Rocky Stars Club

 

uređuje Rajko Roki Dvizac

 

Hleb i čokolada

                    

      Kralj estradnih boema

                                   

Još za života Toma Zdravković je proglašen za najvećeg srpskog šansonjera. Ono što su Iv  Montan i Žilber Beko bili za francusku muziku, to je Toma Zdravković bio za srpsku. Narodnjak a šanosnjer?! Zvučalo je gotovo nemoguće ali zar baš takav život nije živeo Toma? Oni koji su ga znali privatno nisu bili u nikakvoj neodumici. Svojom bojom glasa, izborom pesama, načinom interpretacije a  pogotovo stilom života - bilo je neizbežno da je još za života postao legenda. On je živeo život van svih normi,pravila i kalupa. Inspirisao ga je trenutak u kome se upravo nalazio i on je samo refleksno reagovao na njega. Ponekad impulsivno. Nekad tajnovito ali uvek sa povećanom dozom emocija.

Za njega  nije postojalo ni juče,ni sutra pa čak ni danas. Već samo trenutak u kome se trenutno nalazi. Tada je otvarao kapije svoje duše i jednostavno puštao srce da ga vodi,da komanduje njegovim postupcima. U godini kada se na sve strane evociraju uspomene na njega, ovo je gruba skica portreta srpskog šansonjera Tome Zdravkovića.

 Danas kada ga više nema - ostale su samo njegove pesme, stari i novi nosači zvuka, izbledele fotografije i poneka sačuvana anegdota ili priča među prijateljima. Kao, na primer, događaj  u Opatiji jednog davnog leta…

 Posle nastupa u nekoj kafani u susedstvu,Toma je navratio u jedan hotel u centru Opatije. Hotelski restoran bio je dupke pun. Toma je stao za šank, i osvrnuo se po Sali ne bi li ugledao nekog od poznanika da sa njim dokrajči noć. Ali...Umesto poznanika ugledao je prelepu plavušu kako sedi sama za stolom. Odmah je pozvao šefa sale i naredio da se dami pošalje buket cveća i piće koje je pila. A onda se predomislio:

 - Ne piće samo za nju,već za sve goste u restoranu. Njena lepota u ovoj  prelepoj noći bar toliko vredi!

   Šef je odmah naredio konobarima da ispune sve Tomine želje. Toma je zatražio račun, platio i mirno izašao napolje. Kroz staklo hotela je gledao kako anonimna plavuša prima cveće i piće. A kada je pitala koji joj to džentlmen šalje, zbunjeni konobar se uzalud okretao.

Mesto za šankom gde je stajao Toma bilo je prazno.

Sličnu muku su imali i ostali konobari koji su ostalim gostima donosili besplatno piće. Toma se samo zadovoljno nasmešio i nestao u Opatijskog noći ne mareći što je zbog ovog hira potrošio gotovo ceo honorar koji je te noći zaradio. Ovu priču sam čuo pre nego što sam počeo da se zaista družim sa Tomom.Do tada je sve bilo u okviru poslovnog poznanstva.

A onda se desila nova priča čiji sam svedok bio i ona je na neki način potvrdila prethodnu...Po završetku posla nekoliko kolega i ja svratili smo na piće u hotel „Union".

Novinarskom stolu pridružili su se i neki pevači. Prošle su dve-tri ture kada se na vratima pojavio Toma Zdravković. Upravo je izašao iz bolnice. Odmah nam se pridružio. Društvo se proširivalo a ture su se ređale. Konobar ih je brojao umesto nas.Već je palo veče kada smo najzad odlučili da se raziđemo. Svi smo povadili novčanike ali je Toma bio uporan da on plati sve.

- Moglo je da se desi da sada pijete za moju dušu a vi ste pili za moje ozdravljenje.Zato je plaćam i tačka - odlučan je bio Toma. Uzalud smo se bunili.Tomina je bila poslednja.

- Konobar, račun molim - povika Toma. Rečeno-učinjeno. Sa osmehom od uva do uva doneo nam je poveći račun.Toma ga uze i ovlaš pogleda:

 - Ovo ništa ne valja. Popravi ga!

   Konobar samo klimnu glavom ,uze račun i vrati se za šank.Posle minut-dva doneo je prepravljen račun.Toma ga i ovog puta nemarno pogleda i vrati ga konobaru tvrdeći da ni ovaj,umanjeni račun nije ispravan. Ovog puta konobar je pocrveneo, izvinio se i opet vratio za šank.

Brisao je, dopisivao, prepravljao i najzad ga doneo Tomi na uvid, znatno umanjenog. Toma  mu je ponovo vratio račun,sada već glasno insistirajući da mu donese ispravan račun.Sada konobar već poče da se preznojava. Znao je da je Toma stari kafanski vuk i da kod njega konobarski trikovi ne prolaze. Snuždio se i sa računom vratio za šank. Računao je računao i na kraju doneo novi račun. Toma je samo pogledao konačni zbir i na konobarovo iznenađenje opet bacio račun.

 - Ne, ne valja i ne valja - uporan je bio Toma.

 - Ali Tomo, kunem se, ovog puta je potpuno tačan - zapomagao je konobar. Baš u tom trenutku u restoran je ušao direktor hotela. Videvši veliku grupu novinara i pevača sa Tomom Zdravkovićem na čelu, kao i svog konobara kako se preznojava, on priđe stolu i ljubazno upita u čemu je problem.

 - Ništa strašno, samo ovaj tvoj konobar ne zna da napravi račun -objasni Toma. Direktor se ljutito okrenu prema konobaru. Sevao je očima.

- Gospodine direktore kunem se da je ovaj račun potpuno tačan.Priznajem da sam malo u početku pogrešio ali sada sam ga ispravio.Tačan je sto-posto- pravdao se konobar.

- Tomo,šta ti na to kažeš - upita direktor hotela.

- Kažem da račun ne valja - onda se osmehnu.

 -Suviše je mali. Ja sam danas izašao iz bolnice. Mogao sam da umrem tamo. A sada sam ipak tu sa prijateljima, slavimo što sam preživeo. Zar moj život vredi ovoliko malo? On mi uporno donosi sve manji i manji račun. Obezvređuje moj život.Ili će ga napraviti da bude onoliko veliki koliko vredim živ ja i moji prijatelji ili ga nećemo platiti uopšte - najzad objasni svoje razloge Toma Zdravković.

 Svi su bili zbunjeni,kako mi tako i direktor i konobar.Ali,pošto je gost uvek u pravu,direktor naredi konobaru da posluša Tomu. Ovog puta konobar je doneo račun  duplo veći nego prvi put.

- Eeee,tako već valja.To je pravi račun - najzad je bio zadovoljan Toma.

- Mi za ovim stolom bar toliko vredimo.

                                         Izvadio je novčanik i zadovoljno platio račun. Plus je konobaru dao veliki bakšiš. Tako nešto mogao je da uradi samo Toma Zdravković i - niko više! Boemi, kao što je bio Toma Zdravković, slušaju samo naredbe svog srca.