Natrag

Rocky Stars club

Rocky Stars club

 

Uređuje: Rajko Roki Dvizac

 

Hleb i čokolada

 

Pisac kome su ukrali roman

 

Književnost je moje drugo zanimanje.A možda i prvo jer sam u svet knjiga zaronio mnogo pre novinarstva. Kao i većina, počeo sam da pišem pesme i priče još u Osnovnoj školi mada me je mašta vukla ka glumi i režiji. Rano sam počeo da dobijam nagrade, pohvale...Rano sam počeo da objavljujem svoje radove, da idem na takmičenja...Ali, ipak, čini mi se da me je kao pisca otkrio poznati pesnik Miroslav Mika Antić. Naime, na promociji njegove zbirke pesama „Garavi sokak" pozvao je baš mene, mladog i kažu talentovanog pesnika da svojim pesama otvorim njegovo književno veče.

Priznajem, imao sam tremu, ne zbog pune sale, već zbog suda Mike Antića. Ne samo da me je pohvalio, već me je odmah, javno preporučio izdavačima. Još iste večeri, pojavio se izdavač iz Beograda i ponudio mi je da objavi moju prvu zbriku pesama. Pristao sam ali pod uslovom da prvi tiraž bude 10. 000 primeraka što je dotičnog gospodina šokiralo.

Ubeđivao me je da je normalno da pesniku-početniku prvi tiraž bude 1. 000 do 1. 500 primeraka. Ja sam bio mlad, samouveren, nadobudan i tvrdoglav - ili 10. 000 ili ništa. Njegova poslednja ponuda je bila 2. 000 primeraka.

Rekao mi je da dobro razmislim i da mu se javim ako pristajem.Nikad mu se nisam javio.Baš sam bio budala. Ali,bar sam nastavio da pišem i to sve bolje i bolje pesme. Nekoliko godina kasnije,na nagovor inđijskog pesnika i boema Antona Tome Jezidžića najzad sam objavio svoju prvu zbirku pesama „Poljupci". Tiraž je bio 1.111 primeraka jer baš tada je Beograd u kome sam uveliko živeo, slavio 1.111 godina postojanja.

Na taj način hteo sam da se zahvalim Beogradu jer me je primio raširenih ruku. Uz zbirku lansirao sam i reklamni slogan u novinama: „Poljupci"- knjiga uz koju se ljubi!

 Dobijao sam odlične kritike. Od Beograda do Zagreba (na Prvom programu Radio Zagreba predstavljen sam kao pesničko otkriće godine). Jedino kritiku o mojoj zbirci nije htela da objavi beogradska „Politika" a obrazloženje je bilo gotovo neverovatno - Ne možemo da objavimo kritiku zato što se knjiga reklamira u novinama.Ko je još video da se knjiga reklamira?! 

Očigledno - niko jer je to bila prva plaćena reklama za neku knjigu u tadašnjoj  Jugoslaviji! Bio sam ispred vremena u kome sam živeo. Prvi tiraž je prodat za manje od mesec dana. Valjda u inat uredniku „Politike" samo 2 -3 dana kasnije pojavio se privatni knjižar iz Splita i za svoju knjižaru kupio odmah 100 primeraka zbirke „Poljupci"!

 Tražio mi je još, ali nisam više imao knjiga, osim pet primeraka koje sam čuvao za privatnu upotrebu. Godinu dana kasnije, štampan je novi tiraž  u 1.000 primeraka i prodat za nedelju dana! Nisam ni slutio da će to biti šamar književnim klanovima a pošto nisam pripadao ni jednom - usledio je tihi bojkot...

Dva događaja još uvek pamtim. Jedan se zbio u blizini nekadašnje zgrade CK, gde su me stopirale dve maturantkinje. Na zadnjem sedištu se nalazio primerak drugog izdanja „Poljubaca" sa potpuno promenjenim izgledom korica. Devojka je počela da čita pesme a onda je saopštila prijateljici da su to one njihove omiljene pesme. Na moje pitanje otkud znaju za ovu zbirku - rekli su mi da su „Poljupci" najčitanija i najprepisivanija zbrika te godine u beogradskim gimnazijama. Laskalo mi je ali sam ipak prećutao da sam ja autor. U vezi „Poljubaca" napravio sam još jednu grešku jer su neke od pesama tražile da „uglazbe" Viktorija, YU grupa, narodnjak Radoslav Rodić Roki i još neki. Siguran sam da bi mnoge od njih postale evergrin. A što se književnih klanova tiče - sećam se da se u to vreme  pojavio novi pesnički pravac za kim su odlepili  i kritičari i pesnici - off poezija kome sam se pridružio.I šta se desilo?

U Zagrebu, gde se (po)rodila off poezija  - jedino su mene smatrali originalnim beogradskim (a i srpskim) off pesnikom a beogradski književni klanovi su me bojkotovali na sve načine. Moje pesme su stavljali u u fioku a od mene tražili da im donesem zagrebačke off pesnike?! Suprotno njima - u Zagrebu su me objavljivali bez problema („Oko" - najveći i najuticajniji književni časopis u Hrvatskoj). Da nije tužno, bilo bi smešno...Iz tog vremena greh je da ne spomenem da sam ja prvi objavio prvu autentičnu rok priču („Gitarista") u Jugoslaviji u  tadašnjem „Džuboksu". Tek da se zna, u inat klanovima.

                                       Razočaran u pesnički milje, okrenuo sam se prozi. Moj prvi roman u rukopisu nosio je radni naslov "Volim te". Priznajem, nisam preterano tragao za izdavačima ali oni su se počeli pojavljivati sami...

Uprkos klanovskom bojkotu iz Francuskog kulturnog centra poslali su mi nekoliko adresa izdavača iz Pariza.A onda se pojavio i pregovarač (rodom iz Sarajeva) koji mi je ponudio konkretan ugovor - za 10 godina obavezan sam da predam 10 romana prvo njima(posle Francuske oni će određivati u kojim zemljama, kada i u kojem tiražu će se objavljivati moji romani), da se odreknem (preciznije - prodam unapred sva svoja autorska prava, od književnih do filmskih . Zauzvrat, ponuđen mi je stan u Parizu a ja sam trebao da kažem moju cenu za tih deset još nenapisanih romana.

Otišli smo na poslovni ručak. Dugo sam se dvoumio koju cenu da kažem. Bojao sam se da se ne obrukam, da ne preteram. Ipak sam ja bio pisac početnik. Razgovor je tekao ležerno sve do trenutka kada je pregovarač zatražio da čuje moju cenu. Jedva sam promucao - „70 000 maraka"! On me je pogledao a onda prasnuo u smeh. Ja sam pocrvenio kao bulka, brže-bolje sam počeo da se „vadim" smanjivši ponudu na 50. 000 maraka. Pregovarač je prekinuo jelo jer se zagrcnuo od silnog smeha.

Udarao je po stolu da se povrati...Meni je bila muka, ustao sam želeći da pobegnem od sramote. On mi je kroz smeh pokazivao rukom da sednem, da sačekam da ga prođe napad smeha. Posle par minuta uspeo je da se smiri, obrisao suze smeha i pružio mi ruku:

 -„Moj gazda je spreman da ti da milion dolara da se odrekneš svih autorskih prava.Ili to,ili nema ništa od dogovora.Pristaješ li?

Samo sam potvrdno klimnuo glavom sada u još većem šoku. Pregovarač mi je objasnio da njegov a ubuduće i moj gazda je veliki poslovni magnat.Da radi samo velike poslove i sa velikim zvezdama, od estrade, filma, slikarstva i književnosti do politike. Od Džonija Holideja do Miterana. Veoma je bogat. Živi u dvorcu na Loari a slabost mu je što voli Srbe, Srbiju i najviše od svega - da peca u Srbiji!

Ovaj razgovor smo vodili krajem aprila a pregovarač  je po dogovoru trebao da dođe u avgustu i da me odvede u Pariz da potpišem ugovor. Prošao je i septembar ali se on nije pojavio.Bio sam uveren da je u pitanju bila samo glupa šala...

Negde uoči Pravoslavne Nove godine sreo sam slučajno našeg zajedničkog poznanika - onoga koji me je preporučio.Pitao sam za pregovarača. "Zar ti ne znaš?Doživeo je saobraćajni udes i - potpuno se promenio. Nizašta više nije...".

 Iz džepa je izvadio sliku. Pregovarač koji je imao crnu bradu i crnu dugu kosu sada je bio - potpuno sed! Nekoliko godina kasnije pred zgradom „Borbe" sreo sam pregovarača - sedog, proćelavog starca koji je jedva hodao. Od kršnog delije pretvorio se u sedog starca. Da me nije pozvao po imenu, nikad ga ne bih prepoznao. Tako je propao moj prvi pokušaj da objavim roman...Ubrzo, usledio je drugi...

 

(Nastaviće se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane