Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Nomenclatura Serbica, 1982-2013, Elite, entropijski model političke klase i kontinuitet srpske nomenklature (2.)

 

Odbrana vođe i privilegija vrha

 

Najnovija knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca, naučnog istraživača iz Instituta za političke studije iz Beograda, pod nazivom "Nomenclatura Serbica", nastala je u okviru projekta "Demokratski i nacionalni kapaciteti političkih institucija Srbije u procesu međunarodnih integracija". U njoj je detaljno opisan fenomen srpske državne i političke nomenklature (u enciklopediji Wikipedia, naziv za vladajuću klasu u komunističkim zemljama). Koristeći se najboljim svetskim i domaćim izvorima, autor upoznaje čitaoce sa moćnim pojedincima i njihovim klanovima tokom komunizma, pa sve do tranzicije i banditskog, liberalnog kapitalizma. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove iz ove knjige.

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

U istraživanju srpske nomenklature 1982-2012., naš glavni istraživački pravac je da ukažemo i na to kako u Srbiji (a gotovo redovno i u svim drugim bivšim republikama SFRJ), ni komunistička politička klasa, niti komunistički sistem, nisu napustili istorijsku scenu.

Pozadina (toile de fond) je sovjetska suština nomenklature u Srbiji, još uvek u tragovima snažna. Slobodan Milošević, ali i Ivan Stambolić pre njega, jesu za svoje vreme, koje ulazi u okvir istraživanja kao čvorište, najbolji primer za tu tvrdnju.

Pominjemo ponovo, pre upuštanja u najnoviji period srpske istorije i sadašnjosti, neizbežan primer Milovana Đilasa, njegove Nove klase, bez namere da ga previše rabimo.

Dovoljno je proučeno kao dragoceni planetarni doprinos kritici komunističkog sistema i njegove nomenklature. Đilas je remanentni primer, neprestano se ponavlja. Posle 1945., sovjetska vlast je imala znatan uticaj na našem prostoru.

Postojao je samo jedan model-moskovski, mada su lansirane komunističke varijacije u svakoj zemlji „narodne demokratije". Istaknute verzije su predstavljale, odmah po porazu nacizma, Dež-Čaušeskuov nacionalni koncept komunizma, kao i Titov model. To su, od moskovskog kominternovskog ideološkog spojila, dve najudaljenije ideološke izvedenice, još pre započinjanja Hladnog rata.

I da budemo objektivni, ovi primeri ne mogu ipak da se svedu na puke kopije sovjetskog modela. U Jugoslaviji je bila reč o titoizmu, jugoslovenskoj autoritarnoj verziji, ali je tu bilo i drugih ideoloških natruha i ideja (poput samoupravljanja, nekoliko godina po ratu).

No, u svakoj analizi tog društva na kraju zaključujemo da je u SFRJ i Srbiji reč o reprodukciji političkih i intelektualnih elita moći, od Tita, do danas. Stoga je nemoguće da se sve tumači golim nepotizmom epohe Stambolić-Milošević.

 

 Manji staljinista suprotstavljen je većem

 

 I u vreme Miloševića emaniraju isti mehanizmi (npr. klijentelizmi), ali to nije jedina odlika društva, niti su sve faze mehaničke. No, istraživač dolazi i do brojnih pokazatelja da nije baš sve bilo neizbežno u našoj istoriji sadašnjosti. Zato je posao istraživača svuda, pa i u političkoj istoriji, demistifikovanje geopolitičkog, kulturnog, državnog organizma. Katkad se pitamo je li ovo društvo vrsta „orijentalog despotizma". To je tendenciozno, ali, šta ako je istina?

Stambolić i Milošević su različite interpretacije ideološkog istog. Lice i naličje. Suštinska razlika je mala.

 Za srpsku elitu i nomenklaturu od osamdesetih godina  prošlog stoleća važan je odnos Slobodan Milošević-Ivan Stambolić, to jest pro-sovjetski i anti-sovjetski svetonazor.

Reč je o etnocentričnom, megalomanijačkom pristupu društvu tada. Srbija i njena elita, generalno, ne shvata tada koliko je svet veliki, a koliko smo mi mali. Nesvesna je dimenzija. Isto tako, brojni autori nisu shvatili odnose klanova u Srbiji toga vremena. Niko ne pominje javno borbe uticajnih porodica.

 Niko i dan - danas ne kaže otvoreno: manji staljinista suprotstavljen je većem! Demistifikacija Slobodana Miloševića ne ide bez mistifikacije Ivana Stambolića. Srpski pad u sunovrat je započeo u SFRJ još sedamdesetih, „sečom" tzv. „liberala", i nastavio se Miloševićevim periodom. Razlozi za taj proces su unutrašnji, ali i spoljni.

Ekonomski sistem nije dobro funkcionisao od samog početka socijalizma, ali sama činjenica obustavljanja pomoći Jugoslaviji osamdesetih bila je dovoljna na početku nizbrdice. Pre pada Berlinskog zida, postojala je briga za „Trojanske konje", kako bi SSSR imao konkurente poput Jugoslavije.

A posle pada Berlinskog zida, dok HDZ stupa na vlast u Hrvatskoj, srpski rukovodioci demonstriraju nameru da spasu potrošeni društveni model.

Postkomunistička društva žive, već prema slučajevima, od 1989., ili 1991., proces „tranzicije". Ona upravlja istovremeno realnom činjenicom i diskursom koji nema ničeg neutralnog. Kriza ili tranzicija, prekid ili kontinuitet, reči ili realnosti? Kraj komunizma prouzrokovao je poplavom slika, metafora, rečeničkim obrtima, diskurs „tranzicije".

Bosna i Hercegovina bira Izetbegovića 1990. Tuđman ima hiljadugodišnji san, Milošević  sanja jaku federaciju.

 Etno-konfesionalna homogenizacija se odvija i u SKJ, i u federalnoj državi, i to su vidljivi istorijski procesi. Taj hrvatski i srpski politički i društveni primitivizam su samo različite interpretacije jedne iste pozicije. U Srbiji je prateći faktor tog procesa uverenje kako je sve važeće, osim dovođenje u pitanje tog sistema.

To čak možemo da shvatimo kao „srpsku kulturnu revoluciju" na način „bande Četvorke" u Kini. Naravno, zatim će slediti sukob sa svetom, pa i sa Bogom. I dobili smo novo bogumilstvo na kraju milenijuma!

 

Receptura dugotrajnosti režima

 

U devedesetim, srpska nomenklatura ide bukvalno suprotnim pravcem od evropskog. Evropa se kreće ka nad-nacionalnom, a Srbija od supra-nacionalne države ka nacionalnoj državi. „Implozija" socijalizma ide uz „eksploziju" nacionalizma. Otvorila se kriza kolektivnih identiteta. Sindrom je zahvatio većinu istočno-evropskih post-komunističkih društava.

Klaus Of je ovaj proces nazvao etnifikacijom politike, Erik Hobsbaum separatnim nacionalizmom. I druge nomenklature se kreću slično srpskoj, ali istovremeno lukavim manevrima uspevaju da se uključuju i u supra-nacionalni nivo. To radeći, uspevaju da im se dodeljuju nagrade, kompenzuju ih, podržavaju, tolerišu i prihvataju nacionalnu kontuziju, najpre Hrvata i Slovenaca. Srpski sistem je istovremeno veštački održavan, iako je nesposoban za život. Veštački se istovremeno samouništava. Srpski rukovodioci su preko nomenklature u novim uslovima nekako želeli da spasu taj istrošeni model.

Miloševića na vlast dovode „službe", vojne i civilne obaveštajne i bezbednosne strukture. Onaj najorganizovaniji, ali i najmračniji segment našeg društva, „službe", koje su uspešno i dalje primenjivale Titov savršeni recept dugotrajnosti režima -pre svega oslanjanje na Gru-metodologiju čvrste i nemilosrdne vojne organizacije, koja brani Vođu i sve privilegije Vrha, ali i njih samih, poslušnih i takođe privilegovanih pripadnika bezbednosne kohorte u prvom krugu zaštite nekadašnjeg oficira GRU-a, Maršala Tita.

Oficiri i bezbednjaci srpskog dela „pretekli" iz Titovog gruovskog bratstva (a oni su oko Broza uvek bili najbrojniji poslušnici) odlučili su se za malenu repliku Maršala za njihove srpske potrebe-za aparatčika Slobodana Miloševića, politički stasalog u kolevci Petra i Ivana Stambolića...

Ima puno razloga da se veruje u ovu tvrdnju. A sam Milošević, u tako postavljenom sistemu, nije morao da ima ogromni lični kapacitet.

Postoje scenaristi iza kulisa,  u para- političkoj sferi. Očigledno je da su te ličnosti imale jak uticaj i veliku moć odlučivanja, davanja naređenja i pravaca. Time su predstavljale snažan sektor nomenklature, onaj koji je replika sovjetskog GRU-a, time nedodirljiv za sve ostale segmente nomenklature.

To je najznačajniji razlog dugog trajanja komunističkog sistema. Za razliku od političara na sceni, ove strukture „službi" imaju najviše koristi, a ne vidi se da za nešto ikome odgovaraju. Mora se priznati da tek ponegde na planeti postoji takav politički sistem.

Iz analize srpske komunističke nomenklature proizilazi i pitanje: zašto se za tako kratko vreme sistem destrukturalizovao, zašto je došlo do totalne dekompozicije? Reč je, međutim, o dvadesetogodišnjem procesu, o pravom dugom padanju u sunovrat.

 Ima tu i unutrašnjih i spoljnih faktora. Srbija je, uletevši u jugoslovenski građanski rat, takođe akumilisala na svojim leđima u devedesetim i hiljadu godina „krivice" Jevreja, i odijum sveta koji je dizajniran slično kao stanje nekoliko decenija nacističke krivice nemačkog naroda. Kada potom,  u tom haosu politika ide ispred ekonomije, sve postaje neizdrživo. Početak kraja je Kosmet.

Ali, i bez Kosmeta to ne bi bilo bitno različito za Srbe. Kosmet je u mnogome bio puki Miloševićev instrument. I Srbija, umesto da se modernizuje, tone. To je uloga njene nomenklature, to je taj istorijski saldo koji Srbija neće moći da zaboravi, iz koga ima toliko toga da se uči.

Kakva je uloga elita, uloga ličnosti poput Milovana Vitezovića, ili Brane Crnčevića, u Miloševićevoj ofanzivi na vlast?  Ili Miloša Aleksića, javnog tužioca, pa potom Miloševićevog kuma? I drugih brojnih intelektualaca i političara koji su gravitirali Miloševiću?

 

Nobelov komitet u Nišu

 

To je vreme značajnih promena društva, najvećih još od 1945. U tome su pomagala i infiltriranja Miloševićevih ljudi u redove Ivana Stambolića, što karakteriše na određeni način prirodu političkog sistema sa Miloševićevim inovacijama. Politički lobiji su naša važna tema, a osnovno pitanje je: gde započinje njihova istinska politička moć? Mira Marković je veliki organizator, spiritus movens na Univerzitetu, a Slobodan Milošević je to isto, ali u vrhu partije.

Emanacije bračnog para Milošević su lobiji, pre svih vojni i medijski. Pitanje je i koji je lobi raskršće drugih lobija? Kako funkcioniše vrh tokom Miloševićeve vladavine? Kakva je njihova tehnologija vlasti? I kako su Miloševići uspeli? Od inaugurisanja Miloševićevog režima, došlo je do nespornog nazadovanja čitavog društva i Srbije. I gde je tu nova klasa? Je li jednostavno „otišla na vikend"? Gde je ogromni društveni novac? Gde je odgovornost?

Zanimljiva bi bila i analiza elita iz kruga Slobodana Miloševića, poput višedecenijskog kadra UN Dragoslava Avramovića, ili akademika Koste Mihajlovića. Kako su oni uopšte bili toliko uticajni na Miloševića, koji nije trpeo uticaje?

Uticaj Nikole Ljubičića (inače lukavog oficira, obrazovanog skromno, po pragmatičnim uzusima Revolucije), predstavnika „stare garde" u Vojsci i Partiji, je značajan. Ključna je uloga „staraca" u ustoličenju Crnogorca iz Požarevca na vlast, a dodajmo da kada se učvrstio, više ni njih nije slušao, u čemu su mu dobrano pomagali i neminovno delujući zakoni fiziologije, koji su proređivali.

Zanimljiva bi bila i analiza elita iz kruga Slobodana Miloševića, poput višedecenijskog kadra UN Dragoslava Avramovića, ili akademika Koste Mihajlovića. Kako su oni uopšte bili toliko uticajni na Miloševića, koji nije trpeo uticaje? Uticaj Nikole Ljubičića (inače lukavog oficira, obrazovanog skromno, po pragmatičnim uzusima Revolucije), predstavnika „stare garde" u Vojsci i Partiji, je značajan.

Ključna je uloga „staraca" u ustoličenju Crnogorca iz Požarevca na vlast, a dodajmo da kada se učvrstio, više ni njih nije slušao, u čemu su mu dobrano pomagali i neminovno delujući zakoni fiziologije, koji su proređivali „stare" i time je hlapio i njihov uticaj.

Po čisto biološkom zakonu, stigli su i ojačali do drčnosti, "mladi lavovi", koji su se prema Miloševiću ponašali ponizno, slično kao i Ljubičić i drugi prema Titu nekada. Ne treba zaboraviti ni partijske kadrove poput Nišlije, dr Mileta Ilića, koji je čak predložio da se Milošević kandiduje za Nobelovu nagradu za mir (sic!). Budućim istraživačima ovog perioda ne bi smela da izmakne ni analiza snaga koje su se veoma rano odvojile od Miloševića.

Takav je, na primer, bio prof. dr Vojislav Mitić, iznikao iz redova SSO-a, izuzetan elektroničar, koji je imao hrabrosti da napusti sigurnu političku karijeru i uspon u sam vrh nomenklature Miloševićevog doba, i da u redovima opozicije pokaže izvanredne organizacione i strategijske sposobnosti.

 

 

Izgradnja jugoslovenske nomenklature: sovjetski primer i inspiracija

 

 

Prema klasifikaciji autora Linca i Stepana (Linz & Stepan), Socijalistička Jugoslavija je prošla, od 1945. kroz pet perioda: 1. 1945-1950: Totalitarizam; 2. 1951-1966: Post-totalitarizam u nastajanju; 3. 1967-1980: Prvi period konsolidovanog post-totalitarizma; 4. 1973-1980: Zamrznuti post-totalitarizam; 5. 1981-1989: Drugi period konsolidovanog post-totalitarizma.

Srpski politikolozi i istoričari označavaju srpski komunistički režim kao „republikanski autoritarizam doživotnog komunističkog diktatora" (Č. Čupić).

Ovaj sovjetski model je, zapravo, glavni arhetip. A da bismo bolje pojmili te događaje, period ekspanzije partija u jugoslovenskim republikama, treba bolje upoznati i ideološke korene jugoslovenskog komunizma. Treba izložiti kritičkom oku i tehnologiju vlasti, kadrovsku politiku, obaviti svojevrsnu radiografiju te nomenklature koja u potpunosti potiče iz lenjinističko-staljinističkog sovjetskog sveta KPJ i Tito, odlični Staljinovi đaci, nastojali su da legitimizuju svoju vlast posle pobede partizana protiv snaga Osovina u Drugom svetskom ratu.

Oficijalna istorija posle tog rata, koju je, naravno, kontrolisala sveprisutna partija, želela je da uveri kako je jugoslovenski komunizam temeljno drugačiji od sovjetskog sistema, od koga će se i odvojiti pedesetih godina. Ipak, nema bog-zna-šta originalnog kod jugoslovenskih komunista i u sistemu koji su sazdali kao alternativu sovjetskom.

Tito, i sam kadar GRU-a (Vojna obaveštajna služba- prim.a.) i Kominterne, okupljao je oko sebe samo sebi nalik na tvrdokorne i nemilosrdne staljiniste, odlučne da nametnu svoju staljinističku viziju celokupnom društvu, čak i da budu ubice, kad zatreba partiji. Kao i kod Sovjeta, Tito i njegova ideološka ekipa nameravali su da zauvek ostanu na vlasti. Već početkom pedesetih, oni su i bukvalno zatrli svaki trag pluripartizma, dajući jasno na znanje da svi u Jugoslaviji moraju da se naviknu na sovjetski koncept društvenog razvoja.

Tito je 1973., u društvu svoja dva glavna saradnika, bliskih ideologa, Bakarića i Kardelja, izgovorio rečenicu koju su svi zapamtili, a koja je jasno ocrtavala društvo koje su gradili: „Bili smo previše fascinirani demokratijom".

 Kako Ivan Vejvoda navodi Lefora: „Oni su stvorili sistem vođen logikom totalitarizma. Dva ključna aspekta totalitarističkog projekta, nerazdvojni jedan od drugog, jesu dokidanje granične linije razdvajanja između države i društva, i obrisa unutarnje društvene podele."

Autori poput F. Fehera, A. Helerove, Đ. Makrusa i A. Nove, tvrde da u Sovjetskom savezu, „uprkos razlikama između partije, vlade, drugih društvenih organizacija, u značajnom smislu one sve čine deo velike ujedinjene hijerarhije".

T. Lovit primećuje takođe kako „ove masovne organizacije pripadaju jedinoj partiji u režimima sovjetskog tipa, a isto je i u Jugoslaviji. Mnoštvo institucija u zemljama Istoka samo je prividno. To su samo imena na papiru".

Jugoslovenski autori primećuju sa svoje strane kako je locus vlasti u Partiji (Goati). Između partije i drugih institucija postoji jednostavan i jasan odnos transmisije. Oni nemaju nikakav odnos, mada institucije oponašaju njihovo funkcionisanje.

Vlast funkcioniše samo kada strukture partije imaju za tim potrebu, inače je sve fiktivno. Sociolog Goati daje i sopstvenu definiciju nomenklature.

„Nomenklatura je mehanizam dominacije kadrovima, princip vladanja, sistem selekconisanja kadrova, formalna lista rukovodećih mesta i kadrova. Nomenklatura je naročito sistem moći."

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Slobodan, Borka i Rokfeler

 

Milošević je često putovao kao bankar u SAD, uz mentorsko prisustvo Borke Vučić, a to se dešavalo pre pada Berlinskog zida, kada je Jugoslavija, i dalje važeći za različitu od ostatka sveta komunizma, bila avangarda.

Približavanje bankarskom i političkom sektoru SAD i Kanade (susreti sa Rokfelerom i drugim moćnicima) je kasnije misteriozno prekinuto, ali su Miloševića „preko bare" svakako videli kao značajnu ličnost za prethodeći pad komunizma, kao „Gorbačova pre Gorbačova". Nedavno preminuli legendarni direktor fabrike "1. Maj" iz Pirota, Dragan Nikolić, bio je blizak Miloševiću dok je ovaj bio direktor Beogradske banke, i putovao je sa njim u Njujork, na otvaranje filijale. Nikolić je autoru detaljno opisao atmosferu, kao i talenat Miloševića za razgovore sa velikim bankarima Amerike.

(Videti: Zoran Petrović, Anatomie d'une auto degradation. La Serbie et l'ascension de Slobodan Milošević,1982 - 1992, These presentee et soutenue publiquemet en vue de l'obtention du grade de docteur de l'EHESS, Soutenue, 3 Juin 2009.)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane