma VIP.

Na tapetu socijalističke pravde su imena onih koji treba da ministarske fotelje zamene za optuženičke klupe: Klod Geon, bivši ministar policije, Henri Guaino bivši savetnik Sarkozija, Bernar Tapi bivši ministar i nekada vlasnik Adidasa ili FK Marselja, zatim Erik Vort bivši ministar finansija kao i Ziad Takiedin biznismen i posrednik oko trgovine oružjem. Cilj cele afera moralizacije politike je demoralizacija protivnika.

Da se pravda dokopa Sarkozija koga još uvek brani imunitet ali samo za period dok je bio predsednik. Ništa čudno da su mu pre dve sedmice poništili povratak 11 miliona evra za prošlogodišnje izbore. Ovo je prvi put u istoriji da se troškovi kampanje ne vrate kandidatu i bivšem predsedniku. Očigledno Oland hoće da bude jedini kandidat u sledećim izborima svi ostali u buvaru!

U raznim periodima francuske istorije obešeno je desetine slavnih ministara, koji su pobrkali državnu ili kraljevsku kasu sa svojim kesama. U novije vreme kazne za ista nedela su postale mnogo blaže. Da sumnja bude veća, i stvar jasnija, predlog vlade da se korumpiranom političaru doživotno zabrani svaka javna funkcija, koji je ovih dana pokrenut u parlamentu, većinski je odbačen od strane poštenih francuskih deputata.                                                                                  

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane