Postdemokratija

                                    

Stranci u noći

 

U vladu Srbije biće uključeni i neki stranci, kao što je čuveni Stros- Kan. Saopštavajući nam to, premijer i prvi potpredsednik, na sve moguće primedbe unapred odgovaraju: I u našim sportskim klubovima igraju stranci, pa se niko ne buni. Naprotiv, pravim navijačima se srce cepa, kad vide kako se kupuju prosečni igrači za novac od prodaje naših najvećih talenata. Ne bune se samo navijačke grupe, plaćene od tih istih para. Međutim, više od tog površnog i neozbiljnog poređenja, brine fascinacija naših vodećih političara zvučnim svetskim imenima kao što su i Đulijani, Forbs, Šeik ili Robert De Niro. Ta provincijalna iskompleksiranost, samo pokazuje koliko su nedorasli poslu kojeg su se latili, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Pokušaj da se uvođenje stranaca u vladu Srbije, opravda poređenjem sa primerima iz sporta,  nije ubedljiv iz više razloga, a ponajviše zbog toga što su takva iskustva iz našeg sporta uglavnom negativna. Naši najbolji igrači, odlaze u inostranstvo, a umesto njih se iz belog sveta dovode stranci koji tamo ne mogu da prođu. Prodajom svoje dece kupujemo tuđu ljubav i odanost. Gubitak je očigledan, ali to je posledica pogrešnog sistema, lošeg stanja u sportu koji vode uglavnom nekvalitetni i nestručni ljudi, umesto najvećih i najstručnijih sportista. To je jedina sličnost između sporta i politike, odnosno sporta i države u celini, ali veze sa vlašću su duboke i veoma štetne, o čemu najbolje svedoče prisustvo Đilasa u košarci, nezamenljivog Karadžića u fudbalu ili predsednika sveta Jeremića u tenisu.

Stranci koji dolaze u naše sportske klubove, čast izuzecima, uglavnom su trećerazrednog kvaliteta ili tek talenti koji se tu uče i usavršavaju da bi se posle bolje prodali na nekoj drugoj strani. Uzgred, to se događa samo u klubovima, a ne u reprezentaciji Srbije, što bi trebalo da bude i njena vlada. Drugim rečima, vlada nije mesto gde treba da dolaze stranci koji napolju ne mogu da nađu ništa bolje, niti klinci koji će se vežbati na nama. Pa ni ljudi poput Stros-Kana, za kojeg zagovornici njegovog angažovanja, kažu da problemi koje je imao u javnom skandalu nisu doveli u pitanje njegovu stručnost.

Nisu, ali su značajno devalvirali njegov ljudski i moralni kredibilitet, zbog čega je morao da odustane ne samo od MMF-a, nego i od trke za predsednika Francuske. Ali Francuska je svetska sila, reći će, tako da neko ko tamo ne može da prođe za predsedničkog kandidata, može da bude sasvim dobar za malu Srbiju, ako zanemarimo neke ljudske slabosti. Mada, jasno je, da nema neku grešku, ne bi nama ni dopao. Neki se pitaju kako ćemo ga platiti, a drugi odgovaraju pitanjem, čemu služe onolike starlete. Kakav ugled i autoritet može imati čovek o kojem se i pre dolaska pričaju vicevi, sa sekretaricama i kafe kuvaricama u glavnim ulogama.

Priča o strancima u vlasti, sa posebnim naglaskom na njihove titule, kojima ova vlada paradira, govori zapravo o njenoj malenkosti, o provincijalnim kompleksima, o malim ljudima impresioniranim zvučnim imenima, koji njima pokušavaju da fasciniraju prostotu. Kao sada sa Stros- Kanom, bivšim direktorom MMF-a i umalo predsednikom Francuske, odnosno ser Toni Blerom bivšim premijerom Ujedinjenog Kraljevstva, tako je bilo nedavno i sa Rudolfom Đulijanijem, bivšim gradonačelnikom Njujorka, pa sa šeicima i njihovim prinčevima, sve do Forbsa i raznih holivudskih glumaca koji zalutaju u ovu egzotičnu zemlju u kojoj se živi na splavovima. Na stranu sad što je to omalovažavajuća poruka, koja vređa našu inteligenciju, iza nje se krije neverica u sopstvene snage i uverenje da su stranci apriori bolji od nas, da nama trebaju tutori, da nam nema spasa dok ne dođe neko iz velikog sveta da nas nauči pameti, redu i radu.

Na stranu i činjenica da svi pomenuti imaju ozbiljne felere, koji se inače ne bi smeli previđati u političkom životu. Ali, nije problem samo to što se kače na poznate ličnosti, kako bi sebi dali na značaju, nego što zaista veruju da njihova imena i titule, sami po sebi, predstavljaju rešenje svih naših problema. Toliko su impresionirani, već samom prilikom da sa njima razgovaraju, da ne vide da je to dokaz sopstvene nemoći, priznanje da sami nisu dorasli poslu kojeg su se latili. Ne vide ništa od toga, ali instinktivno osećaju da je to dobar alibi za sopstvene nedostatke i eventualni neuspeh, jer moći će narodu da kažu: Eto, doveli smo najveća svetska imena, nema bolje.     

Inače, poređenje sa sportom, kojem često pribegavaju i političari i mediji, neumesno je već i zbog toga što politika nema mnogo toga zajedničkog sa sportom, jer u politici, naročito kod nas, nema ni sportskog morala, ni fer pleja. Sama činjenica da se paralele povlače sa sportom, pokazatelj je skromnog obrazovanja i znanja aktera na političkoj sceni, nedostatka opšte kulture, koja bi im, da je imaju, ponudila mnogo bolje i višeznačnije primere za komparaciju iz naše i svetske istorije.

Ali njihovo razumevanje društva i politike, dobacuje samo do stranačkog nadmetanja za vlast, pa iz toga izvlače zaključak da je politika takmičenje, kao i sport. Ne razumeju čak ni najvažniji element takmičenja, a to je rezultat, jer za njih je rezultat sama vlast koju njihova stranka osvoji na izborima, a ne ono što posle uradi. Svaki trenutak boravka u vlasti za njih je samo novo takmičenje protiv opozicije i priprema za finalnu utakmicu na narednim izborima. Tako da je angažovanje stranaca u vladi ista logika kao i kod naših klubova, samo da se zakrpe rupe i pregura još jedna sezona, da se ostvari plasman u neko evropsko takmičenje gde je prava afirmacija i lova. A onda ćemo rasprodati sve što vredi, pa opet iz početka, na isti način.

Kad smo već kod sporta i fudbala, nemoguće je ovih dana ne pomenuti skandal posle poraza Partizana od bugarskog Ludogoreca, kada je vođa navijača upao sa tribina na teren i oteo kapitensku traku,  na smrt preplašenom, Šćepoviću. Najpre zbog toga što je fudbal i ranije u novijoj istoriji, bio najbolji pokazatelj stanja u zemlji, kada se na osnovu ponašanje igrača i navijača na pojedinim utakmicama, često moglo prepoznati  šta se sprema na širem društvenom planu, odnosno kakva sudbina generalno očekuje zemlju. Nešto je i danas očigledno trulo u državi našoj, kad na tako važnoj međunarodnoj utakmici, uprkos posebnim merama obezbeđenja, lice poznato svim organima gonjenja, može tako nadmeno da se ušeta na teren i raščini kapitena, a onda se paradno vrati na svoje mesto, a da niko ni ne pokuša da ga zaustavi.

Ali neću sad o tome, jer za ovu priču nije najveći problem ponašanje tog nabildovanog siledžije na utakmici, nego posle, na konferenciji za štampu. Pazi, čovek je još održao i konferenciju za štampu!? I svi novinari došli!? I mrtvi ozbiljni postavljaju pitanja!? I ne samo to, nego je na nju priveo i takozvanog kapitena, da pod očiglednom prinudom, pred očima čitave javnosti, prizna da nije bilo nikakve prinude i da je sam dragovoljno predao kapitensku traku tom kriminalcu. Da nas zajedno sve prave budalama. E tu već, problem dobija sasvim drugu dimenziju, tu više nije reč o huliganu, kojem se očigledno može, nego o sistemu u kojem je tako nešto moguće.

O medijima, koji sve to prenose, kao da je pravo,  o sistemu vrednosti u društvu u kojem je moguće da kapiten tima, i to ne bilo kojeg tima, nego šestostrukog prvaka države, bude tako jadan čovek, koji se inače najmanje zalaže na terenu. Da vođa ekipe mladih sportista bude kukavica bez ličnosti i dostojanstva, očigledno  nepismen momak, koji nije u stanju ni da suvislo ponovi jednu jedinu rečenicu, kako mu je naređeno. I da pritom nema nikog da ga uzme u zaštitu, nigde nikog od onih koji su ga takvog kakav je postavili za kapitena, koji su organizovali i finansirali takve navijačke grupe. Kakvi onda stranci mogu doći u takvu zemlju, pristati da budu deo kolektiva kojim rukovode takvi ljudi, ekipe kojoj komanduju takvi navijači i kojoj su vođe takvi kapiteni. Paradigma? Ma kakvi. To je suviše sofisticiran termin za takvu pojavu.

Ali, vratimo se promenama u vladi. Pošto je najveći problem ove države ekonomija, najvažnije je ko će voditi ministarstvo za privredu. To mora biti neko ko je već radio u nekoj ozbiljnoj firmi i nešto vredno stvorio. Neko ko zna šta znači proizvodnja i organizacija rada, stvaranje nove vrednosti. Mogao bi to biti i neki stranac, ali sumnjam da je naša vlast čula za takve, a kad nisu čuveni, nisu ni interesantni.

Moraće zato da se oslone na domaće menadžere i možda baš u toj iznudici i pogode nekog pravog, nekog kao što je Nikola Pavličić, koji je od lokalne kudeljare u Bačkoj Palanci napravio "Sintelon", veliku i uspešnu firmu koja poslovanjem daleko prevazilazi palanački atar i mentalitet. Ili kao što je Milan Babić, koji je na evropski nivo podigao vršački "Hemofarm", ili kao Dragan Tomić, koji je zapošljavajući jug Srbije napravio  "Simpo" imperiju, koja decenijama  izvozi nameštaj po celom svetu. A sa strancima neka se zakite.